There was a blog

Okean

***** — Autor vladica @ 15:15

Svojevremeno sam se bavio sportom, koji u psihi čoveka izaziva smirenost.

 

I jesam jako posedovao tu smirenost. Dugi niz godina pratilo me je to osećanje i umeo sam da satima budem na nekom mestu i gledam u neka prostranstva skoro nepomično potpuno smiren, i delimično ugašen. Ta prostranstva su u stvari vodena prostranstva.

 

Ne tako davno vrlo često sam boravio u nekim dalekim istočnjačkim krajevima, i na nekom uzvišenju imao priliku da sednem i satima gledam u okean.

 

To prostranstvo, ta snaga vode u meni je izazivala veliko poštovanje i divio sam se tom koloritu boje koju samo okean ima. Kao neki vodeni kameleon, okean je umeo da u minuti promeni boju i kao da se poigravao mojim očima koje su širile i sakupljale zenice tim pogledima.

 

Na neki način, ja sam ćuteći pričao sa okeanom, a on kao da je prihvatio taj nemi razgovor, i kao da mi je davao odgovore na mnoga nepostavljena pitanja.

 

Nekom brzom dinamikom života to strpljenje u meni počelo je da se narušava, pa sam na neki način počeo da gubim živce i za najgluplje stvari koje me prate kroz život.

 

Ovih dana razmišljam o okeanu, onom kojeg sam ostavio tamo negde daleko. I kao da me okean doziva. Kao da želi da mi da odgovore na mnoga nova nepostavljena pitanja.

 

Ovih mi je dana pred očima ta slika. Eliksir moje smirenosti.

 

Kad bi moglo, kako bi lepo bilo… na onom istom uzvišenju, sa onim istim pogledom, i sa ćutanjem.

 

Nek talas zapljusne nebo ….

 

okean
 

 


Berba

***** — Autor vladica @ 17:57

Oduvek me je nekako jesen asocirala na grožđe, na berbu grožđa. Valjda ta asocijacija datira u mojoj pameti još iz detinjstva. 

Nekada smo imali vinograd, možda najbolje obrađivan u kraju. Moj deda se je brinuo o njemu tako su mi pričali, ja se toga ne sećam. Znam da je odlazio u vinograd i tamo provodio veći deo vremena, a kada bi se vratio onda bi donosio one jesenje vinogradarske breskve, najukusnije breskve koje drvo rađa. .

I onda su došla neka loša vremena, za moju porodicu i vinograd su morali da prodaju. Ja sam tada  kao mali odlazio u tuđe vinograde, a pored našeg vinograda prolazio bih pognute glave kao neki poraženi ratnik. Bilo me je možda sramota, što nemamo više vinograd i dugo nisam postavljao pitanje zašto i zar je baš moralo tako? Izgleda da je moralo. Dečiji mozak u meni je samo registrovao ono što vidi, a osećanja su ipak bila potisnuta na margini još uvek manje svesti moga uzrasta. Ubrzo nakod toga, moj deda je otišao na nebo, da tamo održava nebeske vinograde. Žao mi je što nikada nismo pričali o tom ,,našem,, vinogradu, jer će mnoga pitanja koja me sada muče osati u arhivu ne postavljenih pitanja.

Kada bi došao Oktobar ja bih pešice izašao iz grada i negde na rubu našeg vinograda sakriven iza šiblja i grančica kupina, gledao berbu u našem vidogradu. A onda bih čekao da berači odu, napune one ,,krble,, sa grožđem i krenu put svojih domova. Ja bih tada u sumrak ušao u ,,naš,, vinograd sagnuo se i poljubio zemlju. Onda bih se izgubio prema svojoj kući. Majka bi me pitala : Sine pa gde si ceo dan, mama je brinula? Odgovorio sam joj : Mama, bio sam u našem vinogradu. Nije me više ništa pitala, ali je znala da patim za tim parčetom magične zemlje.

