San u javi

Pa eto došla je jesen u mom kraju. Mada podseća na leto ipak je jesen tu. 

Nekada sam voleo proleće, radovao sam mu se. A sada volim jesen. Onu šarenu,

čežnjivu, usnulu.  

Pre nekoliko dana išao sam u jedan mali gradić u okolini.  U tom malom gradu koračam nepoznatim ulicama.  U onom lavirintu iz kojeg želim izaći, nailazim na crkvu sakrivenu u krošnjama velikih starih stabala.  Sama porta crkve popločana nekim starim kamenjem, zalivenim betonom.

Ulazim u crkvu, krstim se. Idem pred celivajuću ikonu i uočavam da je crkva posvećena Sošestviju Svetog Duha ili silasku Svetog Duha na Apostole.

Crkva zidana iz doba turaka, u potpunosti ikonopisana, odiše nekakvim mirom, nekom tišinom, koja mi prija. Uzimam jednu veliku sveću, palim je i ponovo ulazim u crkvu. Obilazim i zagledavam sve ikonopisane svetitelje.

U uglu desno, od ulaznih vrata uočavam jednu stariju malenu ženu, koja verovatno tu pomaže.  Zapitkujem je u vezi crkve, bogosluženja. Ona mi nekakvim smirenim glasom odgovara na moja pitanja. I sve ovo ne bi bilo čudno, do toga da sam slušajuči je osetio punoću dobrote, jednostavnosti u njenom glasu. Možda me je njen glas podsetio na glas moje bake. 

Moram priznati da me je sam Gospod poslao u ovu crkvu. Da osetim  smirenje, da se napunim duha Svetoga. Kada sam izašao iz porte i krenuo jednom strmom ulicom, potekle su mi suze.  One, koje se gomilaju u mojim očima. Trebalo mi je to. 

slika uzeta sa sajta Britanike 

Znate li šta je birov?
Birov je vikač, pozivar, onaj što ide gradom, selom udara u doboš i viče: ,, Čujte i počujte,,.

E ovo je priča o jednom takvom, vikaču, birovu.
Birov je živeo u jednoj palanci i živeo nekim tihim životom. Iako mu je zanimanje bilo da mora da viče, od njehove tihe, mrtvačke naravi, ljudi koji su ga slušali morali su da mu se približe kako bi čuli njegovo vikanje-šaputanje.
Često mu je starešina ukazivao na njegovo mumlanje, ali je birov bio toliko ponosit na svoje zvanje da nije hteo, ili nije umeo da prihvati sugestije starešine. 

Pa ipak birov je imao svoju veliku ljubav, doboš!
Toliko je voleo svoj doboš da je zbog njega zapostavio porodicu. A imao je porodicu, ženu birovku i tri sinčića birovčića. Žena kao žena, shvatila je da je između nje i doboša, pobedio doboš i počela je da traži utehu kod lokalnog probisveta Kljusu.Tako su ga zvali.

Ne retko Kljusa je bio u povorci za Birovom dok je ovaj obavljao svoje birovske dužnosti. A birov, onako sav u zanosu uživao je u svom birovskom šaputanju i grlio svoj ljubljeni doboš. Kljusa njegovu ženu. 

Ljudi koji su slušali objave birova, najčešče nisu ni razumeli šta birov propoveda, jer osim tihog glasa birov je imao i govornu manu, mešao je slova sa tvrdim naglaskom. 

Birov, kao što rekoh imao je tri sina birovčića, od kojih se je najstariji isticao i hteo da postane kao otac. Ne retko birov je birovčiću davao doboš, dok je birov dobovao po njemu. 

Meštani palanke su vremenom prestali da izlaze na ulicu i slušaju birova jer ga ništa ga nisu razumeli. I birov je osto sam na ulicam palanke, dobujući i izgovarajući proglase koje je samo on razumeo. 

Na kraju ove priče, želeo sam samo da kažem, da svi mi imamo neke želje u životu. Možda nam se ostvare ali ne uspemo. Sreća što birov nije želeo da bude pilot, njegov avion bi već odavno pao. 

