There was a blog

Tražim je

***** — Autor vladica @ 13:58

Jednog dana u jednom gradu pre ne sećam se koliko vremena, izgubio sam jednu devojku, prelepih očiju i lica zanosnog. 
Pokušavam da je pronađem ali ne uspevam.
Vraćam se u taj grad i obilazim sve mostove tražeći da je ugledam i da mi daruje taj osmeh koji želim, za kojim čeznem.
Izgubio sam je jednog dana koji mi nije davao znakove da je posle toga još uvek ne mogu pronaći. I lutam kao onaj pas lutalica koji traži, a ne zna šta traži. Ja znam!
Ja tražim nju i jako bih bio srećan kada bih uspeo da je pronađem.
Ono lice koje mi se smešilo i pokazivalo svu dobrotu jedne duše ja sada ne vidim.
Kao da se svakim danom to lice gubi u mojoj viziji, a ja pokušavam da zaustavim i okamenim taj poslednji pogled i pozdrav iz nekih minulih vremena. 
I onda pokušam da se vratim u jedan san, tada kada sam je prvi put video. Kada je pošla ka meni i nasmešila mi se, a onda nestala iz tog sna. 
Znatno kasnije ja sam je pronašao, pa sad opet izgubio u moru nepreglednog prostora i vremena. 
Tražim je kao kad neko traži neko drvo trešnjino u kome je urezao srce, u nepreglednom drvoredu. 
Kažu da se šuma najbolje vidi kad se izađe iz šume, jer u šumi samo vidiš stabla. 
Moram da izađem iz šume potrošenih emocija i ugledam najlepšu krošnju. To će biti ta trešnja koju tražim, tamo je ta devojka!

tresnja 


Zimo stani malo!

**** — Autor vladica @ 14:47

zima

Ovo jutro je bilo rekordno sa niskom temperaturom. Sva priroda je bila okovana injem koje se formiralo od ledene magle.  

Jutros je na prozorima zima nacrtala najlepše njene slike.  

Jutros sam išao na posao pešice i hladnoća mi je doprela do kostiju.

Jutros sam rešio da sklonim kompjuter koji mi se nalazi pored prozora jer osećam da ni prozor ne može da zadrži ovu hladnoću.   

Ma proći će i ova zima, izdržali smo mi i mnogo gore! 

prozor 


Šah....Mat!

**** — Autor vladica @ 14:00

Evo kako izgleda put ,,bratstva i jedinstva,, kad putare iznenadi sneg u Januaru!

put1

Najfrekventniji putni pravac u Srbiji drugog dana Božića 2009 godine. Mašala!

put2

Sedite kući pored vatrice i ne izlazite nigde ako baš ne morate, što je sigurno, sigurno je!

 

vatra
 

 


TI i ja

** — Autor vladica @ 00:15
 
TI i ja smo se tražili sve ove godine
Kao što se traže dva oblaka 
Da se zagrle i ukrase nebo.
Da se sudare i naprave suze nebeske

TI i ja smo lutali bosi nekim našim poljima
I možda nam je u isto vreme trn u nogu ušao
I sapleli bi se o kamičak i pali, poderavši kolena.
TI u šarenoj suknjici, ja u kratkim pantalonama

TI i ja čitav život smo voleli druge
I radovali se dodirima naših ljubavi 
Kada smo šetali pored reka naših
I mislili da je ta mladalačka ljubav čarobni san.

TI i ja negde na nekoj raskrsnici 
Gledamo jedno u drugo, gledamo u svoje puteve
Ne znamo, ne vidimo obrise budućih dana
Da li smo na nekom kraju ili početku.

TI i ja.
 
oblak 

Ljubav

***** — Autor vladica @ 05:20

 

Njih dvoje se poznaju desetak godina. Ne, oni se poznaju sigurno par godina više. 
Njihovo poznanstvo je vanvremensko. 
I njihova je ljubav bila vanvremenska. 

Ja sam imao tu čast da ih upoznam. I svo vreme dok sam ih poznavao ja sam od njih učio. Učio sam kako se čuva ljubav.
Ne znam da li sam naučio, ali sam shvatio kako ljudi u sebi imaju neke posebne ljudske vrednosti koje se aktiviraju onda kad nisu u mogućnosti da žive zajedno.

