There was a blog

Morao sam

***** — Autor vladica @ 22:30

Imao sam jaku želju da se tog dana na bilo koji način dovučem do crkve u manastiru sv. Prohor Pčinjski.
Jedina želja mi je bila da upalim sveću i da dotaknem sanduk sa moštima sv. Prohora, jedina želja tog trena.
Krenuo sam u kasno popodne tako da sam kolima imao nekih 32 km vožnje do manastira, što je značilo da ću u crkvu ući negde pred sumrak.
Krivine i serpentine prilikom spuštanja ka manastiru kao da su se ispravljale i dozvoljavale mi da stignem pre mraka.
Parkirao sam auto na kameni deo puta skoro do porte manastira.
Monah sa terase poželeo mi je dobrodošlicu : Pomaže Bog, otpozdravio sam mu.
Ušao sam ubrzanim koracima i kamenom stazom pa uz stepenište ušao u crkvu. Prekrstih se!
Unutra je već bio mrak.
Sa desne strane pored oltara gorelo je kandilo. Jedina svetlost je dopirala iz omalenog prolaza i prostorije gde su bile smeštene mošti sveca.
Na samom ulazu sa leve strane bio je sto sa svećama. Ostavio sam novac i uzeo jednu sveću.
Krenuo sam ka kandilu da sa njega upalim sveću.
Upalio sam sveću i krenuo da je pobodem u peskovit deo za upaljene sveće. U sebi izgovorio ,, Oče naš,,
I onda sam osetio kako mi je nešto proletelo pored glave. Bio je to slepi miš koji je u tami pravio osmice i skoro nečujno leteo crkvom.
Kada bi prošao pored moje glave kao da bi se začuo zvuk nekog minijaturnog ventilatora.
Krenuo sam ka moštima svetog Prohora. Dotakao sanduk i malo držao ruku na njemu.
Sa leve strane na stolici bila je potavljen molitvenik.
Prelistao sam ga i našao pasus koji mi je jednom pokazao bivši starešina manastira otac Stefan.
Rekao mi je da kad god dođem i poželim mogu pročitati taj pasus.
Čitao sam poluglasno nekih par minuta.
Prekrstio se. Došao do otvora u zidu iz koga curi mirotočivo miro, u zidu je ostavljen mali štapić izvukao ga i sebi na čelo simbolično ucrtao krst.
Vratio štapić. I krenuo ka izlazu.
Napolju je još bilo videlo. Naišao sam na jednog monaha, razmenio par reči i krenuo prema autu.
Osetio sam mir koji mi je do tog trenutka bio jako potreban.
Nekad neke učinjene, možda i umišljene stvari mogu da vrate čoveka, meni je taj iznenadni odlazak u Prohor baš pomogao.

 

Prohor
 

 


Poštari više i ne zvone

***** — Autor vladica @ 15:22
Vraćam se s' posla malo konfuzan, verovatno od početka nedelje i obaveza koje nameće nedelja.
I kako se približavam kući sve mi ravno i najednom postajem ravnodušan. 
Pokušavam da upalim vatru u kaminu, ali slaba vajda taman se razgori i kao da je nešto popiša i ona se ugasi.
I tako nekoliko puta bezuspešno pokušavam da je upalim!
Rekoh, sedi brate ovo nije tvoj dan, odmori malo skuvaj si kafu uključi TV i gledaj slike!
Tako i uradim!
Skuvam si kafu i taman da sednem na svoj dvosed i podignem noge u vis, kad .... eto mi žena 
dolazi.
Pitam je šta ćeš ti sad ovde zar ne radiš. Nešto mi promrmlja i izruči na mene desetinu pisama koje joj je poštar uručio. 
Opa, reče ona i kaficu si skuvao, bravo! 
Pogledah je i pitam, a što jel' ja nemam pravo da popijem kafu?
Ajde neću te dirati vidim da nisi u libeli idem ja reče ona i ode. 

I ostavi mene sa brdom pisama. Pogledam ja njih onako odokativno, sve računi i neke gluposti. 
Pa kad ću bre da dobijem neku razglednicu, neko bre lažno ljubavno pismo samo da ne bude da su to neke opomene, računi i pizde materine!

Uzmem ja sva ta neotvorena pisma priđem kaminu i naložim vatru sa njima. 
I sad ne da gori vatra, topla soba.... milina jedna.
Ja uživam!

Pisma? Zabole me za pisma i šta je bilo u njima! Ja ih nisam terao da mi ih šalju! 

 

poštar

 

 


SUZNA PESMA

** — Autor vladica @ 18:22

Bole me tvoje suze.
Svaka kap koju pustiš
niz tvoje lepo lice
Bole, razdiru dušu u meni.

