San u javi

Ponki

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 18:58

Otprilike pre jedne godine , napisao sam ovaj tekst i ovo je tekst kojeg sam pisao sa suzama u očima. Sada preturajući i sređujući svoje tekstove naiđoh na njega i reših da ga postavim na blog, jer on pripada mom blogu, i to je jedan deo mene koji ću ovde kompletirati.

Pre otprilike jedne godine ....

Kućni ljubimci su nešto što uveseljava mnoge domove. Neko ih obožava, neko ih drži reda radi, a neko ih ne voli. Oni koji ih ne vole, nemaju šta da izgube, nemaju sa kim da se raduju.

Da iskoristim jednu sasvim poznatu frazu , da je pas čovekov najbolji prijatelj. Tako kažu , verovatno je tako. Ali da se vratim na priču koju ću vam ispričati , neznam ni ja zašto baš ovde , ali oni koji vole životinje , bar malo će me razumeti.

Pre par godina u moje dvorište i dvorište mojih roditelja , negde u jesen došao je jedan pas , mešanac , sa glavom vučjak , i telom nekog malenog psa. Pas je bio slep imao je neizlečivi konjuktivitis. U prvi mah pokušao sam da ga oteram iz dvorišta , ali se pas nakon kratkog vremena vraćao. Rekoše neki ljudi , da kad vam životinja dođe pred prag , nemojte je oterati , već se brinite o njoj. Tako je i bilo , nisam više želeo da ga oteram , već je pas ostao u mom dvorištu. Trebalo mu je dati ime i ja sam mu nadenuo pomalo neobično ime : Ponki.

Ponki je našavši novi dom vrlo brzo uspeo da se oporavi i počeo da se ponaša domaćinski. Iako nije video imao je nepogrešiv osećaj za snalaženje u prostoru. Ponki je bio miran pas nikome nije smetao , nikoga nije dirao , jedino je lajao , pa kakav bi to pas bio ako ne laje. Krajem prošle godine , došli su iznosači đubreta i tom prilikom jedan rom koji je tamo radio , povredio je Ponkija koji je bi rasečen na dva mesta na nozi. Ja sam alarmirao celu komunalnu službu pozvao ljude iz Orke , podigao čitavu frku da se nađe počinioc i da ga komunalno kazni , da ne bi bila upletena policija u sve to. Tako je i bilo , a ljudi iz Orke , obećali su tada svu pravnu pomoć. Ponki se je oporavio , a taj monstrum od čoveka je bio kažnjen, na njegovu sreću samo novčano.

I Ponki , je nastavio sa životom, a ja sam još više zavoleo tog psa. Pasji život je težak i nepredvidljiv. Ovih dana je velika vrelina , pa se Ponki sakriva u hladu. Ovog jutra sakrio se ispod jednog auta. Ovog jutra Ponki je pregažen . Njegov život je ugašen zato što nije primećen , zato što nikada nije bio primećivan. Onaj ko ga je pregazio nije kriv, jednostavno to se desilo. Jedna suza je potekla mojim licem , jedna jedina suza za Ponkija.
Pamtiću ovog psa celog svog života i sećati se da mu je sudbina bila teška , a ja ću biti srećan što sam bar neku godinu produžio život ovom mom drugaru. Život teče dalje , bol će ostati i jednog dana proći , jedino znam da ću sačuvati lepe uspomene na nekoga ko me nikada nije povredio, uvredio, zbunio. Nije me video, ali je glavu uvek držao u pravcu mog lica. Takve slike ostaju večno.

 


Gde bre svi jurite ?