Nakon nekoliko godiina, novi vlasnik je prodao vinograd, na kome su se povadili svi čokoti iskopala sva zemlja i izgradile kuće. Sada više tamo ne idem. Boli me da vidim neke betonske skalamerije koje su pregazile jedan deo postojanja moje familije. Bojim se da bih ako tamo odem u svojim mislima zamislio kako moj deda malim kopačem, obraćuje vinovu lozu..

Pre neki dan, na poslu kod mene, začuo sam poznate korake, nasmešio sam se. Iako nisam video ko dolazi, znao sam da je to moj neko. Bio je to moj otac. Došao je da me poseti u firmi u kojoj radim. Bio sam jako srećan. Ostareo je, podsetio me na mog dedu i bilo mi je neopisivo drago što što je baš tu kod mene došao. Pričali smo malo o tom ,,našem,, vinogradu. Ali nisam pitao zašto su morali da ga prodaju. Sve sam znao iako ništa nisam znao.

Nailazi vreme berbe grožđa. Nešto što u meni uvek izaziva osećaj uznemirenosti. Pa ipak i ovog oktobra ja ću sesti na svoj bajs i provozati se pored nekih novih vinograda, pored nekih novih klinaca, ne bih li u njima prepoznao sebe.

 

vinograd
 

 


Nemirna reka

***** — Autor vladica @ 10:45

Bio jednom jedan brod. Plovio je jednom rekom. Uživao je brod u plovidbi svojom rekom. A reka je bila prelepa i čuvala je svoj brod, često pomažući mu da sa lakoćom plovi ka odredištu. Ponekad bi ga zapljusnula nekim talasom, ali samo da mu se javi i prepustila bi ga mirnoj plovidbi. 

Kada je brod bio ukotvljen, ona bi ga svojim talasima ljuljala i na taj način milovala. Brod je bio jako siguran u reku i njene vode.

Jednog dana reci je dosadilo da ugađa brodu i rešila je da postane nemirna. Prvo je posivela, pa onda počela da talasa. Brod to nije znao i kao i uvek prepustio se mirnoj plovidbi.

Negde usput reka je svojim talasima počela da ljulja brod. Brod je mislio da se ona samo igra. Ali talasi su bivali sve veći i brod je počeo ozbiljno da se naginje. Reka je to i želela i sve više uzburkivala svoje vode. Uživala je u tome kako se brod zatečen muči da se održi. I sve više počela da ga baca po svojim vodama. Brod nije znao šta ga je snašlo i naprosto se prepustio svojoj sudbini. U jednom trenu ogromni talas preklopio je brod, on se okrenuo, voda je počela da puni palubu, a brod počeo da tone. Sa još jednim velikim talasom reka je potopila brod. 

Sva zadovoljna reka, je te noći svojim talasima zapljuskivala obalu. Ujutru se je umirila i ponovo bila mirna. Ali broda više nije bilo. raspao se je i potonuo negde u njenim dubinama. 

Jednog dana reci je bilo krivo što je te noći uradila sa brodom koji je plovio njenim vodama. Pokušavala je da preko svojih dubina pronađe brod, ali nije uspevala. On se je raspao na male komade i rasejao po obali. Onda su počele kiše. Dugo se je pričalo da je reka naručila kišu, kako bi oplakivala svoj potonuli brod. Ali nikad ga više nije pronašla. 

Sada je ponovo vratila svoje lepe boje, a njenim vodama plove neki drugi brodovi. Sigurno plove.

Jednog dana šetao sam pored reke i primetio parče drveta na peskovitoj obali. Prišao sam i uzeo ga. Na njemu je pisalo : I brodovi imaju dušu! 

 

brod
 

 


Slikar

***** — Autor vladica @ 11:31

Postao sam slikar.

Kupio sav štafelaj koji je bio potreban, čak sam odabrao i sve dimenzije ramova kojim bi moje slike bile ukrašene.

Kupio sam neke ravne četkice, pa lepezaste, te duguljaste, pa špakle, sunđerasti valjak, uljane boje, paletu za slikanje, noževe za slikanje....

