Točak zaborava
Uzdah !
Pa se onda opremim i sednem na svoj bicikl, koji me vodi nekim ne planiranim putevima.
On me sam vodi ,ja samo okrećem pedale i gledam pravo . Gledam , a ništa ne vidim.
Iza tamnih naočara , sakrivam svoje oči.
Okrećem pedale ikao da sam neki perpentum mobile , ne umem da stanem. Ne znam da se zaustavim.
Niz obraz mi se sliva znoj , suši ga vrelina. Osećam kako mi srce dobuje ko neki dobošar koji želi da objavi neku vest.
Moje srce mi nešto kazuje , ne razumem taj govor , ne shvatam više ništa . Ne razumem ni sopstveni jezik , ja sam čovek koji ne govori ni jednim jezikom.
Svakim danom postajem nem, jer ne znam šta mi ljudi govore , ja ih svakim danom sve manje razumem. Da li mi se oduzima poznavanje svog maternjeg jezika ili ljudi počinjuda menjaju način izgovora , a ja ne mogu da se prilagodim.
Okrećem onaj točak zaborava i pitam se šta će se desiti kada zauvek prestanem da razumem govor ljudi. Sa kime ću onda pričati. ?
Možda ću zauvek zaćutati.
Možda !
Uzdah !
Vreme je ! Za šta? Za nove trenutke slabosti ili za neku jačinu svojih strepnji. Krećem na put svojim prostranstvima mašte. Hoću ikada stići tamo gde sam pošao ? Gde sam pošao ? Ne znam !