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 11:35
Danas su zadušnice !
Danas je pijačni dan u mom gradu !
Danas je jutro jako tmurno , ali kiša još ne pada !
Danas je velika gužva u gradu .
Zbog gužve rešio sam da na posao krenem biciklom.
Na posao sam krenuo uobičajenom trasom kretanja , kroz centar , pa pored vatrogasnog doma , onda ulicom koja vodi pored gradskog groblja , gde je velika gužva , pa niz jednu strminu u pravcu moje firme na periferiji grada.
Kod groblja , stoji parkiran gradski autobus iz suprotnog pravca iz koga izlaze putnici. Nervozni vozač golfa iza autobusa ne može da čeka da autobus krene pa krene u preticanje. Ukapiram ja da on mene ne primećuje , ko da sam nevidljiv i ja započnem vožnju izbegavanja , levo-desno , levo-desno , kočim i pravo u lokvu sa vodom, pljus !!!
Vozač golfa , samo je projurio pored mene i dodatno me levim točkovima poprskao , a u prolazu sam primetio da mi je opsovao mater , valjda gde sad ja da mu naiđem iz suprotnog smera , ko me tu stvorio ?
Održim ja u onoj lokvi minut ćutanja , ne znam kakav mi je izgled lica bio u tom trenutku , em' nisam kriv , em' upao u vodu, em' okupan , em' ispsovan, em' mi je pobegao i nisam mogao prijateljski da mu uzvratim !
Očetkam vodu sa pantalona i nastavim put firme. Negde pred izlazak na glavni put , jedan passat mi dolazi iz bočne ulice i pravo na mene. U trenu pomislih : Ovo je neko naručio ubistvo ! I nekako kao akrobata izbegnem da ga udarim i preletim preko auta , a on nešto promrmlja u autu i lagano prema raskrsnici.
Ja POLUDIM !!! Stignem ga , on stoji na raskrsnici i gleda da se uključi na glavni put , a ja stanem bočno do njega i kažem mu da otvori prozor.
Dijalog ide ovako : JA : Jeli bre , jel' ti imaš kočnice na tom autu ? ON: gde si se bre zaleteo ? JA: Ma čuješ li što te pitam , imaš li ti kočnice , umalo me nisi ubio ? U tom trenutku stvori se omanja kolona vozila iza njega i počeše da trube. Ja se okrenem ka njima i viknem im , šta hoćete vi ? Prestanite !
Ne želeći više da ometam saobraćaj , pustim ja da ovaj ode , a ostale vozače iza prostreljam pogledom !
I tako uspem živ da stignem do firme , ovog subotnjeg dana zadušnica .


Tour de Bujanovac

putopisi — Autor vladica @ 12:00

Da li znate gdeje Bujanovac ? Znate li gde je Vranje ? Nije bitno ako ne znate , tu je negdena zemljinoj kugli. Moj duh još uvek hodi ovim prostorima juga Srbije , pa sam tada poželeo da ga prošetam u kratkoj etapi biciklom od Vranja do Bujanovca. Uodlasku i povratku i sa sitnim vozikanjem po Bujanovcu , to je nekih 40-takkilometara vožnje.

 

U zavisnostikakav bajs imate , će vam trebati i vremena za ovo jedno obično vozikanje. Menije trebalo oko 35 minuta , sobzirom da mi je bajs , malko bolji pa mi je bilolakše da okrećem pedale.

 

Bujanovac jevarošica koja ima nekih dvadesetak hiljada stanovnika, a sa čuvenim Trnovcem ,možda i duplo. To je kao , recimo naselje Višnjička banja u Beogradu, ili Telepu Novom Sadu ili naselje Sneberje u Ljubljani (ineraktivni informacijskizemjevid) ili Dubrava u Zagrebu. Tako će vam biti lakše da znate o čemu pišem.

 

Svi putevi kaMakedoniji i Grčkoj vode pored Bujanovca. Obično ga retko ko na tim putovanjimaprimeti, ali on je tu pokraj puta i stalno maše putnicima koji projure porednjega. Bujanovac , je multi-etnička sredina , tamo žive srbi , albanci i romi.

 

Ja sam tada ušaou Bujanovac u vreme kada je bio pazarni dan, tako da se sav narod sjatio namesto gde se okupljaju skoro svi tok pazarnog dana , na gradskoj pijaci. Pijaceu ovakvim sredinama podsećaju na vašare , jer je to taj jedini dan kada ljudimogu da se ako nizašta drugo, bar vide na pijaci. Šarenilo boja , povrća , voćai mnoge druge pijačne robe , deluje kao magnet za ljudske oči i ljudi koji tamožive prosto uživaju u pijačnom danu.

