There was a blog

Da umirim se

***** — Autor vladica @ 12:56

Krivudavi put, prazan.

Oko puta se naizmenično smenjuju pejzaži rane jeseni.

Proplanci, okićeni jesenjim cvećem. Šumarci, niskog rastinja sa drvoredom hrasta.

Gusta šuma sakriva poneku tajnu, koju niko nikada neće saznati.

Ptice u preletu, čuvaju svoju malenu dušicu, sakrivajući se na visokim granama.

Sve je još uvek zeleno, samo se poneko drvo umorilo leta, pa obojilo svoje grane u žuto.

 

Sve je nekako mirno, kao da se vreme zaustavilo, kao neka dobro uslikana fotografija.

Crkva iz daleke prošlosti. Gorionik za sveće. Ruka uzima sveću. Pali je od druge i zabada u pesak pemešan istopljenim voskom, već sagorelih sveća. Plamen leluja, molitva ....

Nemirne misle se stišavaju i bivaju kao jezerska voda koja treperi na jutarnjem suncu.

 

Duša u telu pušta suzu spokojstva. Vredelo je otići...

sveća 


Čovjek sivo-plavih očiju

***** — Autor vladica @ 13:55

Kod mene na poslu dolaze razni ljudi. Neki su veseli, neki prosti, neki su pak naučiti, ali jedan čovek ostaće mi u trajnom sećanju, jer takvog za moga života prvi put upoznajem. 

Čovek, čije ime nažalost nisam upamtio došao je kod mene i vrlo brzo započeo priču kao da smo stari znanci. Meni se njegov ton jako dopao i prihvatio sam priču sa njim. Pričali smo o životu, kao da sam uključio diktafon i on je sam pričao na moja nepostavljena pitanja. U njemu je izvirala dobrota nakon svakog izgovorenog slova. Shvatio sam po govoru da nije odavde, i da je morao da dođe i skrasi se tu negde u mom kraju. Rekao mi je i selo u kome živi. Kao da je tražio sagovornika da priča. Ja sam osetio tu potrebu da čujem njegov glas i njegovu reč i sve mi je bilo tog dana podređeno tom čoveku.

Došao je iz Banije, odavno. Zaćutao sam, nisam želeo ništa da ga pitam. Ni šta ima tamo, ni koga, ništa. On je postavljao pitanja : kako ide posao, jesam li oženjen, imam li decu....

Počeo sam da mu se žalim i kažem, pa nije sjajno u poslu, može biti bolje, valjda će biti bolje.

Kratko mi je odgovorio :,, Uvijek treba biti zadovoljan onim što imaš, jer ti je Bog onoliko pružio, koliko si ti poželio. Ti si skroman čovjek i ne tražiš puno, zato dobijaš toliko koliko tražiš, a čini mi se da malo tražiš. Oslobodi se svoje skromnosti, jer i ja sam bio skroman i izgubio sam i ono malo parče neba koje mi je Bog podario. Skromnost u ovom društvu nije vrlina, dapače mana ,, 

Zanemeo sam posle ove njegove rečenice, a on je otišao. I sada par dana razmišljam o njegovim rečima, i počinjem da se pitam, ko ga je meni poslao, i zašto mi je on to rekao, odakle njemu da me poznaje, ko je on u stvari? Moraću da ga potražim, znam samo da živi sam u jednom selu, moraću da odem tamo, da mu ponesem kafu i kolače, da ga pitam, da mi odgovori na pitanja koja me muče.

 


Poeziju će svi pisati

***** — Autor vladica @ 01:34

Pesnici nikad ne umiru. Fizički da, duhovno ne, već ostaju da žive zauvek obeležavajući nečije živote, nagoneći ljude da se vole, da puste suzu, da se nasmeju, političare da sa ushićenjem i ponosom izgovaraju reči iz nekih patriotskih pesama, glumce da vešto glumatju opis poeme koju prepričavaju.

Ja sam poeta. Tako kažu kritičari. Tako su rekli recezenti. Nikada sebi nisam davao titulu pesnika dok mi je ljudi iz sveta poezije nisu dodelili. I sada se polako navikavam na pisanje te magične reči : pesnik, ja pesnik.

 

Ali ja sad ne želim da pričam o pesmama koje postavljam na blogu, već o nekim pesnicima koji su obeležili jedno vremensko razdoblje i svoju večnost preneli na neka buduća vremena. Ja kao pesnik nemam idole, jer nekako idol ide više uz neku muziku, neki sport. Ja imam tačnije trojicu pesnika koje jako volim čitati, tačnije volim ih slušati.

Ne, njihovi glasovi ne postoje, ali su se neki ljudi potrudili da se njihovi stihovi čitaju i snimaju i tako prezentuju slušaocima.

Volim da čitam Branka Miljkovića, Željka Krznarića i Rabindranata Tagoru. Njih troje su su neki moj lični planetarni sistem oko kojeg volim da kružim. Branko Miljković sa pesmom Uzalud je budim, u meni izaziva erupciju osećanja, koje ja preživljavam slušajući ili čitajući tu pesmu. Tu pesmu ja nekako najviše volim.

Željko Krznarić je pesnik, ,,koji mi leži,, Moja poezija je jako bliska njegovoj i srećan sam što mogu da na svoj način razumem njegove stihove.

Neću skrivati. Na you tube ima postvljena pesma od Željka, ,,Umro sam,,

Kada slušam tu pesmu ja plačem. Iako muškarac, ja ne krijem da plačem.

I plačem tako da ronim suze, da mi grlo postaje suvo, a vrat mokar od suza. I ne brišem suze već ih pustam da se slivaju niz moje lice praveći potoke mog emotivnog doživljaja.

 

Eto, malo sam dočarao svoje shvatanje čitanja i slušanja poezija. Branko Miljković je lepo napisao : ,,Poeziju će svi pisati, istina će prisustvovati u svim rečima,,

 

Laku noć poete, dobro jutro pesnici, dobar dan lirici, dobro veče stihotvorci!

 


List nade

** — Autor vladica @ 11:54

Jednom kad se probudiš, nekog jesenjeg jutra

I kad sa tvoga lica otreseš kapljice zaboravljenih snova

Kad prvu jutarnju kafu podeliš sa anđelima

Popiješ prvi gutljaj istine novoga dana

Ti se nekako primiri i stopi sa minutima jesenje elegije.

Onda uputi jedan tajni osmeh onom listu što lelujavo pada sa bresta

Tom listu koji ti je krasio proleće, leto i jesen ranu.

Istom onom kome si se radovala dok je još pupoljak bio

Pa se pretvorio u mladu zelenu nadu

A kad su ga kišne kapi dobovale

On ti je slao svetlucave odsjaje, šarajući po tvojim očima i licem.

Ispisujući na tvom licu neke poruke tebi znane

U leto kada je tvoj list bio one jake zelene boje,

Davao ti je sigurnost i u tebi stvarao snagu budućih vremena.

A jeseni ove, tog jutra, kad lelujavo je otpao sa grane.

Spusti se svojim mekim korakom u svoj vrt ponosni.

I uzmi list tvoj, uzmi i ostavi u herbarijum nade,

Za neka nova srećna vremena.

 



Powered by blog.co.yu

ovo je autorski blog i na njemu su svi članci i sve pesme vlasništvo autora i kopiranje nije dozvoljeno