San u javi

Pa eto. Često posetim ovaj moj blog i baš mi ponelad prija da pročitam ono što sam nekada pisao. Svo ovo vreme odsustva sa bloga dopunjavao sam objavama na instagramu i nekim ,,sportskim,, mrežama. Stari dobri blog je potisnut novim internet tehologijama. A za to veme sam radio i vozio bicikl.

Pokušaću da koliko imam snage i volje oživim na tren ovaj moj blog, nekim mojim vožnjama bajsa. A vozilo se je! Za godinu dana 11000 kilometara. Za moje godine baš solidno. 

Eto pozdravljam nekog biciklistu ako slučajno projuri ovim blogom. 

Srećna vožnja!

 

 

 (Dalje)

Šta sve ljubav može da uradi, postavljao sam sam sebi pitanja ali nikada nisam imao odgovor? 
U tom sklopu emotivnog naboja u ljubavi se dešavaju ,,ljubavne erupcije,, za koje sam shvatio da samo ojačavaju ljubav kao kad gradiš zgradu i zalivaš gvožđe betonom. 
Osetio sam kako izgleda kad sa voljenom ratuješ emocijama i kad znaš da taj rat niko ne dobija, shvatiš da on u stvari nije ni potreban, ali potrebno je da sve te emocije utrošiš na voljeno biće. 
Kada bi neko prišao i opalio mi šamar, ja bih mu uzvratio. Ali njoj, njoj je bilo sve dozvoljeno. Čak i da me fizički povredi i opali šamar, iako to ona ne bi uradila. 
Shvatio sam da sam postao njena svojina koju je ona čuvala kao najdraži biser i često bi se u šali kačili onim tinejdžerskim razmišljanjima : Da li me voliš? 
U stvari mislim da smo oboje smo jedno drugo voleli da bi mogli mnogi da nam pozavide. A imalo ih je. 
LJubav o kojoj bi i knjigu mogao napisati o njoj mogla bi da postane bestseler. Verujem u to! Bila je to naša ljubav. Njena i moja. Jaka kao stena, lepa kao planinska orhideja i nadasve čežnjiva. 
U tim čežnjama jedno za drugim, dešavalo se da potonemo i da ja kao neodrasli dečak saspem njoj u lice uvrede koje bi je pokosile, ali je ona bivala iznad mene i uspevala da pobedi moju nesigurnost i moju nepromišljenost. Grešio sam priznajem. Kajem se. Ali sam grešio u toj reci ljubavnih emocija koje su sve moje puteve usmerivali ka njoj. 
Na kraju sam shvatio ko je ona i koliko se trebam boriti za njenu ruku, njen dodir, njen pogled. 
Kako je vreme prolazilo, ona je smirivila nemirnog duha i meni i moje biće usmerivala ka nekim mirnim i sigurnim vodama. Jer nadasve želela da mi stvori sigurnost. Osetila je nemir velikog dečaka u meni i znala kako da ugasi taj plamen koji se širio mojim bićem. 
I sada znam, znam ko je ona i ko ju je poslao. Sve znam!

 

Pa eto došla je jesen u mom kraju. Mada podseća na leto ipak je jesen tu. 

Nekada sam voleo proleće, radovao sam mu se. A sada volim jesen. Onu šarenu,

čežnjivu, usnulu.  

Pre nekoliko dana išao sam u jedan mali gradić u okolini.  U tom malom gradu koračam nepoznatim ulicama.  U onom lavirintu iz kojeg želim izaći, nailazim na crkvu sakrivenu u krošnjama velikih starih stabala.  Sama porta crkve popločana nekim starim kamenjem, zalivenim betonom.

Ulazim u crkvu, krstim se. Idem pred celivajuću ikonu i uočavam da je crkva posvećena Sošestviju Svetog Duha ili silasku Svetog Duha na Apostole.

Crkva zidana iz doba turaka, u potpunosti ikonopisana, odiše nekakvim mirom, nekom tišinom, koja mi prija. Uzimam jednu veliku sveću, palim je i ponovo ulazim u crkvu. Obilazim i zagledavam sve ikonopisane svetitelje.

