San u javi

Razgovor sa anđelom

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 08:34

Evo zašto se ovaj blog naziva san u javi, a ne san na javi.  Ovo je taj san na javi ili bolje rečeno san koji se desio na prelazu iz sna u javi.


Jedne noći oko 3,15 drugog dana Uskrsa, čovek se je trgao iz sna. Bio je uznemiren.
Ništa nije sanjao ali ga je nešto probudilo.
Ustao je iz kreveta i dugo sedeo na njemu u mračnoj sobi.
Upalio je svetlo i prvo ugledao Majku Božiju. Kao vođen došao je do nje, a ona kao da ga je čekala, a možda i probudila.
Spojio je dlanove i primakao usnama u stavu čoveka koji se moli.
Tiho je govorio: ,,Majko Božija ti si meni uvek davala svetlost u mom životu. Molim te pomozi mi kao što mi uvek pomažeš, pokaži mi moju budućnost, da je samo malo vidim i dotaknem i nađem mir u duši.Znam da ćeš mi i ovog puta pomoći,,. Čovek se prekrstio ugasio svetlo i vratio u krevet.

Nije se uspavao, ali kao jeste. Najednom se pojavio Anđeo plavih očiju, bio je to Rafailo.
Rekao mu je:,, pođi sa mnom,,.Izašao je napolju i u dvorištu je ugledao kuću svojih roditelja. Ušao je u kuću, ali osim slika svoje majke i oca, nije uspeo da ih vidi. Oni više nisu bili živi. U kući njegovih roditelja, raspored stvari i same stvari su bile sasvim drugačije. Rafailo je klimnuo glavom, uhvatio ga za ruku i poveo rekavši mu da pođe za njim.

Čovek je pošao i najednom pojavio se je u nekom nepoznatom dvorištu za njega. Kao da je to bio neki drugi grad, ne taj u kome je živeo. Sve mu je bilo nepoznato. Magnolija je krasila to dvorište. Cveće u saksijama, raznih boja. Kuća je bila nekako čudna, kao da nije iz ovog perioda, već neke budućnosti. Ušao je u nepoznatu kuću sa Rafailom.Sve je bilo nepoznato, prišao je ogledalu i ugledao se je. Nekako bio je stariji, sediji, ali još uvek u staroj formi, dobro građen. Okrenuo se je prema Rafailu, koji se samo osmehnuo i pokazao put prema izlaznim vratima. Čovek je izašao ponovo napolje. Spustio se niz kratko stepenište i ugledao jednu ženu sa detetom koje je ona držala za ruku. Išli su ka njemu i smeškali se. Ona kao da ga je poznavala. On je bio zbunjen, ali je i on nju prepoznao. I on joj se nasmešio. Gledao je ženu i mislio, da je i ona sada starija, ali lepša i puna svežine i raspoloženja. Da,... sijala je od raspoloženja. Kao da je bila srećna. A seća se da je poslednji put video nesretnu, nespremnu. Dete koje je vodila bio je dečak, krupnih svetlo-zelenih očiju, smeđe kose i slatkog lica. I dečak mu se smešio. Kao da ga je voleo. Danas mu je bio rođendan, napunio je pet godina. Žena, je prišla čoveku, zagrlila ga i poljubila. On sav zbunjen upitao je ženu: A ko je mali? Kako je lep! Žena mu je odgovorila, zar ga ne prepoznaješ, pa to je naš sin. U tom trenu Rafailo, je uhvatio čoveka za ruku i rekao mu da se mora vratiti. Čovek je pitao Anđela,: ,, ali šta se ovo dešava ?,, Rafailo mu je rekao, to si bio ti posle deset godina. Čovek se je u trenu uspavao. Ujutru, posle buđenja otišao je do ikone sa Majkom Božijom i rakao joj: Majko Božija, hvala ti za prikaz budućnosti, hvala ti što mi pomažeš.
Dva dana nakon toga, posvađao se je sa ženom iz svoje vizije. Sada čeka budućnost.