 

Dvadest prvi vek, lagano otkucava svoje prve godine postojanja , ali ono što je zanimljivo zaovakve mešovite varošice je da tamo vreme zaustavljeno , u neke srednje godineprošlog veka i da se pojedini ljudi tamo tako i ponašaju, kao da su na nekojvremenskoj klackalici između starog doba i modernog vremena. Još uvek se nekiotiskuju na pijacu, konjima , magarcima i još uvek se u vazduhu oseća onajmiris starog vremena.

Jer kad se vremenegde zaustavi , teško je pokrenuti taj sat vremena unapred.

 

Ali, da nemamodernih automobila i doteranih ljudi, sve bi ličilo na neke bajate godine izprošlosti.

 

Stao sam svojimbajsom , na sam centar Bujanovca, sa kačketom , naočarama za sunce i trenerkama, nisam bio puno primetan, pa sam uz osveženje sladoledom posmatrao ljude idogađaje koji su se odvijali pred mojim očima.

 

Kovač, albanac ,sa nesmanjenim žarom lupao je čekićem po potkovici koja je odjekivala ponakovnju , radujući se da će mušterija koji se spustio sa neke obližnje planinesvojim konjem , tog pijačnog dana njemu popuniti kučni budžet. Na drugoj straniLCD plazma televizori krasili su jedan lokal bele tehnike. E baš tosučeljavanje prošlosti sa sadašnjosti me je jako inspirsalo da napišem overedove. Prolaznici , albanci sa tradicionalnim belim kečetom, i albanke samaramama preko lica , i mladi albanci i albanke , obučene po top poslednjojmodi kao da idu na neku modnu pistu i tu su mi pred očima sučeljavaliprošlost  i sadašnjost.

 

I posle pola sataodmora , ja i moj bajs , krenuli smo nazad ka mom gradu. I uvek kad odem tamopitam se da li sam došao u prošlost ili budućnost. To mi nikada neće bitijasno. Ali da toga nema , ni meni Bujanovac ne bi bio zanimljiv.

 

Možda nekog odvas životni put proveze kroz ovo mesto. Setite se mog pisanja.

 


Zašto komenatrišete blogove ?

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 08:09
Ovih dana povukao sam svoj blog u ilegalu. Šta to znači , moj blog nije više na naslovnici , a uskoro neće više biti ni na listi najposećenijih blogova i najviše komentarisanbih.
Pre desetak dana pisao sam jedan tekst na blogu. I u nekoliko navrata mu se vraćao.
Ne obraćajući pažnju na vreme početka pisanja , taj blog je objavljen van naslovnice. To je u stvari bio greškom objavljen tekst , pa me je neko već pitao zašto se moj blog ne vidi na naslovnici ?
Već sledećeg dana ja sam to uradio namerno i u stvari stavio svoj blog na jedan test , sa koga će biti najbolji pokazatelj koliko ljudi će ga čitati , tj. komentarisati.
Tada sam shvatio , da kad se blog ne vidi , broj poseta se smanjuje za 70% , a samim tim i broj komentara za još veći procenat. Onda se i vidi da je naslovnica najvažnija u posetama i komentarima bloga , jer su moj blog komentarisali oni koji su u stvari bili moji najverniji čitaoci.
Kako sam sa blogovanjem nastavljao , tako sam shvatio da je sklanjanje mog bloga sa naslovnice , najbolji pokazatelj koliko moj blog ima vrednosti kad ga nema na naslovnici.
Šta je produkt svega toga ? Verovali ili ne puno lakše pišem , pišem bez opterećenja da li će neki ludak koji projuri po naslovnici da me napuca zbog nekog svog kompleksa , jer sam siguran da neće kopati po arhivi da bi me saletao rečima.
Ja sam nekako opušteniji , da se osećam kao da me nema tu , mestimično se pojavim , ostavim poneki komentar kad imam vremena i ako imam želju za komentarom. I na kraju sebi dokazujem da tih pedesetak poseta koje imam po blogu i kad on nije na naslovnici , meni kazuju sasvim zadovoljavajuće podatke , da to ipak neko čita.
I na kraju mi se nameće pitanje , zašto komentarišete blogove ?
Da li zbog podržavanja ideje pisca , sukobljavanje sa mislima blogera , da li ste i vi bloger , pa date komentar , da bi ga i vi dobili od tog blogera ? Ako ste bloger , da li vam je bitan broj poseta i broj komentara , da li se utrkujete da imate najveći broj komentara na vašim blogovima .... da stanem, puno je to pitanja . Vi sami najbolje znate odgovore , znam i ja neke !
Uspešno blogovanje vam želim !


