There was a blog

U susret

***** — Autor vladica @ 02:00

I tako…. Sat otkucava poslednje sate ove već odlazeće godine. 
Šta je bilo u njoj bilo je, nekima je bila lepa, nekima ružna, neki su se u ovoj godini zaljubili, neki su suzama davali jedni drugima ruku i rastajali se. 
Neki su se tek upoznali, par puta videli, a neki se nikada neće videti sa dragim ljudima. 
Godina kao sve ostale ali ipak različita po mnogome. 
Meni je ova godina bila jako čudna godina. Da, baš jako čudna, ali kad sve saberem i oduzmem, u ovoj godini radile su emocije,....... suze i smeh su se naizmenično smenjivali kao neki stražari na kuli ljudskog mozga. 
Ali Bog je ljudima podario ta ljudska osećanja koja nam uređuju život, radost i tugu. 
I kad god pomislimo da je jedno od te dve osobine prevladalo, nekako kao po komandi tuga i radost se ujednače. 
Valjda, sve to mora tako u životu. 
Nadam se da će naredna godina biti bolja, za jedno ,,zrno peska,, uspešnija, nekada je i ta prašina u životu presudna da nam se dešavaju lepe stvari. 
Vreme će pokazati, ostalo je još malo. 
Lepo je ući u Novu godinu, zdravog razuma iako vam duša i srce budu pijani. 
Srećno i živi bili !

 


U polutami sobe

***** — Autor vladica @ 00:05

 

Nemam običaj da legnem popodne već uvek nešto pronađem da radim pa makar to bilo i sedenje pored kamina i zurenje u vatru. 
Preko leta u to vreme vozim bajs po najvećoj vrućini i mnogi mi kažu da u sebi imam neku dozu ludosti i da ne umem da se čuvam. 
Za popodnevni odmor trebam da imam jake razloge. Znate ono kao kad majka istuče dete pa se ono nakon toga uspava. E mene ovaj put nije istukla ali sam se osećao jako umorno i stalno sam bacao pogled prema krevetu, kao da želim da sa njime obavim neki važan razgovor. 
Bio sam sam u kući. Napolju snegovito, hladno. U sobi polutama. Vatra pucketa u kaminu. Svetla pogašena. TV ugašen. Samo je svetlost dopirala sa monitora kompjutera. Idealni uslovi da se otisnem na put kroz sobu pored stočića i dvoseda do troseda i ulogorim se u toj oazi. 
Pre toga pustio sam muziku. Tačnije Toše Proeskog, sve pesme koje posedujem na hardu, da se jedna za drugom smenjuju. 
Uzeo sam ćebe, legao u krevet. Podglavio se malim jastučićem. Pokrio se. Stavio levu ruku ispod glave i utonuo u stanje nekog potonuća.
Kao da sam počeo da tonem. Sa kompjutera je dopirala muzika i pesme Tošeta na makedonskom. One su me dodatno ponirale i ja sam najednom postao podmornica koja je počela da zaklapa sve otvore na sebi i ponire u dubine. 
Ovo potonuće me je podsetilo na osećaj koji sam dva puta doživeo u životu. Dva puta sam se napio i tada sam u krevetu bukvalno tonuo. Toneš, a nikako da dotakneš dno!
A sada sa zaklopljenim očima komunicirao sam mozgom sa muzikom koja me je prosto obavila i pretvorila u neku muzičku mumiju. 
Uspavao sam se!
Posle nekog vremena sam se probudio. U sobi potpuni mrak. Muzika je i dalje dopirala do mojih ušiju. U trenutku nisam znao koliko je sati. I da li je gluvo doba noći ili vreme pred svitanje. Telo mi je bilo jako teško i nisam prosto mogao da ustanem. Napolju sam začuo zvuk praska petardi. Aha, znači još sam u vremenu novogodišnjih praznika. Laknulo mi je. Eto mogu da se obradujem i petardi. 
Ustao sam jedva nekako. Šta će tek biti kad ostarim? Ili bolje da ne ostarim. Šta fali Džems Dinu, umro mlad ali poznat, jedino što mene poznaje mali broj ljudi pa bi me vremenom i oni izbrisali iz uma. E neka ipak ću prvo da postanem poznat, a posle idem na dogovor sa Bogom da vidilmo šta ćemo i kako ćemo. I na koje rajsko ostvo će me poslati. E ovo spavanje popodne više umara nego što odmara. 
Zato sam odlučio da odem i popijem kafu. Upalio sam sva moguća svetla u kući. Čak i u kupatilu iako tamo nema nikoga. Neka svetli samo, što jače!

