There was a blog

Goodbye My Friend

* — Autor vladica @ 16:28

Sve što je negde zapisano, mora da se desi....

Ako ti Bog nešto uzima, on zna zašto to radi.

 


Čekajući devojku, koja doći neće

***** — Autor vladica @ 19:28

 

Te večeri sam je čekao na jednom mestu u jednom gradu, zaklonjen od prolaznika koji bi te večeri ogrnuti svojim kaputima samo brzim koracima prošli i izgubili se u tami.

Bilo je hladno i dah je pravio paru koja je belila noć.

Stavio sam levu nogu na betonsku ogradu i podglavio se laktom na koleno. U desnoj ruci držao sam upaljenu cigaretu polako povlačeći dim. Žar cigarete je jedina svetlost koja je remetila moje prisustvo.

Te sam je večeri čekao stpljivo. Bilo je hladno.Nosio sam sivi kaput i podigao kragnu da bih sakrio uši od hladnoće. Bio sam sasvim siguran da ona neće doći, ali sam bio uporan u čekanju. Kao kad čekaš da padne list sa grane bez lista, ili kad čekaš bus na stanici koji je davno otišao. Tako nekako sam i ja nju čekao uporno u nadi da će se pojaviti, a znao sam da neće doći.

I nije došla. Prošlo je vreme kada je trebala doći. Pa još neko vreme, pa još ...

Seo sam na onaj hladni beton i utonuo u razmišljanje. Moje misli su bile ograničene na prostor na kome sam se nalazio. Svo razmišljanje se je vrtelo na betonsku ogradu, stazu i bačeni opušak cigarete.

Pokupio sam se, usparvio ... uzdahnuo i krenuo u nekom neodređenom pravcu.

Znao sam da ona neće doći, samo sam te misli skrivao od samog sebe.

U onoj hladnoj noći bez zvezda na nebu, bez mesečevog sjaja.

 

Poenta ove priče je jedna misao koju sada izgovaram najtečnije: ,,Velika srca vole, a mala žele da budu voljena,,


Nešto između

***** — Autor vladica @ 23:38

 

Ispijala je poslednji gutljaj nes kafe kada joj je stigla poruka na mobilnom.
Krišom je ušla u kupatilo i otvorila poruku u kojoj je pisalo: Miro, ljubavi mislim na tebe!
Ljutito je počela da tipka odgovor i napisala mu: Ne moraš baš u ovo vreme da mi šalješ takve poruke, muž mi je kod koće!
Izvini Miro, ali to je jače od mene, odgovorio je Aca. Zaklopila je telefon i izašla iz kupatila.
Vodila je te večeri ljubav sa mužem strasno.
Sutradan je otišla na posao. Radila je u fabrici obuće na montaži đonova.
Tamo je upoznala Acu koji je bio šef smene. Obično bi bili zajedno kada bi radili noćnu smenu.
Aca bi je krišom odvodio u deo poslovne zgrade i u nekoj od kancelarija na stolu bi vodili ljubav.
Onda bi se ona vraćala na posao kao sa pauze za pušenje, a Aca odlazio u drugi pogon.
Ta njihova veza se održavala tu negde u fabrici i kao da nisu imali ljubav van te zgrade.
Nije želela da se bilo šta dešava van kruga fabrike, te je zato tako besno odreagovala te večeri na Acinu poruku.

Jednog dana je u fabrici bilo objavljno da neki radnici moraju na specijalizaciju.
Mira je bila na spisku.
Specijalizacija je trajala četiri nedelje u jednom gradu koji je stotinak kilometara bio udaljen od njenog doma.
Simpatični predavač Miki, je jako dopao Miri tako da je ona počela da provodi vreme sa njim van predavanja.
Nakon nekoliko dana u njenoj hotelskoj sobi Miki i Mira su vodili ljubav.
Zaljubila se je u Mikija.
Krišom bi odgovarala na poruke zaljubljenog Ace, da Miki ne primeti.
Vratila se je sa specijalizacije zaljubljena i zadovoljna.
Te večeri vodila je ljubav sa mužem. Stigle su joj dve poruke na mobilnom.
Od Ace: Volim te i od Mikija: Želim te!
Napisala je: ,,Volim te,, i obojici je poslala istu poruku.
Vratila se je u krevet u zagrljaj mužu.


opismenjavanje

* — Autor vladica @ 12:55

 

Pre neki dan, obrisao sam na svom blogu jedan komentar.
Ne mogu ga citirati jer je obrisan.Poslao ga je ili poslala ga je osoba koja je u svom potpisu
imala nadimak opismenjavanje
Ali je otprilike glasio ovako:

Polupismenost autora ovog bloga je toliko izražena da naprosto ne
mogu da verujem da ovakav blog postoji. Da li ti je neko u životu rekao da si polupismeni, agresivac?
Shvati ovo dobronamerno i obriši se. Tako ćeš pomoći onoj armiji pismenih ljudi koji od ovakvih kao što si ti ne mogu doći do svoje pisane reči!

Otprilike tako, možda koja reč drugačija ali poenta je prenešena.
Ja sada ovom prilikom odgovaram onome ili onoj, koja mi je napisao/la komentar.
Najvažnije mi je da moji ukućani kojima ćesto čitam svoj blog razumeju šta im čitam.
A tebi ,,opismenjavanje,, samo želim reći da se ljudi ne dele na pismene i nepismene ili polupismene već se dele po duši kakvu poseduju. Tu moju dušu najbolje poznaju oni sa kojima ja živim,a moja polupismenost a agresivnost neka ostanu tebi da bi mogao/la da pišeš svoje opismenjavajuće komentare.
Uopšte ne želim da budem pismeniji od ovoga što jesam, ali želim biti još bolji čovek no što jesam.