Virus !

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 15:01
Jedva sam se jutros probudio i još teže ustao.
Osećam da me hvata neka prehlada i da se to manifestuje mojom slomljenošću.
Boli me svaki mišić, svaka koščica. Moj organizam je iscrpljen već danima , tako da nekom viriščiću nije bilo teško da me savlada.
I sada taj virus gospodari mojim organizmom. Šeta se kao neki okupator , zastane , smeška se i razmnožava. U mom telu vodi se rat između moje odbrambene vojske i nepoznate vojske virusa.
U toj borbi ja sam najveća kolateralna šteta , tj . ja sam kao neka država u kojoj su upale okupacione trupe i pokušavaju da me pokore.
U vezi sa tim popio sam neke lekove , za koje se nadam da će mi kao neki moj novi arsenal oružja u mom organizmu pomoći da se izborim sa agresivnim virusom.
Dok ovo pišem ta borba u mom telu se nastavlja. Ko će pobediti ? Ja mislim da ću ja biti pobednik, on misli da će me pobediti. Za sada on ima dobru inicijativu , jer ja jako osećam napade tog virusa.
Sva borba se odvija kroz krvotok , tako da je moja krv puna virusa koje treba potamaniti.
Kažu lekari da ovakav rat traje i do desetak dana , a ja kažem da mi je mnogo i jedan dan, jer svaki virus je jak za moj organizam , čim uspe da mi savlada ,, snagu,, .
Pa ipak , ja sam i ovog jutra došao na posao svojim bajsom , navukao sam duks , dodatne mere radi i pokušavam da se ponašam normalno. Jedino prodavačica u marketu gde kupujem neskafu me je primetila po očima da se nešto dešava.
Oči mi se cakle , a ona možda i pomisli da sam se zaljubio u nju, ako neka misli , neka sanja. I tako ovog jutra ja sam malo bolestan , ali znam da ću na kraju ja ipak pobediti.
Imam pobednički duh !
Zdravi bili !


prazna stranica

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 07:02

Dugo sam posmatrao prazan papir pred sobom. Ali ne zato što nisam imao šta da napišem, već zato što mi je tako godilo , da gledam praznu stranicu , bez ispisanih slova , onako čistu , uredno belu.

I dugo nisam želeo da bilo šta napišem, da je ne bih upljao rečima. Osećam da su moje reči koje u poslednje vreme pišem, prljave i da ih treba pročistiti. Ne , moje misli nisu prljave , već reči.

I sada polako zatrpavam ovaj beli list tim rečima i uzimam sebi za pravo da se po ko zna koji put igram rečima i dajem im neke čudne note , koje nikada neće zasvirati svoju životnu pesmu.



Predamnom je sada prazna misao koju ja zalivam praznim pogledom i pokušavam da je nekako pokrenem i stavim u fazi normalnog razmišljanja. Na tren zatvorim oči pa ih dodatno prekrijem dlanom ruke podglavivši je na radni sto.

Ove nedelje moje misli su nekako prazne , kao prazna ispijena čaša.

Nisam ni narcisoidan, ali bih voleo da se družim sa ljudima popout mene. Odgovarali bi mi za druženje. Imaju izgrađen svoj stav, jako su pravični , a u emotivnom smislu su toliko impulsivni da se ponekad divim takvoj energiji. Pa ipak su detinjasti , ponekad brzi pa ispuštaju te prljave reči , koje prljaju ovaj beli papir , a znam da sve to rade zbog brzine , a ne zbog takvog izrečenog mišljenja.



Malo pomalo , ovaj papir se zacrneo od slova. Zato dragi čitaoče , slobodno ga zgužvaj i baci u korpu za otpatke , bilo je lepših misli na njemu !



