There was a blog

Sanjam

***** — Autor vladica @ 13:34
Razmišljam koliko su čudni životni putevi!
U tom razmišljanju ovih dana mir mi remeti sukob mišljenja koji se javlja u mojoj glavi. 
Taj sukob se odvija u nekom sasvim mirnom okruženju pored kamina u polu-mračnoj sobi u kojoj ja vodim rat sa samim sobom. 
I kako god okrenem, uvek iz tog rata bivam poražen. Poražen zato što želim da gubim. Naprosto moj pobednički mentalitet se izgubio negde u procepu u kome pokušavam da provučem prste i vratim ga na svoj pijedestal. 
Ja sam po prirodi pobednik. Pobednik u svim ratovima. U ratovima emocija, tuge, sreće ljubavi. A sada taj deo, taj segment moga razuma izgubio se i ja pokušavam da ga pronađem, tragajući bezuspešno ali dosta inertno jer se pokretljivost pretvorila u neku vrstu okova. 
Srećom svaki okov ima svoj ključ, svog tamničara. Ja znam da se tamničar sakrio negde u mom biću i uživa u mojoj nemoći. 
Kažu kriva je je jesen, a ja kažem to su samo izgovori kako bi se zamaskirala nemoć i kako bi oni pajaci bili dobro našminkani za predstavu koja dolazi. 
Ali vreme kažu leči sve i znam da mi baš ti možeš pomoći u tome da se vratim u svoj kolosek, kao što i ja tebi mogu pomoći. 
Kada sam trebao da popunim stranicu jedne knjige o poeziji, urednik me je zamolio da napišem neki kratak tekst o svojoj biografiji. Ja sam mu rekao da ne umem da pišem biografiju, ali sam ga upitao da li mogu da napišem jednu poruku umesto toga. 
Poruka nije napisan nikome posebno, ali može biti upućena svakome. 
Ja je poklanjam baš tebi!

,,Nekada neko, nekome u život uđe, a da pri tome ne kuca na njegova vrata,, 
- oprosti što sam ti ušao u život
- oprosti što sam ti ponekad krao snove
- oprosti za sve glupe izrečene reči
- oprosti što ti se divim
- oprosti što si suzu zbog mene pustila
- oprosti što sam zaplakao zbog tebe
- oprosti što umem da sanjam
- oprosti što u ljubav verujem
- oprosti što te volim
Molim te oprosti...



Manastir

**** — Autor vladica @ 16:48

Jednom sam imao reportažu o manastiru Sv. Prohor Pčinjski pod naslovom ,,Vožnja mojih snova,, I onda mi je u goste došla Donna, sa kojom sam imao prilike da odem do manastira. E sad ne bih da pišem o Donni, jer ona zaslužuje posebno mesto na mom blogu i o njoj bih mogao toliko toga da napišem. Gost koga bi svako poželeo sasvim sam siguran. Ali zato ću vam preneti neke slike iz manastira koje sam slikao ranije, a imao prilike da slikam i unutrašnjost crkve u manastiru.  

Manastir pogled sa visoravni

Ulaz u manastir

unutrašnjost crkve

Čudotvorne mošti Sv. Prohora Pčinjskog, sveca iz čijih moštiju curi mirotočivo miro. Pisao sam o tome u postu ,,Morao Sam,,.

Pogled na kupolu crkve iznutra

Freske

I glavna freska iscelitelja Sv. Prohora

Ispovedaonica, u kojoj se često osamim kad odem u manastir

A kad mogu pročitam deo kanona

Ovim bih zaokružio priču o Manastiru Sv. Prohor Pčinjski, koju sam imao i kroz pps, Isposnica na mom blogu i pozvao da bilo kome se ukaže prilka poseti ovaj jedinstveni manastir i oseti neku drugu dimenziju.  

A moram vam reći da ovaj manastir i doticanje moštiju Sv. Prohora imaju isceliteljsko svojstvo, to je već dokazano! 


Kako bih želeo...

