San u javi

Vožnja mojih snova

putopisi — Autor vladica @ 11:40

Već nekoliko dana, dolazim na posao svojim već pomenutim crvenim bajsom i posmatram slike prirode koja se budi. Svaki dan prolazim pored jedne šljive i gledam kako joj grane bivaju svežije, lepše i jedva čekam kada ću ugledati cvetove koji će označiti da je poleće došlo u moje krajeve.
Sve ovo evociralo je moje uspomene na prošlogodišnju vožnju bajsa kada sam prelazio na na stotine kilometara i na kraju sezone u onom brojčaniku zabeležio ukupno 3000 km, pređenih za jednu godinu.
Danas ću vam ovde postaviti jednu mini reportažu vožnje od prošle godine, vožnju u kojoj sam uživao i bistrio um. Pa da krenemo...

 

Dolina reke Pčinje jun 2007 

Ako vas put nanese u krajeve juga Srbije i ako ste krenuli put odmora ka Grčkoj, moj savet je da pred granicu sa Makedonijom, nekih 40-tak kilometara, skrenete putem koji vodi ka manastiru Prohor Pčinjski i pređete granicu na ovom prelazu, koji će u vreme godišnjih odmora biti manje opterećen. Zašto? Zato što će velika većina turista krenuti baš prema glavnom prelazu, kod Preševa.



Dobrodošli u dolinu reke Pčinje u jedan predivan živopisan kraj, u kome će vam proputovanje ostati u najlepšem sećanju. Predeli i priroda osvežiće vam oči, a srce će vam biti puno zato što ste ovuda prošli.



Ja sam ovaj put od nekih 32 km od Vranja do manastira, prošao biciklom. I to i nije neka posebna kilometraža, ali kad se uzme u obzir da se prvo penjete, pa spuštate niz brdo onda je to veliki fizički zamor, pa makar se kretali i peške. Posle ove vožnje od ukupno 65 km, ostao sam u krevetu neka 3 sata, jer jednostavno nisam mogao da drugačije funkcionišem.



Od Vranja, prvo skretanje je Davidovac, pa selo Ristovac u kome je nedeljom pijačni dan. Tog dana to selo posećuju ljudi čak i iz Makedonije, jer je ta pijaca nadaleko poznata u ovim južnim krajevima. Put prema Pčinji vodi preko sela Klinovac i Klenike. Od sela Klenike, levo put vodi prema Trgovištu, mestu koje je slepa ulica u ovoj zemlji. Desno put vodi ka Makedonskoj granici. Samo selo Klenike, je totalno zaostalo, oronulo i tamo život kao da je zaustavljen pre mnogo godina.



Od sela Klenike počinje veliki uspon koji sam priznajem jedva izgurao, prizivajući imena da mi pomognu. Onda počinje spuštanje niz serpentine i uživanje u prirodi. Nešto slično kao kad se spuštate u Crnoj Gori prema Petrovcu. Pogled je fantastičan i svakako poželite da ga zabeležite na fotografiji.



Najlepši osećaj je kad ugledate manastir. U tom trenu ja lično osetim neko unutrašnje veselje i nadu da će mi taj pogled dati snagu i snagu dragim ljudima da budu jaki. Jer...ovo nije običan manastir, ovaj manstarir ima svoju živost, s’ obzirom da nosi ime po ovdašnjem svecu iscelitelju Prohoru Pčinjskom. Čudotvorno miro se sliva niz zid pored samih moštiju ovog sveca. A kada se nađete unutar ovog manastira nije bitno koje ste vere, osetićete neku energiju koja želi da uđe u vaše telo i okrepi vas.



Kada se spustite u samo podnožje reke ukazuje se brana, a sa leve strane, manastirske kelije i čitav kompleks, koji održavaju monasi. Oni su skoro neprimetni, svako ima svoja zaduženja i neće ni komunicirati sa vama ukoliko im se ne obratite.