U uglu desno, od ulaznih vrata uočavam jednu stariju malenu ženu, koja verovatno tu pomaže.  Zapitkujem je u vezi crkve, bogosluženja. Ona mi nekakvim smirenim glasom odgovara na moja pitanja. I sve ovo ne bi bilo čudno, do toga da sam slušajuči je osetio punoću dobrote, jednostavnosti u njenom glasu. Možda me je njen glas podsetio na glas moje bake. 

Moram priznati da me je sam Gospod poslao u ovu crkvu. Da osetim  smirenje, da se napunim duha Svetoga. Kada sam izašao iz porte i krenuo jednom strmom ulicom, potekle su mi suze.  One, koje se gomilaju u mojim očima. Trebalo mi je to. 

slika uzeta sa sajta Britanike 

Znate li šta je birov?
Birov je vikač, pozivar, onaj što ide gradom, selom udara u doboš i viče: ,, Čujte i počujte,,.

E ovo je priča o jednom takvom, vikaču, birovu.
Birov je živeo u jednoj palanci i živeo nekim tihim životom. Iako mu je zanimanje bilo da mora da viče, od njehove tihe, mrtvačke naravi, ljudi koji su ga slušali morali su da mu se približe kako bi čuli njegovo vikanje-šaputanje.
Često mu je starešina ukazivao na njegovo mumlanje, ali je birov bio toliko ponosit na svoje zvanje da nije hteo, ili nije umeo da prihvati sugestije starešine. 

Pa ipak birov je imao svoju veliku ljubav, doboš!
Toliko je voleo svoj doboš da je zbog njega zapostavio porodicu. A imao je porodicu, ženu birovku i tri sinčića birovčića. Žena kao žena, shvatila je da je između nje i doboša, pobedio doboš i počela je da traži utehu kod lokalnog probisveta Kljusu.Tako su ga zvali.

Ne retko Kljusa je bio u povorci za Birovom dok je ovaj obavljao svoje birovske dužnosti. A birov, onako sav u zanosu uživao je u svom birovskom šaputanju i grlio svoj ljubljeni doboš. Kljusa njegovu ženu. 

Ljudi koji su slušali objave birova, najčešče nisu ni razumeli šta birov propoveda, jer osim tihog glasa birov je imao i govornu manu, mešao je slova sa tvrdim naglaskom. 

Birov, kao što rekoh imao je tri sina birovčića, od kojih se je najstariji isticao i hteo da postane kao otac. Ne retko birov je birovčiću davao doboš, dok je birov dobovao po njemu. 

Meštani palanke su vremenom prestali da izlaze na ulicu i slušaju birova jer ga ništa ga nisu razumeli. I birov je osto sam na ulicam palanke, dobujući i izgovarajući proglase koje je samo on razumeo. 

Na kraju ove priče, želeo sam samo da kažem, da svi mi imamo neke želje u životu. Možda nam se ostvare ali ne uspemo. Sreća što birov nije želeo da bude pilot, njegov avion bi već odavno pao. 

 

 

Nemam baš neku inspiraciju da pišem, ali želim. Da ne zaglupavim. Ironično!

Razmišljam ovih dana o ljudima. O ljudskoj sujeti, o gordosti. Razmišljam o sebičnosti koja je postala neki bedž života. Svaki dan sam negde u pokretu. Uveče ili izađem u neki kafe ili sednem u auto i vozim se. Nemam cilj, bitno je da se krećem. I priznajem ta me vožnja ispunjava, jača, misli su mi ispunjene do poslednjeg atoma u mozgu.

Tako jedne večeri seo sam u auto. I krenuo. Krenuo sam na sever. Posle nekih desetak kilometara počela je da pada kiša. Ja sam osetio neki poriv da zapevam. I počeo sam da pevam. Neku izmišljenu tugaljivu pesmu. Pevao sam i plakao. Baš sam plakao. Suze su mi slivale niz lice, kotrljale do usana. Osetio sam gorak ukus suza. Kilometri su se nizali, a ja sam razmišljao o jednoj osobi koja je preživela i sada preživljava teške trenutke u svom životu. Ne svojom krivicom, već krivicom sebičnih ljudi koji zbog svoje sujete i gordosti unište nečiji život.

