Izgubljeni san
Spavam, pa se trgnem u snu . Ništa ne sanjam , moja linija sna je prazna.
Kao neki životni EKG , odlazeće duše.
Potrošio sam sve snove , kao kad se potroši kredit sa mobilnog. Nisam znao da je i to moguće , da nemam više prava da sanjam.
Da maštam da .... ali mašta nije san. Ja volim snove , ma neka ih i u crno-beloj boji , samo da ih ima. Nekada nam crno-beli televizori nisu smetali. Nekada niko nije obraćao pažnju , u kakvoj boji sanja.
Legnem da spavam, uspavam svoje telo i probudim se u neko praskozorje , gde se susreću noć i dan i predaju jedan drugome ključeve vremena.
To vreme susreta mi je najgore , ne volim ga . Nisam tada ni budan nisam ni u snu , ali sam u nekoj težini koja me pritiska i kao nekim skalperom secira moju dušu.
Onda uspem nekako da se izborim sa snom i uspavam.
Ali sna nema, zauvek sam ga izgubio.
Želeo bih da ga pronađem, možda još uvek negde postoji , možda se samo izgubio , pa i on sada mene traži i tuguje za mnom.
Ne znam gde ga tražim , naručiti ga ne mogu. Ne traži se san porudžbinom da ti ga donesu , isporuče. Kad bi moglo .... ali ne može. I neću ga takvog , hoću onaj moj izgubljen san , onaj koji sam snivao godinama i nikada mi nije bio dosadan i nikada ga nisam mogao upamtiti ispričati.
Kad bi mi se vratio !