 


15 minuta večnosti

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 08:05

U praskozorje jedne noći, trgao sam se iz sna. Napolju je bio mrak, gluvo doba noći.
Otvorio sam oči, soba hladna i mračna, samo neka svetslost sa uličnog osvetljenja, ostavljala je utisak bledunjave svetlosti u sobi.

Napolju je hladno, hladnoća se preselila i u moju sobu i lagano dodiruje moje lice. Osećam kako mi se nos ohladio. Samo mi usporen dah iz nosa greje lice.

Osetio sam da mi misli naviru i da se tvoj lik mila moja stvorio predamnom. Bio sam sav zbunjen, reč ti nisam rekao. Nekada ljudi ni u mislima ne mogu da pričaju. Ja stojim naspram tebe i gledam te svojim pitomim pogledom. Kao da ti želim pričati pogledima.

Prilaziš mi, ja onako opušten u krep satenskoj noći, dodirujem tvoje ruke. Osećam toplinu tvojih ruku, sve mi je toplije, osećam kako mi krv ključa. Stavljaš mi ruku na tvoje mekano lice. Sedamo zajedno na jedan krevet. Moje ruke, moji prsti, lagano se kreću po tvojim obrazima. Ruke mi idu ka tvojoj kosi. Upliću se u nju. Tvojim rukama, dotakla si moje lice, osetio sam drhtaj svoga srca. U noći, sa blagima svetlom koje dolazi sa ulične rasvete, gledamo se u mraku. Stavljam svoje lice na tvoje. Moje usne , počinju da kruže oko tvojih. Samo nas dah deli. Ruku sam stavio na tvoju nogu. Osećam pod rukama, tvoje meko telo. Osećam, da si sva kao od pliša.

Prilazim svojim usnama, ka tvojim, dodirujem ih lagano. Poljubio sam te, poljubac prihvataš, postaje strastan, u deliću sekunde prolazi mi kroz mozak, sav moj život. Grudi uz grudi, srca naša pričaju ljubavnu priču, večnost prolazi u trenu.

Odbacuješ me rukama, ustaješ i kažeš mi: Ja odlazim, napuštam te. Zaboravi sve, ja sam samo tvoja mašta. Ne javljaj mi se i nemoj mi pisati. Ja ne postojim.

Steglo mi se srce, pući će. Raspuknuće se, gledam u tom pravcu odakle si došla, ali nema te. Tuga me savladava, okrećem se na stranu i vraćam se snu. Uspavao sam se za tren.

Tog jutra, ustajem sav umoran, umoran od samog sebe. Napolju svanulo, hladno je u hladnoj sobi.

 


Biološki sat

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 10:55

Nedelja je dan, kada sam voleo duže da spavam. Spavao sam u hladnoj sobi, i to nekako dođe zdravo, kao kada su rusi, na dalekom severu, spavali u hladnim sobama, umotani u debele pokrivače, satkane od krzna, losova. Ali njihove zime su najbliže bajkama, a ja nisam živeo u bajci, već u bajkovitoj stvarnosti. Da dobro sam rekao u bajkovitoj stvarnosti.
Biloški sat, otkucao je u mom mozgu, vreme za ustajanje. Ne, zar opet, pomislio sam, pa tek je 7 sati ujutru, a ja sam se ipak probudio. Te noći otišao sam na spavanje u 2, a to je samo 5 sati  spavanja. Otvorio sam oči, i onako mrzovoljno uputio pogled ka prozoru. Zimsko vreme, se oseća u hladnoj sobi, ali napolju je bilo sunčevih zrakova. Vedro je. Okrenuo sam glavu i počeo da razmišljam o svom biološkom satu. Da li se je pokvario, i zašto mi ne dozvoljava da spavam duže? I tako već par meseci.

Ustao sam, izašao u toplu grejanu sobu, uključio tv, pa kompjuter, onda utišao tv, a na kompjuteru pustio muziku. Pomislih, pa ko još sluša muziku u 7 sati ujutro? Ja ne poznajem takvog, ali možda onaj dispečer na autobuskoj stanici, u 7 sati ujutru, vrti svoje hitove, možda. Zavalio sam se lagano u dvosed, ispružio noge preko naslona i piljio u tv. Gledao sam slike koje se menjaju, bez tona, muzika iz kompjutera je bila neka italijanska lagana. I opet sam počeo da razmišljam o svom biološkom satu. Gde i zašto se je on pokvario? Pokušavao sam da se vratim u neku svoju bližu prošlost, ali u 7 ujutru, misli baš nisu poslušne.

