Koliko puta vam se desilo da potonete ?
I da li vam je potrebno puno vremena da sami izronite ili je neophodna pomoć spasioca da vas izvuče sa dna ?
Zašto vas ovo pitam ? Jednostavno , zato što ja nikada nisam mogao , smeo da potonem i kad nisam imao izbora.
Da pojasnim , mojim potonućem , otvorila bi se neka nova životna crna rupa i verovatno bi usisala sve u mom okruženju.
Ne šalim se , ja sam načinio da ljudi oko mene budu zavisni od mene , pri tome ne mislim u materijalnom smislu , već u emotivno-psihološkom smislu.
Ali ipak nije sve tako kao što ja mislim. Ipak mojim potonućem , neće se ništa promeniti.
Priroda koja me najviše inspiriše , ostaće i bez mene onakva kakvu ja želim da je gledam.
Ptice će i dalje pevati svoje prekrasne pesme, a ljudi će živeti svoje živote i sve što se desi
brzo se zaboravlja.
Potaknut ovim razmišljanjem, pronašao sam na mom hardu jedan davno napisan tekst nekog po meni brilijantnog mislioca i prenosim njegove misli , jer često pomislim da je ovaj tekst baš za mene napisan.
Ja...sam ostao zarobljen negde na pola puta između deteta i čoveka.
Između dečaka i muškarca.
Nekad davno, koračajuci sigurnim korakom prema napred, na tren sam zastao i pogledao u zvezde. Samo na tren. ali dovoljno da se ravni put prvo zavijuga kao marama na vetru, a zatim joj neki lopov sa olovkom spretno doda jos jedan puteljak.
Raskršće...
i krivi odabir...
tražeci izlaz sa krivog puta zvezde su naglo postale sve manje i udaljenije. Očajno, pokušao sam ih zagrabiti. privući ih nazad sebi. Ali moje ruke uhvatile su samo mrak koji se na njih hvatao kao paučina, klizeci sve dublje niz rukav.
A sa svakim korakom ulazio sam sve dublje.
Grešio sam.
Jako puno.
Toliko puno da je ona tanka linija koja dopušta ispravljanje greški ostala daleko iza mene. Izgubljena u magli loših uspomena i žaljenja.
Oprost...je otplovio.
A ono raskršće ostalo predaleko iza...
Previše sam verovao zvezdama. i sanjao. Toliko da sam zaboravio živeti.
Kao i na početku, pred mnom je ostao samo jedan put. Onaj pred mojim nogama. i mada znam da su njegovi rubovi okićeni malim trnovitim biljčicama, a nebo iznad njega okićen tamnim, sivim oblacima koji rasipaju svoje bele iglice po svakom ko se nade ispod njih.
Ulaze pod kožu, peku...
Brišu sve lepe snove koji su bili čuvani tamo negde u dubini srca i gase ih. Na njihovo mesto dolaze sene... i pretvaraju srce u nesto drugo.
U obican mišić koji služi jedino da me potera prema tom sledećem bolnom koraku.
Kao dete, ne učim na vlastitim greškama. i grešim dalje... hodajući između dva uska zida, jednostavno se ne mogu okrenuti i napraviti promenu.
Samo prema napred.
Korak po korak... nisam uspeo odrasti.
Ili sam odrasao prebrzo, doživljavajući samo one gorke trenutke koji su zauvek ugasili snove onog dečaka koji sam nekad možda bio.
Neke stvari nikad nisam osetio, nekih je bilo i više nego dovoljno da se napuni to malo srce.
Nošen takvim snovima, greška i žaljenje postali su nerazdvojni ljubavnici u mojim jutrima koja sviću sve težim dahom...
