San u javi

Kad autobus zakasni

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 14:15
1024x768

Te sam večeri čekao na poslu jedan paket. Trebao je da mi ga doveze jedan drug koji se bavio prevozom. Čekao je autobus umesto mene i ja sam samo trebao da preuzmem paket, ostavim ga na poslu i odem kući.

Autobus je već trebao da pristigne i ja sam cupkao u iščekivanju. I tako minuti su prolazili, ali paketa nije bilo. Par puta sam pozvao tog mog druga, koji bi mi samo rekao, bus kasni, čekam.

Izašao sam na trem ispred zgrade u kojoj radim. Podglavio sam se na jedan stepenik i zamislio se. Iz polumraka začuo sam korake. Nisam se okrenuo. Stala je ispred mene. Devojka koja me je izvela na 8 Mart.  Prelepa, zavodljiva. Srce mi uzigralo. Nasmešila se i začuđeno me upitala šta radim tako kasno?

Počeh da objašnjavam, ali u trenu moje objašnjenje je izgubilo smisao. Ponudila je da mi pravi društvo dok čekam paket. Tada mi nije bilo važno što taj bus kasni, I neka kasni, samo da budem što duže sa njom.Ušli smo tamo gde radim. Seli smo, jedno preko puta drugo. Nisam skidao pogled sa nje dok mi je pričala neke svoje priče. Par puta me je pitala što je tako gledam?

Pa kako da je ne gledam, kad je sanjam, a ona eto je tu predamnom. Naručili smo pizzu i smejali se. Ne sećam se zbog čega, verovatno zbog mojeg lupetanja. Meni je bilo bitno da je ona tu i da bih ovako mogao da je večno gledam.

I onda posle nekog vremena, stigao je paket. Baš mi je bilo krivo, što bus nije kasnio duže, još duže. Ustala je i krenula svojim putem. A ja sav konfuzan nisam znao ni gde sam pošao ni da li ću pronaći svoju kuću. Kao neki pijanac.

I sada želim da se zahvalim autobusu što se pokvario, što su ga dva sata popravljali. I njoj što je naišla baš kad treba, I da joj poručim, ,,dođi mi opet, ja te željno očekujem. Izađi iz mojih snova u javu.Ti znaš zašto,,

 

Normal 0 false false false

Mašta

moja poezija — Autor vladica @ 22:11

Gledam te, dok stojiš u uglu sakrivenih tajni

Gledam te, tajno te gledam, da niko ne primeti.

Samo On, onaj gore zna za moje poglede

Samo on zna svu moju čežnju, svu moju slabost.

Da, baš tako, slabost prema tebi.

U svakom mom pogledu ka tebi

Osetim onu nedosanjanu reč, onu neizrečenu misao.

I kao da se tada sve zvezde na nebu sakupe u jednu loptu

Zvezadanu loptu moga života.

Gledam te sa nekom dozom straha, hoćeš li me pomilovati pogledom

Hoćeš li mi pružiti bar jedan tren nadanja

Pa makar bila i lažna nadanja moja

Da osetim da postojim, da se sakupim,

Da postanem mali kamičak

Eto toliko mi treba, makar sve bilo lažno.

U lažnoj zemlji o kojoj mašta mi kao ptica leti.

 


Umem ja ovako

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 20:50

Putem tesnim, vijagavim, polako sam se autom približavao manastiru, o kome sam davno pisao na ovom blogu.  Nakon velikog uspona i more krivina isprsio se maleni predivni manastir, Sveti Pantelejmon.

Iako je ovaj manastir iz 14 veka, nekako mi se izgledom podmladio, ili sam ja ostareo. Sa godinama ponesenih sa sobom uvek sam imao želju da kad odem u crkvu ili manastir budem okružen samo anđelima, nekako voleo sam da budem sam, sa onim učmalim, svetim vazduhom.

Kada sam ušao u malenu crkvu manastira liturgija je več počinjala. Iako mala, crkva je bila ispunjena ljudima. I dok su sestre pevale, ja sam u sebi imao pomešana osećanja. Od radosti što sam tu i od žalosti što sam beskoristan na ovom svetu. Da, baš tako beskoristan.

