Birov
Znate li šta je birov?
Birov je vikač, pozivar, onaj što ide gradom, selom udara u doboš i viče: ,, Čujte i počujte,,.
E ovo je priča o jednom takvom, vikaču, birovu.
Birov je živeo u jednoj palanci i živeo nekim tihim životom. Iako mu je zanimanje bilo da mora da viče, od njehove tihe, mrtvačke naravi, ljudi koji su ga slušali morali su da mu se približe kako bi čuli njegovo vikanje-šaputanje.
Često mu je starešina ukazivao na njegovo mumlanje, ali je birov bio toliko ponosit na svoje zvanje da nije hteo, ili nije umeo da prihvati sugestije starešine.
Pa ipak birov je imao svoju veliku ljubav, doboš!
Toliko je voleo svoj doboš da je zbog njega zapostavio porodicu. A imao je porodicu, ženu birovku i tri sinčića birovčića. Žena kao žena, shvatila je da je između nje i doboša, pobedio doboš i počela je da traži utehu kod lokalnog probisveta Kljusu.Tako su ga zvali.
Ne retko Kljusa je bio u povorci za Birovom dok je ovaj obavljao svoje birovske dužnosti. A birov, onako sav u zanosu uživao je u svom birovskom šaputanju i grlio svoj ljubljeni doboš. Kljusa njegovu ženu.
Ljudi koji su slušali objave birova, najčešče nisu ni razumeli šta birov propoveda, jer osim tihog glasa birov je imao i govornu manu, mešao je slova sa tvrdim naglaskom.
Birov, kao što rekoh imao je tri sina birovčića, od kojih se je najstariji isticao i hteo da postane kao otac. Ne retko birov je birovčiću davao doboš, dok je birov dobovao po njemu.
Meštani palanke su vremenom prestali da izlaze na ulicu i slušaju birova jer ga ništa ga nisu razumeli. I birov je osto sam na ulicam palanke, dobujući i izgovarajući proglase koje je samo on razumeo.
Na kraju ove priče, želeo sam samo da kažem, da svi mi imamo neke želje u životu. Možda nam se ostvare ali ne uspemo. Sreća što birov nije želeo da bude pilot, njegov avion bi već odavno pao.
