There was a blog

Laganim pokretima, kosač nemira čini svoj poslednji otkos čežnje.
Odlaže snop uredno u plast čežnje, čiji vrh dopire do oblaka
Skida sa glave šešir od slame i rukavom briše znoj sa čela
Belo, sve je belo na njemu.
I košulja od pamuka podvrnutih rukava i pantalone od grubog lana i lagane platnene cipele
Sa šeširom u levoj ruci i pogledom uprtim u nebo on kazuje:

- Moj život je san, a on je tamo gde tone sva moja čežnja, čuješ li me?!

Oblaci na nebu se sakupiše da većaju o rečima koje su do njih doprele.
Oni crni oblaci počeše da svojim munjama izražavaju svoje nezadovoljstvo.
Drugi pak, oni beli stadoše da hvataju gromove crnih oblaka i da ih kao prutove lome tražeći od njih da dobro shvate reči kosača.

U tom metežu na nebu, stvori se uragan nerazumevanja koji se spusti na zemlju i sav plast čežnje i kosača odnese u bezdan.
Nestalo je sve, nestao je kosač, njegova čežnja, njegovi nemiri, sve se umirilo, samo je lagani povetarac izmamio leptire koji su se igrali skakutajući po poljskom cveću.

Te večeri sam je čekao na jednom mestu u jednom gradu, zaklonjen od prolaznika koji bi te večeri ogrnuti svojim kaputima samo brzim koracima prošli i izgubili se u tami.

Bilo je hladno i dah je pravio paru koja je belila noć.

Stavio sam levu nogu na betonsku ogradu i podglavio se laktom na koleno. U desnoj ruci držao sam upaljenu cigaretu polako povlačeći dim. Žar cigarete je jedina svetlost koja je remetila moje prisustvo.

Te sam je večeri čekao stpljivo. Bilo je hladno.Nosio sam sivi kaput i podigao kragnu da bih sakrio uši od hladnoće. Bio sam sasvim siguran da ona neće doći, ali sam bio uporan u čekanju. Kao kad čekaš da padne list sa grane bez lista, ili kad čekaš bus na stanici koji je davno otišao. Tako nekako sam i ja nju čekao uporno u nadi da će se pojaviti, a znao sam da neće doći.

I nije došla. Prošlo je vreme kada je trebala doći. Pa još neko vreme, pa još ...

Seo sam na onaj hladni beton i utonuo u razmišljanje. Moje misli su bile ograničene na prostor na kome sam se nalazio. Svo razmišljanje se je vrtelo na betonsku ogradu, stazu i bačeni opušak cigarete.

Pokupio sam se, usparvio ... uzdahnuo i krenuo u nekom neodređenom pravcu.

Znao sam da ona neće doći, samo sam te misli skrivao od samog sebe.

U onoj hladnoj noći bez zvezda na nebu, bez mesečevog sjaja.

Poenta ove priče je jedna misao koju sada izgovaram najtečnije: ,,Velika srca vole, a mala žele da budu voljena,,

Ispijala je poslednji gutljaj nes kafe kada joj je stigla poruka na mobilnom.
Krišom je ušla u kupatilo i otvorila poruku u kojoj je pisalo: Miro, ljubavi mislim na tebe!
Ljutito je počela da tipka odgovor i napisala mu: Ne moraš baš u ovo vreme da mi šalješ takve poruke, muž mi je kod koće!
Izvini Miro, ali to je jače od mene, odgovorio je Aca. Zaklopila je telefon i izašla iz kupatila.
Vodila je te večeri ljubav sa mužem strasno.
Sutradan je otišla na posao. Radila je u fabrici obuće na montaži đonova.
Tamo je upoznala Acu koji je bio šef smene. Obično bi bili zajedno kada bi radili noćnu smenu.
Aca bi je krišom odvodio u deo poslovne zgrade i u nekoj od kancelarija na stolu bi vodili ljubav.
Onda bi se ona vraćala na posao kao sa pauze za pušenje, a Aca odlazio u drugi pogon.
Ta njihova veza se održavala tu negde u fabrici i kao da nisu imali ljubav van te zgrade.
Nije želela da se bilo šta dešava van kruga fabrike, te je zato tako besno odreagovala te večeri na Acinu poruku.