Živeli su u dva različita grada. Ja sam živeo u gradu gde je živela ona. Nju sam upoznao sasvim slučajno u jednoj biblioteci, jer je ona volela da čita knjige. Jednom sam ja bio zamoljen od nje da joj ustupim knjigu koju je tražila i čekala na red par meseci. 
Od tada je stupila sa mnom u kontakt i rado mi pričala svoje misli i razmišljanja. 
Tako mi je jednom prilikom započela priču o njemu. O svojoj ljubavi koju je gajila kao retki cvet. Živeo je daleko od nje. Povremeno bi dolazio kod nje i ostajao par dana, a onda se bez traga gubio i tako svaka dva meseca otvarala se je njihova čarobna kutija ljubavi u kojoj su samo njih dvoje zavirivali.
Onda bi se i ona volšebno gubila na par dana, a kasnije bi mi ispričala da je odlazila kod njega i da je tada pokušavala da zaustavi vreme dok su bili zajedno.
Pričala mi je kako ga voli i kako se boji za njega. Kako strepi za njegovo kretanje ma gde on pošao. U njemu je videla nešto što nije imala u životu i to branila svom snagom svoga bića.
Rekla mi je jednom u besu : On je idiot, monstrum i raspakala se nad mojim ramenom. Pokušavao sam da odćutim i da je ohrabrim, ali sam znao da samo on može da je smiri, samo njegov zagrljaj, samo njegov pogled. 
Ja sam joj ipak bio samo dobar prijatelj koji je iznad svega želeo da ona bude dobro sa njim, jer sam video o kakvoj se ljubavi radi. 
I jednog letnjeg dana, pozvala me je telefonom i rekla. On je došao, želim da ga upoznaš!
Bilo mi je jako neprijatno da upoznam čoveka koga je ona volela, ali sam iznad svega želeo da vidim to biće koje ju je opčinilo. 
Došao sam u jedan kafe i prišao im za sto. 
Pružio sam ruku čoveku koga prvi put vidim, predstavio se i seo sa njima. Ona je sijala od sreće. Izgledala mi je jako drugačije, lepše. 
I tada sam video nešto što ću pamtiti celog života. Pogledavši ih u oči shvatio sam da se njih dvoje ogleduju u svojim očima. Oči su im tako divno sjale da sam bio očaran onakvim sjajem. Shvatio sam da ćuteći razmenivali ljubav i poželeo iznad svega da osetim taj žar i da ga doživim. Taj treptaj i ta pozitivna energija kao neka aura širila je osećaj prijatnosti na tom mestu. Ja sam tada bio opijen tuđom ljubavlju.

Nakon godinu dana, ona je napustila grad. Otišla je ni sam ne znam gde. Rekla mi je da će mi se javiti. Čuo sam da su uzdigli svoju ljubav i da je jako dobro čuvaju. I da su sopstvene nesporazume i greške pretočili u stenu stabilnosti. Oni su znali da nauče i izvuku pouku sopstvenih nesporazuma. Zato sada plivaju životom bezbrižno. A sve razmišljam da su neki ljudi sudbinski povezani i da se pronalaze i da su sa dve različite planete. 
A ja! Ja i dalje lutam za tim kamenom mudrosti i sagnem se kad god se sapletem o kamičak. I još čekam njen poziv, još uvek čekam da mi se javi!

 

ljubav

 


Ponekad

***** — Autor vladica @ 00:17

Ne znam kako da to zovem. Ponekad pomislim da je sve ovo samo neka priča koju šapuće reka.
Zastanem na tren da oslušnem te reči, i kako se primičem obali tako voda odnosi taj govor u neke druge pritoke. 
Ne mogu juriti za talasima jer sam slab da ih ispratim jer će poklopiti moje nemire i otupeti svu moju misao.
A šta ja uopšte i treba da mislim kad je misao kao jedna paukova mreža u kojoj se pecaju reči i samo jaka reč uspe da probije tu mrežu.

Volim da sedim pored vode i da se divim njenoj neukroćenosti, njenoj mirnoći, njenom besu.
Pa ipak voda u meni budi ona očekivanja i one potonule nade. Kao da očekujem da sa dna isplove, a ja ih u svojoj radosti privučem do obale. 

Volim kako se talasi praćakaju o obalu i polivaju zarobljene grane otpale sa drveća koje ih je zbog nečega odbacilo onako kako ptice odbace prekobrojne ptiće i prepuste ih na nemilost prirodi. 
Često se vraćam reci. Čak i kad je okove zima i onda kad je zapljuskuju kiše. I onda se zagledam u jednu tačku koja me jako hipnotiše i zamrzne moj pogled bez treptaja bez ikakvog pokreta mojih očiju. 

Ponekad, samo ponekad pomislim da reke teku onako kako ih mi u mislima usmerimo. Da tok odlazi tamo gde ga pošaljemo, gde poželimo da neko neznan rukom dotakne te talase. 
Samo ponekad!

ponekad 


Besane noći

** — Autor vladica @ 14:10
U još jednoj besanoj noći 
Dok se čežnja pretvara u inje 
Zamišljam neke nevedljive puteve
Neke staze koje nikuda ne vode
Na periferiji neiskazanih misli
I onih reči koje ti ne mogu reći
Jer spavaš u svojoj postelji od pamuka
Dok ja sedim kao stražar nad tvojim likom
Koga ne vidim, koga zamišljam 
Stojim negde na obodu naše stvarnosti 
Dotičem rukom pramen uspavane ljubavi
Otkidam parče života kao komad starog hleba
Bacam ga u provaliju izgubljenih nada
Ostavljam i ovu besanu noć da gospodari 
Da mi se podsmeva u sopstvenoj nemoći
Sve dok dan ne sagori zablude 
Dok se probudiš i nasmešiš 
I probudiš u meni nadu uspavanu
To samo ti možeš, ako želiš
Ja samo ostajem ona sena 
Koja čeka da shvati da u ljubavi postoji večna sreća
Nepomična 
Nedosanjana


sleep

Snežno

**** — Autor vladica @ 01:30

Malo šetnje po snegu nije na odmet. U stvari malo više. Nekih 14 tak kilometara. A kad se vratiš sa takve šetnje iako umoran, napunjen si energijom koju ti daje zimska idila.