Posle jednog sata, bukvalno sedenja u crkvi, ja sam krenuo putem povratka, i moram priznati da mi je povratak bio lakši. Postavljam neke slike, da vidite kako to sve u par slika izgleda. Pa ........ne zaboravi putniče, da ako te put nanese, prođeš ovuda. Prohor će i tebi dati snagu.

Uspon prema Prohoru ... uh !



 

Još uvek se penjem....pogled ka Makedoniji 

 

Reka Pčinja i manastir...... 

 

Iza manastira , vidi se granični prelaz prema Makedoniji 

 

Cveće usput..... 

 

......i još.....

 

JA

Ispred manastira Prohor,

 

I eto tako je to bilo. Postaviću ovde još koju vožnju, a naravno nadam se da će biti novih vožnji, na kojima ću vam slikati predele iz mog kraja.  





 


Šljive prve procvetaju

putopisi — Autor vladica @ 18:09

Današnje sunce me je izmamilo da sednem na bajs i prepustim se mislima , koje su me vodile po obližnjim putevima oko moga grada.

Danas sam vozio putem do Vranjske Banje , pa odatle do novoformiranog akumulacionog jezera Prvonek. U oba pravca , to je nekih 44 km, a kalorijametar na mom bajsu pokazao je utrošenih 870 kCal. Vratio sam se kući , sav mokar , ali prijatno umoran, oslobođen sve negativne energije koja se nakupljala u toku već predhodne nedelje.

Istuširao sam se i dosta dugo držao ručicu tuša usmerenu prema mom licu. Umoran sam, ali sam kao nov. No da vam predstavim ukratko ovu vožnju , doduše slikanu mobilnim telefonom, ali ipak se vidi.

Ulaz u Vranjsku Banju , nekako zapuštenu banju , koja ima tako veliki kapacitet , za lečenje reume i ostalih koštanih povreda. Romsko naselje , koje se odlikuje po tome što se u dvorište iznose veliki zvičnici , koji su toliko glasni da sam tuda prošao što brže mogu .

 

Put koji vodi ka centru , sve je nekako mirno

 

Banjska reka, tu sam ugledao jednu ekskurziju žena koje su došle ovde da proslave 8-mi Mart. Autobus kojim su došle bio je iz Niša. Žena vodič , objašnjavala je nešto , a žene u jednoj povećoj grupi , slušale su je i gledale kao hipnotisane.

 

I onda sam počeo da vozim uzbrdo. Priroda je ovde još uspavana. Već na mom sledećem odlasku , ovde će biti zeleno.

 

I onda negde na pola puta do jezera , ugledao sam u daljini jednu rascvetanu šljivu. Šljive uvek prve procvetaju. Žao mi je što je slika malo mutnija , ali mobilnim je malo teže zumirati. Bitno je da se nazire.

 

Ispred same brane , formiralo se maleno jezerce koje mi je privuklo pažnju

 

I onda , jezero Prvonek, jedno od najdubljih jezera na Balkanu. Slikao sam samo deo kod brane.

 

Povratak je bio rutinski , kod petlje za banju uključio sam se bajsom na auto put .

Slika pred ulazak u Vranje.

 

Pa naravno , bar delić slike onog ko me je vozao, moj novi bajs.

 

Eto, pokušao sam da Vas malo povedem na izlet mojim krajem. Nadam se da ste bar malo zamislili prorodu kojom sam jezdio. Do nove vožnje , pozdrav !


Jesen u Proleće

putopisi — Autor vladica @ 17:26

U moj kraj je došla jesen i to u sred proleća. Prisetio sam se jedne vožnje svog bicikla prošle jeseni kad je priroda bila obojena najlepšim bojama koje mogu da je ofarbaju. Zato sam iskopao jednu svoju vožnju biciklom kroz prirodu u to vreme. Pogledajte:

Što je tužna jesen u srcu mom...

1.10.2007
Okolina Vranja ukupno 22km
Vozio : Ja

Da i ja u stilu mojih kolega, koji voze po 1000 km, započnem jednu temu koja je manje vezana za vožnju, već za jesen. Jesen u Oktobru je najlepša, jer je odlikuje najveće šarenilo. Onda kada se lišće oprašta od drveća tada je jesen najlepša.