Idi s' milim Bogom i ne dolazi ovde u ovu moju polupismenu kuću, siguran sam da će neki polupismeni radnik, koji koristi internet jako dobro razumeti šta ja ovde pišem. Ti ,,opismenjavanje,, idi na pismene blogove i uživaj u toj svojoj pismenoj grupaciji.


Ne voliš me

** — Autor vladica @ 22:57
Ne voliš me više
Ne voliš me
Mene je u stvari teško voleti
Teško je voleti moj nemirni duh
Moj neumorni mozak
Teško je voleti moje oči
I moje ruke
Teško me je voleti zaista
Ja to znam, ja to osećam

A ja tebe volim nesmanjeno
Ja te volim, baš volim
Toliko te volim, da volim i za tebe.
Da baš tako, ja volim i za tebe
Volim tvoje oči i tvoje ruke
I telo tvoje
I dušu tvoju
I kosu, koju volim da kao neki klinac počupam
Pa ja sam ti o tome i pričao, zar ne?

Ne brini, čuva me ljubav prema tebi.
Još me uvek čuva.
 
l 

Adame, a gde ti je Eva?

* — Autor vladica @ 23:09

Sedim tako u svom omiljenom dvosedu i posmatram u ,,prazno,,.
Nekad je pogled u prazno prizorniji od onog pogleda u ,,puno,,
No ostavimo po stranu ovu meku filozofiju za neku drugu priliku.
Rešio sam da napišem koju reč o Adamu, sobnoj biljci koja se šepuri u mojoj dnevnoj sobi
i svaki dan razmenjuje samnom nečujne reči, govorm biljaka, koji ja pokušavam da naučim.

I dok ovo pišem ja krajičkom levog oka bacam pogled na Adama, i kao da od njega uzimam
intervju. Eto ako niste do sada imali priku da ovo čujete, ja vas obavešatavam da
intervjuišem moju sobnu biljku Adama.

Ja:Adame, a gde ti je Eva?
Adam:Ubio si je gazda!

Ja: Pa nisam ja, pa izvini, ja je nisam zalivao, ja nisam bio zadužen da je zalivam...
E baš ovo nije bilo potrebno, poginuo sam u prvom činu, a bio jedan od glavnih glumaca.
Ovaj intervju je završen, a u stvari nije bio ni potreban.

Moj Adam ima dva lista jarko zelene boje koji su porasli jedan naspram drugog.
Listovi su nekih pedesetak santimetara dugači.
Svaki list ima po devet rebara, koja su nepravilno nacrtana od majke prirode.
List koji je okrenut prema prozoru blago je povijen i pomalo dodiruje staklo na prozoru.
Taj list svako veče plače.
Kapi suza koje se lagano slivaju niz list prave neki potočić koji liči na neku mikro reku.
Na kraju te suzne kapi ove mikro reke se slivaju i prave baricu na patosu.
I tako svaki dan.

Od ubice treba postati humanista. To baš i nije moguće.
Možda svet biljaka za razliku od ljudi ume da prašta?
Ovih dana doneću mu Evu! Obećavam!

a
 


Trougao

***** — Autor vladica @ 23:13

 

Sedeo sam u parku i gledao u jezero u kojem su ponosito plivali labudovi.
Neki su ih ljudi krišom hranili iako to nije bilo dozvoljeno, osvrćući se da osmotre čuvara parka
koji je na svakih dvadesetak minuta prolazio ovuda.
Predugo sam sedeo zavaljen na ovoj klupi gde smo se nas dvoje često susretali.
Otišao sam od nje i nikada joj se više neću vratiti.
A bila je devojka moga života i u svakom momentu mi je prijala. Bar sam tako mislio.
Voleo sam je. Ona mene nije. Često bih joj postavio pitanje da li me voli, ali ona je bila tako
vešta u odgovorima da mi je uvek težište njenog odgovora prebacivala u nejasne reči.
Reč ,,Volim te,, za nju, prema meni je bila nemoguća.
Ja sam joj u stvari bio neka uteha u njenoj bivšoj vezi u kojoj je potrošila svu ljubav za njega.
Živeli su zajedno na zapadnoj obali i nije puno pričala o njemu, osim da je bio mornar na nekom dugolinijskom brodu.
Shvatio sam da ga je imala. I on je imao nju. Kada su se rastali preselila se je skroz na istok i upravo ovde baš u ovom parku sam je upoznao.
Naša veza je bila u početku jaka, ali kako su godine prolazile sve je bilo slabije kada sam ja shvatio da sam ja samo jedna bleda kopija onog za kojim je ceo život čeznula.
Ja sam voleo nju. Ona njega.
Shvatio sam da je taj trougao za mene bolan i jednog dana joj rekao da me zaboravi i da mi se više nikada ne javlja.
Ona je to besno prihvatila, ali joj je to u stvari i prijalo.   
Jedna romantična veza se raspukla kao balon od sapunice.
Možda je i tako bolje, za oboje.
Napokon sam postao slobodan, odlobodivši je od sebe.
Udahnuo sam vazduh duboko i vratio osmeh na lice.
Bio sam tužan, bio presrećan.
Zazvonio mi je telefon. Sa druge strane je bila neka koja je mene volela.
Da li ja nju mogu zavoleti?



Powered by blog.co.yu

ovo je autorski blog i na njemu su svi članci i sve pesme vlasništvo autora i kopiranje nije dozvoljeno