Jednog dana je u fabrici bilo objavljno da neki radnici moraju na specijalizaciju.
Mira je bila na spisku.
Specijalizacija je trajala četiri nedelje u jednom gradu koji je stotinak kilometara bio udaljen od njenog doma.
Simpatični predavač Miki, je jako dopao Miri tako da je ona počela da provodi vreme sa njim van predavanja.
Nakon nekoliko dana u njenoj hotelskoj sobi Miki i Mira su vodili ljubav.
Zaljubila se je u Mikija.
Krišom bi odgovarala na poruke zaljubljenog Ace, da Miki ne primeti.
Vratila se je sa specijalizacije zaljubljena i zadovoljna.
Te večeri vodila je ljubav sa mužem. Stigle su joj dve poruke na mobilnom.
Od Ace: Volim te i od Mikija: Želim te!
Napisala je: ,,Volim te,, i obojici je poslala istu poruku.
Vratila se je u krevet u zagrljaj mužu.

Sedeo sam u parku i gledao u jezero u kojem su ponosito plivali labudovi.
Neki su ih ljudi krišom hranili iako to nije bilo dozvoljeno, osvrćući se da osmotre čuvara parka
koji je na svakih dvadesetak minuta prolazio ovuda.
Predugo sam sedeo zavaljen na ovoj klupi gde smo se nas dvoje često susretali.
Otišao sam od nje i nikada joj se više neću vratiti.
A bila je devojka moga života i u svakom momentu mi je prijala. Bar sam tako mislio.
Voleo sam je. Ona mene nije. Često bih joj postavio pitanje da li me voli, ali ona je bila tako
vešta u odgovorima da mi je uvek težište njenog odgovora prebacivala u nejasne reči.
Reč ,,Volim te,, za nju, prema meni je bila nemoguća.
Ja sam joj u stvari bio neka uteha u njenoj bivšoj vezi u kojoj je potrošila svu ljubav za njega.
Živeli su zajedno na zapadnoj obali i nije puno pričala o njemu, osim da je bio mornar na nekom dugolinijskom brodu.
Shvatio sam da ga je imala. I on je imao nju. Kada su se rastali preselila se je skroz na istok i upravo ovde baš u ovom parku sam je upoznao.
Naša veza je bila u početku jaka, ali kako su godine prolazile sve je bilo slabije kada sam ja shvatio da sam ja samo jedna bleda kopija onog za kojim je ceo život čeznula.
Ja sam voleo nju. Ona njega.
Shvatio sam da je taj trougao za mene bolan i jednog dana joj rekao da me zaboravi i da mi se više nikada ne javlja.
Ona je to besno prihvatila, ali joj je to u stvari i prijalo.   
Jedna romantična veza se raspukla kao balon od sapunice.
Možda je i tako bolje, za oboje.
Napokon sam postao slobodan, odlobodivši je od sebe.
Udahnuo sam vazduh duboko i vratio osmeh na lice.
Bio sam tužan, bio presrećan.
Zazvonio mi je telefon. Sa druge strane je bila neka koja je mene volela.
Da li ja nju mogu zavoleti?

Imam napisnih još nekih desetak novijih pesama koje nisam ovde postavio.
Nisam ih postavio jer su nekako izgubile smisao i ja ne osećam trenutak da je sada meni zgodno da ih prenesem na ovaj blogovski papir.
Ali svakako znam da su dobro napisane i da će svakako obeležiti jedan deo mojih upletenih misli u ovom mom predivnom - i ponekad jebenom životu!