Pa da krenem putem kojim napuštam grad.

 

 I onda nailazim na neki novo-stvoreni potočić

 

Pa pored potoka

 

Autoput baš i nije čist. Opet putare iznenadio sneg u Janurau

 

pa onda zastadoh da zavežem pertle i slikah naopako

 

Već mrak pao

 

pa dobrošlica za povratak

 

i na - 6 nije hladno posle ovakve šetnje

 


Purpurni sneg

***** — Autor vladica @ 01:57

 

Drugo veče jedne Nove godine. 
Napolju pada sneg. Pada tako geometriski precizno.
Pada tako nečujno.
Volim da gledam kako pada sneg i jako me podseća na bezbrižno detinjstvo. 
Sećam se svoga dede koji me je izvodio na ulicu i krišom u džep stavljao čokoladicu ,,životinsko carstvo,,.
Sećam se njegovog osmeha koji mi je darivao nekoliko godina mog života jer je umro kad sam ja već pošao u školu.
Kao dete od osam godina još pamtim njegove reči : Sine nikad nemoj da ubijaš mrave jer i njih boli!
Od tada nikada nisam zgazio mrava sa namerom i nisam ih ubijao ni kada su mi se ponekad uselili u kuću. 
Kada sam odlazio na sankanje i kada sam dolazio kući sav oznojen od trčanja za sankama on je bio taj koji me je sačekivao u dvoriše i brzo me u suturenu kuće presvlačio da me roditelji ne bi istukli. 
Bio je moj zaštitnik tih devet godina života koje su u stvari bile godine kada sam imao svog zaštitnika. 
Kada je on otišao ja sam nekako ostao sam na ledini života jer posle toga je sve bilo nekako surovo i osećao sam da me niko ne štiti. 
Moji roditelji preokupirani poslom nisu mogli da mi posvećuju vreme kao deda. 
Od tada sam krenuo da se borim kroz život svojom samostalnošću i često bio izložen jakim udarima kojima je trebalo odoleti.  
Nikada me više nije niko štitio. Kao neki meteor koji je lebdeo kosmosom i čekao da udari u neku planetu i pretvori u prašinu. 
I ove večeri sa prozora gledam sneg i u mislima priželjkujem da na tren ugledam ono nasmejano lice koje se nikada nije namrštilo nikada povisilo glas na mene i besprekorno se brinulo o meni. 
Znam da je nemoguće vratiti vreme i obrisati događaje ali bih voleo da se bar mislima češće vraćam na svoje uspehe i poraze. Da se vraćam na svoje ispravne postupke i svoje greške. Znam da je nemoguće obrisati iskazanu reč. Znam da je nemoguće znam ja to znam!
Osećam da mi ponekad nedostaje njegov umirujući glas koji bi u meni smirio uragan. Osećam ali znam da je nemoguće. 
Ponekad pomislim da me prati odozgo onda kad mi je potreban mir u glavi onaj mir kad trebam da nešto važno prelomim, da nešto važno kažem. Jako mi nedostaje ta reč razuma. Jako mi nedostaje taj lik. Umirujući i mio pogled plavih očiju, čudnih plavih očiju.
Napolju sneg postaje u mojim očima purpuran. To ga on boji da mi osvesti um!

 

 


Suđeno mesto

***** — Autor vladica @ 01:37

Ali sada osećam kako ponovo postaje opipljivo sećanje na nju koje me obavija. Osećam da ona mene doziva putem okolnosti koja se zove hotel Delfin. Tako je, ona mene sada opet traži! A ja ću moći da je ponovo sretnem samo ako opet budem pripadao hotelu Delfin. I, najverovatnije, ona je tamo i - ona zbog mene plače.
Dok posmatram kišne kapi pokušavam da zamislim kako pripadam nečemu. Onda pokušam da zamislim kako neko zbog mene plače. Osećam to kao neki užasano dalek svet. Kao događaj s Meseca ili s nekog takvog mesta. Na kraju krajeva, to jeste san. Koliko god pružao ruku u daljinu, ma koliko brzo trčao, čini mi se da tamo ne mogu da stignem.
Zašto bi iko plakao zbog mene?
Ne, ipak ona mene doziva . Negde iz hotela Delfin. A i ja u sebi to priželjkujem. Da pripadam tamo. Da budem deo tog neobičnog i meni suđenog mesta.

isečak iz knjige Igraj, Igraj, Igraj. Haruki Murakamija 

hotel  



Powered by blog.co.yu

ovo je autorski blog i na njemu su svi članci i sve pesme vlasništvo autora i kopiranje nije dozvoljeno