 

Ova jabuka, je dobila crvenu boju lišća, da skrene pažnju na sebe da ima sočne žute plodove.



Tamo gde sam tada vozio, je jako veliki uspon, severno od grada. Moram priznati da me je ova vožnja, jako, jako umorila, jer dobrih 10tak km, vozio sam po usponu.

 

Usput, vredi slikati gustu šumu koja će uskoro ogoleti.



I kako je koji kilometar prolazio, tako je priroda bivala, sve lepša i divlja.

 

pogled sa visa, na šumu u kotlini



I onda kad sam došao na pola puta, pogled je bio predivan. Kao da mi je na dlanu bio sav kraj.

 

Na slici se vidi u daljini Vranjska Banja



Najednom se je pojavilo prvo selo. Pravo planinsko selo. Kao da i tamo ne žive ljudi. Jedino je život odavao lavež pasa.

 

Kuća u podnožju, staro, staro mi dajte

 

 

Oh radosti.......prva nizbrdica posle 8km, uspona 

I onda sam zastao da slikam, prvo sam slikao volan bajsa, umesto komandne table auta.

 

prvih 8km uspona je prošlo ...



I kad se nađeš u ovakvoj prirodi, dobiješ iskonsku snagu da ti ni naporona vožnja ne predstavlja predstavlja veliki problem.

 

Evo zašto sam zastao.Pogledajte kako se drveće miluje



Naredno selo je bilo tik uz put. Samim tim kuće su bile bar malo urbanije.

Pri tome mislim, da su imale krov od crepa, ne od slame.

 

...ima jedna kuća u planini..





Kad si okružen prirodom, onda ne znaš na koju stranu da gledaš, i šta da slikaš.

 

Zeleno, volim te zimzeleno....



Gde god da se okreneš, kao da je Hari Poter pored tebe i pretvara sve onako kako želiš da vidiš .

 

Žuto...volim te nadahnuto!

Ali, nebo te nikad ne napušta.

 

Plavo, ...volim te bezglavo...



I da se vidi da je jesen. Kako? Pa grožđe pored puta . Ovde berba tek predstoji. Sećam se nekih berbi iz nekih ranijih vremena. Javila mi se ta slika...

 

Poslužite se molim...

 

I to je bila jedna moja vožnja u lokalnim predelima moga grada. Bilo mi je zadovoljstvo da sam i ovo podelio sa vama. I valjda ovim postom već jednom pozovem proleće, da dođe u moj kraj, željno ga očekujem!


Još jedna vožnja kroz vreme

putopisi — Autor vladica @ 11:00

Ovo je još jedna moja vožnja u Avgustu prošle godine i u iščekivanju proleća koje je rešilo da

zaobiđe moj kraj ,pokušavam da ugrejem ovaj moj blog i bar slikama pokažem da sunce postoji !

 

27 Avgust 2007

Vozio : JA

50 km



27 Avgusta sam bio do jednog manastira u blizini Vladičinog hana , to je nekih 26 km od Vranja ka severu. Manastir se zove Sv. Ilija. Kada sam došao do jednog skretanja na zemljanom putu.......počeo sam da razmišljam kojim putem poći.......šta mislite kojim putem sam pošao ? Pogađajte ! Na kraju ove priče reći ću vam koji put je onaj pravi.......to je put kojim se ređe ide



Put kojim sam išao bio je zemljani , što se vidi na slici. I kako sam koji metar prelazio , tako je bivalo sve mističnije , a ja sam prosto imao neopisivu želju da stignem tamo i vidim ono što sam već duže vreme želeo da vidim. Uspon koji je bivao sve veći , samo me je terao da što više zapnem.

 

Penjući se , sa strane sam primetio, jedan mostić koji mi je delovao kao iz nekih avanturističkih filmova. Stao sam i uslikao ga. Pitao sam se kuda vodi ovaj mostić i put koji ga prelazi ?

U nastavku putovanja , rastinje je bivalo sve veće , pa od silne želje da tamo stignem nisam osetio žar kopriva koje su mi doticale ruke. Setih se jedne narodne pesme ,, u mom srcu raste kopriva,,.

