San u javi

Bila jednom jedna princeza. Bila je prelepa.

A koja princeza pa nije lepa?

Ali ova je zaista bila prelepa.

Zvao sam je ,, lepa princeza,,.   

E sad, ovo je priča iz modernog doba  tako da su i likovi iz ove  priče neki sasvim moderni ljudi, obučeni u farmericei dukseve, sa Nike patikama na nogama, kačketima i naočarima za sunce.

I tako,  lepa princeza je živela u svom kraljevstvu,divila se  okruženju, volela da putujeprostanstvima začinjena prelepim predelima i sve to slikala, a  slike pažljivo čuvala u svojoj rezidenciji kaoneko delo kome su se njeni prijatelji i dobronamerni ljudi divili.

Jednoga jutra, princeza je sela  u auto i otisnula se krivudavim putem u  nepoznate predele. Predeo kojim je  prolazila, bio je sasvim nov  za njene oči i sasvim  nepoznat i  neistražen. Znatiželjna, parkirala je auto,izvadila  foto aparat i popela se doobližnjeg brežuljka.

Pogled sa brežuljka bio  je bio fantastičan, u podnožju je raslo nekočudno tirkizno plavo cveće, a niz potok koji je tuda tekao primetila je parpastuva i jednog seljanina iz koji ih je čuvao. Konji su se zadovoljno igrali upolju, a princeza ih je slikala.

Seljanin primeti princezu i pope se do nje,znatiželjno.

Ona  mupožele dobar dan, reče da dolazi na ovo mesto prvi put  i poče ga ispituje o cveću i lepoti netaknute prirode. 

Seljanin je umeo lepo da priča  i  princezi je ispričao bajku o mestu na kome senalaze. Njoj  se dopala njegova priča izamolila ga je da  je  priča ponovo. I on je pričao, a ona  opčinjena slušala.

Danima je tako  princeza dolazila na tu visoravan, a seljaninjoj je uvek pričao nove  i lepše bajke.

I tako, kao što predpostavljate, rodila seljubav.

Jednog dana princeza reši da dovede seljanina ipredstavi ga na dvoru, unapred ga pohvalivši  kako priča najlepše bajke.  Kada je ušao zamolila ga je  da neku lepu ili najlepšu  ispriča i prisutnima.

Svi su slušali bajkoviti glas seljanina, uživaliu njegovij priči i sa oduševljenjem pitali kako je uopšte moguće smisliti takve priče.

U znak zahvalnosti, princeza skinu  lančić sa kamenčićem tirkiza sa svoga vrata ivešto ga stavi na njegov vrat. Pažljivo zakopča.

Iz dana u dan seljanin je bivao sve poznatiji itraženiji  pripovedač, pa su čak i iznekih drugih kraljevstava tražili da im priča bajke i priče, a  on je zanesen pričama, svakim danom sve više zaboravljaona princezu.

Princeza ga je volela  i tugovala za njim. Razbolela se, povukla usvoje odaje i izgubila svoju lepotu.

A seljanin?

On se prepustio nekom razvratnom životu praćenimženama i pićem. Primećivao je kako kamen menja boju, ali nije mario.

Uništavao se i  onda jednoga dana, negde u blizini visoravani  na kojoj je živeo i čuvao konje, pronašli suga  mrtvog.

U ruci je držao lančić sa tirkizom, apretpostavljalo se da a je hteo  da ga vratiprincezi.

Tirkiz donosi sreću i blagostanje onome ko ganosi, a  čuvar je  zaštitnik konjanika, a kao znak upozorenja onmenja boju.

Legenda kaže da se tirkiz ne skida sa vrata i ne daje drugome,  jer na njemu ostajesudbina onoga ko ga je nosio.

Jednim  tirkiznim očima.