Sve sam to namontirao u mojoj sobi. Zamešao boje na paleti za slikanje stao ispred platna i počeo da razmišljam. Pa ja nemam pojma da slikam. Nikad nisam slikao, osim kad sam bio u osnovnoj školi, onim vodenim i tempera bojicama.

Čak i tada su mi neki pomagali da naslikam na bloku za crtanje broj 4, domaći zadatak.

I šta ću ja sad ovde slikati. Ne znam ni koja četkica za šta služi, ni kako se boje nanose na paletu za slikanje. Ništa ne znam!

U stvari moram li pa da znam? Bitno mi je da imam volju za slikanjem, i da sam se naoštrio i napalio za slikanjem kao neki pubertetlija.

A čak su počele da mi idu bale na usta, kao da je ispred mene vruća ispečena kokoška, koju čekam da raskomadam i otkinem joj batak. Evo već sam i ogladneo od te pomisli. Sad ću ići da kupim i pečeno pile.

Ali, prvo da naslikam svoju prvu sliku. Kažu da je svaki početak težak, a posle sve ide kao voda. E dobro...

Ja ću slikati, šta, šta, šta. Počeh da se razvrćem po sobi. Šta mogu u sobi naslikati? Recimo šifonjer! Ma ne, ko slika još šifonjere?

Luster? Ne. Ne mogu ni luster, blješti mi u očima.

Ugaonu garnituru? Oh, ma ja ne znam ni prave linije da naslikam, pa sad još i uglove, ne dolazi u obzir.

Televizor? Gde ću televizor, stalno menja slike, ko to može sve da povata?

I tako sedim ja, a one boje počele da se stvrdnjuju, a ja i dalje razmišljam.

Pa da! Ja prvo treba da odlučim pravac u kome ću slikati. I pošto nisam baš znao sve pravce slikarstva, počeh da preturam po knjizi iz osnovne škole mog bratanca, o slikarskim pravcima. Uh, i to me je smorilo, da ja još nisam počeo da slikam, a već sam bio umoran.

Rekoh, ma kakvi pravci, slikaću akvarijum sa ribicama. E sad, ja nemam u kući akvarijum, ali ću ga zamišljati.

I .... aplauuuzzzz, krenem ja. Počnem da crtam ram, akvarijuma, pa one kamenčiće. Upozoravam čitaoca, da sve što sam nacrtao meni liči, na akvarijum, a ako vama ne liči onda shvatite da sam radio u ekspresionizmu ili nadrealizmu ili sami izaberite pravac koji vam odgovara, samo nemojte da kažete da vam moja slika ne liči na akvarijum. Kad ja kažem da je akvarijum, onda jeste, uostalom ja sam slikar, a ne vi. Toliko o zamerkama.

 

I tako, naslikam bilje, pa plavkastu vodu, pa ribice koje su baš nemirno plivale iako se na slici nisu kretale. Grejač sa kablom, filter, i gotovoooo. Gledam ja i divim se svom radu.

 

Legnem ja na trosed sav zadovoljan. I tako gledajući čujem ja i žubor vode u akvarijumu, ma šušti kao mali vodopad. U trenu se trgnem, i vidim nema slike, nema ničega, a voda šušti.

Jaooooooo, pa ja sam zadremao jebote, a u kupatilu mi se prelivala voda koju sam pustio da se puni kada i sve ovo da sam bio slikar je bio samo san!

Odoh brzo, da sakupljam vodu, napravio sam poplavu!

Ne želim biti slikar i gotovo!

 

slikar
 

 


Od sumraka do svitanja

***** — Autor vladica @ 11:47

Živeo sam u prošlom veku. Život u prošlom veku je bio nekako mirniji, opušteniji i ljudi su obično znali šta žele? Ja izgleda nikada nisam znao. Uvek sam bio na nekoj klackalici sopstvene neodlučnosti. Ta moja neodlučnost u mnogome je odredila životne staze kojima sam hodao i na kraju sam postao jedan veliki gubitnik, kome je neodlučnost i nepromišljenost naplatila životnu taksu. 

