Ponki
Otprilike pre jedne godine , napisao sam ovaj tekst i ovo je tekst kojeg sam pisao sa suzama u očima. Sada preturajući i sređujući svoje tekstove naiđoh na njega i reših da ga postavim na blog, jer on pripada mom blogu, i to je jedan deo mene koji ću ovde kompletirati.
Pre otprilike jedne godine ....
Kućni ljubimci su nešto što uveseljava mnoge domove. Neko ih obožava, neko ih drži reda radi, a neko ih ne voli. Oni koji ih ne vole, nemaju šta da izgube, nemaju sa kim da se raduju.
Da iskoristim jednu sasvim poznatu frazu , da je pas čovekov najbolji prijatelj. Tako kažu , verovatno je tako. Ali da se vratim na priču koju ću vam ispričati , neznam ni ja zašto baš ovde , ali oni koji vole životinje , bar malo će me razumeti.
Pre par godina u moje dvorište i dvorište mojih roditelja , negde u jesen došao je jedan pas , mešanac , sa glavom vučjak , i telom nekog malenog psa. Pas je bio slep imao je neizlečivi konjuktivitis. U prvi mah pokušao sam da ga oteram iz dvorišta , ali se pas nakon kratkog vremena vraćao. Rekoše neki ljudi , da kad vam životinja dođe pred prag , nemojte je oterati , već se brinite o njoj. Tako je i bilo , nisam više želeo da ga oteram , već je pas ostao u mom dvorištu. Trebalo mu je dati ime i ja sam mu nadenuo pomalo neobično ime : Ponki.
Ponki je našavši novi dom vrlo brzo uspeo da se oporavi i počeo da se ponaša domaćinski. Iako nije video imao je nepogrešiv osećaj za snalaženje u prostoru. Ponki je bio miran pas nikome nije smetao , nikoga nije dirao , jedino je lajao , pa kakav bi to pas bio ako ne laje. Krajem prošle godine , došli su iznosači đubreta i tom prilikom jedan rom koji je tamo radio , povredio je Ponkija koji je bi rasečen na dva mesta na nozi. Ja sam alarmirao celu komunalnu službu pozvao ljude iz Orke , podigao čitavu frku da se nađe počinioc i da ga komunalno kazni , da ne bi bila upletena policija u sve to. Tako je i bilo , a ljudi iz Orke , obećali su tada svu pravnu pomoć. Ponki se je oporavio , a taj monstrum od čoveka je bio kažnjen, na njegovu sreću samo novčano.
I Ponki , je nastavio sa životom, a ja sam još više zavoleo tog psa. Pasji život je težak i nepredvidljiv. Ovih dana je velika vrelina , pa se Ponki sakriva u hladu. Ovog jutra sakrio se ispod jednog auta. Ovog jutra Ponki je pregažen . Njegov život je ugašen zato što nije primećen , zato što nikada nije bio primećivan. Onaj ko ga je pregazio nije kriv, jednostavno to se desilo. Jedna suza je potekla mojim licem , jedna jedina suza za Ponkija.
Pamtiću ovog psa celog svog života i sećati se da mu je sudbina bila teška , a ja ću biti srećan što sam bar neku godinu produžio život ovom mom drugaru. Život teče dalje , bol će ostati i jednog dana proći , jedino znam da ću sačuvati lepe uspomene na nekoga ko me nikada nije povredio, uvredio, zbunio. Nije me video, ali je glavu uvek držao u pravcu mog lica. Takve slike ostaju večno.
Jadan Ponki... :( zivotinje su tako nezna bica, kada ih zavolis, postanu deo tvog srca zbog svoje sposobnosti da ti ulepsaju dan, da te vole ... i na trenutke, ne retke, umeju da budu mnogo bolja stvorenja nego ljudi... sad se rastuzih.
Autor hyperblogger — 14 Jun 2008, 19:15
hyperblogger, mislio sam da će posle jedne godine od njegovog nestanka sve otići u zaborav, ali ostaju neke male rane pamćenja nekoga ko mi je uveseljavao dane. Ali život teče dalje !
Autor vladica — 14 Jun 2008, 19:20
vladice, ja se secam svih mojih ljubimaca, kao da smo se juce rastali... ne vredi, neke stvari se ne daju zaboraviti... samo eto, navikne covek da gura dalje...
Autor hyperblogger — 14 Jun 2008, 19:26
Vidim da si i ti imao svog ljubimca. Zao mi je Ponkija. Bas slatko ime.
Autor Pinokio — 14 Jun 2008, 19:28
e da imao sam i jednu papigu kojoj sam čak i pesmu napisao , jednom ću je postaviti ovde.
Autor vladica — 14 Jun 2008, 19:29
Pinokio, imao tog psa i jednu papigu i rešio da više nikad nemam svog ljubimca , zbog njihovog nestanka može da se i umere !
Autor vladica — 14 Jun 2008, 19:31
Ja sam imala papigu Teofila, ali je pobegao...i nije mi bilo zao, osim pri pomisli da nije mogao da se snadje sam.