Kada se završila liturgija otišao sam u gostoprimnicu, gde su i drugi ljudi došli da se posluže spremnjenom hranom. Ja sam se poslužio slavskim kolačem i izašao napolju. Naime razgovor koji su vodili ljudi oko mene bio mi je stran. Da, ja zaista umem da budem pažljiv slušalac, možda retko pažljiv, ali ovo nisam mogao da slušam, jer je taj razgovor za mene bio jedno mentalno maltretiranje.

Popeo sam se na jedan proplanak iznad crkve i ceo kompleks manastira bio mi je na dlanu. Tu pored jednog groba seo sam na jednu klupu i prepustio se potocima mojih misli.

A moje misli su zaista jedan veliki jeseni pejzaž, pun kolorita.

Gledao sam mrave kako neumorno prenose hranu u svoja gnezda, mrave koje baš niko ovde ne primećuje. Mislio sam tada kako im pomalo zavidim, jer je po meni njihov život ispunjen, a moj ispražnjen. Gledao sam i pčele kako sleću na jedan žbun sa žutim cvećem. Cvećem koje je zaista opojno mirisalo i počeo sam da i pčelama zavidim.  Gledao sam i ptice kako šetaju sakrivene u travi i hrane se. I onda polete. Zavideo sam i pticama, na njihovoj nebeskoj slobodi.

I onda sam se trgnuo, došlo je vreme polaska, povratka. I sada kada se prisetim ovog odlaska, naprosto poželim da nestanem sa ovog sveta, da se preselim na onaj drugi svet.

Ma pustite, umem ja ovako....


80 dana

moja poezija — Autor vladica @ 22:01

Osamdeset dana, tako nekako

Pa to je samo par meseci zar ne.

U tih osamdeset dana, utopila se cela planeta.

Oblaci na nebu svaki dan su tražili svoju dugu

Zvezde na nebu su se množile, svaki dan na hiljade novih

A ribe u morima, iskakale su do oblaka

Da dotaknu oblak i ponovo zarone u dubine

Ma svet se promenio za osamdeset dana.

Ja sam se promenio.

Nisam više onaj od pre.

Postao sam nezreo, kao neki dečak od trinaest.

Počeo sam da jurim leptire po baštama,

Da hranim mrave mrvama od hleba.

I pevao sam, pevao, po ceo dan

A ti, i ti si se promenila.

Postala si pametnija, lepša, postala si posebna.

O da, postala si posebna.

Danas kad se leto strastnim poljupcem oprašta od nas

I prepušta naše živote jesenjoj nadi.

Ja ti želim srećnu jesen, gde god da si draga moja.

Ma pusti, proći će sve, jesen će okrenuti svet naglavačke.

Zabaci pogled i u šumu se zagledaj.

Onih million listova nešto ti kazuju.

Moraš ih razumeti, moraš pre nego što otpadnu.

Nauči da kroz šuštanje lišća naučiš njihov jezik.

Ja sam naučio, davno.

 


Sanjao sam te

moja poezija — Autor vladica @ 21:23

Sanjao sam te noćas kako snivaš u postelji mekoj

Onako usnulu i rasutu po krevetu

Noga preko noge, sa rukama iznad glave.

U tirkiznoj spavaćici

Usnulu, rumenog lica i smešiš se u snu.

I sanjaš neke snove šarene, kao neki kaleidoskop

A ja te posmatram i znam ne smem te dotaknuti.

Ne smem, jer znam ako te dotaknem tvoji snovi će nestati.

Nestaće kao balon od sapunice i ti ćeš biti tada nesretna.

Zato te samo posmatram, čežnjivo u nekoj svojoj nadi.

Moji prsti me prevare, krenu da te dotaknu.

Prstima prelazim iznad tvoje kože, ne smem te dotaknuti.

Osećam samo toplotu tvoga tela.

I to mi je dovoljno.

Nesmem, probudiću ti san.

Odlazim, na prste, ne ostavljam ni tragove.

Okrećem se,  još jednom te pogledam,

onako zanosu i Usnulu

do nekog novog čežnjivog sna.

 

 


Manastir

moja poezija — Autor vladica @ 20:33

Put snegom posipan, krivudav

U autu tiha muzika podgreva tišinu

Ti samnom, tu pored mene, scrce moje puno.

Snegom zavejana šuma, sakrila je gole grane

Da ti lepša bude, da odmaraš oči na njoj.

Ti pored mene moje misli uzburkala si

Ne, nemam ništa na pameti.