Radio sam kao službenik u jednoj firmi i tamo upoznao jednu malu sa kojom sam počeo da izlazim. Bila je mirna i tiha osoba i polako je osvajala moje srce. Nakon jedne godine provedene sa njom shvatio sam da se volimo i počeli praviti planove da se ona preseli kod mene i započnemo zajednički život. Ali život nije bajka pa smo se jednog dana posvađali zbog neke gluposti i raskinuli našu vezu. Patili smo jedno za drugim, ali ja nisam bio spreman da se pomirim, već sam brže bolje počeo da izlazim po nekim diskotekama sa drugovima. I onda nakon pola godine upoznao sam u jednom društvu jednu zanosnu crnku zelenih očiju. Počeli smo da se družimo, pa potom izlazimo i vrlo brzo počeli da se zabavljamo.  

Nisam znao ništa o njoj, ali su mi neki drugovi rekli da je jako patila za ljubavlju koju je imala sa nekim likom i to je bilo sve što sam znao. Nije me ni zanimalo. Zavoleo sam je, a mislio sam da je i ona prema meni pokazivala ljubav. Jednog dana nakog jedne godine šetali smo pored reke na keju i gađali se nekim grančicama, smejući se kao mala deca. 

Iz suprotnog pravca prema nama je išao jedan muškarac. Na tren ona se je ukopala iznenađena njegovom pojavom. Išao je pravo prema njoj. Ja sam zastao na tren shvativši da mu se i ona želi probližiti. Prišli su jedno drugom i zastali. Samo sam čuo kada joj je rekao : oprosti za... okrenuo se i pošao u drugom pravcu. Krajičkom oka video sam kako ga je zagrlila i znao sam da je ovoj vezi došao kraj.

Dugo sam bio u šoku i neverici šta se je desilo. Posle par nedelja pozvao sam onu moju bivšu ljubav. Javila se je njena majka i kratko mi rekla : dugo je patila za tobom, volela te je i iznad svega želela da živite zajedno. U toj želji je sagorela otišla u drugi grad i udala se je. Nemoj je tražiti, već si joj jednom prekinuo sreću. 

Sav poražen, rešio sam da se preselim što dalje iz svog grada. Otišao u drugi grad, tamo našao novi posao i nakon jedne godine počeo da živim sa jednom raspuštenicom prema kojoj nisam gajio nikakvu ljubav, a i ona prema meni, pa smo jedno drugom služili samo da upražnjavamo sex. Počeo sam i da pijem. Da se po pabovima opijam. Neretko bi se dešavalo da se uspavam za stolom pab-a i onda su me takisjem odvozili do kuće. Žena sa kojom sam živeo me je zbog toga prezirala i jednog dana pokupila stvari i otišla. 

Ostao sam sam sa jedinim drugom kojeg sam imao, čašom alkohola. Jedne večeri kada su svi mislili da sam opijen za stolom zaspao, ja sam umro. Čitav moj život stao je u poslednju ispijenu čašu alkohola! 

 

 

 

 


My destiny

***** — Autor vladica @ 23:34

Ponekad se sretnemo u nekom našem svetu, i pogledamo ćuteći. Ona samo ćuti, a ja progovorim po koju reč i onda zajedno ćutim sa njom.

Svaki dan ona me prati i kao neki verni drug ne ispušta iz svojih ruku.

Neki dan me kao malo dete mazi, a neki put se obruši svom silom na mene i dotuče me i spusti na dno.

A onda ja ustanem stresem prašinu sa ovog mog kaputa života i nastavim da koračam.

I tako opet je sretnem i nikad ne znam kakva će biti prema meni danas.

Vreme teče kao neka mirna reka koju ponekad uzburka neki brod što plovi i napravi talase koji zapljuskuju obale života. A ona uvek ista, lepa, najlepša… i kad je sretnem svaki dan meni uzigra srce, a ja ne znam kakva će biti toga dana prema meni.

Jedino znam da će me pratiti kroz ceo moj život.

 

To je ona, ime joj je ,,Sudbina,,!