Ne znajući šta da radim ovako rano, brzo sam se istuširao, obukao se, izašao napolju i krenuo ka garaži. Rekoh u sebi, pa ti si sada probudio i auto. Ali on ti se neće naljutiti, on te voli i čak će se zagrejati u ovim zimskim danima. Bilo je hladno, neki stepen ispod nule. Barice u dvorištu bile su popločane, tankim slojem leda, koji je krckao, pod nogama. Taj zvuk sam uvek voleo. Još kao klinac, kada su nekada bile puno jače zime, bio sam u stanju da gazim ledenim površinama, pokušavajući da razbijem taj led. I sada u 7 sati ujutru, javljala mi se želja da probijem led na baricama u dvorištu. Da me je neko gledao, pitao bi se šta mi je, ali ni ja sam nisam znao šta se sa mnom dešava.

Ušao sam u auto, upalio ga, ubacio u rikverc, pa napred i krenuo. Ali gde sam ja to krenuo? I ko me vodi tamo negde? Bilo mi je smešno, vozim, a ne znam gde sam pošao. Izašao sam tog nedeljnog jutra iz grada i krenuo, ka jugu. Negde na 10 kilometara, primetio sam znak, na kome je pisalo: manastir. Skrenuo sam i uputio se ka manastiru. Vozio sam još 20-tak minuta. Negde pred sam kraj tog cilja, otvorio se kao ruža, kada je obasja sunce, manastir, naglas sam rekao. Parkirao sam se. Izašao iz auta. Bilo je već 8 ujutru. Manastir, smešten u dnu jedne kotline, okružen velikim brdima. Delovao je tako uspavano, kao da je bio u nekoj zamrznutoj slici na tv ekranu. Pomislio sam, pa ovde si bio bezbroj puta, šta te sada ovde dovelo? I da li je sve ovo povezano sa mojim biološkim satom, i da li ja spavam zbog toga samo 5 sata dnveno? Odgovor nisam mogao da dam. Ušao sam u porte manastira. Nije bilo nikoga, samo sam primetio da su vrata crkve bila otvorena. Popeo sam se uz kružne stepenice, stao pred vrata, prekrstio se i ušao u crkvu. Crkva nije bila zagrejana, ali je u njoj bilo toplo. Obrazi su počeli da mi se rumene. Ruke greju, a na nogama nisam osećao zimu. Sa desne strane oltara, negde skoro neprimetno stajala je jedna iskušenica. Ali to je muški manastir, znao sam, i šta ona sada traži ovde? I šta ja sada tražim ovde? Ona je u sebi šaputala nekakvu molitvu. Nije se okrenula i nije pokazala da me primećuje. Bila je potpuno utonula u njen božanski svet. Ja sam krenuo ka oltaru i prošao kroz malena vrata, ušavši tamo do moštiju sveca po kome je manastir dobio ime. Zno sam da su te mošti čudotvorne, i onako instiktivno dodirnuo maleni kovčeg. Držao sam ruku i kao da mi je kroz ruku strujala neka energija. Sve je bilo čudno. Nakon pet minuta stajanja, okrenuo sam se i napustio crkvu.

 

 

 


Priča o vili

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 09:59

Ne tako davno, bila je jedna Vila. Ova Vila se je razlikovala od drugih Vila. Ona nije živela u svojoj zemlji – vilinoj zemlji, već je živela tu medju narodom. Imala je crnu dugu kosu, tamne oči, bila je visoka, a lice joj je bilo nekako belo… i zračilo je nekom čudnom, nepoznatom energijom. Ova Vila je bila - dobra Vila. Pomagala je ljudima, tešila i razumela ljude, imala veliko srce, da u njega stane sva dobrota i obični ljudi koje je ona volela. Ali rekoh već, ovo nije bila obična Vila, koja maše nekim čarobnim štapićem i suze pretvara u zvezde. Ova Vila, je znala da zvezde pretvara u suze. Da se kao neki žongler igra emocijama, ali Vile nemaju emocije.