Valjda je želja i snaga bila veća od žara koprive ......valjda.

 

I onda negde pred kraj.......kao da je vreme stalo. Sve se umirilo. Čak ni šumske ptice nisu tu pevale. Totalni mir. A sa desne strane puta .......jedna sablasna napuštena kuća. Kuća , u kojoj su se nekad neka deca igrala i jurila po livadi. Prosto mi je kroz misli prošla njihova igra , njihova vesela lica.

I kao u nekoj bajci ........ukazala se je crkva Sv. Ilija .......sva onako stara iz davnih vremena. Rekoše mi seljani sela Kacapun, da je iz 13 veka. Sav sam se naježio kada sam je ugledao. Prosto sam bio zbunjen , njenim izgledom, nekako mi je bila sva u minijaturi. Čak i ova vrata koja vidite nisu viša od 1,5m. Pomislio sam , Bože moj da li sam ja to ušao u neki vremenski procep ? 

 

Morao sam da je uslikam sa svih strana , da bih je dočarao.

 

Pažnju mi je privukao neki grob.....iz davnih vremena.......kako sam uspeo da pročitam na njemu iz 1920 i neke godine. Nisam uspeo da pročitam ceo natpis i zaključim o kome se radilo. Slova i pismo su mi bili pomalo nejasni.

 

A ovo je pogled na zvonik........a u pozadini se gradi konak za monahe ......trenutno ih nema zbog izgradnje.

Ušao sam u crkvu i onda video da je sve tako staro i da su ikone naslikane na zidu izgubile svoj sjaj.

 

Još jedan pogled na prirodu oko crkve , sve je nekako mirno i tiho. A i nikoga nije bilo da bar progovorim koju reč.

Onda još jedan snimak.......po meni ove lepotice (pomislićete da sam lood )ja ipak više vrednujem ovakva zdanja , nego neke crkve koje šljašte u svom izgledu.

 

Naravno upalio sam sveću i pomolio se Bogu , da mi da bistar um........priznajem da mi je zbog dešavanja i jakog premora u tom periodu um otišao na pašu

Povratak je bio rutinski. Prosto rečeno lak. Kao da sam tamo dobio preko potrebnu energiju. Rasčlanio dobro od lošeg. Klasirao ljude koji mi misle dobro i one koji mi ne misle dobro. Pozitivce od negativca. Prosto rečeno moj mozak je postao bistriji , a raspoloženje se uzdiglo.



Ali koristim priliku da pogledate ovu kuću koja mi je skrenula pažnju još u odlasku. Verovali ili ne u ovoj kući žive ljudi. Žalosno , jako žalosno. Ja ne znam kakav je život tih ljudi , ali mislim da njihova lica ne znaju za radosti života. I kada ste nešto nezadovoljni životom, setite se ove kuće i pomislite da ljudi puno, puno loše žive od vas. Da vi imate ono što oni nikada neće imati. Da ,oni imitiraju život.

Dugujem da otkrijem kojim putem treba ići........





Preko malog mostića koji prelazi preko jedne rečice ugledao sam momka koji meredovom lovi ribe. Pitao sam ga koji put vodi ka manastiru. Desno ste trebali skrenuti ......vratite se i idite desno.

To je bio put kojim se redje ide !

 



 



 


uz granicu Kosova

putopisi — Autor vladica @ 21:13

Leto 2007. vozio : Ja

Toga dana vozio sam do Bujanovca, pa u Veliki Trnovac, pa u Turiju (albansko selo tik uz granicu sa Kosovom, pa na Bujanovačko jezero, pa natrag....to je 52km

Pogled na točak bajsa.......

 

....ovo je put ka Bujanovcu, o ovom putu pisao je Bora Stanković....,,drum , širok carski,,

ulaz u Veliki Trnovac, čuveno albansko selo, centar droge za ovaj deo Evrope

 

...vožnja kroz Veliki Trnovac

...put koji vodi ka Prištini. Odavde je Priština udaljena nekih 50 tak kilometara , granica sa Kosovom 5 km .....