 

 

Nemam baš neku inspiraciju da pišem, ali želim. Da ne zaglupavim. Ironično!

Razmišljam ovih dana o ljudima. O ljudskoj sujeti, o gordosti. Razmišljam o sebičnosti koja je postala neki bedž života. Svaki dan sam negde u pokretu. Uveče ili izađem u neki kafe ili sednem u auto i vozim se. Nemam cilj, bitno je da se krećem. I priznajem ta me vožnja ispunjava, jača, misli su mi ispunjene do poslednjeg atoma u mozgu.

Tako jedne večeri seo sam u auto. I krenuo. Krenuo sam na sever. Posle nekih desetak kilometara počela je da pada kiša. Ja sam osetio neki poriv da zapevam. I počeo sam da pevam. Neku izmišljenu tugaljivu pesmu. Pevao sam i plakao. Baš sam plakao. Suze su mi slivale niz lice, kotrljale do usana. Osetio sam gorak ukus suza. Kilometri su se nizali, a ja sam razmišljao o jednoj osobi koja je preživela i sada preživljava teške trenutke u svom životu. Ne svojom krivicom, već krivicom sebičnih ljudi koji zbog svoje sujete i gordosti unište nečiji život.

I molim Boga ovih dana, kao nikada do sada da joj pomogne. Ako je moguće da štrpne delić moje pomoći i da njoj. Molim ga. Dobra je to osoba. Ušao sam u pore razmišljanja i znam po izgledu lica šta joj je u glavi.

Smiriću se kada joj pomognem, nisam joj ništa do sada pomogao. Imam veliku želju da joj moja ruka pruži podršku. To je moj cilj. I znam da ću uspeti.

A kada uspem, pakujem kofere i odlazim, zauvek!

Slast uspeha i sreće se nekad ne treba deliti, ko zna kuda to vodi. Nekako mislim da ona to želi da proslavi sama. 

 

Tog letnjeg dana, sletela je na moj prag jedna prelepa ptica.

Bilo mi je čudno što kada sam joj prišao nije odletela. Shvatio sam da povređena i da joj je potrebna moja pomoć.

Ptica slomljenih krila. Samo je trebalo brinuti se o njoj i vratiti joj slobodu.

Prihvatila je moju pomoć i predala se mojoj brizi. Kako su prolazili dani tako sam sam sve više bio posvećen njoj. Znao sam da sam neko izabran od gore da ja baš budem taj kod koga će sleteti i da joj baš ja moram pomoći.

I nije bilo lako. Bolovi su pritiskali pticu, a ja koliko sam mogao, pokušavao sam da njen bol umanjim. Nekada sam uspevao u tome, nekada sam i ja zbog njene patnje bio utučen.

Toliko sam pažnje uložio u njeno spašavanje, da sam čak i prolivenim suzama pokušavao da sebe predam tom divnom stvorenju. 

Dani, nedelje, meseci su prolazili, ja sam srastao sa nevoljom jedne meni podarene ptice.

Granulo je proleće, stidljivo, da skoro nisam ni primetio. Ptica prekrasnih boja je dobila svoja nova krila.

Jednog dana, stala je predamnom sva se tresući, kao da želi da mi pokaže da je njena sloboda došla i da nam se rastanak približio.

Okrenula se je i poletela. Poletela u svoju slobodu.

Bio sam srećan zbog njene sreće.

I sada kada je odletela, ja povremeno pogledam u nebo, da je možda ne ugledam. Znam da se ptice koje polete više ne vraćaju. Pamtiću je zauvek i nadam se da će i ona mene upamtiti. 

Srećan ti novi početak ptico predivna!

 

1024x768

Te sam večeri čekao na poslu jedan paket. Trebao je da mi ga doveze jedan drug koji se bavio prevozom. Čekao je autobus umesto mene i ja sam samo trebao da preuzmem paket, ostavim ga na poslu i odem kući.

Autobus je već trebao da pristigne i ja sam cupkao u iščekivanju. I tako minuti su prolazili, ali paketa nije bilo. Par puta sam pozvao tog mog druga, koji bi mi samo rekao, bus kasni, čekam.