Eee…. Ova Vila je imala emocije i to kakve. Jake, toliko jake da su mogle da slome srca nas običnih emotivaca. I meni je slomila srce. I ja sam je upoznao.

Jednog Februarskog dana, osetio sam u vazduhu neko dozivanje. Kao da me je neko dozivao. Negde iz daleka čuo se glas, mekan sav onako kao da podseća na neki ,, perjani glas,, baš takav. Osvrnuo sam se na taj poziv i znao da je baš meni upućen. Prišao sam bliže, sasvim blizu odakle sam čuo taj poziv. Počeo sam priču sa Vilom i priča je trajala, trajala dugo, i što sam vise pričao sa Vilom to sam otkrivao da mogu i ja da oslobodim svoje emocije i dozvolim joj da sa svojim čarobnim štapićem izvadi iz mene sve ono što je već godinama bilo ostavljeno u tamnom kutku moga bića.

I onda sam osetio da trebam da joj ostavim nešto za uspomenu. Nisam razmisljao ni tren šta bi to mogao da joj darujem. Darivao sam joj svoju ,,dušu,, Znam duša se ne poklanja nikome do Bogu, ali ja sam odlučio da ovoj Vili poklonim svoju dušu. Vreme je prolazilo, a ja sam par puta video Vilu, radovao se gledajući joj lice, upamtio ga i uklesao u svoj um…ali kako je moja želja bila sve veća da je ponovo vidim, tako je nešto počelo da ne dozvoljava da se sa Vilom nadjem na istom mestu. Nesto je počelo da brani da ja obican smrtnik više ugledam Vilu. I vreme je prolazilo..... noći smenjivali dane, a ja više ne videh Vilu, i ne čujem joj glasa. Ali znam da i pored toga ima nešto moje ...... moju dušu. A ja znam da sada ona tamo negde daleko vileniše i zadovoljno se smeška.


Izgubio sam sreću

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 11:47

Noćas ti pišem pismo iz daljine.

Ovo pismo nije neko obično pismo u kome tekst počinje sa ,,Draga moja ja sam dobro...'' Ovo nije ljubavno pismo.

Ljubavna pisma su mirišljava, obojena nekim blagim bojama i stavljena u neke lepe male koverte, adresirana i prošarana srcastim slovima. Noćas, me je napustila sreća. Ista ona sreća koja me je pratila sav moj život. Ona sreća, kada sam ugledao svetlost dana, kada sam imao bezbrižno detinjstvo, kada sam išao u školu, studirao, šetao devojke po parkovima, voleo ih, tugovao za njima. Noćas, sam moja prijateljice, tu negde zaturio svoju sreću, i kao da je propala u onaj bunar, u mom dvorištu i kao da se sakrila negde na dnu u tami, gde izvire voda. Teško mi je! Kako ću bez sreće na puteve koji su predamnom? Kako ću bez sreće putovati prostranstvima našim, kako uživati u gorama zelenim u bregove, snegom pokrivene.

Noćas ti pišem ove reči, nesakrivene, nesigurne, lomljive. I sada u ovoj noći, molim se pred ikonom da mi pomogne da vratim sreću svoju. Da je potražim i pronađem, ma gde ona sada bila. Da je samo još jednom sakupim u šaku i tu je ostavim zauvek. Bojim se da sam je zauvek izgubio. Bojim se da je jednostavno neko došao, pokupio mi je iz mog doma, odneo, sakrio i sada gleda kako je tražim i tugujem za njom.

Zato ti pišem prijateljice moja ove reči. Da ako ikada ugledaš moju sreću, zaustavi je i kaži joj da je tražim. Kaži joj da ....... ne nemoj joj ništa reći, vervatno sada moja sreća usrećuje neke druge ljude. Verovatno... Ali ipak joj kaži, da nikada ne napušta te nove ljude, jer koliko je teško bez nje živeti, zna samo čovek izgubljene sreće.