 

 


Da ukradem noć

***** — Autor vladica @ 09:05

 

Čvrstim koracima gazim po snegu koji škripi pod mojim nogama. 
Sigurno je temperatura spala dobro ispod nule, jer je i sneg od hladnoće poćeo da se sakuplja. 
Zakopčao sam jaknu do kraja i zavukao glavu koliko mogu pod kragnom jakne .
Jako je hladno napolju. Nema na ulici nikoga, samo prođe po neki auto čije gume šušte gazeći sneg.
Krećem se nekim ulicama koje su poluosvetljene. Prolazim pored kuća u kojima se vidi po neka upaljena lampa čija slaba svetlost dopire u dvorišta.
Ne volim slabo svetlo u sobi. Volim da mi sve blješti i da mi svetlost ne pravi senku. 
Pa ipak volim se kretati po mraku, kao neki lopov koji krade noć i stavlja je u džepove. 
Moji su džepovi prepuni ukradenih noći, koje popunjavam u nekom svom albumu života. I svaka noć je posebna i o svakoj se može ispričati neka nova priča.
I ove sam večeri dok sneg tiho pada izašao da u svoj album sakupim još jednu noć. 
Ne ona neće biti posebna kao noći od pre nekoliko dana, ali će popuniti još jedno upražnjeno mesto u mom životnom albumu.
Neka ga nek se puni. Nek ide samo, nek ide.
 

 

noc 


Šaputanje

** — Autor vladica @ 08:56
 
Šaputaću ti na jastuku misli moje
I govoriću ti ono što osećam, što želim.
Što ti ne mogu reći u nekom običnom razgovoru.
Želim da od mene čuješ samo lepe reči.
Pa ja sam tu samo još neki sat i odlazim.
I dok budem bio tu i ti budeš bila.
Ja ću ti opisati reči mojih nadanja
Reči koje će milovati tvoju dušu.
Govoriću ti kako je napolju nebo plavo
Iako je u stvarnosti neke sive boje.
Ja ću ga rečima obojiti.
Ja mogu sve, moja mašta je neisrpna.
A znam da ne mogu ništa.
Ali ja ću stvoriti takvu priču kao da mogu sve.
I pričaću ti kako kiša koja pada, pada zbog nas.
Da ono jato ptica proleće pored nas, zbog nas.
Da sneg kojeg gaziš pada da ti hod bude mekan.
A kad odem ja ću se sakriti u svoj svet
I neću ću ti pričati o njemu.
Moja priča i moje šaputanje tebi
Biće uvek, uvek, najlepša, najiskrenija.
Zbog onih predivnih trenutaka sreće
Zbog onih ne prospavanih noći.
Zbog suza prolivenih
Zbog tebe!
 
1 
 

Sačuvaj poslednji ples za mene

***** — Autor vladica @ 15:35

 

Znam da se približava kraj, ali pokušavam ga nekako odgoditi
Kao kad izvadiš bateriju iz sata i on prestane da kuca. Teško je zaustaviti vreme,
koje neumorno teče kao neka mirna reka koja ne ostavlja nikakav šum u svom toku.
Takve su reke na dalekom istoku. Takva je i reka Chao Phraya, koju sam jednom prošao preko jednog mosta,
a da sam pri tome zadržao dah ne dišući više od pola minute. Rekoše mi da ako zaustavim dah, zaustaviću i vreme
i želja će mi se ispuniti kad stvarno bude bila potrebna. Nikada od tada nisam poželeo nikakvu želju. Nikada.
A znam da sam svo vreme negde u potiljku u nekoj skrivenoj vijugi moga mozga čuvao tu želju.
Imao sam običaj da sedim na nekoj klupi pored reke i gledam u nju nepomično, čak nisam mogao ni da shvatim u kom pravcu je njen tok.
Sve velike reke nemaju vidljiv tok, sve velike reke umeju da zaustave vreme.