Ne volim kad plačeš
Ni kada zbog mene roniš suze
Nisam ja tvojih suza vredan,
Ljubavi moja.

A suze tvoje
čistoća su duše tvoje.
Baš zato
Bole
Jako , najjače.
Stežu mi i pritišću
srce u grudima

A sada,
dok stihove ove ti pišem
i meni se kotrlja jedna niz lice
Kao da želi
da dotakne tvoju suzu
 i da se sa njom stopi.
U večitu reku ljubavi.

Nije me sramota što ja,
 muškarac,
za tebe suzu puštam.
Nije.

Samo uzdahnem
i bežim od ogledala
da ne ugledam sebe,
I sada, moje suze
darujem ovoj pesmi
samo za tebe.
 
Bole me te tvoje suze
i tvoje uplakane oči
U ovom sumornom danu
kada i nebo plače
Kad svet ceo plače,
Bole, da znaš duboko,
u dušu se slivaju kao potok.
Ljubavi moja!
 
plač 

Zvono zvoni da se čuje!

***** — Autor vladica @ 21:08

Napolju duva neki topao vetar. Valjda faraoni sa Sahare pokušavaju da nam bar malo pošalju tople vetrove i daruju nam još koji dan ciganskog leta.

Znam, u subotu sam bio u Gornjem Milanovcu i tamo se prehladio i sada kunjam kao neka baba, jedino ne zapomažem. Kijavica i bol u grlu, mada nije ništa strašno bilo je i gorih dana. 

Ovih dana razmišljam šta rade eskimi i imaju li oni uopšte ovakvih promena kao što ih mi imamo u ovim krajevima Evrope. Mislim na klimatske promene. 

Svake godine, promena vremena pokosi 30 posto ljudi i ambulante se prepune. I sad nema šanse da odem ja u ambulantu i reklamiram prehladu. Ma jok! Sam ću se lečiti, kupiti antibiotike, kupiti Fervex i sutra ću biti u novom pakovanju.

Nego da se vratim na eskime. Voleo bih da odem u zemlju eskima i tamo se malo družim sa njima. Verovatno bi im tamo bio atrakcija, a imali bi šta i da nauče od mene. Naučio bih ih da bloguju, da se svađaju na blogu, da psuju na čistom srpskom jeziku. Ja mislim da bi eskimi bili oduševljeni mojim pojavljivanjem. E da i ja bih naučio od njih kako se prave iglo kuće, naučio bih kako se love kitovi i kako se prave čvarci od kitovog sala.

Baš sam se zaneo, već sebe zamišljam u žutoj kapici sa zelenom bombicom i žutim skafanderom kako se šetam sankama koje vuku polarni psi.

E, a da ne idem ja tamo, ma napraviću i tamo pičvajz posvađaće se ljudi tamo na blogu pa će neki tražiti da budu ,,tureni,, ,a neki ,,skinuti,, sa vredi liste eskima.

Ipak ostajem ovde, da vam budem sudbina, da me mrzite i volete! Malo mi je konfuzan post, uvati me prehlada, ali saće Fervex da deluje, pa neću više lupati gluposti, jer ja znam da sam najpametniji ovde, zar ne?

Uslikah danas mojim novim aparatom ove zvončiće pa ih poklanjam damama. A jesu lepi, priznajte! 

zvono 


Nojevi na blogu

***** — Autor vladica @ 15:02
Da krenem direktno, mene nervira što kad je neka frka na blogu su svi zauzeti.
Neko okopava papriku, neko je službeno na Marsu, neko turistički na Jupiteru,
a ima i onih koji su na kursu ,, kako postati noj,, 

I onda u velikom stilu dođu ovde i kao : jao šta se ovde dešavalo, ko je koga ubio i u koga pucao?

Koga bre vi folirate? Koga lažete?
Tu ste 24 sata dnevno i samo patrolirate sa kapuljačom po blogovima i ćutite ko ,, pičke,,!!!

Ako je kome stalo da ovaj blog živi i da svi normalno koliko funkcionišemo trebate da se borite za ovaj blog.
A ako vam je pak neka usputna epizoda da posejete nekoliko postova, onda se ovo i ne odnosi na vas.

Dakle pamet u glavu svi. Ovde jeste bila frka i kao smirilo se. Biće ih opet nekada. 
Ali svi koji želite da pišete po ovom blogu treba da se oglasite, a ne skrivate ispod suknje, mada ima šta i da se vidi sa te distance.

Zašto ovo pišem? Zato što ja koji sam učestvovao u nekim nazovi raspravama sada bivam opisivan po nekim blogovima kao 
onaj crni lord Sauron iz Gospodara prstenova. 
I znate šta, opisujte me, to mi jako prija. Kaže moj otac, ma dobro je da te pominju i u negativnom kontekstu, to znači da postojiš. 