....ka Bujanovačkom jezeru.

 

Restoran Jezero......još uvek je društveni......

..Bujanovačko jezero, je nekih 5 km, udaljeno od Bujanovca. Malo , ali okruženo šumom.

...pogled iz bašte restorana gde sam popio kaficu

 

....deo menija restorana Jezero

tih dana najbolji drug....moj švaba Corratec 

 

kraj priče.  

 


Ranije smo ovim putem išli na more

putopisi — Autor vladica @ 20:15

Danas sam vozio do same granice sa Kosovom tj do našeg graničnog prelaza. Od Vranja do granice Kosova ima 30km.U povratku sam malo promenio deonicu, tako da sam povećao kilometražu na ukupno 70 km. 

Do Bujanovca me je ometao vetar, duvao mi je u grudi , tako da sam se jako umarao.

Prva slika koju sam napravio je nadvožnjak iznad auto-puta. Ako putujete za Grčku morate proći ovim putem.

Prošavši Bujanovac krenuo sam put Kosova . Priroda je jako zanimljiva.

 

Usput sam slikao cveće koje poklanjam svim blogerkama koje ovde navrate.

 

Onda sam naišao na čuveno selo Končulj. To je selo gde je bio komandni štab OVK-a.

Tu sam razmenio par razgovora sa albancima kojima je bio zanimljiv moj bajs , a stariji albanac  videvši da nosim Novak Đoković majicu , me priupitao da li sam gledao tenis juče. Sa svima sam pozdravio jer oni vole da se rukuju.

 

A , onda znak sa udaljenošću manastira na Kosovu, tu je i ujedno granični prelaz. Naši policajci su me zaista lepo primili kad sam im objasnio odkud ja ovde. Sipaše mi da popijem mineralnu vodu ispričasmo se ukratko o najobilnijim stvarima. Inače preko granice se može samo sa ličnom kartom. 

 

U povratku sam skrenuo pored Bujanovca i svratio da se napijem mineralnom vodom iz Bujanovačke banje. Ta voda je jako lekovita i toliko je gazirana da joj nije potrebno dodavati ugljen dioksid. Rezervoar kod banje koja se vidi sa auto-puta.

 

Nedaleko odatle nalazi se crkva koju je najbolje uočiti sa auto-puta naročito noću kad je osvetljena. Do crkve vodi stepenište ,i tada smo moj bajs i ja promenili uloge , ja sam njega nosio.

 

Ime crkve je Sv. Jovan. Ovo je malena crkva koja je nažalost bila zaključana , tako da sam samo uspeo da uslikam spoljni deo. 

I još jedna slika ...

 ,,Usamnjen bagrem miriše i to je sve što znam, al' on mi ne može reći kome ruke da dam,,

kažu reči jedne stare pesme Teške Industrije.

I naravno sve ovo se nije moglo ostvariti bez pomoći mog novog ljubimca koji će mi ove sezone praviti društvo.

 I šta da Vam kažem na kraju. Od ove crkvice do Vranja ima 10 km i to smo ja i moj bajs lako pregazili , prošavši preko jezera iz priče od pre neki dan.

Posle tuširanja , vratio sam snagu tako da bih mogao opet da vozim. Hm, postajem perverzan , završavam, završavam.


Lepčince

putopisi — Autor vladica @ 10:24

19 Avgust 2007
Vozio Ja
Kilometara 50

Tog dana sam bio u okolini Vranja, naravno bajsom ......i bajs je izdržao moju debljinu tj težinu, za divno čudo, ma šalim se naravno , moja težina je idealna. 

Meta , mojeg obilaska je bila crkva Preobraženje u istoimenom selu , tj selo se tačno zove Preobražanje. Ali moram priznati da sam omašio put i vozio dodatnih 10km više i natrag 10 km i crko sam na jednom usponu. Došao do sela Lepčince gde je smešten ženski manastir , ali sam odlučio da ovaj manastir posetim drugi put i malo popričam sa časnim sestrama. Dosad sam bio tamo dva puta, dočekaju te kafom , rakojom i slatkom od kandiranog voća.