Sada bih kada bih mogao, pokupio prtljag i za uvek otišao toj reci, tom životu bez reči zbogom samom sebi.
Da pokušam da zaustavim vreme, da ne dozvolim kraj…

 


Će se ženim sa kineskinju

***** — Autor vladica @ 10:55

Skoro je objavljena priča, koju je lansirao državni sekretar iz ministarstva za socijalnu politiku i taman se kao splasnula kad opet krenuše u lov na bratimljenje sa kinezima.

kineskinja 

Vest je glasila ovako :  

Vasiljević: Kosooke snajke dobre zbog budizma

"Bojim se da većina ljudi koji su komentarisali moju izjavu nije ni pročitala ceo intervju, nego su, ne gledajući pozadinu moje zamisli, istrgli stvari iz konteksta i zauzeli suprotne stavove. Naravno da nisam imao iluziju da će me svi podržati i očekivao sam negativne stavove, ali ovo jeste tema o kojoj treba ozbiljno ramišljati", izjavio je Vasiljević za novosadski "Dnevnik", napominjući da se radi o njegovom ličnom stavu.

Vasiljević objašnjava zašto su žene iz Azije najbolji izbor za srpske neženje:

"Pošao sam od toga da je budistička religija veoma slična pravoslavnoj, kao neagresivna vera koja, za razliku od islama, prihvata državu i sistem u kojem živi.

S druge strane, u zemljama koje sam imao na umu je ekonomska situacija još nepovoljnija nego kod nas, pa bi za te žene život u Srbiji bio kvalitativno poboljšanje - isto što za nas znači odlazak na Zapad.

Takođe, radi se o ženama koje dolaze iz ruralnih sredina, koje bi mogle dati ozbiljan doprinos oporavku srpskog sela", smatra Vasiljević.

Po njegovim rečima, ne radi se ni o kakvoj trgovini ljudima, niti bi se žene ovde stavljale u izlog da ih neko bira i kupuje. Vasiljevićeva ideja je bila posredovanje između neoženjenih muškaraca u Srbiji i neudatih žena iz Azije, čime se neke agencije već bave, ali on smatra da je rešavanje problema negativnog nataliteta posao za državu.

"Ne mislim da je moje rešenje idealno, niti ću komentarisati da li su ljudi koji napadaju moju ideju u pravu ili ne, ali očekujem da svako ko kaže da je to glup predlog ponudi bolje i efikasnije rešenje za belu kugu u Srbiji", poručio je Vasiljević u izjavi za "Dnevnik", dodajući da on podržava sve mere zvanične vlasti na rešavanju ovog problema.

I sad ja odoh da razgovaram sa ženom da se razvedemo i da oženim kineskinju, a ona neka se uda za kineza. Ali ja bih se oženio baš sa ovom sa slike, nekako mi odmah upala u oko, pa bih ako čita blog i prepozna se na slici javi.  Reših da budem ,,budista,, valjda to znači da se budim kraj nje! Dakle : ili ona ili mutna Morava!

Bože mi oprosti, budizam i pravoslavlje slični?????????? 


Papagaji u New Yorku

**** — Autor vladica @ 10:00

Ovako izgledaju divlji papagaji koji su se odomaćili u New Yorku i žive svoj papagajski život u ,,velikoj jabuci,,

 

papige1

 

Oni su se privikli na Njujoršku zimu i uspešno preživljavaju i snegove

 

papige2

 

tu se čak i razmožavaju negde u Bruklinskim kvartovima

 

papige3

 

Igraju po ulicama na Menhetenu

 

papige4

 

 

Raduju se proleću New Yorka

 

papige5
 

 

 Sve u svemu jedna čudna ali istinita dešavanja

 

papige6
 

 

Blago njima eto bar oni znaju šta je život u New Yorku, makar to bio papagajski život.

Neka im je srećan i dugovečan!

 

papige7
 

 


U mislima

** — Autor vladica @ 16:08
 
Jutrom se budim sa mislima o tebi,
I hladna jutra postaju mi topla kad tebe imam,
I snegovi koji veju prijaju mome licu.