I molim Boga ovih dana, kao nikada do sada da joj pomogne. Ako je moguće da štrpne delić moje pomoći i da njoj. Molim ga. Dobra je to osoba. Ušao sam u pore razmišljanja i znam po izgledu lica šta joj je u glavi.

Smiriću se kada joj pomognem, nisam joj ništa do sada pomogao. Imam veliku želju da joj moja ruka pruži podršku. To je moj cilj. I znam da ću uspeti.

A kada uspem, pakujem kofere i odlazim, zauvek!

Slast uspeha i sreće se nekad ne treba deliti, ko zna kuda to vodi. Nekako mislim da ona to želi da proslavi sama. 

 

Tog letnjeg dana, sletela je na moj prag jedna prelepa ptica.

Bilo mi je čudno što kada sam joj prišao nije odletela. Shvatio sam da povređena i da joj je potrebna moja pomoć.

Ptica slomljenih krila. Samo je trebalo brinuti se o njoj i vratiti joj slobodu.

Prihvatila je moju pomoć i predala se mojoj brizi. Kako su prolazili dani tako sam sam sve više bio posvećen njoj. Znao sam da sam neko izabran od gore da ja baš budem taj kod koga će sleteti i da joj baš ja moram pomoći.

I nije bilo lako. Bolovi su pritiskali pticu, a ja koliko sam mogao, pokušavao sam da njen bol umanjim. Nekada sam uspevao u tome, nekada sam i ja zbog njene patnje bio utučen.

Toliko sam pažnje uložio u njeno spašavanje, da sam čak i prolivenim suzama pokušavao da sebe predam tom divnom stvorenju. 

Dani, nedelje, meseci su prolazili, ja sam srastao sa nevoljom jedne meni podarene ptice.

Granulo je proleće, stidljivo, da skoro nisam ni primetio. Ptica prekrasnih boja je dobila svoja nova krila.

Jednog dana, stala je predamnom sva se tresući, kao da želi da mi pokaže da je njena sloboda došla i da nam se rastanak približio.

Okrenula se je i poletela. Poletela u svoju slobodu.

Bio sam srećan zbog njene sreće.

I sada kada je odletela, ja povremeno pogledam u nebo, da je možda ne ugledam. Znam da se ptice koje polete više ne vraćaju. Pamtiću je zauvek i nadam se da će i ona mene upamtiti. 

Srećan ti novi početak ptico predivna!

 

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Te smo se svete noći u tami, a da nas niko ne vidi za ruke držali

I nisam te ispuštao

Želeo sam da kroz dodir naših ruku osetiš srce moje

Moje srce koje tebi pripada

Koje možeš odgurnuti, u provaliju baciti

Zadržati za sebe da te greje, sve dok kuca

 

Znaš, nemoj mi zameriti što želim da budem nežan,

To sam ja onaj koji hodi po stopama tvojim

Onaj koji te tajno miluje u snovima

 

Te iskrene noći, želeo sam da svet stane

Da ostanemo tako dodirnuti večno

Da te stisnem dlanom svojim i ne puštam

Da osetim tvoje telo,

Da ne spuštam pogled sa lica tvoga

 

A znaj izgubio sam nadu da postojim

Mislio sam da se pretvaram u biljku

Koju će vetar jednom poviti i prelomiti

A ti si me čarobnim štapićem podigla

I držala za ruku, da mi vratiš snove.