Draga moja prijateljice, moje sreće nema, ali tebi hvala što si pročitala ove moje redove, nesigurnih, lomljivih i tužnih reči. I poslušaj me, čuvaj svoju sreću i ne dozvoli da je izgubiš i da je i tebi ukradu. Bez sreće, i ti ćeš pisati nekome ovakvo pismo. Bolje je u životu pisati ona obična ili još bolje ljubavna pisma.

Puno sreće ti želim.

 

 


Nikada...

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 12:22

Nikada , baš nikada nisam povređivao ljude sa nekom namerom, da im nanesem neku bol u duši , neku prazninu .......ali sam ih ipak povređivao. Nesvestan učinjenih poteza , činio sam glupe ishitrene poteze , u svojoj nemoći da u tom trenutku zaustavim uragan u svom mozgu. I bolelo je njih , i bolelo je mene. I što je bol bila izraženija , to sam stajao pobednički pred sam sobom, poraženim.

Ha , ljudski um, je kao neko beskrajno polje ukrašeno svim godišnjim dobima , koja se u samo jednom trenu mogu promeniti.

Nikada nisam znao , koje godišnje doba vodi na tabeli u mom mozgu, ali sam znao da iz jeseni pređem u proleće ,.... iz zime u leto , i tu nikada nije imalo nekog pravila.

To pravilo se izgubilo , negde na početku mojih misli , i ja , više i ne pokušavam da ga pronađem.

Nikada , neću odrasti..... nikada. Uvek će u meni čučiti jedan , neozbiljan dečak , koji će razmišljati brzinom svetlosti i u toj brzini , zbunjivati ljude oko sebe.

A , sve je moglo biti drugačije , da nisam odmah postao sanjar , nekih čudnih snova. I kao da su ti snovi formirali moj mozak, moje misli i razmišljanja. Da , to se je desilo , onda kada je kroz moj um prostrujao predeo nekog rajskog vrta , i ja sam želeo da mi on ostane u umu trajno. U borbi da zadržim taj raj , rušio sam sve pred sobom, rušio sam sebe , potpuno se sam porazio i sada kao neki izgubljeni vitez lutam ovim zemaljskim plavetnilom.

Ponekad stanem pred ogledalom i nepomično zurim u svoj lik, i kao da ne vidim sebe , već vidim stranca kojeg , ja predstavljam u ovom životu. I tada u tom trenu , potoci dešavanja prolaze mojom vizijom. Ti potoci , koje sam ja uglavno kreirao.... potoci kojim su prolazili mnogi ljudi koje sam upoznao. Zapravo , oni koji mi nisu značili ništa , oni nisu ni aktivno učestvali u mojoj životnoj priči. Oni pak koji su mi činili život , oni su nekim mojim glupim reakcijama bili sklanjani od mog uragana.

I danas ne znam , jesu li oni to shvatili, da li su mogli da pretpostave da sada više nisam sa njima, samo zbog mene samoga ili su sve to doživeli kao tok života , sa usponima i padovima.

Ne , ja nikada nikoga nisam povređivao , ali sam činio neke nevidiljive povrede , one koje su ostale smeštene u hangaru misli. Žao mi je tih ljudi, žao mi je sebe . Ali da li ja zaista iskreno umem žaliti ili je to jedna slabim glasom izgovorena rečenica.

To nikada neću saznati. Nikada.

  


Razmišljanja...

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 11:19

Poslednjih par dana razmišljam o blogu.

Na ovaj blog sam došao pre dve nedelje i započeo da prenosim svoje misli, svoje pesme...

Ali da se za tren vratim u skoriju prošlost. Nisam ja baš početnik bloger, već sam bio na drugom blog sistemu od oktobra meseca. I nije sad da ovde perem ruke, ali da sam znao za ovaj blog, ja bih sasvim sam siguran počeo sa pisanjem od početka ovde.

Na tom blogu, ja sam pisao, ali nisam imao komentare. Samo par komentara, meni poznatih ljudi, pa kasnije kako kažu, ni oni nisu mogli da me komentarišu zbog tehničkih problema?!

I jednog dana dobio sam adresu ovog bloga, razgledao ga i rešio da se ovde preselim i udomim, jer baš nisam od onih koji lutaju netom za nekom novom oazom. Započeo sam i odmah dobio prve komentare, osetivši da ljudi ovde čitaju ono što napišeš.