Nisam imao možda dva meseca internet!
I tek sad vidim da nisam internet zavisnik i da ne trebam ići u ENTERU na lečenje kako su mi nekad govorili.
Nisam jebeni internet zavisnik i neće me lako okarakterisati kao nekog sa ozbiljnim poremećajem u internet zavisnosti.
Kažu da kad provodiš četiri sata dnevno pored kompjutera imaš ozbiljan problem internet zavisnosti koji ima sličnu težinu kao zavisnik od droge. Tako kažu lekari, naučnici!

DakleM, ja mogu bez interneta i poprilično sam se organizovao da mi net služi za posao i da samo ponekad dotrčim ovde da izrazim svoje misli.

A pomenute pesme ostaće još neko vreme konzervirane, sve do nekog novog buđenja.

 Motherfucker!!!

Znaš li ti šta je ljubav?

Upitao me je starim drhtavim glasom.

Pa rekoh mu : izvini, ali pojam ljubavi je širok, opširan. Ima tako puno definicija o ljubavi i šta ona znači!

Nasmešio se je i sedeći u svojoj omiljenoj fotelji, gledao je ka prozoru koji je bio na zapadu njegove sobe.

Eh, reče on. Nisam ni sam znao šta je ljubav sve ove godine, a tek sada znam, baš sada kada me je vreme pregazilo.

Ma daj, rekoh mu, kako pregazilo, pa ti si tek u jeseni svoga života. A jesen je najlepše godišnje doba zar ne?

Odmerio me je onako kako to rade krojači, od glave do pete. Reče mi : sedi ovde, sada ću ti nešto ispričati.

Seo sam na dvosed, nekako se zavalio u iščekivanju njegove priče.

,,Zavoleo sam je davno, davno,,. Izgovorio je to sa osmehom.

Zaljubio sam se u nju čak i kada je nisam poznavao. Kada smo se upoznali zaljubljenost je rasla i onda se vremenom pretvorila u neopisivu brigu. Gde je, da li je dobro, da li je srećna, nasmejana. Živela je daleko od mene, pa sam je povremeno viđao. A da znaš samo kakvom toplinom su bili oblivani naši susreti. Ja ti zaista ne mogu opisati kako smo se nas dvoje slagali onda kada bi se videli. Ali, neću ti ja sada ovde pričati o tome. To su priče koje čovek retko može doživeti u životu.

Odlutah sa mislima, reče mi on. Naime pokušavam ti reći najvažnije. Svako jutro kada bih se probudio i svako veče pre nego bih se uspavao, ja sam otvarao oči sa mislima na nju i utonuo bih u snove misleći na nju. U stvari udahnula mi je tu večnu misao, dala mi deo sebe zauvek i ja sam shvatio da je taj osećaj koji sam imao sve ove godine života prema njoj, ljubav!

Ostavio sam ga onako utonulog u sopstvene misli. Sutradan su mi javili da je umro u snu.

Prva misao koja me je opkolila je da se je i te poslednje večeri svoga života uspavao sa mislima na nju.

Ušao sam u voz, jedva se popeo u vagon. Premorio se ova 3 dana, prepešačio preko 20km po jakom suncu. Završavao neke poslove, jako nezadovoljan ishodom svog putovanja, razočaran u ljude po ko zna koji put. Ispratio me je prijatelj, pravi prijatelj, koji se je do te mere zabrinuo za mene da me ostavio da prenoćim kod njega i odmorim se. Valjda sam mu se učino premorenim, a jesam bio premoren.

U tuđoj zemlji sa potrošenim kreditom na mobilnom, nisam imao kontakt sa ostatkom svog sveta.

Sam u kupeu voza koji me je vozio ka svom domu ja sam utonuo u misli.

Jebem ti život!

Jednom sam, ali stvarno, dok sam bio mlad i lep i pomalo lud otišao na železničku stanicu u svom gradu i čekao voz.

Čekao sam prvi voz koji nailazi i nisam ni pitao kuda ide?

I voz bi naišao, a ja ušao u vagon, pa u kupe.

Kondukter bi me pitao dokle putujem, a ja bih njega pitao, dokle vozi ovaj voz?