***** — Autor vladica @ 08:40
Na posao obično idem autom. Kad je toplo bajsom. 
Ali... ponekad odlučim da idem i pešice iako je to oko 5km pešačenja samo u jednom smeru. Pešačenje me opušta. Loše misli čisti i obično mi tada na pamet padnu stihovi koje kasnije zapišem na papiru. Tako ja rešim da tog dana odem na posao pešice. Niz glavnu ulicu pored urbanijeg dela grada, pa pored autobuske stanice. Negde kod mosta koji je u izgradnji naiđem na čoveka srednjeg doba, koji je sedeo na jedan veliki kamen i doručkovao. Bio je onako prosečno obučen u nekoj staroj izbledeloj jakni. Imao je na sebi farmerice koje su sigurno bile stare par godina. Na nogama iskrzane cipele. Lika sasvim običnog, čak i onog neprimetnog, kad naiđete i u masi ljudi takav lik ne primetite. Ruke su mu odavale da se bavio nekim fizičkim poslom.Pa ipak delovao mi je čisto. U rukama je držao četvrt hleba i paštetu u hlebu. 
Polako i pažljivo je odkidao svaki zalogaj hleba i uživao u hrani koju mu je Bog tog dana podario. Delovao mi je jako skromno, a onaj kamem na kome je sedeo menjao mu je neku fotelju iz nekog otmenog restorana. 
U trenu poželeo sam da se menjamo. Da ja budem ON, da on bude JA. Jako sam poželeo. Prošavši pored njega poželeo sam mu prijatan doručak. Zahvalio se i nećete verovati pružio mi onaj još ne zagrizani komad hleba. Taj i takav bi dao sve ... dobar je to čovek. Video sam to u njegovim očima. 
Zato sam i poželeo da budem ON, ne znam da li bi on prihvatio da postane JA. Ja bih to jako voleo. 
Nastavivši kretanje prema poslu ušao sam u prodavnicu i kupio četvrt hleba i paštetu. Ako ne mogu da budem ON, da bar osetim njegov obrok. 


Usnuli grad

** — Autor vladica @ 16:50
Korakom svojim remetim mir u svom usnulom gradu. 
A vetar kraj mene igra sa lišćem opalim jesenji ples. 
Dok koračam ne čujem više svoj korak. 
Samo osluškujem tvoj hod iako nisi kraj mene. 
Prolazim mesta kuda sam sa tobom hodao.  
I nadam se da ću te od negde ugledati. 
Iako znam da nisi ovde . 
Iako znam da te ugledati nemogu. 
Duge su ove noći bez tebe. 
Ni zvezde na nebu bez tebe ne sjaje. 
Korakom razgrćem opalo lišće. 
I molim mrak da me sakrije od sebe.
U ovom mom usnulom gradu.
 
 
 

Sve je sasvim obično

***** — Autor vladica @ 12:27

Ne, ja ti neću reći ko sam ja, jer to tebi ništa neće značiti.
Samo jedan lik u masi ljudi, običnog pogleda, običnog lika.
Sve obično je na meni. I obuća i odeća i hod i ...
Ne pitaj me ni kako se zovem. Ja nemam ime. Ime samo imaju oni koji ga zaslužuju. Ja sam samo jedan broj na magistrali života. 
Broj koji bledi kao brojevi na registarskim tablicama automobila. Jednog dana ni taj broj neće se videti, neće ništa ni značiti. 
Ne pitaj me da li sam ikada voleo? Ja ti to ne znam reći. I šta znači voleti? I da li je za voleti potrebna nekakva škola u kojoj se uči kako koristiti emocije i kako ih postrojiti da te kao neka vojska slušaju u tvojim mislima. 
Razočaran sam u sebe u svoje misli. Kao da su neki baloni od sapunice koji čak ne uspeju ni da padnu na tlo, a već se rasprše po vazduhu i za uvek nestanu. 
I šta ako kažem da volim. Šta to znači. I hoćeš li mi verovati? Hoćeš li mi verovati da živim za trenutak pažnje koju vidim samo kad se neko seti da postojim. 
Hoćeš li mi verovati da živim samo za ovaj dan, pa ako me dobri Bog nagradi narednim danom, ja mu se i zahvalim i posvetim novom danu.
Ne želim razmišljati o sutra! Nekako sutra je daleko. A putevi gospodnji su čudni. U životu uvek naiđu neki novi ljudi koji nas odvoje od nas samih i bivamo taoci sopstvenih života. Kada shvatimo da smo upali u levak koji nam se naizgled činio kao ravno polje popločano cvetovima mirisnim, onda biva kasno.
Zato ne želim da mislim o sutra, jer ne želim da kvarim danas. Ma kakav dan bio, on postoji i živim ga onako kako sam ga zaslužio. 
Umoran sam više od traženja parčeta neba, umoran od traženja pravde. U nekom sam kontinuiranom padu, ali i pored toga setim se ljubavi, setim se!

