Ugasite sunce hoću da spavam !
Podne je ! Tako mi se spava. Ne mogu opisati.
Ali jedan drugi deo mene to ne dozvoljava.
Gledam u pravcu ogromnog prozorskog okna. Jedan leptir je zalutao na svom putu i ušao u moju sobu. I svo vreme se baca po staklu prozora , pokušavajući da izađe . Beli leptir postao je zarobljenik.
Oboje smo isti , dva zarobljenika u istoj prostoriji.
On zarobljen , jer mu je uskraćen dodir sa onim poljskim cvetom, a ja zarobljenik svojih misli.
Ja njemu mogu pomoći , on meni ne !
Otvoriću prozorsko okno i pustiti ga , neka ide svom kratkom životu. Neka mu se onako leptirski , raduje. Život leptira jeste kratak, ali je možda lepši od čovečjeg.
Pustiću ga ,da odleti onako lepršavo, radosno.
U ovoj prostoriji ostao je samo jedan zarobljenik. I neka me tu , ja umem da jezdim prostorima tišine koju kreiraju moje misli. A misli , eh da , moje misli su slobodne , nisu zarobljene , tako da mi one pomažu da ostvarim komunukaciju sa onim što se nalazi izvan moga bića. I sada mislim ... ne bolje rečeno zamišljam. Jako volim da zamišljam. Tu sam jako kreativan. U tom svom pogonu misli , ja umem da ono o čemu mislim zamislim , najbolje i najlepše. To mi odgovara. To mi daje nadu, to me ispunjava.
Voleo bih da me moje misli oslobide svega , svega što mi se dešava , da postanem slobodan kao onaj leptir kojeg sam pustio. Moram da snagom svojih misli da pomognem sebi i odletim za leptirom i kažem ovo je kraj !
Pa ipak !
Ugasite sunce hoću da spavam !