San u javi

Već sam se polako odvikao od pisanja, i svoje pisanje preneo na misli, pa se tako ponekad zamislim i ispisujem reči u svom mozgu, reči koje tamo ostaju zauvek.

Više ni ne gledam koje je godišnje doba, kao oni arapi ili hindusi koji žive u ekvatorijalnoj zoni i nikada ih ne zanima godišnje doba.

Prestao sam i da brojim svoje godine, nekako volim da ih dodajem i ne retko sebe predstavljam starijim, kao oni klinci kojima se dopada neka cura, pa žele da pred njom budu zreliji, jer klinke su uvek volele starije. 

Danas sam pošao na posao malo ranije na svom bajsu već poznatoj meni stazom. I kao da primećujem da točkovi moga bajsa prave brazde jedim delom zemljanog puta, baš one koje mi kazuju da taj JA neko tuda prolazim i još uvek bivam darivan od Boga da imam još jedan novi dan života.

Zastao sam kroz maleni parkić i ugledao klupu ispod velike vrbe koja je napravila ogroman suncobran. Parkirao sam bajs i seo na klupu. Roj misli u mojoj glavi kao da je ušao u košnicu moje svesti najednom je nestao. Dve klupe dalje od mene, sedeo je stariji čovek i sa stisnutim šakama kao da se je molio nečemu. 

Prazno stanje moje svesti mi je jako prijalo. Mislim da mi je to trebalo i kao da sam pronašao ono pravo mesto da u trenutku bar prividno istresem svoje misli u nekakav recycle bin. Moj mozak je u tim trenucima podsećao na ispražnjen rezervoar automobila koji je bio parkiran i koga je peklo sunce i kvasila kiša vremenom koje prolazi.  

U trenutku svoje odsutnosti pala je kap na moje lice i slila se niz obraz. Neko mi je skrenuo pažnju. Bila je to vrba. Pa vrba plače. Da li su se moje misli prenele na vrbu ili ih je ona od mene izvukla, ne znam.Samo je njena suza pala niz moje lice. Nisam brisao tu suzu. Ostavio sam je da se na licu sasuši. Ustao sam, uzjahao bajs i otišao... 

Stvarnost je neminovna.....

Nema ga, nestao je ...utihnuo i nekako nečujno se sklonio u neku svoju uvalu i sada tamo miruje i gasi svoju moć.
Marin je nestao. Kao kad nestanu oni uragani, koji opustoše polja i onda zavlada čudan mir.
Tako i Marin, dok je imao snage duvao je svojom prepoznatljivošću i svojim mekanim dodirom.
I onda je ta snaga vetra kod Marina počela da slabi i nestaje.  
Povlačeći svoju snagu najboljeg vetra na ovoj planeti, Marin se istopio i pretvorio u vazduh koji prelazi u učmalost.
Bez puno nade da će ga ponovo pokrenuti neka snaga vetra i poslati ga da obavlja svoj vetroviti posao. 

Avaj, sve ima u životu svoj kraj pa i vetrovi koji duvaju jednom moraju da stanu. 
A kad stanu oni se pretvaraju u vazduh koji udišemo. 
Ne znam samo hoće li i Marin biti udahnut ili će se pojaviti neki manje vredni vetrovi i taj vazduh razneti po predelima nekih nepoznatih krajeva?

Bilo kako, on je nestao. Sa prvim znacima proleća bez njega grane rascvetane jabuke miruju. Baš kao neka zamrznuta slika na nekom lcd displeju. Moralo je biti tako. Sve je u životu prolazno pa i taj mekani dodir usnulog lica. Gde je nestao Marin, gde je nestao osmeh?

Nekako je ovo jutro u mojoj sobi osvanulo u nekom sivilu ove već minule dosadne zime. 

Ne... meni nije nimalo sivo, već je napolju bilo sivo.

A čekao sam ga!  Čekao sam sa nekim skrivenim osmehom koji se vešto skrivao mimikom na mom licu. Čekao sam Proleće!

I ono je došlo. Danas. Tačno na vreme kao neki šinkansen (brzi japanski voz), proleće 2009 je u minut uletelo u naše živote. Ali znam da nije na isti način krenulo u zagrljaj prema nama ponaosob. Valjda tako mora, i proleće bira kome će se prvo u zagrljaj baciti.

Ja mu se iskreno ne ljutim. Doći ću i ja na red. I moju sobu osvetliće ono nežno prolećno sunce, i kroz odškrinuti prozor osetiće se miris jorgavana iz komšijskog dvorišta. Hoće... znam da hoće. I ja ću ga na svom pragu strpljivo čekati i nekim svojim mekim pogledom sa nekom dozom strepnje i neizvesnosti. Sa onim isprekidanim uzdahom koga ja zovem ,,pruga duše,,.

Znam da kad sunce prekrije moje obraze i kad oni zarumene, ja ću onda pružiti korak onaj sigurni korak, kao kad je Indiana Jones napravio hodajući na nevidljivom mostu u potrazi za svetim gralom. Taj korak, ta sigurnost mi jako nedostaje. Ali biće. Jednog dana. Jednog dana.