 

 


Magla

***** — Autor vladica @ 13:45

Evo već danima ustajem i budim se u neko rudarsko vreme. 
U jutarnjim satima dok spava grad ja sedam u auto i krećem se kroz maglu koja gospodari ulicama. 
A onda krenem gradskim jezgrom i posmatram ljude koji po mraku pognute glave i usnulih lica kreću prema nekom njihovom cilju. 
Teška su jutarnja buđenja. Toliko teška da u to vreme srce bije u grudima, a uspavan mozak ne želi da se probudi i dozvoli da se misli.
Probudim se tako noću, uključim televizor ugasim mu ton i minutima zurim u pokretne slike. 
Pojma nemam šta se prikazuje. Kao da je to važno. 
Uzdahnem duboko, zabacim glavu na jastuk okrenuvši se ka zidu. I u polu tami gledam u zid praznim pogledom. 
Ne, definitivno to nisam ja! Neka sila se ustanila u moje telo i pokušava da me muči noćnim orgijanjem moje duše. 
Jer kad se zameni,
- dan za noć,
- radost za tugu,
- sunce za kišu,
- dobro za zlo,
- osmeh za suzu
- ljubav za mržnju,
- mir za rat,
u čoveku ostaje samo praznina, a lik u ogledalu i ne postoji. 

Ali ja i dalje plivam, i nemogu izraziti moju ljubav prema njoj, jer znam da ona nikada ne bi shvatila koliko je volim. Zato imam želju da živim sa tom ljubavlju u beskonačnim mislima, gajeći svaku misao kao nešto najdraže što posedujem. Zato se i bojim da pokažem koliko mi je do nje stalo. Možda nikada neće to shvatiti, ali znam da do poslednje minute mogu živeti sa tim oblakom nade. 

Da sam ja čovek, sigurno bih dotakao svoja najdublja osećanja i sigurno bi me ta bol osvestila. 
I ništa mi niko ne može, ni kiša ni snegovi, ni oluje, ni glad me ne može pobediti. Samo ona, 
na granici moje mašte.
Trenutno se nalazim u gustoj magli... ne vidim ništa!

 

 


Znaš ti...

***** — Autor vladica @ 21:19
Draga moja!
Pišem ti ove reči u nekom svom unutrašnjem nemiru, koji nije uragan koji ruši mostove života.
To je samo onaj obični lahor koji valjda kazuje da u mom telu stanuje ljudsko biće koje pokušava da koristi osećanja i koje se igra prašinom izgubljenih minuta. 
Ne znam. Proganja me jedno pitanje. Možda ti znaš ko sam ja ili ni tebi nisam dozvolio da me upoznaš u ovom svetu tajni i glupo prosipanih reči života. 
Možda i jesi, a da to ni sam ne znam. 
Ovih dana osećam kako se povlačim u sebe i svoju kućicu, kao puž kome kiša dobuje po oklopu. 
Ovih dana slušam blues, znaš nekako se osećam zajedno sa tonovima te muzike koja dobuje mojim bićem i daje mi otkucaje srca u nekom sporom ritmu. 
Ovih dana sve je nekako drugačije, sve nekako praznije, kao silos kome iscuri i poslednje zrno pšenice i koji godinu dana bude prazan i čeka novi rod. 
Čak primećujem da mi smeta i svetlost i prosto imam želju da prespavam dan, da se radujem noći. 
Ne brini, proći će. Baš kao što ptice odlete na jug i svi zaborave da su one tu bile i svijale gnezda.
Možda se to samo jesen igra mojim emocijama kao što se igra lišćem i kao čarobnjak boji ih raznim bojama. 
Ne ja ne tražim krivca, ja tražim samo malo, ......o tako malo tražim. 5 minuta večnosti.