Izašao sam na trem ispred zgrade u kojoj radim. Podglavio sam se na jedan stepenik i zamislio se. Iz polumraka začuo sam korake. Nisam se okrenuo. Stala je ispred mene. Devojka koja me je izvela na 8 Mart.  Prelepa, zavodljiva. Srce mi uzigralo. Nasmešila se i začuđeno me upitala šta radim tako kasno?

Počeh da objašnjavam, ali u trenu moje objašnjenje je izgubilo smisao. Ponudila je da mi pravi društvo dok čekam paket. Tada mi nije bilo važno što taj bus kasni, I neka kasni, samo da budem što duže sa njom.Ušli smo tamo gde radim. Seli smo, jedno preko puta drugo. Nisam skidao pogled sa nje dok mi je pričala neke svoje priče. Par puta me je pitala što je tako gledam?

Pa kako da je ne gledam, kad je sanjam, a ona eto je tu predamnom. Naručili smo pizzu i smejali se. Ne sećam se zbog čega, verovatno zbog mojeg lupetanja. Meni je bilo bitno da je ona tu i da bih ovako mogao da je večno gledam.

I onda posle nekog vremena, stigao je paket. Baš mi je bilo krivo, što bus nije kasnio duže, još duže. Ustala je i krenula svojim putem. A ja sav konfuzan nisam znao ni gde sam pošao ni da li ću pronaći svoju kuću. Kao neki pijanac.

I sada želim da se zahvalim autobusu što se pokvario, što su ga dva sata popravljali. I njoj što je naišla baš kad treba, I da joj poručim, ,,dođi mi opet, ja te željno očekujem. Izađi iz mojih snova u javu.Ti znaš zašto,,

 

Normal 0 false false false

Putem tesnim, vijagavim, polako sam se autom približavao manastiru, o kome sam davno pisao na ovom blogu.  Nakon velikog uspona i more krivina isprsio se maleni predivni manastir, Sveti Pantelejmon.

Iako je ovaj manastir iz 14 veka, nekako mi se izgledom podmladio, ili sam ja ostareo. Sa godinama ponesenih sa sobom uvek sam imao želju da kad odem u crkvu ili manastir budem okružen samo anđelima, nekako voleo sam da budem sam, sa onim učmalim, svetim vazduhom.

Kada sam ušao u malenu crkvu manastira liturgija je več počinjala. Iako mala, crkva je bila ispunjena ljudima. I dok su sestre pevale, ja sam u sebi imao pomešana osećanja. Od radosti što sam tu i od žalosti što sam beskoristan na ovom svetu. Da, baš tako beskoristan.

Kada se završila liturgija otišao sam u gostoprimnicu, gde su i drugi ljudi došli da se posluže spremnjenom hranom. Ja sam se poslužio slavskim kolačem i izašao napolju. Naime razgovor koji su vodili ljudi oko mene bio mi je stran. Da, ja zaista umem da budem pažljiv slušalac, možda retko pažljiv, ali ovo nisam mogao da slušam, jer je taj razgovor za mene bio jedno mentalno maltretiranje.

Popeo sam se na jedan proplanak iznad crkve i ceo kompleks manastira bio mi je na dlanu. Tu pored jednog groba seo sam na jednu klupu i prepustio se potocima mojih misli.

A moje misli su zaista jedan veliki jeseni pejzaž, pun kolorita.

Gledao sam mrave kako neumorno prenose hranu u svoja gnezda, mrave koje baš niko ovde ne primećuje. Mislio sam tada kako im pomalo zavidim, jer je po meni njihov život ispunjen, a moj ispražnjen. Gledao sam i pčele kako sleću na jedan žbun sa žutim cvećem. Cvećem koje je zaista opojno mirisalo i počeo sam da i pčelama zavidim.  Gledao sam i ptice kako šetaju sakrivene u travi i hrane se. I onda polete. Zavideo sam i pticama, na njihovoj nebeskoj slobodi.