Noću kad stavim glavu na jastuk
Kad zaklopim oči, uspava me pomisao na tebe.
I znam da ću te u snove preneti

Da ću bar u snovima moći da te pomilujem,
Da ti rukama svojim lice dotaknem,
Da te svu mirisnu na okean upijem.

A onda u nekoj besanoj noći
na brodu moje mašte
staviću te u misli svoje
I šetati nekim predelima koje misli oblikuju.
Držaću te za ruku,
Gledati
I smejaćemo se.

I tako u beskraju moje nade ostaćeš
Za uvek!
 
u mislima 

Miris četinara

***** — Autor vladica @ 14:48

 

Hm! Možda je to samo zbog iglica borove šume po kojoj sam gazio bos. Onih sasušenih iglica koje su se osušene lomile pod mojim tabanima, a po neka i zabijala u meki deo stopala. Možda je sva priča o njoj počela u borovoj šumi koju nikada nije videla. Miris četinara me je opojno obuzimao i ja sam kao sa nekom lakom mirisnom drogom tada jako počeo o njoj da razmišljam. 
Pitao sam se zašto mi baš u svemu slažemo. Kako to da se naš dogovor odvija u pola minute? A da pri tome ja nju i ne poznajem, čak ni sliku njenu nisam imao. Ali mi smo se od prvog trena i kad se nismo poznavali dobro prepoznali. Da, dobro smo se prepoznali. 
I sada nakon nekon vremena prisećam se tih nekih momenata koji su samo bili putokazi, koje smo i ona i ja sledili i neskriveno išli jedno drugom u susret. A kada se susretneš, onda jedno drugom kažete, hej, pa mi kao da se poznajemo ceo život. To jeste tako! Kako dani prolaze shvatam da se ljudi kroz život traže i možda nekad i prođu jedno pored drugog, ali se tada ne prepoznaju. Pa ipak jednog dana, Bog će ih spojiti!
A ja? Ja Odoh da joj izjavim ljubav!

 


Priča o ljubavi

***** — Autor vladica @ 13:55

 

On je bio iz jednog velikog grada. Sećaću se uvek njegovog lika. 
Prosto je svojim pogledom iskazivao ono što je rečima želeo da ispriča.
Imao je vesele oči, onako iz tih očiju dok je pričao mogao si da vidiš iskrenost. 
Živeo je sam i veći deo života provodio u nekakvim putovanjima. Ponekad ga nije bilo i više meseci, 
a ja sam imao taj zadatak da otvorim njegovu kuću i jednom nedeljno je provetrim i zalijem cveće. 
Nikada nisam želeo da preturam po vitrini koja je bila puna nekih ukrasa. Niti sam ga ikad pitao gde ide 
i čime se bavi. Znam da mi je samo ostalo u pameti njegova priča o njoj. 
Jako je voleo jednu ženu. Nije bila iz našeg velikog grada, već je živela na drugom kraju zemlje pored mora. 
Jednog dana upoznao me je sa njom. Mirisila je na okean. U očima sam joj video neku setu i osetio da ga jako voli. 
Bili su jako zaljubljeni jedno u drugo. Videlo se to i u njenim i njegovim očima. Ne znam kako i gde su se pronašli. Ali se 
videlo da pripadaju jedno drugome. Ona je dolazila kod njega i on išao kod nje. Ljubav kao iz knjiga, možda takva ljubav i nije 
opisana u knjigama. Učio sam od njih dvoje.
Jednog zimskog dana ostavio mi je poruku na vratima. Dragi moj druže, ja više ne živim ovde. Kuću sam stavio na prodaju, a ti uđi tamo 
i uzmi ulje od lavandera. Siguran sam da će ti doneti sreću. Deo novca od prodaje kuće biće ti uplaćen na račun, ionako si se brinuo za nju. 
Uzeo sam ulje od lavandera. Imam ga i danas na polici. Donelo mi je sreću. 
Za njega više nikada nisam čuo. Pričalo se da se ona i on šetaju pored mora i da su i dan danas zaljubljeni. 
A ja se ponekad sa osmehom prisetim tog poznanstva i uvek obradujem novom danu i poželim da ima još takvih ljubavi, vredelo bi. 

 



Powered by blog.co.yu

ovo je autorski blog i na njemu su svi članci i sve pesme vlasništvo autora i kopiranje nije dozvoljeno