Hoću samo da te imam tu, taj tren

Da slušam tvoj glas radostan

Kad ugledala si u daljini manastir.

Tvoju radost nesakrivenu

Korakom jedne devojčice

Odskakutala si u crkvu svetu

Dok gledam te, kako se raduješ, srce moje puno

Ko snežna kraljica, za moj san na javi

Sav ozaren srećom tvojom

Počeh da sumnjam da sve ovo moj san je

Da sa tobom u manastir dođoh

O ne ljuti se na mene oko moje milo

Što ti tog jutra nisam osvetlio puteve

Možda da bih sa tobom toga dana bio

U manastiru snegom prekrivenom

 


Dva puta

moja poezija — Autor vladica @ 11:32
Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Znaš li koliko je teško provesti dan u samoći, a ne misliti na tebe.

Dok se sunce i oblaci sivi takmiče na nebu

I dok zvezde i mesec ispisuju reči samo tebi znane

A znaš li da ja mogu i reku zaustaviti da teče

Mogu zamrznuti sunce na nebu

I planinu pomeriti mogu

More preneti mogu gde god poželim.

Samo ne mogu prestati da ne mislim na tebe.

 

One večeri kada si sakrila zvezde

Dva puta si me ubila

Dva puta, dok si rečima svojim okrenula planetu oko sebe

 

Bio sam tada poražen, pogažen, a da nisam mogao da reč izustim

A, ti, ti si stajala predamnom sa mačem ljubavnim

I dva puta me posekla njime

 

Rečima svojim, načinila si oluju u mislima mojim

I svaka tvoja reč, dobovala je mojim srcem

Pobednički, nasmejana, uživala si u mom porazu

U tvojoj još jednoj pobedi

Dok ležim, dva puta ubijen

Okrenula se i zadovoljna otišla u svom ispletenom svetu

A da nisi htela ni da se okreneš

Da pogledaš moju ispruženu ruku ka tebi

 


Kad zapitaš se

moja poezija — Autor vladica @ 20:51

 

Kad nekad u osami svojoj, zapitaš se,
Gde sam i šta radim sada 
Znaj da nikad nećeš saznati
Jer ja sam kao vazduh koji miruje u svom svetu.
I moći ćeš da kažeš, ma baš me briga 
I šta radi i gde se nalazi, ma baš me briga. 
Pokušaj tada da ostaviš misli svoje,
Da ih zakopaš u kovčeg zaborava
Negde na dnu kovčega, zatrpaj ih danima života
Osmesima i novim ljubavima
Novim poljupcima i užarenim očima.
Nekim novim pejzažima, putevima, gradovima.
A one stare puteve kojima si prolazila
pospi nekim novim čežnjama i stihovima.
I nastavi svoj hod uspravan i ponosan
Onakav kakav si uvek imala u susretima van vremena
Nasmeši se nekom novom koraku, onom sigurnom,
I neka magla prekrije ona polja sreće 
Neka tu ostane za uvek, da se ne vidi, da se zaboravi.
 

 

Sveća nade

moja poezija — Autor vladica @ 21:09

Pričao sam ti o jednoj sveći, sećeš li se

To je ona sveća koju retko upalim i pomolim se

Ti je nikada nisi videla, a kada bi.

To je sveća mojih molitvenih želja

Ta sveća i njen plamen su čarobni

Čak je i plamen drugačiji od plamena drugih sveća

Neke čudne boje se izmenjuju u tom plamičku

Znaš li da mi je molitva uz njen plamen uvek bila ispunjena

Nekim čudnim okolnostima, ja i ova sveća smo povezani.

Ne znam da li ću i ja trajati onoliko koliko i plamen ove sveće

Ma to nije ni toliko važno

Ponekad poželim nešto, pa pomislim da se pomolim uz njenu svetlost

Pa odustanem, jer znam da će mi se želja ispuniti

I kažem, ne nije vreme za tu želju

Neka mi onaj odgore dojavi kada da je upalim

Neka on odluči

A, ja ću sa nekom dozom neizvesnosti čekati taj priziv

Tada ćeš i ti ma gde bila u tom trenu pogledati u nebo

I videćeš zvezdu budućih vremena

Znaćeš da su to znaci života

Nećeš jedino znati da se plamen moje sveće leluja

I da mi oči svetlucaju u mraku.

 



Powered by blog.rs