 

 

 


Igra misli

moja poezija — Autor vladica @ 20:01

Igra misli 

Hajde da se danas igramo mislima
Da ja mislim na tebe , ali bar malo i ti na mene.
I da nam se u toj igri , misli susretnu
Dodirnu , pomiluju , zagrle , zaplešu.

Hajde da bar malo obojimo naše misli
Znaš onim lepim bojama iz prirode
I misli se mogu bojiti , znaš li to ?
Tada postaju lepše , jasnije , iskrenije.

Hajde da te bar malo dotaknem u mislima
Da ti provučem prste kroz tvoju kosu
Ne znam koliko želiš taj dodir ?
Ali i mislima te mogu dotaći.

Hajde da uvežemo u čvor naše misli.
Da nam se ne zagube , zalutaju
Misli koje su spojene su sigurnije , jače
Ne čekaj dotakni me u mislima , ja te očekujem.

 

 


Titanik

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 00:01

Koliko puta vam se desilo da potonete ?

I da li vam je potrebno puno vremena da sami izronite ili je neophodna pomoć spasioca da vas izvuče sa dna ?

Zašto vas ovo pitam ?  Jednostavno , zato što ja nikada nisam mogao , smeo da potonem i kad nisam imao izbora.

Da pojasnim , mojim potonućem , otvorila bi se neka nova životna crna rupa i verovatno bi usisala sve u mom okruženju.

Ne šalim se , ja sam načinio da ljudi oko mene budu zavisni od mene , pri tome ne mislim u materijalnom smislu , već u emotivno-psihološkom smislu.

Ali ipak nije sve tako kao što ja mislim. Ipak mojim potonućem , neće se ništa promeniti.

Priroda koja me najviše inspiriše , ostaće i bez mene onakva kakvu ja želim da je gledam.

Ptice će i dalje pevati svoje prekrasne pesme, a ljudi će živeti svoje živote i sve što se desi

brzo se zaboravlja.

Potaknut ovim razmišljanjem, pronašao sam na mom hardu jedan davno napisan tekst nekog po meni brilijantnog mislioca i prenosim njegove misli , jer često pomislim da je ovaj tekst baš za mene napisan.  

Ja...sam ostao zarobljen negde na pola puta između deteta i čoveka.

Između dečaka i muškarca.

Nekad davno, koračajuci sigurnim korakom prema napred, na tren sam zastao i pogledao u zvezde. Samo na tren. ali dovoljno da se ravni put prvo zavijuga kao marama na vetru, a zatim joj neki lopov sa olovkom spretno doda jos jedan puteljak.

Raskršće...

i krivi odabir...

tražeci izlaz sa krivog puta zvezde su naglo postale sve manje i udaljenije. Očajno, pokušao sam ih zagrabiti. privući ih nazad sebi. Ali moje ruke uhvatile su samo mrak koji se na njih hvatao kao paučina, klizeci sve dublje niz rukav.

A sa svakim korakom ulazio sam sve dublje.

Grešio sam.

Jako puno.

Toliko puno da je ona tanka linija koja dopušta ispravljanje greški ostala daleko iza mene. Izgubljena u magli loših uspomena i žaljenja.

Oprost...je otplovio.

A ono raskršće ostalo predaleko iza...

Previše sam verovao zvezdama. i sanjao. Toliko da sam zaboravio živeti.

Kao i na početku, pred mnom je ostao samo jedan put. Onaj pred mojim nogama. i mada znam da su njegovi rubovi okićeni malim trnovitim biljčicama, a nebo iznad njega okićen tamnim, sivim oblacima koji rasipaju svoje bele iglice po svakom ko se nade ispod njih.

Ulaze pod kožu, peku...

Brišu sve lepe snove koji su bili čuvani tamo negde u dubini srca i gase ih. Na njihovo mesto dolaze sene... i pretvaraju srce u nesto drugo.

U obican mišić koji služi jedino da me potera prema tom sledećem bolnom koraku.

Kao dete, ne učim na vlastitim greškama. i grešim dalje... hodajući između dva uska zida, jednostavno se ne mogu okrenuti i napraviti promenu.

Samo prema napred.

Korak po korak... nisam uspeo odrasti.