Usput sam obilazio prvi put bajsom predivne predele , i da započnem ovom slikom.

10 km od Vranja jugo-istočno

 

 

ne znam da li može da se na lici vidi uspon , ali je baš , baš preveliki i dosta dugačak..... 

 

Usput mi je pažnju privukla šumska kornjača. Zastao sam da i nju uslikam. Posmatrala me je kao nekog predatora , ali brzo uvidela da sam joj prijateljski naklonjen. Pomazio sam njen oklop i poželeo joj srećan život.

Nekad životinje bolje razumeju ljude , nego što se sami ljudi razumeju međusobom.

 

krivudavi put mi je pričinjavao zadovoljstvo u vožnji , a oči su uživale u zelenilu 

 

A onda nadomak sela Lepčince , prestaje asvalt i počinje makadam. Tu časne sestre putuju svojim džipovima do manastira.  

 

u povratku to izgleda ovako

I onda , crkva Preobraženje Gospodnje. Stara crkva, u kojoj sam upalio sveće . Sa okačenim ikonama. Prosto se pitam kako ljudi iz vrha Srpske pravoslavne crkve ne ulažu u renoviranje ove crkve. Na slici se vidi i stari sveštenik koji je danas prezaposlen. U selu nešto nalik na vašar , sa dve tri tezge, sa traktorom punim hladnog piva, sa seljacima koji su zapevali neke meni nerazumljive pesme.

 

 

I to je kraj ove priče. Postavio sam je kao uvod u priču koju ću uskoro ostaviti kad budem otišao do ženskog manastira i tamo budem razgovarao sa glavnom sestrom.  


Tour de Bujanovac

putopisi — Autor vladica @ 12:00

Da li znate gdeje Bujanovac ? Znate li gde je Vranje ? Nije bitno ako ne znate , tu je negdena zemljinoj kugli. Moj duh još uvek hodi ovim prostorima juga Srbije , pa sam tada poželeo da ga prošetam u kratkoj etapi biciklom od Vranja do Bujanovca. Uodlasku i povratku i sa sitnim vozikanjem po Bujanovcu , to je nekih 40-takkilometara vožnje.

 

U zavisnostikakav bajs imate , će vam trebati i vremena za ovo jedno obično vozikanje. Menije trebalo oko 35 minuta , sobzirom da mi je bajs , malko bolji pa mi je bilolakše da okrećem pedale.

 

Bujanovac jevarošica koja ima nekih dvadesetak hiljada stanovnika, a sa čuvenim Trnovcem ,možda i duplo. To je kao , recimo naselje Višnjička banja u Beogradu, ili Telepu Novom Sadu ili naselje Sneberje u Ljubljani (ineraktivni informacijskizemjevid) ili Dubrava u Zagrebu. Tako će vam biti lakše da znate o čemu pišem.

 

Svi putevi kaMakedoniji i Grčkoj vode pored Bujanovca. Obično ga retko ko na tim putovanjimaprimeti, ali on je tu pokraj puta i stalno maše putnicima koji projure porednjega. Bujanovac , je multi-etnička sredina , tamo žive srbi , albanci i romi.

 

Ja sam tada ušaou Bujanovac u vreme kada je bio pazarni dan, tako da se sav narod sjatio namesto gde se okupljaju skoro svi tok pazarnog dana , na gradskoj pijaci. Pijaceu ovakvim sredinama podsećaju na vašare , jer je to taj jedini dan kada ljudimogu da se ako nizašta drugo, bar vide na pijaci. Šarenilo boja , povrća , voćai mnoge druge pijačne robe , deluje kao magnet za ljudske oči i ljudi koji tamožive prosto uživaju u pijačnom danu.

 

Dvadest prvi vek, lagano otkucava svoje prve godine postojanja , ali ono što je zanimljivo zaovakve mešovite varošice je da tamo vreme zaustavljeno , u neke srednje godineprošlog veka i da se pojedini ljudi tamo tako i ponašaju, kao da su na nekojvremenskoj klackalici između starog doba i modernog vremena. Još uvek se nekiotiskuju na pijacu, konjima , magarcima i još uvek se u vazduhu oseća onajmiris starog vremena.

