San u javi

Jedva sam se jutros probudio i još teže ustao.
Osećam da me hvata neka prehlada i da se to manifestuje mojom slomljenošću.
Boli me svaki mišić, svaka koščica. Moj organizam je iscrpljen već danima , tako da nekom viriščiću nije bilo teško da me savlada.
I sada taj virus gospodari mojim organizmom. Šeta se kao neki okupator , zastane , smeška se i razmnožava. U mom telu vodi se rat između moje odbrambene vojske i nepoznate vojske virusa.
U toj borbi ja sam najveća kolateralna šteta , tj . ja sam kao neka država u kojoj su upale okupacione trupe i pokušavaju da me pokore.
U vezi sa tim popio sam neke lekove , za koje se nadam da će mi kao neki moj novi arsenal oružja u mom organizmu pomoći da se izborim sa agresivnim virusom.
Dok ovo pišem ta borba u mom telu se nastavlja. Ko će pobediti ? Ja mislim da ću ja biti pobednik, on misli da će me pobediti. Za sada on ima dobru inicijativu , jer ja jako osećam napade tog virusa.
Sva borba se odvija kroz krvotok , tako da je moja krv puna virusa koje treba potamaniti.
Kažu lekari da ovakav rat traje i do desetak dana , a ja kažem da mi je mnogo i jedan dan, jer svaki virus je jak za moj organizam , čim uspe da mi savlada ,, snagu,, .
Pa ipak , ja sam i ovog jutra došao na posao svojim bajsom , navukao sam duks , dodatne mere radi i pokušavam da se ponašam normalno. Jedino prodavačica u marketu gde kupujem neskafu me je primetila po očima da se nešto dešava.
Oči mi se cakle , a ona možda i pomisli da sam se zaljubio u nju, ako neka misli , neka sanja. I tako ovog jutra ja sam malo bolestan , ali znam da ću na kraju ja ipak pobediti.
Imam pobednički duh !
Zdravi bili !

Dugo sam posmatrao prazan papir pred sobom. Ali ne zato što nisam imao šta da napišem, već zato što mi je tako godilo , da gledam praznu stranicu , bez ispisanih slova , onako čistu , uredno belu.

I dugo nisam želeo da bilo šta napišem, da je ne bih upljao rečima. Osećam da su moje reči koje u poslednje vreme pišem, prljave i da ih treba pročistiti. Ne , moje misli nisu prljave , već reči.

I sada polako zatrpavam ovaj beli list tim rečima i uzimam sebi za pravo da se po ko zna koji put igram rečima i dajem im neke čudne note , koje nikada neće zasvirati svoju životnu pesmu.



Predamnom je sada prazna misao koju ja zalivam praznim pogledom i pokušavam da je nekako pokrenem i stavim u fazi normalnog razmišljanja. Na tren zatvorim oči pa ih dodatno prekrijem dlanom ruke podglavivši je na radni sto.

Ove nedelje moje misli su nekako prazne , kao prazna ispijena čaša.

Nisam ni narcisoidan, ali bih voleo da se družim sa ljudima popout mene. Odgovarali bi mi za druženje. Imaju izgrađen svoj stav, jako su pravični , a u emotivnom smislu su toliko impulsivni da se ponekad divim takvoj energiji. Pa ipak su detinjasti , ponekad brzi pa ispuštaju te prljave reči , koje prljaju ovaj beli papir , a znam da sve to rade zbog brzine , a ne zbog takvog izrečenog mišljenja.



Malo pomalo , ovaj papir se zacrneo od slova. Zato dragi čitaoče , slobodno ga zgužvaj i baci u korpu za otpatke , bilo je lepših misli na njemu !