There was a blog

Jesmo li se već sreli?

** — Autor vladica @ 20:10
 
Jesmo li se mi već sreli
u nekom gradu na nekom mostu,
ispod kog mirno teče reka zelene boje?
I jesi li me na tom mostu uslikala
kao nekog turistu ljubavne ekskurzije?
A možda smo se tada i pogledali
sakrivši pogled od prolaznika
jednog nepoznatog i prelepog grada.
Kao da se sakrivamo jedno od drugog
kao da se sakrivamo od svih.
I onda ja odlazim, sasvim obično.
I u tom odlasku osetim tugu
Čak i ne znam kuda prolazim
Ni šta pred sobom vidim,
Jednostavno zamičem za brdima
Ostavljam tebe, most, reku i grad.
Sakrivam se svojom muškošću
Koju tada nemam, nestala je.
Jer puštam suzu koju sakrivam
da se ne ogledam u ogledalu
i ne zaplačem jako najjače
Jesmo li se mi već sreli
na nekom peronu neispunjenih želja
gde vozovi života voze u suprotnom smeru?
I jesmo li se tada pogledali
sa suzom u očima
kao znak raspoznavanja.
Jesmo li?
 
most 

Oprosti

** — Autor vladica @ 08:40
 
Oprosti što ne mogu da ti ljubim usne kad ti to poželiš. 
I što ne mogu da ti umrsim kosu kad ja to želim. 
A, znam da bi želela da mi sa osmehom uputiš onaj pogled ljubavi naše. 
I osećam da teško je što ne mogu kad poželim da te gledam raskošnu i lepu. 
Da ti samo jedan svoj pogled uputim ćuteći. 
I da te milujem rukama svojim onako nekim skrivenim dodirima tvoga tela.
 
Oprosti što donosim u tebi neke slutnje, neko more misli.
Ali sve je to tako zbog one čežnje koja prodire kroz dušu .
I što tada ne vidiš oči moje koje uplakane i nemoćne pokušavaju da ugledajute. 
 
Oprosti što nekad nisam spreman da pokažem ljubav.
Što ne umem i nemam moć da u tom trenu darujem ti svoju dušu.
Onda kada okean misli zapljuskuje tvoje srce rastuženo.
 
Oprosti za sve one glupe nesporazume i reči izrečene.
Jer oni nisu uspeli da obore i poraze zidine ljubavi naše.
 
Oprosti ovom neodraslom dečaku što u haosu ljubavi.
Ne ume da pokaže ti ljubav odraslog čoveka.
Onako kako bi ti želela, onako kako bih ja trebao.
 
Oprosti što sam ti ponekad uplakao lice.
Onda kada nisam mogao da ga svojim prstima pomilujem.
A voleo bih da te pomilujem ljubavlju svojom i dok spavaš i kad sate budna provodiš.
Da je samo osetiš na obrazima svojim i da je ramenom uz obraz pripiješ.
 
Oprosti što ne mogu, a jako želim, molim te oprosti. 
 
oprosti 

Ovih dana

***** — Autor vladica @ 12:47

Ovih dana pokušavam da sastavim misli koje mi se nekako kao tanke niti prekidaju i ostaju nepovezane. Ovih dana pokušavam da što češće koristim reč ,,ljubav,, kao neki sopstveni odbrambeni mehanizam. Ovih sam dana neka svoja razmišljanja stavio pod eutanaziju i čekam neko novo vreme da ih oživim. 

A reč ljubav, je kao da uključim peć u hladnoj prostoriji i onda se zagrevam pored nje. Sama reč ljubav u meni podstiče hiljade misli. Baš one misli koje su kao neka vojska koja se bori protiv loših sopstvenih razmišljanja. U toj borbi bivam iscrpljen, ali uvek pobedi ljubav i njen nagon da znam zašto se borim. 