 

Nisam mogao spavati,

Želeo sam da samo mislim o dodiru našem

Da snom ne prekinem te divne misli

Misli o tebi, tebi koju sam dugo čekao

I znam, reći ću ti ono što ti nakada nisam rekao

Samo tebi namenjene  neiskazane reči

Sami, ti i ja, negde daleko od sveta

Daleko od tuge, samo nam se radost ukrštava

Ti nasmejana, onakva kakvu te poznavao nisam

Ja srećan što sam sa tobom, pored tebe

 

Putem nekim prelazimo kilometre nade

Tvoje nade, moje neizvesnosti

Pogledam te u oči i vidim kako iskraju

Dan za sreću stvoren

Suviše dugo očekivan

 

Rekoh ti da volim te, nisi me čula

Bila si opijena srećom, nekim novim likom za mene

Mogao bih biti onaj, koji će te uvek voleti

Prošetala si mojim mislima i očistila moju zabrinutost

I kao da sam zakrpio delove svoga života

Tog dana koji je samo za tebe i mene svanuo.

 

Dotakao sam ti ruku, bila je topla

Sva si bila topla, vratila se tvoja svežina

I onaj osmeh koji me je srećnim činio

Makar sreća moja potrajala tren

Vredelo je dočekati ovaj ljubičasti dan

Čekao sam ga satima, danima, mesecima

Neka traje kolko traje.

 

1024x768

Te sam večeri čekao na poslu jedan paket. Trebao je da mi ga doveze jedan drug koji se bavio prevozom. Čekao je autobus umesto mene i ja sam samo trebao da preuzmem paket, ostavim ga na poslu i odem kući.

Autobus je već trebao da pristigne i ja sam cupkao u iščekivanju. I tako minuti su prolazili, ali paketa nije bilo. Par puta sam pozvao tog mog druga, koji bi mi samo rekao, bus kasni, čekam.

Izašao sam na trem ispred zgrade u kojoj radim. Podglavio sam se na jedan stepenik i zamislio se. Iz polumraka začuo sam korake. Nisam se okrenuo. Stala je ispred mene. Devojka koja me je izvela na 8 Mart.  Prelepa, zavodljiva. Srce mi uzigralo. Nasmešila se i začuđeno me upitala šta radim tako kasno?

Počeh da objašnjavam, ali u trenu moje objašnjenje je izgubilo smisao. Ponudila je da mi pravi društvo dok čekam paket. Tada mi nije bilo važno što taj bus kasni, I neka kasni, samo da budem što duže sa njom.Ušli smo tamo gde radim. Seli smo, jedno preko puta drugo. Nisam skidao pogled sa nje dok mi je pričala neke svoje priče. Par puta me je pitala što je tako gledam?

Pa kako da je ne gledam, kad je sanjam, a ona eto je tu predamnom. Naručili smo pizzu i smejali se. Ne sećam se zbog čega, verovatno zbog mojeg lupetanja. Meni je bilo bitno da je ona tu i da bih ovako mogao da je večno gledam.

I onda posle nekog vremena, stigao je paket. Baš mi je bilo krivo, što bus nije kasnio duže, još duže. Ustala je i krenula svojim putem. A ja sav konfuzan nisam znao ni gde sam pošao ni da li ću pronaći svoju kuću. Kao neki pijanac.

I sada želim da se zahvalim autobusu što se pokvario, što su ga dva sata popravljali. I njoj što je naišla baš kad treba, I da joj poručim, ,,dođi mi opet, ja te željno očekujem. Izađi iz mojih snova u javu.Ti znaš zašto,,

 

Normal 0 false false false

Gledam te, dok stojiš u uglu sakrivenih tajni

Gledam te, tajno te gledam, da niko ne primeti.

Samo On, onaj gore zna za moje poglede

Samo on zna svu moju čežnju, svu moju slabost.

Da, baš tako, slabost prema tebi.

U svakom mom pogledu ka tebi

Osetim onu nedosanjanu reč, onu neizrečenu misao.

I kao da se tada sve zvezde na nebu sakupe u jednu loptu

Zvezadanu loptu moga života.

Gledam te sa nekom dozom straha, hoćeš li me pomilovati pogledom

Hoćeš li mi pružiti bar jedan tren nadanja

Pa makar bila i lažna nadanja moja

Da osetim da postojim, da se sakupim,

Da postanem mali kamičak

Eto toliko mi treba, makar sve bilo lažno.

U lažnoj zemlji o kojoj mašta mi kao ptica leti.