Autor Pinokio — 14 Jun 2008, 19:39
kućni ljubimci oplemenjuju.
svojevremeno sam imala papagaja za koga sam se jako vezala i kada je uginuo u kući je bila prava drama.
pretpostavljam da je ta vezanost u slučaju pasa još izraženija.
Autor kaleidoskop — 14 Jun 2008, 19:41
dakle postaviću na blog pesmu o papigi Čarliju , to je bio čovek u ptičjoj koži
Autor vladica — 14 Jun 2008, 19:41
kaleidoskop, ne znam ...ja sam više plakao za papigom , toliko me je to potreslo da sam jedno vreme bio izbezumljen, kao što rekoh i pesmu sam napisao povodom toga.
Autor vladica — 14 Jun 2008, 19:43
Naježio sam se kad sam pročitao ovaj kraj posta:
"Nije me video, ali je glavu uvek držao u pravcu mog lica. Takve slike ostaju večno."
Potpuno te razumem...
Autor misha — 14 Jun 2008, 21:24
Mišo , te slike zaista ostaju trajno urezane u memoriju sećanja. Posle takve slike ja se samo nasmešim.
Autor vladica — 14 Jun 2008, 21:29
Ja se malo rasplakah... Znaš za ono da psi (pogotovo vučjaci) imaju po par hiljada puta bolje čulo mirisa od ljudi, tako da Ponkiju nije bilo potrebno da te vidi, namirisao je on tu ljubav izdaleka, zato je i došao kod tebe.
Ja sam skoro izgubila tri mačka. Nekako su svi nestali u isto vreme (sumnjamo na komšiju i razne lepkove i otrove), i sad nemam ni jednu. I mnogo mi je tužno i neobično, pošto sam uvek imala po par mačaka. Moram uskoro da nabavim neko mače, inače ću i dalje tugovati.
A pesmu o Čarliju jedva čekam da pročitam. Tako se zove moj novi pas. Pisaću o njemu kad budem uspela da ga uslikam jednom, a da slika ispadne kako treba, s obzirom da je to otprilike nemoguća misija jer je hiperaktivan.
Ala se raspisah...
Autor biljana — 14 Jun 2008, 22:30
Ja sam imao kanarinca Milojčicu, koja je jadna preživela ceo rat sa mnom, i posle toga je od trauma, a i starosti uginula. Tako je lepo imati ljubimca!
P.S. Ko se to nama vratio na naslovnu?
Autor glumac — 14 Jun 2008, 22:33
biljana, već naredni post biće posvećen mojoj već otišloj među anđelima papigici Čarliju. I ako naša crkva propoveda da životinje ne odlaze na onaj svet, ja verujem da je on među anđelima i da me odatle gleda.
Autor vladica — 14 Jun 2008, 23:04
glumac, ptice osećaju i umiru od tuge i bola. Kanarince vrlo često pokosi infarkt. A ja , ja ne volim naslovne strane , više volim da delujem iz senke.
Autor vladica — 14 Jun 2008, 23:07
Imali smo samo jednog kućnog ljubimca,boksera Cezara,koji je bio sa nama osam godina.Kad je uginuo,plakanje,tuga i onda smo doneli odluku da više nemamo kućnog ljubimca.Ostao je album sa slikama,često ga pominjemo,bio je kao član porodice!
Autor sanjalice — 14 Jun 2008, 23:08
@vladica: A znači ti si taj iz senke, ja sve mislio shadow :) A kanarinci su divni, ali nijedan nije bio kao taj! :(
Autor glumac — 14 Jun 2008, 23:11
sanjalice, mnogi ljudi ne mogu da poveruju koliko se čovek veže za kućnog ljubimca i koliko pati za njegovim odlaskom.
Autor vladica — 14 Jun 2008, 23:12
glumac, kapiraš ti šta želim da ti kažem ;)
Autor vladica — 14 Jun 2008, 23:18
Ponki... hehe, jako simpaticno ime. Pa znas kako, da je tesko, tesko je, ali treba da pamtis lepe uspomene koje si imao sa svojim ljubimcem. Covek nije covek ako ne uradi upravo ono sto si ti uradio. I, opet, pozdravljam tvoju hrabrost da se suprotstavis onima koji smatraju da su bolji od zivotinje i aplaudiram ti na to sto si alarmirao ORKU i uspeo da, ako nista drugo, a ono barem izdejstvujes da taj radnik bude kaznjen, pa barem i novcano, ali svakako da sledeci put mu to nece pasti na pamet.
Ti si bio njegova sreca i on je bio tvoja sreca...
Autor amater — 14 Jun 2008, 23:27
Uh , kad se setim , bio sam jako besan i pretio sam komunalnoj službi da ću polomiti prvog izbacivača đubreta koji dođe u moje dvorište . Bilo je svačega. A ORKA mi je pala na pamet više da me posavetuju i hvala im na savetima.
Autor vladica — 14 Jun 2008, 23:35
:(((
Autor iluzija — 14 Jun 2008, 23:35
odavno je neko rekao-ko ne voli životinje ne voli ni ljude.
Prijatno!
Autor domacica — 16 Jun 2008, 13:25
domacica, hvala. Taj što je udario psa , taj bi mogao i čoveka !
Autor vladica — 16 Jun 2008, 14:21