I možda je sreća u svemu što imam takvo oružje u neprekidnoj borbi sa samim sobom. Možda ja na neki način povređujem ljude oko sebe predstavljajući im moje Krstaške emotivne ratove, ali znam da ta namera ne postoji i želim da i oni znaju.

Kako god nastavaljam borbu sa vetrenjačama u neprekidnoj liniji pokretne trake moga života.

Dobro je dok mi u toj borbi pomaže ljubav! Šta ću ako je ne bude?

 


Neispričana priča

***** — Autor vladica @ 15:32

Šta sve ljubav može da uradi, postavljao sam sam sebi pitanja ali nikada nisam imao odgovor. 
U tom sklopu emotivnog naboja u ljubavi se dešavaju ,,ljubavne erupcije,, za ko je sam shvatio da samo ojačavaju ljubav kao kad gradiš zgradu i zalivaš gvožđe betonom. 
Osetio sam kako izgleda kad sa voljenom ratuješ emocijama i kad znaš da taj rat niko ne dobija, shvatiš da on u stvari nije ni potreban, ali potrebno je da sve te emocije utrošiš na voljeno biće. 
Kada bi neko prišao i opalio mi šamar, ja bih mu uzvratio. Ali njoj, njoj je bilo sve dozvoljeno. Čak i da me fizički povredi i opali šamar, iako to ona ne bi uradila. 
Shvatio sam da sam postao njena svojina koju je ona čuvala kao najdraži biser i često bi se u šali kačili onim tinejdžerskim razmišljanjima : ko koga više voli? 
U stvari oboje smo jedno drugo voleli ludo da bi mogli mnogi da nam pozavide. 
LJubav o kojoj bi i knjiga napisana o njoj mogla da postane bestseler. Bila je to naša ljubav. Njena i moja. Jaka kao stena, lepa kao planinska orhideja i nadasve čežnjiva. 
U tim čežnjama jedno za drugim, dešavalo se da potonemo i da ja kao neodrasli dečak saspem njoj u lice uvrede koje bi je pokosile, ali je ona bivala iznad mene i uspevala da pobedi moju nesigurnost i moju nepromišljenost. Grešio sam priznajem. Kajem se. Ali sam grešio u toj reci ljubavnih emocija koje su sve moje puteve usmerivali ka njoj. 
Na kraju sam shvatio ko je ona i koliko se trebam boriti za njenu ruku, njen dodir, njen pogled. 
Kako je vreme prolazilo, ona je smirivila nemirnog duha i meni i moje biće usmerivala ka nekim mirnim i sigurnim vodama. Jer nadasve želela da mi stvori sigurnost. Osetila je nemir velikog dečaka u meni i znala kako da ugasi taj plamen koji se širio mojim bićem. 
I sada znam, znam ko je ona i ko ju je poslao. Sve znam!

 


Strepnje

** — Autor vladica @ 12:12
Pokušavam da ti prenesem sve strahove, 
sve strepnje, 
sva moja predviđanja. 
Pokušavam, ali ne umem, ne mogu. 
Slaba je moja misao. 
Sagorela je kao sveća iz nekog manastira 
u kome zbog učmalosti 
i vazduh ponestaje da sveća sagori. 
Slaba je moja reč koja nema snage da ti kaže, 
da te upozori, 
da moje strepnje oboji nekim rečima koje bi prihvatila.  
Osećam da gubim ravnotežu u ovom nepoznatom svetu 
u kome treba umeti koračati. 
Pođem pa zastanem. 
I moj korak slabi. 
Ne dostižem te. 
Gubim te u nepreglednoj masi onih 
koji znaju da plove životom. 
Ja sam samo jedan od onih gubitnika 
o kojima se nikada neće napisati ni jedna reč, 
ni jedan stih. 
Nestajem u onoj prosečnosti onih koje niko nikada ne primeti 
u moru čežnje, nade i strepnje.
 