I onda sam se trgnuo, došlo je vreme polaska, povratka. I sada kada se prisetim ovog odlaska, naprosto poželim da nestanem sa ovog sveta, da se preselim na onaj drugi svet.

Ma pustite, umem ja ovako....

U sobi na dvosedu leškarim uzduž. Noge mi vise.Baš sam se opustio. Ispijam neki ceđeni sok, pogled mi prodire u daljinu. Osećam da lagano lebdim i kao da sam u nekakvom beztežinskom stanju. 

Prija mi ovakvo sopstveno nirvana stanje. Mislim se da mi je ovo baš trebalo. Ovako se opušteno nisam osećao mesecima. I kao da se osvešćujem iz neke duboke mentalne kome. 
U toj bujici zadovoljstva ne shvatam kako mi je malo trebalo da budem onaj, JA!
I ne razmišljam o tome šta će biti sutra, jer sutra ne postoji. 
Baš tako. Sutra ne postoji. Postoji ovo sada i ovog trena. 
Čak ne postoji ni juče, jer juče je otišlo u istoriju vremenskog zaborava. A samo kad pomislim kako to ,,juče,, ume da napravi uragan u glavi i da muči, da muči ovo sutra koje ne postoji. 
Ljudi se previše opijaju mislima prošlosti i dozvole da prošlost prekrije njihov um metastazama teških misli, koje muče i proganjaju kroz život. 
I eto, meni je sada ovog trena baš lepo i želeo bih da zamrznem ovu lepotu.

Ali! Ja ne bih bio ja, da sada ne preduzmem neki sopstveni kamikaza poduhvat.
Zato ću iz ovih stopa ustati da odem tamo negde i dotaknem prstima jezero. Veliko jezero. Ne šalim se! Stvarno ću to uraditi. Vidimo se ,,sada,,.

 

I tako to biva. Od čega bežiš ono te stigne. A stiglo me baš na 8-mi Mart. Dan žena!

Ja sam već godinama unazad protivnik ovog praznika. E sad nemojte žene da me gađate tanjirima, objasniću! Ja smatram da je svaki dan ženski dan i zato izlivanje u većini slučaja ,,lažne pažnje,, ženama na taj dan je za mene vrsta genocida!!!

No da ne fantaziram, da se vratim na temu. Danas, tj večeras na dan žena, JA SAM IZVEDEN. Da, mene je večeras pokupila jedna zanosna devojka i izvela me u jedan kafe na kolače, na osmi Mart.

Eto, godinama sam prespavao ovaj praznik, a večeras me ova lepotica uhvati za ruku i izvede u kafić. Ne mogu da kažem da sam se osećao kao žena jer sam sedeo sa jako zgodnom devojkom u društvu, ali kada je došla po mene, rekla mi je kratko:  ajde spremaj se, izvodim te večeras!

Naravno, kada sam jeo ukusni kolač nisam ni gledao u kolač, ni šta zahvatam kašikom već u nju. Priznajem ispadoše mi oči. Umalo nisam umesto kolača pojeo pikavac. Verujte ne znam čak ni šta sam pio, samo znam da umalo nisam progutao onu slamčicu.

A priznajem i da nisam skidao pogled sa ove lepe žene i naprosto svaka reč koju mi je izgovarala milovala mi je ovaj već malo više ludi mozak. Uz to pesme sa CD-a su se nizale kao đerdani i ja sam se u svakoj pronalazio. Kao da je bila neka nameštaljka.

O Bože, zaljubiću se!!!

More zna Bog šta radi i zašto radi. Eh pa nije on slučajno izmislio 8 Mart . Već namerno!  Da budem izveden, i to od kakve žene. Šta smo sve pričali zadržaću za sebe. Nekome u životu padne kruška na glavu, meni pade u naručje, nemam pojma odakle ova devojka.

Čudim se!

 

 

Te večeri izašao sam iz kandži sopstvenog života. Kao da me je opaučio neko vlažnom krpom po licu. Takav udarac boli i osvešćuje.