Jer kad se vremenegde zaustavi , teško je pokrenuti taj sat vremena unapred.

 

Ali, da nemamodernih automobila i doteranih ljudi, sve bi ličilo na neke bajate godine izprošlosti.

 

Stao sam svojimbajsom , na sam centar Bujanovca, sa kačketom , naočarama za sunce i trenerkama, nisam bio puno primetan, pa sam uz osveženje sladoledom posmatrao ljude idogađaje koji su se odvijali pred mojim očima.

 

Kovač, albanac ,sa nesmanjenim žarom lupao je čekićem po potkovici koja je odjekivala ponakovnju , radujući se da će mušterija koji se spustio sa neke obližnje planinesvojim konjem , tog pijačnog dana njemu popuniti kučni budžet. Na drugoj straniLCD plazma televizori krasili su jedan lokal bele tehnike. E baš tosučeljavanje prošlosti sa sadašnjosti me je jako inspirsalo da napišem overedove. Prolaznici , albanci sa tradicionalnim belim kečetom, i albanke samaramama preko lica , i mladi albanci i albanke , obučene po top poslednjojmodi kao da idu na neku modnu pistu i tu su mi pred očima sučeljavaliprošlost  i sadašnjost.

 

I posle pola sataodmora , ja i moj bajs , krenuli smo nazad ka mom gradu. I uvek kad odem tamopitam se da li sam došao u prošlost ili budućnost. To mi nikada neće bitijasno. Ali da toga nema , ni meni Bujanovac ne bi bio zanimljiv.

 

Možda nekog odvas životni put proveze kroz ovo mesto. Setite se mog pisanja.

 


Momin kamen

putopisi — Autor vladica @ 14:10

10 jul 2007 Vozio Ja
ukupno 80 km

10. Jula sam bio nekih 40 km od Vranja severno do mesta, koje se zove Džep. Oni koji putuju , ovim krajem prolaze pored motela Džep i to je jedino što vredi videti u ovom mestu.

Ovo je slika na izlasku iz Vladičinog hana , klasika , kukuruzi i priroda

Čuli ste za Grdeličku klisuru, ovo je sporedni put kroz klisuru

I dalje klisura, desno reka Južna Morava

Ovo je Momin Kamen, železnička stanica, jad i beda brzih pruga Srbije. Ova pruga vodi na sever do Pešte , na jug do Atine......pa vi vidite

 

jedan pogled na brzak Južne Morave

Ovo je mestašce Džep, 40 km od Vranja , ka Subotici

Jad i beda , ima 300 stanovnika, put nije asfaltiran, i šta reći ?

A ovo je Cesar , sladoled koji sam danas klopnuo u jednoj zadruzi u Džepu. P.S. Obratite pažnju na moje bajs rukavice

Jednu etapu , u povratku morao sam autoputem, koji vodi ka Makedoniji...čika policajci me misu videli. Vidi se tabla sa oznakom Vranje , 35km

I na kraju , prošao sam kroz Han, preko mosta na Južnoj Moravi, i slikao je. Na ovom putovanju , popio sam 2 litra mineralne i pojeo sladoled sa slike. Ne znam koliko sam kile smršao ali to mi nije ni bitno. Hvala što ste imali strpljenja da otpratite i ovaj moj TOUR

 

Bajs kojim sam vozio ovu etapu je otišao u zasluženu penziju (nemački CORRATEC) , sada vozim puno bolji bajs(italijanski Carraro) , pa očekujem da ću kilometražu blago povećati.  


Vlasinsko jezero

putopisi — Autor vladica @ 08:59

Etapa Vranje-Vlasinsko jezero- Vranje

22.06.2008 

ukupno 140 km.

Vozio : JA

 Ako ikada prolazite krajevima južne Srbije , skrenite sa puta , kod Vlasotinca ili kod Vladičinog Hana i posetite najlepše planinsko jezero na Balkanu. Vlasinsko jezero je pravi biser koji će vam ulepšati putovanje , odmoriti oči , razgaliti vašu dušu.

