Jednom sam već napisao da na putu od kuće ka mestu gde radim imam određenu maršutu kretanja. Napisao sam kako često susrećem jednu visoku crnku i kako se ukrštamo pogledom i osmesima. E sad već danima ne viđam tu crnku , što me navodi na zaključak da je neznana crnka , promenila posao , smenu, izgubila posao, mesto boravka.
Nismo se poznavali samo smo se u prolazu gledali i to je sve. Nema više pogleda jer se više ne susrećemo tako da je ta priča završena. Ne, nemojte da mislite da sam imao ikakve pretenzije, sasvim mi je bilo dovoljno gledati se, kao kad gledaš neku TV seriju.
Dakle serija je završena. ENDE !
Danas sam malo promenio maršutu. Valjda, nailazi toplije vreme pa se i ja sakrivam vozeći se po senkovitim ulicama. I u jednoj takvoj senkovitoj ulici ušao sam ispod krošnje jedne lipe, koja je opijala svojim mirisom. Zastao sam, bukvalno me je miris lipe opio i ja sam se ukopao nasred ulice , kao da želim da upijem te mirise kroz svaku poru moga tela. Volite li miris lipe ?
Ja mislim da sam očistio tih minut-dva svoje telo od svih negativnih elemenata nagomilanih ovih dana, izbacio iz sebe nezadovoljstva koja su me pratila u poslednje vreme. Seo na bajs i dovukao se na posao. Dugo sam u nekoj svojoj podsvesti osećao miris lipe u sebi , kao da se stvarno taj miris uvukao u mene, moju kosu, kožu, moju majicu i farmerice.
Nekako se brzo živi i bar ja ne uspevam da propratim sve što se dešava u prirodi , pa sam tako zaboravio da je ovo mesec lipa, a znam da sam jedva čekao da osetim ovaj miris. Ah te obaveze, pretvaraju čoveka u mašinu i čovek gubi osećaj za vreme.
Toga sam se pribojavao. Obično, u ovo vreme odlazio sam u prorodu i tačno znao kad će šta procvetati, kad će šta pustiti plodove.
Večeras , posle posla, opet sam prošao kroz ,, ulicu lipe,, , a i sutra ću. Možda otkinem koji cvet i odnesem tamo gde radim , da mi zamiriše i prostorija, i tastatura, i monitor, možda i vi osetite taj miris lipe iz moje priče.