Kao i većina muškaraca, na brzinu sam se namontirao, obukao novu košulju, stao pred ogledalo i počeo da piljim u njega, kao da sam ugledao nekog stranca. Da, ja sam stranac sam sebi. Već sam zaboravio kako izgledam. Moj lik ostao je u nekom prošlom vremenu, moj tada vedri lik. A sada ispred ogledala ugledao sam svoju nemoć, svoj poraz samoga sebe.

Lagano sam se spustio niz stepenište i krenuo ka autu. Muzika sa radija je obećavala neizvesno veče . Prisetio sam se mojih beskrajnih putovanja, kada bih seo u auto I gazio na stotine kilometara, čak i neznajući kuda će me auto odvesti.

Ipak te večeri sam znao svoj cilj. Prvo sam otišao u severni deo grada gde me je čekala jedna visočija plavuša. Poljubila me je i čestitala rođendan.  Bio sam zbunjen, odakle ona zna? Ja sam svoj datum rođenja skrivao i od samoga sebe.  Ušla je u auto.  Nedaleko odatle čekala me je jedna brineta, koju sam takođe spakovao u auto. Ispred jednog kafića čekala je otmeno obučena u crnom jedna plavuša. I ona je ušla u moj auto. Skupa otišli smo ispred jednog restorana u kojem nikada nisam bio.

Sve tri su izašle iz auta, a ja sam otišao da se parkiram. Ušao sam u restoran, pa do rezervisanog stola. Za stolom je sedelo pet žena, još dve doterane i napakovane kako to samo žene koje znaju šta žele mogu da učine od svojeg izgleda.

Ustale su i čestitale mi rođendan. Priznajem drhtao sam, jer ne volim da budem u bilo kakvom centru pažnje. Dobio sam poklone, divne. Gledajući poklone uspeo sam da od ovih devojaka sakrijem kap svoje suze. Vešto. Nisam planirao da to veče budem slavljenik. Želeo sam da to bude spontani izlazak.

Seo sam u čelo stola. Nazdravili smo međusobno, bezbroj puta. Alkohol je počeo da odganja tugu iz mojeg mozga. Tu tugu koja se je uselila u moje biće i tu joj je sigurno. Valjda zna tuga da ja volim da se družim sa njom i da smo mi večni prijatelji.

Kako je vreme odmicalo, devojke oko mene su pevale i igrale, a ja kao neki Sultan iz harema uživao u njihovoj radosti. Da uživao sam u njihovoj radosti.  Ponoć je prošla, jedna po jedna su odlazile. Ja sam želeo da ostanem sam sa vinom, ali jedna od devojaka je želela da ostane samnom. Imao sam utisak da bi ostala do jutra. Otišli smo svako svojim putem.

U jednom trenutku uhvatio sam se rukama za oči. Odmakao ruke, otvorio oči.

Pa ja sam sve ovo sanjao. Znao sam da je sve bilo nestvarno.  Vratio sam se svojoj ljubavi, svojoj tuzi.

 

 

Ostarelo se je! Baš tako. Mnogo godina je prošlo od kada sam napisao nešto na netu.

Skoro pregledah ovaj moj blog, kojeg je uhvatila paučina. Uzeh krpu pa prebrisah po postovima. I moram priznati da mi je bilo lepo čitati ih i prisećati se moje budalaste naravi, koju i pored toliko godina nisam uspeo da izlečim.

I eto projuri maltene decenija i mnogo toga se promenilo, mnogo toga, i ja ne bih da pišem o prošlosti.

Prošlost je nešto što je ostalo u nekom sanduku zaključano i pripada samo meni. Za svo ovo vreme shvatio sam da je glupo pisati i o budućnosti. Budućnost ne postoji. Ne postoji sutra, postoji samo danas.

O, da pišem pesme i dan danas i objaviću ih ovde. Objaviću ih bez neke namere da ih neko pročita, već sa namerom da kad odem na ovaj moj ostareli blog uvuk mogu da mi budu pred očima. Da mi pomalo prkose. A pesnicima nemojte puno da verujujete. Oni napišu pesmu, u njoj ispletu najlepše misli. A u stvarnosti te misli nisu istinite. Pesnicu su to.

No dosta za ovaj prvi post posle 300 godina!