 

O Novembru

***** — Autor vladica @ 20:25

Pa ovaj Novembar i nije bio neki mesec. Ali na kraju se malo izvukao, popravio mi utiske i sada plivam do ostatka Novembra zadovoljan. 
E sad počelo je jako čežnjivo i kako je koji dan prolazio tako je čežnja pretvarana u bol i na kraju u nekontrolisanu erupciju emocija. 
I sad ko je kriv? Pa niko nije kriv. U stvari kriva je ljubav. Pa u stvari da nema ljubavi ne bi bilo ničega od ovog mog razmišljanja. 
U Novembru sam u svakom slučaju ipak napravio mali pomak u svemu. Na neki način saznao sam ono što nisam znao, dobio ono što nisam očekivao i od jednog depresivnog meseca ja ga ipak proglašavam jednim od mojih uspešnijih meseca u godini. Ja još uvek čuvam onaj cvet koji mi je darivan još u leto, koji je sada je još lepši zamislite u Novembru. Kažu oće kiša da pada. Ma neka pada posle sunca koje me je posetilo ne smetaju mi kišne kapi. 
Zato neka polako sa srećom iscuri i neka ostane upamćen u lošoj-dobroj uspomeni. Srećan mu put!

 

 

 


Zatvori oči

** — Autor vladica @ 16:12
 
Zatvori oči onda kad ne želiš gledati dan,
Zatvori ih kada želiš da ti srećan bude san
Zatvori oči kad ti pred očima sudbina stoji 
Zatvori ih čak i kad prestaneš da se bojiš
I onog časa i onog trena kad sreći dođe kraj
I kad se u očima tvojim ugasi onaj sjaj
I tad zatvori oči, da te ta tuga ne boli 
Jer samo iskreno srce zna da voli 
Zatvori oči pred poslednim danom nade 
Zatvri ih i zahvali Bogu što ti svu sreću dade.
Jer ljubav je kao dogorela sveća 
Uvek je zameni neka nova sreća 
Zatvori oči i čekaj dane bolje 
Smeše ti se dok zatvaraš oči svoje.
 
 

Nepoznati grad

** — Autor vladica @ 11:04
Negde po obodu nekog nepoznatog grada
ja u mračnoj sobi snivam neke snove
I kako mi misli plutaju jezerom mašte 
tako i shvatam da snovi ne postoje 
Da sve je samo jedna misao, jedan tren
Koja nestaje kao balon od sapunice 
Znam, da postoje i putevi novi 
koji dozivaju moje začarano biće  
Ali zar se u smiraj nekog novog dana 
Treba probuditi tugom popločanog srca. 
Grad nestaje u sivilu mog umornog oka
Ne okrećem se za stranicama ugašene nade
I koračam tihim korakom
U pravcu koji me nikuda ne vodi. 
Negde po obodu nekog nepoznatog grada.

 
 

Obojiti dugu

** — Autor vladica @ 17:15

Ne mogu da doprem do tajnovite reke 
u kojoj plove tvoje misli.

Ne mogu da dotaknem parče neba 
na kome umesto sunca sja tvoja lepota.

Ne mogu da dotaknem puteve 
kojima hodiš svojim mekim koracima nade

Znam da sve to ne mogu.

I  znam da se duga nikada dotaći ne može,
kao što se ni more ne može pregaziti.

Ali mogu da obojim maštu svoju 
lepše od duginih izbledelih boja. 

I znam da  u tom koloritu mogu ispunjavati svojoj mašti snove. 

Onda mogu sve

duga 

Magistrala vetrova

** — Autor vladica @ 18:47

Ovo je pesma za tebe,
za tebe koja je zapisuješ.

Ovo je pesma za vremena koja dolaze,
za prošla vremena.

Pesma za tvoje dobro jutro i laku noć.

A ja
misleći na tebe
ove stihove zapisujem na magistrali vetrova.

Na nekim mestima iz snova.

Zapiši ovu pesmu,
Tebi je napisana.



Powered by blog.co.yu

ovo je autorski blog i na njemu su svi članci i sve pesme vlasništvo autora i kopiranje nije dozvoljeno