Ili sam odrasao prebrzo, doživljavajući samo one gorke trenutke koji su zauvek ugasili snove onog dečaka koji sam nekad možda bio.

Neke stvari nikad nisam osetio, nekih je bilo i više nego dovoljno da se napuni to malo srce.

Nošen takvim snovima, greška i žaljenje postali su nerazdvojni ljubavnici u mojim jutrima koja sviću sve težim dahom...

 

 


Lepčince

putopisi — Autor vladica @ 10:24

19 Avgust 2007
Vozio Ja
Kilometara 50

Tog dana sam bio u okolini Vranja, naravno bajsom ......i bajs je izdržao moju debljinu tj težinu, za divno čudo, ma šalim se naravno , moja težina je idealna. 

Meta , mojeg obilaska je bila crkva Preobraženje u istoimenom selu , tj selo se tačno zove Preobražanje. Ali moram priznati da sam omašio put i vozio dodatnih 10km više i natrag 10 km i crko sam na jednom usponu. Došao do sela Lepčince gde je smešten ženski manastir , ali sam odlučio da ovaj manastir posetim drugi put i malo popričam sa časnim sestrama. Dosad sam bio tamo dva puta, dočekaju te kafom , rakojom i slatkom od kandiranog voća.

Usput sam obilazio prvi put bajsom predivne predele , i da započnem ovom slikom.

10 km od Vranja jugo-istočno

 

 

ne znam da li može da se na lici vidi uspon , ali je baš , baš preveliki i dosta dugačak..... 

 

Usput mi je pažnju privukla šumska kornjača. Zastao sam da i nju uslikam. Posmatrala me je kao nekog predatora , ali brzo uvidela da sam joj prijateljski naklonjen. Pomazio sam njen oklop i poželeo joj srećan život.

Nekad životinje bolje razumeju ljude , nego što se sami ljudi razumeju međusobom.

 

krivudavi put mi je pričinjavao zadovoljstvo u vožnji , a oči su uživale u zelenilu 

 

A onda nadomak sela Lepčince , prestaje asvalt i počinje makadam. Tu časne sestre putuju svojim džipovima do manastira.  

 

u povratku to izgleda ovako

I onda , crkva Preobraženje Gospodnje. Stara crkva, u kojoj sam upalio sveće . Sa okačenim ikonama. Prosto se pitam kako ljudi iz vrha Srpske pravoslavne crkve ne ulažu u renoviranje ove crkve. Na slici se vidi i stari sveštenik koji je danas prezaposlen. U selu nešto nalik na vašar , sa dve tri tezge, sa traktorom punim hladnog piva, sa seljacima koji su zapevali neke meni nerazumljive pesme.

 

 

I to je kraj ove priče. Postavio sam je kao uvod u priču koju ću uskoro ostaviti kad budem otišao do ženskog manastira i tamo budem razgovarao sa glavnom sestrom.  


Kiša

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 10:01

Posmatram kako kišne kapi ispisuju nekim čudnim slovima , neke čudne reči.
Ne pokušavam da saznam značenje tih reči , ali kišne kapi pokušavaju da nam predtave neku dušu vode !
Da , i voda ima svoju dušu satkanu , od najsitnije vodene prašine.
Osmehnuo sam se na ovu svoju misao , jer mi nekako daje nadu da mogu od vode puno naučiti , da se vodom mogu poigrati.
Jeste li pokušali ikada da u nekoj barici , nastaloj posle kiše ispisujete reči ? Čudite se ?!
Ispisujete reči , baš onako kao kad ih prstom ispisujete na pesku !
Ja ne ispusejem reči u pesku , jer ih voda prekrije i obriše. Već ispisujem reči u vodi , tada one ostaju večito zapisane !
Kiša je neumorna ovih dana. Neko kaže dosadna. Ja je baš puno ne volim jer mi remeti neke planove . Ali volim da je gledam kako pada i kako svaki santimetar na zemlji dobuje nekim čudnim prirodnim dobošem.
A vi kad prođete pored barice sa vodom, pomislite da se i u vodi može napisati reč.
Tu reč ćete upamtiti zauvek !

 



Powered by blog.rs