I kada bi rekao da vozi do Atine ja bih kupio kartu do Đevđelije.

Sledećeg dana vratio bih se u svoj grad?

Dok sam bio student u Nišu, imao sam cimera sa kojim sam živeo u jednom naselju u kojem nam je komšija bio Šaban Barjamović.

Naselje je bio neasfaltirano i kada bi pala kiša mi bi gvacili po blatu.

A mogli smo imati bolji stan, ja i moj cimer, nego studenti rešili da štedimo da uštedimo za more.

Komšiju Šabana bi sretali često, bio bi obučen u belo imao bi i bele cipele sa kojima bi i on gvacao po blatu.

Stan u kojem smo stanovali nije imao grejanje. Neki dograđeni sobičak od neke cigle debljine kartona.

Hladne zime su nam kosti smrzavale. Neretko ja i moj cimer bi legli da spavamo obučeni sa vetrovkama na sebi i šalovima

ja zvede, on partizana oko vrata. I pomolili bi se Bogu da nas sačuva zime do jutra. I čuvao nas je.

Moji roditelji nisu znali kako živim kao student i često bih se pitao da li se moja majka pita da li njen sin ima šta da jede danas?

A često nisam imao šta da jedem, jer sam sakupljao novac za kimono. Nisam hteo da tražim da mi roditelji kupuju ono što je tada bio luksuz.

Preko dana da bi se ugrejao ja bih ulazio u voz koji je negde išao i kada bi me kondukter pitao kuda idem, ja bih mu rekao suprotan pravac

pritom pokazivajući mu svoju ličnu kartu. Samo da ne plaćam kartu i da se ugrejem dok putujem tih sat vremena.

Prenuo sam se iz misli, vratio u sadašnjost. Ugledao sam svoj grad. Voz je lagano ulazio u stanicu.

Prošla je ponoć, pošao sam pešice ka svom domu.

Rešio sam, ali stvarno sam rešio da se za nizašta više u životu ne sekiram.

Zaista sam rešio.

Točak života se nezaustavljivo okreće!
I niko ga ne može zaustaviti, do samog života koji traje onoliko koliko je dragi Bog odredio.

Sećam se železničke stanice tamo negde na jugu. I vozova koji su se tu ukrštali i kao neki prolaznici jurili svojim pravcima.
Moj voz je tada ušao u stanicu i ja sam se u masi putnika popeo u svoj vagon, sa žutim rancem na leđima.
Sa pasošem u džepu i nekim sitnim novcem krenuo bih ka jugu. I nikada ne bih znao kuda idem? Bitno mi je bilo samo ući u vagon, u svoj odeljak, podglaviti bradu na onu malenu policu ispod prozora vagona i gledati one predele koji se smenjuju kao kolaž nekog prirodnog kaleidoskopa.

Smračilo bi se, a ja bih znao kad je voz ušao u tunel, kad je prelazio preko nekog mosta ili pružnog prelaza. Nekako sam osećao njegovo kretanje, jer sam znao da me vozi tamo negde daleko, tamo gde more ljubi nebo.  Prešavši granicu, moj voz bi bio veseliji i lakše bi se kretao.
Adrenalin bi me pratio svo vreme putovanja, a ja oko ne bih sklopio svo vreme putovanja, dok bi moji saputnici ležali razbacani po kupeima, onako rumeni od umora koji ih je pratio još od polaska.  A kada bi moj voz ušao u veliku stanicu, ja bih mu bio zahvalan što me sigurno dovezao u moju luku.

I dok sada ovo pišem, ja u svojim nozdrvama osećam te mirise šarenih trenutaka mojih putovanja.

Pre neki dan, posle koliko godina, mene je čekao taj voz u jednoj stanici. Ostareo je! Postao siv. Ali me je prepoznao.
Ušao sam u vagon i nakon toliko vremena meni se pred očima pojavio onaj kolaž koji sam nekada imao vozeći se vozom.
I bilo mi je lepo, i bilo mi je tužno. Sav sklupčan sedeo sam u onom istom uglu kupea, i gledao u noć.
Jednom kad vozovi zakasne, ja ću ponovo putovati njima.