Ej....znaš ti!


Volim tvoje oči

** — Autor vladica @ 10:50
Volim da te gledam u oči, 
Dok sedimo sami u nekom nepoznatom gradu.
Volim da ti u očima čitam ne iskazane reči, 
Ne napisana slova.
Da ti prenosim svoje misli, 
One koje ti ne izgovorim.
One koji ti želim preneti.
Da se ogledam u očima tvojim onako kako me ti vidiš.
Da osvetlim puteve svoje, očima tvojim.

Znaš, tvoje oči su najlepše
One su posebne
One su svetionik moje ljubavi.
Te ljubavi koju ti darujem
I nesebično ti je poklanjam za uvek. 

Volim tvoje oči, jako ih volim.
Volim ih najjače.
U njima stanuje iskrenost 
I sva pažnja koju mi poklanjaš.
U njima stanuje naša ljubav. 

Volim tvoje oči. 
 
oči 

Vampir emocija

***** — Autor vladica @ 20:20

Stani!!!
Kuda si pošao ti čoveče koji krstariš ljudskim životima?
Šta ti je na pamet?
Da li želiš da povređuješ ili ti je povređivanje ljudi samo kap krvi koje vampir besomučno traži u svom svetu tame.
Pogledaj se! Oči su ti krvave. Od čega? Od želje za novom količinom ljudske patnje?
Zaustavi se u svom koloseku raskošnih poraza.
Uvi svoje lice bez lika u uvojke devojačke kose natopljene suzama.
I izađi na megden životu kojeg nikada imao nisi.
Pogledaj u oči ljudima i umri od njihove iskrenosti. Neka te ljudska iskrenost dobre duše ubije. Neka ugasi u tebi i zadnji atom želje za povređivanjem.
Pravda je spora ali dostižna.
Tvoje vreme je prošlo. Došlo je vreme naplate i tvog progona!


Jer kad ostariš...

***** — Autor vladica @ 08:19
Čitajući sinoć post kod shadow, setio sam se jedne priče o jednoj ženi koja je živela u Skoplju i dok sam ja tamo studirao družila se sa mojim rođacima, pa sam na neki način bio upoznat sa dešavanjima koja su je pratila kroz jedan deo života. 
Dakle ona je izgledala zaista zanosno. Bila je udata. Nije imala decu. Muž joj je bio direktor u jednoj firmi. Ona je bila direktor u drugoj. Svojom pojavom izazivala je uzdah kod muškaraca. Mislim da je bila tiha želja kod svakog muškarca koji ju je poznavao.
Jednog dana, samo sam čuo da je napustila svog muža i otišla da radi u drugoj firmi u kojoj je upoznala tog novog svog čoveka sa kojim je počela da živi. Pričali su da joj je on pronašao taj novi posao koji joj je bio puno više plaćen, a i firma u kojoj je pre toga radila je već bila u fazi propadanja. Pričalo se je da je ta njena nova ljubav bila tako strasna i da su se njih dvoje zavoleli jako. 

Par godina kasnije ona dobija novu ponudu za posao u nekoj instituciji. Najednom nastaje preokret. Napušta i svog drugog muža i zaljubljuje se u svog novog šefa. Godinu dana kasnije ona umire od infarkta. A samo deset dana posle njene smrti umire i njen prvi muž koji je sve godine bez nje, patio za njom. 

 

 



1 2 3  Sledeći»

Powered by blog.co.yu

ovo je autorski blog i na njemu su svi članci i sve pesme vlasništvo autora i kopiranje nije dozvoljeno