Ja sam na ovo putovanje krenuo svojim biciklom. Opremio sam se najneophodnijim alatom, tri plastične poluge za demontiranje gume , nekoliko imbus ključeva, rezervna unutrašnja guma, minijaturna pumpa za gume. Tu je i mobilni sa kamerom , sa koga sam slikao ove slike koje postavljam ovde.

Na sebi , imao sam majicu , kačket , tanke trenerke , naočare za sunce i rukavice za vožnju. Rezervna majica.

Pa da krenemo. 

Vozio sam starim putem ka Vladičinom Hanu. To je onaj već pomenuti ,, Drum širok, prav, carski. Po njega se rasipali hanovi, seraji, bašče, češme. Sunce greje... Martinka mi u krilo, bicikl, Carraro moj, ide nogu pred nogu, a čalgidžije, što gi još od bilački han povedešem, peške idev iza mene.,,* ( kombinacija citata Bore Stankovića i mene )

Negde ispred Vladičinog Hana.

na slici , jedna bela tačka je roda koja je sletela na ovom polju. 

sa desne strane  puta brze pruge Srbije , krasio je brzi voz Beograd - Skoplje , koga sam ja , da sam hteo mogao da preteknem biciklom.

 

Prvih 40 kilometara od Vranja i tu je Surdulica. Mesto u planinskom okruženju. Tu sam zastao , pojeo jedan kroasan sa čokoladnim kremom i popio jednu guaranu.

I ...onda posle 42 kilometara  , prvi problemi na putu. Put popločan kockom. Jako je teško voziti po kocki , s' obzirom da su mi gume na bajsu jako tanke. Veliki uspon je počeo.

No i pored lošeg puta , priroda postaje sve lepša i divljija.  

Napokon ! Prva i prava češma sa vodom za piće , kod mesta koje se zove Valjavica. Nemate pojima koliko sam se obradovao vodi , kao neki beduin koji je umesto kamile uzjahao bicikl. Ova voda je boljeg kvaliteta od vode ,, Rosa,, čija fabrika se krije nedaleko odavde. 

samo jedan kilometar kasnije prestaje kockasti put i počinje asfalt , napokon ! Stao sam da slikam ovaj mali vodopad koji je okružen predivnom prirodnom lepotom. Odatle se menja klima, postaje svežije , a priroda je prava planinska. 

Nekih 3-4 kilometara posle velikog uspona, nailazam na još jednu česmu , još jedna radost za mene i prolaznike !

Ista česma, moj bajs i priroda u tom delu. Gde sam ja ovo pošao ? 

 

A onda ! Nešto crveno mi je privuklo pažnju. Šumske jagode , tik pored puta . Zastao sam i pojeo desetak , bile su jako mirišljave , ne toliko slatke. Slika malo mutnija, još ne naučih da slikam ovim mobilnim, ali vidi se . 

Ovo skroz dole što vidite je put kojim sam došao !  Još jedan pogled na prirodu. Uspešno se penjem ! Približavam se.

Napokon jezero. Vlasinsko jezero. Kod mesta koje se zove Promaja , počinje da se vidi prvo jedan mali deo jezera, okružen borovom šumom.


 Nastavljam vožnju prema brani , u delu gde je ogromno vikend naselje. Pogled na jezero i veliko ostrvo čudnog imena ,, Stratorija,, 

Plaža i pogled ka zalivu. Stigao sam na cilj svog putovanja. 

Povratak je ipak bio lakši , do Vladičinog Hana imao sam nizbrdicu , to je nekih 40 km , vožnje bez opterećenja. 

Nadam se da vam se ovo moje putovanje dopalo , a ja pružam onu moju ruku koja se borila sa volanom bajsa čitavih 6 sata vožnje , pružam je tamo daleko...

Prijatan dan svima ! 



1 2 3  Sledeći»

Powered by blog.co.yu

ovo je autorski blog i na njemu su svi članci i sve pesme vlasništvo autora i kopiranje nije dozvoljeno