San u javi

Otprilike pre jedne godine , napisao sam ovaj tekst i ovo je tekst kojeg sam pisao sa suzama u očima. Sada preturajući i sređujući svoje tekstove naiđoh na njega i reših da ga postavim na blog, jer on pripada mom blogu, i to je jedan deo mene koji ću ovde kompletirati.

Pre otprilike jedne godine ....

Kućni ljubimci su nešto što uveseljava mnoge domove. Neko ih obožava, neko ih drži reda radi, a neko ih ne voli. Oni koji ih ne vole, nemaju šta da izgube, nemaju sa kim da se raduju.

Da iskoristim jednu sasvim poznatu frazu , da je pas čovekov najbolji prijatelj. Tako kažu , verovatno je tako. Ali da se vratim na priču koju ću vam ispričati , neznam ni ja zašto baš ovde , ali oni koji vole životinje , bar malo će me razumeti.

Pre par godina u moje dvorište i dvorište mojih roditelja , negde u jesen došao je jedan pas , mešanac , sa glavom vučjak , i telom nekog malenog psa. Pas je bio slep imao je neizlečivi konjuktivitis. U prvi mah pokušao sam da ga oteram iz dvorišta , ali se pas nakon kratkog vremena vraćao. Rekoše neki ljudi , da kad vam životinja dođe pred prag , nemojte je oterati , već se brinite o njoj. Tako je i bilo , nisam više želeo da ga oteram , već je pas ostao u mom dvorištu. Trebalo mu je dati ime i ja sam mu nadenuo pomalo neobično ime : Ponki.

Ponki je našavši novi dom vrlo brzo uspeo da se oporavi i počeo da se ponaša domaćinski. Iako nije video imao je nepogrešiv osećaj za snalaženje u prostoru. Ponki je bio miran pas nikome nije smetao , nikoga nije dirao , jedino je lajao , pa kakav bi to pas bio ako ne laje. Krajem prošle godine , došli su iznosači đubreta i tom prilikom jedan rom koji je tamo radio , povredio je Ponkija koji je bi rasečen na dva mesta na nozi. Ja sam alarmirao celu komunalnu službu pozvao ljude iz Orke , podigao čitavu frku da se nađe počinioc i da ga komunalno kazni , da ne bi bila upletena policija u sve to. Tako je i bilo , a ljudi iz Orke , obećali su tada svu pravnu pomoć. Ponki se je oporavio , a taj monstrum od čoveka je bio kažnjen, na njegovu sreću samo novčano.

I Ponki , je nastavio sa životom, a ja sam još više zavoleo tog psa. Pasji život je težak i nepredvidljiv. Ovih dana je velika vrelina , pa se Ponki sakriva u hladu. Ovog jutra sakrio se ispod jednog auta. Ovog jutra Ponki je pregažen . Njegov život je ugašen zato što nije primećen , zato što nikada nije bio primećivan. Onaj ko ga je pregazio nije kriv, jednostavno to se desilo. Jedna suza je potekla mojim licem , jedna jedina suza za Ponkija.
Pamtiću ovog psa celog svog života i sećati se da mu je sudbina bila teška , a ja ću biti srećan što sam bar neku godinu produžio život ovom mom drugaru. Život teče dalje , bol će ostati i jednog dana proći , jedino znam da ću sačuvati lepe uspomene na nekoga ko me nikada nije povredio, uvredio, zbunio. Nije me video, ali je glavu uvek držao u pravcu mog lica. Takve slike ostaju večno.

 

Danas su zadušnice !
Danas je pijačni dan u mom gradu !
Danas je jutro jako tmurno , ali kiša još ne pada !
Danas je velika gužva u gradu .
Zbog gužve rešio sam da na posao krenem biciklom.
Na posao sam krenuo uobičajenom trasom kretanja , kroz centar , pa pored vatrogasnog doma , onda ulicom koja vodi pored gradskog groblja , gde je velika gužva , pa niz jednu strminu u pravcu moje firme na periferiji grada.
Kod groblja , stoji parkiran gradski autobus iz suprotnog pravca iz koga izlaze putnici. Nervozni vozač golfa iza autobusa ne može da čeka da autobus krene pa krene u preticanje. Ukapiram ja da on mene ne primećuje , ko da sam nevidljiv i ja započnem vožnju izbegavanja , levo-desno , levo-desno , kočim i pravo u lokvu sa vodom, pljus !!!
Vozač golfa , samo je projurio pored mene i dodatno me levim točkovima poprskao , a u prolazu sam primetio da mi je opsovao mater , valjda gde sad ja da mu naiđem iz suprotnog smera , ko me tu stvorio ?
Održim ja u onoj lokvi minut ćutanja , ne znam kakav mi je izgled lica bio u tom trenutku , em' nisam kriv , em' upao u vodu, em' okupan , em' ispsovan, em' mi je pobegao i nisam mogao prijateljski da mu uzvratim !
Očetkam vodu sa pantalona i nastavim put firme. Negde pred izlazak na glavni put , jedan passat mi dolazi iz bočne ulice i pravo na mene. U trenu pomislih : Ovo je neko naručio ubistvo ! I nekako kao akrobata izbegnem da ga udarim i preletim preko auta , a on nešto promrmlja u autu i lagano prema raskrsnici.
Ja POLUDIM !!! Stignem ga , on stoji na raskrsnici i gleda da se uključi na glavni put , a ja stanem bočno do njega i kažem mu da otvori prozor.
Dijalog ide ovako : JA : Jeli bre , jel' ti imaš kočnice na tom autu ? ON: gde si se bre zaleteo ? JA: Ma čuješ li što te pitam , imaš li ti kočnice , umalo me nisi ubio ? U tom trenutku stvori se omanja kolona vozila iza njega i počeše da trube. Ja se okrenem ka njima i viknem im , šta hoćete vi ? Prestanite !
Ne želeći više da ometam saobraćaj , pustim ja da ovaj ode , a ostale vozače iza prostreljam pogledom !
I tako uspem živ da stignem do firme , ovog subotnjeg dana zadušnica .