Ne valja kad ne piše i ne pominje te niko, ne valja - nema te! 

 

noj

 


Ko je ona?

***** — Autor vladica @ 12:03
Živela je u jednom velikom gradu.
Dok je bila mlađa zanimala ju je samo škola.
Učila je i bila đak generacije. U gimnaziji je bila ponos svih profesora.
Kada je upisala dva fakulteta odjednom, svi su se čudili kako će ona to postići.
Ali njena ambicioznost se je isplatila. U roku je završila prava i žurnalistiku.
Upoznala je mnoge ljude i bila jako druželjubiva.
Zaljubila se u mladog profesora na poslednjoj godini i već naredne godine posle diplomiranja dobila dete. Nisu se venčali. Ipak je svako od njih otišao svojim putem, a ćerku koju je dobila odvela je svojoj majci da izrasta pored nje.

Njena ambicioznost je postala bolesna. U svakoj situaciji pokušavala je da bude u vrhu.
Da bi dobila katedru na jednom od fakulteta spavala je sa matorim profesorom u njegovom kabinetu, a isto veče tešila se sa asistentom istog fakulteta u njegovom stanu.

Počela je da napreduje u svojoj struci, jer je zaista bila stručna, ali je njena nesigurnost dovodila da neke probleme rešava u krevetu.
Za par godina promenila je na desetine muškaraca.
Jedino ona je bila ta koja je birala, onaj ko je želeo da je ima nije mogao.
Bila je lepa i zgodna.
Jedne godine počela je da radi u jednom ministarstvu. Čistačica koja je te večeri čistila kabinet pomoćnika ministra, zatekla je nju i njega na stolu za sastanke.
Živela je u raskošnom stanu u samom centru grada.
Imala je sve, ali kao da nije imala ono za šta je rođena. Nije imala život.
Ostrašćena u svojim naporima da bude na svakom važnom mestu, da bude sa svakim izgubila je godine nečeg najvažnijeg – godine običnog života.
Nikad se nije udala. Ćerku je poslala na školovanje u Ameriku. Ćerka se nikada nije vratila.
Ostarela je i ostala sama, svi oni koji su je okruživali zasnovali su svoje porodice, a ona je ostala samo jedna memorija njihovog života.
Kažu da sada sedi sama u sobi, ne izlazi nigde i žali za danima koje je propostila.
Imala je sve, a ništa nije imala.

 

ko je ona

Žuto, žuto ...

***** — Autor vladica @ 18:23

Jutra postaju  hladna. Ozeblo nebo kao da je stavilo šalove oblacima, pa je i tama pokrila moje krajeve. Svakog jutra probudim se u mraku koji mi kao neki stražar stoji pred očima.

Jesen je to.Prava, ona gruba jesen u mom kraju.

Ali i ta jesen ima svoje korake, one oštre .....one koje u ljudima izazivaju neku

melanhoniju, i boje u ljudskim mislima farbaju iz jarkih boja u sive boje svetlijih i tamih rastera.

Lišće već počinje da opada, a da ni primetio nisam da je ta smena na drveću već počela da se dešava. 

Ali neki listovi na jabuci ispred mog prozora, kao da su utonuli u onaj završni letnji san i kao da nikoga nije ni bilo da im poruči da treba da požute, i tek tada opadnu sa grana.

Tako i ja prkosim vremenu, vremenu svoga života, i kao da ni ja nisam imao nekoga ko će mi reći da je vreme da uozbiljim svoje misli i započnem sa mislima sasvim običnih ljudi.

Ne palim svetlo, ne izlazim na ulicu. Pored kamina, pognut posmatram kako se plamen igra i ispisuje neke reči samo njemu znane. I soba uz plamen iz kamina postaje išarana narandžastim lelujavim trakama koje skakuću po zidu.

Pomislim sve to mora tako biti i kako ću osetiti miris dunje na ormaru, ako nema baš ovakve jeseni.Sve ovakve jeseni su ispunjene emocijama. Ja ovakvu sivu jesen zovem,,jesen tuge,,

I čekam, čekam da dunje uzriju i da na jednom mestu van mog grada odem i uberem par dunja i stavim ih na ormar pored ikone majke Božije. Volim miris dunje, i želim da mi ove jeseni miris dunje čisti misli. A znam da će mi trebati, osećam to.

 

kamin 


Jesenja pesma

** — Autor vladica @ 17:30
Moje oči dobijaju tamne boje.
Valjda žele da posive.
Ili možda i oči znaju da jesen dolazi
pa se onda farbaju u jesenje boje.

Polja kojim sam hodio, postaju tamno zelena.
I oni cvetovi koje u leto gledah.
Uveli su i samo od njih ostade prut bez lista.
Jer niko do njega nije stigao da ga za dragu ubere.