 

sudbina
 

 


Prosjak ljubavi

** — Autor vladica @ 18:07

 

Pitaće te možda neko dal' me poznaješ?

Pitaće te odakle sam i kako se zovem?

Imam li svoj dom, koliko godina imam?

Da li sam završio škole ili sam neka danguba?

Imam li svoju veru i odakle ti samnom?

Ti se samo počni čuditi.

Reci, pa ja ovog prvi put vidim u životu.

To je neki beskućnik života svoga.

Neko ko nema ni Boga.

Pa zar ne vidiš da ima sto godina života

A sigurna sam da nema ni ime

Jer takve niko ne krštava.

Reci, to je neki prosjak, što se ljudima unosi u lice.

Što se pretvara da poznaje ljude

Tako ti se učinilo i da poznaje mene.

Reci ponovo reci,

Prvi put ga u životu vidim.

I pođi svojim putem 

A ja ću se praviti da sve je tako

I onaj što te je pitao ko sam ja?

Baciće mi novčić u noge.

Ja ću se sagnuti, uzeti ga i reći.

Hvala gospodine što udeliste ovom prosjaku ljubavi.

 

 

prosjak ljubavi
 

 


Čokolada

***** — Autor vladica @ 19:07

Znam da sam je puno voleo, i znam da je svaki dan gledala kroz prozor da ja prođem negde posle ponoći i da ostavim čokoladu ispred njenih vrata, onako krišom. A ona bi se pravila da ne zna ništa i uzimala bi čokoladu, brzo odmotavala i halapljivo bi je pojela. 

Imala je plavu kosu sa nekim loknama koje su se kao spirale uvijale i pravile neke čudne valove kada se kretala. Nekada bih pojurio za njom da joj ulovim te uvojke i ne retko voleo sam da sa njima dotaknem svoje lice.

Bila je srećna samnom, i znam da je ta naša mladalačka ljubav bila tako čista i iskrena da smo oboje uživali u njenim darovima. 

Onda je ona posle završene škole otišla na studije. Bila je odličan đak, i odličan student. Javljala mi se je iz daljine svaki dan po nekoliko puta. Kad god sam bio pored telefona ona bi stalno ponavljala da me voli i da ne može bez mene.

Bio sam jako lep i zgodan mladić i devojke su prosto otkidale zamnom. Ona se je bojala da je ne ostavim i da se ne rastanemo zbog te daljine koja nas je svakodnevno mučila. Zato mi je i pisala pisma i po koju pesmu. Još uvek čuvam pesme koje mi je napisala.

I onda nakon dve godine njenog studiranja, nemirni momački povetarac je prošao mojim bićem. Upoznao sam nju. U jednoj diskoteci. Crnku prelepih zelenih očiju. U početku smo se samo družili viđajući se na korzou. Jednog dana smo krenuli zajedno kući i u toj šetnji ostali zajedno. Sada mi je ona žena sa kojom živim i gajim decu.

A ona moja plavuša, nije mogla da istrpi naš raskid i nikada se više nije vratila u naš grad posle studija.

Prošlo je puno vremena, a ja i dalje ne znam kako se ugasila ta ljubav, samo znam da je negde u dubini svoje duše još uvek volim. Njen lik se izgubio u mojoj memoriji. Ostali su samo spomenari jedne nežne i mirne ljubavi.

Juče šetajući gradom sreo sam poznato žensko lice. Sreo sam moju plavušu. Na tren se nisam srušio od slučajnog susreta. Samo smo se na trenutak pogledali i bez ikakvog razgovora nastavili svak svojim putem. 

Rekoše mi da se nije udavala, patila je dugo za nekim momkom iz njene mladosti...

(posvećeno mom drugu Bucku)

 


Dobra moja

***** — Autor vladica @ 15:00

U tvojoj postelji, gostujem ja svake noći.

Kad staviš glavu na jastuk, kad tvoje lice opušteno zatvori oči, ja te nevidljivim dodirom dotaknem i pomilujem po glavi. Pa ti onda priđem i nečujno šapnem : Laku noć ljubavi moja! Mirno spavaj i sanjaj lepe ispletene snove. Ukrašene cvetovima i laticama koje lelujavo padaju na tvoj jastuk.