Paralelno sa pisanjem, počeo sam da čitam vaše blogove i u istinu sa nestrpljenjem očekivao nove tekstove, a puno mi je značilo da pročitam komentare koji vi upućujete jedni drugima, jer komentari su jedna jako važna rečenica da bi taj blog imao svoju dušu.

Vraćam se na moj predhodni blog, kad ti pišeš, i ostvljaš neku svoju ,,kreativnu dušu,, , a svi ćute, kao da si na nekom ,,blogu duhova,,. Ponekad sam priželjkivao da me neko bar opsuje, a to bi mi značilo da je taj pročitao ono što sam pisao. Ali ni toga nije bilo.

I zašto sada ovo pišem? Zato što sam poslednjih dana uvideo šta u stvari znači blog i kako on može uticati na naše emocije, pa i na neki deo našeg života.

Voleo bih da se ova oluja koja je protutnjala ovim blogom, smiri ....jer znam da posle oluje dolazi sunce. Ja sam sasvim siguran u to.

A, verujte da sam želeo da obrišem sve tekstove na starom blogu ..... ali sam odločio da ostanu .... da prkose baš onima koji tuda prođu ...... jer obrisana reč kao da nikada nije ni napisana, ona samo može da boli one koji su je čitali.  

Zato, ne dozvolite da vam ,,lome bagrenje,, ....... pod njima ste stvarali jedan deo svog života.

Trenutno slušam Eninio Morriconea  i postavljam ovu sliku, da malo iz ove patetike bar oči ugledaju neke šarene i veselije boje.

 

Prijatan dan Vam želim ! 

 


 


Ima dana...

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 12:18

Ima dana , kad se probudiš i kad pomisliš da je čivat svet pao na tvoju glavu. Ustaneš, umiješ se, popiješ prvu jutarnju kafu ..... ništa se promeni. I dalje ti je ,,čitav svet,, na glavi.
Otvoriš prozor u ova ledena zimska jutra, napolju vedro, a ti vidiš sivu boju .... i kao da ti i oni sa neba poručuju da je za tebe dan pred tobom gubitnički. Brzo zatvoriš prozor, da te ona magija sa neba ne savlada još više .... i onda se setiš da uključiš TV, da ti bar on malo uveseli oči nekim bojama. I tamo prvo što ugledaš .......opet neki masakar , bombaš samoubica i ostali slični njemu.

Dragi moj dnevniče . Danas je dan zaljubljenih, ali ja nisam zaljubljen, dakle danas nije moj dan. Danas je taj dan namenjen nekim drugim ljudima.
Ali danas je Sv. Trifun. E, to je moj dan, kažu da od današnjeg dana zima počinje da pakuje svoje kofere i polako se sprema za odlazak. Mada prognoza kaže biće snega. Ali ima istine u tome, dan se produžava, pa ni taj sneg ni taj mraz neće uspeti da nas obori.
Januar se već odavno pozdravio sa nama, a Februar nam testira izdržljivost, i našu nestrpljivost za prolećem. I mnogi od nas se nadaju da će nam baš ovaj Februar , bar za jedan minut biti lepši od Januara. Ta nada, živi u nama, negde u dubini našeg bića, i nadati se je lepo , jer onaj ko se ne nada taj nikada neće imati lepši današnji i sutrašnji dan.
Pa zar sam ja to negde usput ispustio nadu , pa mi je danas pao sav svet na glavi ? Moraću da se bar mislima vratim u predhodni dan, i potražim je , sigurno me čeka negde pokraj puta mog života , da je pokupim i vratim u svoj mozak u svoje biće. Teško je živeti bez nade. Verujte , više puta provereno.

I javiću ja kad je budem pronašao, pa to će se videti već u narednom danu. A sada, jedino mi pada na pamet da uključim zvučnike, pronađem Pink Floyda , sa čuvenom High Hope i uđem u trag propuštenih misli.

.........The grass was greener
The light was brighter
With friends surrounded
The nights of wonder........