Nadam se da će ova moja priča i neke buduće priče jednom stići do tebe.
I da ćeš ih sa nekom posebnom pažnjom čitati u svom miru.
Ja tada neću biti među živima, ali će moj duh strujati rečima koje su moje misli napisale.
I ne dozvoli da ti bilo ko govori kakav sam ja, ne veruj nikome, ne veruj čak ni sebi. Ostavi da to
neka tvoja budućost, neka tvoja mudrost odgonetnu. A onda nekako znam da ćeš se ponositi samnom, jako verujem u to.

Možda tada ovi tekstovi neće postojati više na ovom blogu, ali svakako će se neko potruditi da
ti ih podturi pred oči i znam da ćeš prepoznati moje pisanje iako ti niko neće reći ko je ovo napisao.

Danas ću ti ispričati priču o starom bademu. Bademu koji je porastao, cvetao i rađao u mom dvorištu.
Dok ovo pišem, ja sam uzdahnuo, valjda me sećanje prenulo i sada amplituda moga raspoloženja varira.
Badem je posadio moj deda. Dobio je neki izdanak koji se kao grančica prihvatio, i vrlo brzo napredovao.
Kažu da badem spada u grupu ruža.
Taj naš badem je godinama obeležavao početak proleća, a kada su zreli bademi u ljusci pokriveni zelenom opnom padali na zemlju,
onda bi ih mi sakupljali i onom krckalicom lomili i uživali u ukusu plodova ovog raskog voća.

Kažu da na onom svetu badem cveta stalno i da mu je cvet jarko cvene boje.
Ja ti sada ovu priču pišem baš zbog tog badema, koga sam sanjao sa jako crvenim cvetovima i sa nekim čudnim opojnim mirsima.

A ovaj naš u mom dvorištu jedne godine je počeo da se suši i ubzo nakog toga mi smo ga posekli.
Jako mi je tada bilo žao što se je isušio. Naprosto nisam znao zašto se to desilo?
Dugo mi je nedostjala senka ovog drveta i mirisi tek procvalog badema.

Nekoliko godina kasnije saznao sam da se badem suši onda kada biva zapostavljen.
Uživajući u cvetovima, plodovima i hladovini, mi smo zaboravili da ga čuvamo.

Tako je i u životu. Ljudi sa kao biljke. Ako se ne brinemo o njima oni nestaju iz naših života.

Zato me poslušaj. Nemoj nikada saditi badem, ako nisi spremna da se o njemu i brineš.
I tvoj badem će nestati ako ga zapostaviš. Poslušaj me!

Dobar dan svete!

Gde si nestao? Ja se jutros probudio, izašao na ulice moga grada, a tebe nema svete.
Nema te, nestao si. Nema ni onog dečjeg žagora koji remeti mir ulice od ranog jutra.
Nema ni zvuka mešalice za beton, koja je zbog habanja zupčanika počela da struže i proizvodi onaj neprijatan zvuk.
Čak ni vetar ne njiše grane. Automobili su utihnuli pa prosto poželim da naiđe neki autić, a ja se pomerim sa kolovoza.
Gde su nestali svi ovi ljudi koji svojim koracima, ispisuju note po trotoarima?
Nema nii onih ptičica koje crvkuću i u niskom letu love mušice.
Sve je utihnulo, čak ni crvena zvona ne čujem.

Ne čujem ni svoje korake. Kao da su i moji koraci rešili da se stope sa ovom tišinom.
Ovom jezivom tišinom.

Nemoj tako svete. Okreni svoj točak vremena i vrati mi galamu, buku, pesmu ptica, zvonjavu, sve zvukove mi vrati.
Ne igraj se samnom, ja te volim svete i radujem ti se svakog novog dana!