Jednom sam ti se zakleo da ću te čuvati. Znam da orkani ponekad naprave buru na mirnom moru. Moja kletva je večna i neka me ne bude i neka me đavoli rastrgnu ako ne uradim ono što obećam. Ja umem pogrešiti, ali ne umem prestati voleti.

A ti dok ti govorim reči dok spavaš, smešićeš se onako zagonetno kako baš ja volim. I taj tvoj osmeh će mi grejati dušu i svanuća moja sunca će rađati i rasterati sve magle i kiše.

Ja ću te onda poljubiti nevidljiv i nečujan. U snu ćeš osetiti sreću i nasmejana ćeš se probuditi .

Na tvom obrazu s' jutra ostaće crvenilo od poljubca onog nevidljivog. Ugledaćeš se u ogledalu i osećati kao da sam bio i prošao tvojom sobom zatvorivši nečujno vrata.

A onda ću i naredne noći doći da te pokrijem i čuvam svojom ljubavlju.

Mirno spavaj dušo moja, ne otvaraj oči dok spavaš, da se nikada ne bi izgubio ovaj san ni ja sa njim!

Dobra moja.

laku noc 


Priča o dečaku

***** — Autor vladica @ 11:00

Ovih dana pomalo pišem o ljudima koji me okružuju, valjda me neka unutrašnja sila tera da napišem i kažem koju reč, da ostane barem zapisana ovde na ovom mestu i da tu miruje. Da kad slučani prolaznik obiđe ovaj blog može da pročita kako sam ja razmišljao i kako me je vodila neka moja zvezda vodilja kroz život.  

Rešio sam da napišem koji redak o jednom dečaku koji mi je nekom svojom unutrašnjom dobrotom koju sam u njemu prepoznao, ušao u srce i zavoleo sam gao kao da mi je rod rođeni. 

Sećam se jednog letnjeg dana u nekom dalekom gradu i tog prvog susreta sa jednim dečakom kome mogu po mojim godinama starosti da budem otac. Upoznavši se sa tim detetom na sam dodir ruke i pogled onog momka, prepoznao sam u njemu onu pravu dečačku dobrotu, a oči kao u srne samo su potkrepljivale moje misli da su srećni roditelji što su uspeli da usmere dobrotu na dete koje izrasta. 

Drugi put smo se videli na nekoj fudbalskoj utakmici, kada sam već primetio da se njegov lik srazmerno izrastanju menja i formira neke nove crte. Sedeli smo na tribini stadiona i navijali za isti klub, ali on je tada pošao samnom da gleda klub koji sam ja pratio. Valjda je odmah procenio da treba da bude na mojoj strani i čak počeo da navija i pomalo se nervira. Sada se smeškam pri sećanju na taj dan. 

Treći put smo zajedno putovali i usput se šalili na račun drugih. I opet se vraćam na one vesele oči koje mi zaista puno kazuju. Ja sam video to dete par puta, a upoznao ga kao da ga poznajem od malena. Neke ljude i neku decu viđam vrlo često, ali ih ne poznajem jer nisam umeo ili nisu hteli da ih upoznam. A ovo dete kao da je želelo da nekom tamo čiki kaže : eto takav sam ja čiko.

Naravučenije ovog mog pisanja je da se dobri ljudi stvaraju samim rođenjem i da im život čuva tu dobrotu koju uspeju ili ne da pokažu u svom okruženju.

Ne znam koliko dugo ću ga poznavati, još godinu, još jedam mesec ili još koji dan, ali znam da su moje želje da i on jednog dana kao ja upozna neke nove klince kojima će se diviti.

Neka ga Bog čuva, srećna mu plovidba kroz život!

Biće to dobar čovek.

 

boy
 

 



1 2 3  Sledeći»

Powered by blog.co.yu

ovo je autorski blog i na njemu su svi članci i sve pesme vlasništvo autora i kopiranje nije dozvoljeno