  

 


Ne volim Ponedeljak

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 11:40

U meni izaziva neku neizvesnost nedelje koja je predamnom. I tako svaki put, mesecima, godinama unazad. Ne znam zašto, ali ponedeljkom moja jutra su tužna, i kad sunce sija i  kiša pada  i kad snegovi veju.

Ovog ponedeljka osvanulo je sunčano jutro u mom gradu, ali je napolju bilo toliko hladno, da se se ledio dah. Rekoh sebi, za to je kriv ponedeljak.

Ali zašto, tu krivicu prebacujem na ovaj dan?

Verovatno je to povezano sa nekim mojim dečačkim danima, kada me je majka budila za školu, a kasnije, za studentske dane, kada su vikendi nešto najlepše što student doživljava u svom studentskom životu. A sada, verovatno to što svi nekako na poslu ponedeljkom ,,zapnu,, , kao da je taj dan odlučujući za dešavanja u celoj nedelji.

Ne volim ponedeljak, ima čak i najviše slova u svom imenu i deluje onako preteće. Nešto poput onoga, ,, ma videćeš ti u Ponedeljak,,

Eto tako, ponedeljak mi se urezao u glavu, kao dan ,,D.. , za sve događaje u nedelji, kao dan kad svi nekud žure, kao da će im ta žurba odlučiti o životu.

Kada bih mogao da biram, voleo bih da prespavam ponedeljak, da ga jednostavno ignorišem, kao da ne postoji. Kao da je on jedan običan putnički voz koji prolazi stanicom, ali ne moj voz , pa ga samo pogledom ispratim.

E baš ga ne volim.

A vi, .... ne obazirite se na ovo moje razmišljanje, možda je vama ovaj dan srećan i neka vam bude. Ja zaista to priželjkujem.

Želim Vam srećan Ponedeljak.

 


To je moj grad

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 13:53

zapis iz mog grada u jesen 2007 

Skoro svako veče šetam ulicama svoga grada. I svaka šetnja mi je nekako drugačija od predhodne , i nekako žalosnija od predhodne. Znam svaki kamen na koji naiđem i onog psa koji me zalaje kada tuda prođem iako me već poznaje. Osećam miris svoga grada tu kad prođem pored one pekare i miris dima cigareta pomešan sa mirisom pića pored kafića u centru. Onaj kamen koji me stalno spotakne u onoj mračnoj ulici u kojoj skoro svaki put neizostavno prođem.

To je moj grad. Grad u kome sam se rodio , pa ga u vreme školovanja napustio i nanovo mu se vratio. I sada kako koji dan izmiče , a svaki sat dodaje se mom životu, ja počinjem da se nekako odvajam od onog puta kojim prolazim svakodnevno. Kao da taj put i te puteve prepuštam nekim novim ljudima , koji trebaju da obeležavaju svojim tragovima život ovog grada. I ove večeri sam se kretao istim putevima, istim ulicama.

I gledao iste sokake , disao iste mirise, koračao kamenim ulicama , koje su ostale netaknute iz nekih davnih vremena. U jezgru grada gužva u kojoj sam se spoticao i uplitao noge kao da tuda prvi put prolazim. Najednom tuga je prohujala vazduhom i obmotala se oko mene i mog mozga. Nije ušla u moju dušu , jer sam nju darivao davno nekome. I bolelo me i nije me bolelo.

Kiša je počela da pada , a sa njom i lišće , da o jednom trošku zauvek ode sa drveta. Onaj žuti list prošao je pored moga lica i onako lelujavo bi pao na zemlju tu pored mene. A kapi kiše dodirnule bi moje lice i svaka kap kao da se je takmičila da me dodirne.

To je moj grad. Ali ja ove večeri ne osećam svoj grad. Kao da ne želi da priča sa mnom, kao da smo sve naše priče već ispričali. Žurnim koracima napuštam ulice i hitam prema svojoj ulici. Ulazim u mračno dvorište , stapam se sa mrakom i gubim u tami svoga grada.

To je moj grad.

 



Powered by blog.co.yu

ovo je autorski blog i na njemu su svi članci i sve pesme vlasništvo autora i kopiranje nije dozvoljeno