A onaj bagrem u polju što me je opijao mirisom svojim.
Sada na rubu puta ćuti.
I čeka da mu jesen obere lišće
I ogoljenog ga  zimi preda.

Samo vinogradi u brdu još prkosno stoje.
I grozdovima se lepim šepure.
Kad berba grožđa prođe
I kad od vinograda ostane očerupan čokot.

A ja? Ja stojim tu negde na svom starom visu.
I prkosim jesenjim vetrovima.
Koji lomataju i mrse moju kosu.
I čekam da me starost potisne,
i skloni sa mojeg vidikovca  rasplamsale duše.
 
jesen 

Menjam Mercedesa, za Yugo i doplaćujem!

***** — Autor vladica @ 12:15

E vala odavno ponedeljak kod mene nije bio tako intenzivan kao danas.

Evo već je podne, a iza mene je pozavršavano XXXL poslova i obaveza.
Zastadoh da popijem jednu crnu kafu i malo napišem koju reč, pa juriš u
ostatak obaveza.
Gledam onaj spisak obaveza sam dobro precrtao tako da ulazim u mirnije vode dešavanja. Ali!
Pre pola godine poslao sam preko jednog ovdašnjeg distributera digitalnih aparata na poporavku jedan
moj digitalac koji je u rangu nekih polu-profesionalnih aparata.
Pokvario se, jednostavno objavio štrajk pocrnele mu slike.
Danas me zove momak iz servisa i ponudio mi jedan znatno slabiji aparat uz neku minimalnu doplatu,
ali ne one klase koju dadoh na popravku. Kaže, što ja i proverih, ne može se popraviti jer je u pitanju među-serija.
Oćeš ovaj novi i da doplatiš minića ili da ti vratimo stari koji ne radi?
I pored toliko obaveza počnem da gimnasticiram mozgom i rešim da uzmem nov Yugo u zamenu za pokvareneog Mercedesa.

Sad se spremam na ono čuveno naše daj što daš da ne ostanem i bez toga.
Ne mogu bre više da slikam mobilnim, a toliko lepe prirode mogu da vam uslikam ovde za blog.

Ajd' u zdravlje ja odo' da se slikam, a vi kako oćete!

 

aparat
 

 


Moteli su moja sudbina

***** — Autor vladica @ 22:17
U sobi u motelu uključen mi je je TV. 
Nemam pojma koji kanal je na programu, jer ja gledam kroz ekran u neke samo meni vidljive predele. Daljinski za klimu podešen je na 26 stepeni, a klima zagreva hladnu prostoriju koja se pregreva i već na čelu osećam znoj koji me opominje da ugasim tu bolest zvanu ,,air conditioner,,
Svi moteli i sve sobe su klonirane, samo se razlikuju u detaljima, boji zidova, boji posteljine, boji tepisona koji je ponegde isflekan ili progoren žarom od cigarete.

Pa ipak ovaj motel u kome sam odseo bio je nekako bolji, lepši, prijatniji. Ne znam, možda se to meni samo čini u nadi da mi neka nova motelska soba u stvari da neku inspiraciju koju predhodna nije mogla. 

Uključio sam klimu na dogrevanje, napolju je padala jesenja kiša, na TV-u bio neki program kojeg nisam ni gledao, ušao sam u kupatilo i pustio muziku sa mobilnog. Pojačao je do kraja da me zvuk puštene vode sa tuša ne remeti da pratim ritam muzike koju volim. I dok sam se tuširao, muzika i zvuk mlaza vode tuša kao da su se slagali i davali ritam muzici, kao da su hteli da mi ugode. 
Uskoro je u kupatilu postalo sve maglovito ispunjeno parom kao u nekoj sauni i taj osećaj mi je prijao. Na ogledalu sam ispisivao neke reči pesme koju sam već sledećeg dana napisao. 
Ogledalo u kupatilu nekad može da bude idealna podloga za neke nove misli i poruke.
Meni je u ovom motelu u ovoj sobi to ogledalo samo ispisivalo reči koje sam sa lakoćom memorisao. 
Topla soba, i umor prosto su me bacili u krevet. Skapam oči i utren se uspavljujem. 
Kada sam se preko noći probudio i pogledao u sat na mobilnom bilo je 4.44. Čudno vreme, ali ne za motele. Oni uvek imaju neka svoja posebna obeležja. 
Napuštam sobu i ovog motela sa uzdahom. 
Spuštam se niz stepenice i pitam, hoće li se moj život po motelima nastaviti?
Pa ipak moteli su moja sudbina! 
 
 


Powered by blog.co.yu

ovo je autorski blog i na njemu su svi članci i sve pesme vlasništvo autora i kopiranje nije dozvoljeno