A proleće je počelo, sakriveno u zimsku pelerinu, koju će jednog dana skinuti i kao maskirani jahač predstaviti se i nama koji ga sada ne vidimo.

Do tada, odoh napolje, samo obučem vetrovku, stavim kapu.... napolju veje sneg.  

Draga moja, 

pišem ovo pismo, a ne znam ni da li postojiš na nekoj adresi i da li se sada negde smeješ u nekom mestu koje nema svoje ime, svoju ulicu, ni broj.

Kažem draga moja, jer ne znam ti ni ime, ne znam ništa o tebi?!

Znam samo da sam te davno sanjao. Da si u tom snu bila nasmejana, sa nekim nepoznatim likom za mene i da si krenula prema meni i negde na par matara, zastala u skrenula na drugu stranu.

I taj lik i ta devojka iz snova provejava godinama u mojim mislima, i kruži ulicama nesređenih misli. Poželim ponekad, da si stvarna, i da podelim sa tobom ljubav, da te onako stvarno dodirnem, da one usne iz sna moga poljubim. Ponekad poželim...

Pišem ti ovo pismo, znajući da ga pročitati nećeš nikada.  A možda i hoćeš, ako se ponovo sretnemo u snovima, i ako te tada budem video, ja te neću pustiti da tek tako odeš i da te opet godinama čekam. Jer ako te ponovo pustim, otići će jedan život u čekanju i možda se više nikada ne pojaviš.

I želim još da ti napišem, da ću te čuvati od onih orkana koji mogu da uzbrkaju naše duše i naša srca krhka, a znam da si jedna od takvih.

Završavam ovo pismo, koje ću uredno staviti u koverat, zalepiti markicu, a adresu neću napisati. Možda će onaj ko ga bude otvorio pročitati i shvatiti da se može voleti i ona koja ti nije pred očima, a koju ja sada zamišljam sa osmehom.

Tvoj ja! 

Jednog dana u jednom gradu pre ne sećam se koliko vremena, izgubio sam jednu devojku, prelepih očiju i lica zanosnog. 
Pokušavam da je pronađem ali ne uspevam.
Vraćam se u taj grad i obilazim sve mostove tražeći da je ugledam i da mi daruje taj osmeh koji želim, za kojim čeznem.
Izgubio sam je jednog dana koji mi nije davao znakove da je posle toga još uvek ne mogu pronaći. I lutam kao onaj pas lutalica koji traži, a ne zna šta traži. Ja znam!
Ja tražim nju i jako bih bio srećan kada bih uspeo da je pronađem.
Ono lice koje mi se smešilo i pokazivalo svu dobrotu jedne duše ja sada ne vidim.
Kao da se svakim danom to lice gubi u mojoj viziji, a ja pokušavam da zaustavim i okamenim taj poslednji pogled i pozdrav iz nekih minulih vremena. 
I onda pokušam da se vratim u jedan san, tada kada sam je prvi put video. Kada je pošla ka meni i nasmešila mi se, a onda nestala iz tog sna. 
Znatno kasnije ja sam je pronašao, pa sad opet izgubio u moru nepreglednog prostora i vremena. 
Tražim je kao kad neko traži neko drvo trešnjino u kome je urezao srce, u nepreglednom drvoredu. 
Kažu da se šuma najbolje vidi kad se izađe iz šume, jer u šumi samo vidiš stabla. 
Moram da izađem iz šume potrošenih emocija i ugledam najlepšu krošnju. To će biti ta trešnja koju tražim, tamo je ta devojka!

Njih dvoje se poznaju desetak godina. Ne, oni se poznaju sigurno par godina više. 
Njihovo poznanstvo je vanvremensko. 
I njihova je ljubav bila vanvremenska. 

Ja sam imao tu čast da ih upoznam. I svo vreme dok sam ih poznavao ja sam od njih učio. Učio sam kako se čuva ljubav.
Ne znam da li sam naučio, ali sam shvatio kako ljudi u sebi imaju neke posebne ljudske vrednosti koje se aktiviraju onda kad nisu u mogućnosti da žive zajedno.

Živeli su u dva različita grada. Ja sam živeo u gradu gde je živela ona. Nju sam upoznao sasvim slučajno u jednoj biblioteci, jer je ona volela da čita knjige. Jednom sam ja bio zamoljen od nje da joj ustupim knjigu koju je tražila i čekala na red par meseci. 
Od tada je stupila sa mnom u kontakt i rado mi pričala svoje misli i razmišljanja. 
Tako mi je jednom prilikom započela priču o njemu. O svojoj ljubavi koju je gajila kao retki cvet. Živeo je daleko od nje. Povremeno bi dolazio kod nje i ostajao par dana, a onda se bez traga gubio i tako svaka dva meseca otvarala se je njihova čarobna kutija ljubavi u kojoj su samo njih dvoje zavirivali.
Onda bi se i ona volšebno gubila na par dana, a kasnije bi mi ispričala da je odlazila kod njega i da je tada pokušavala da zaustavi vreme dok su bili zajedno.
Pričala mi je kako ga voli i kako se boji za njega. Kako strepi za njegovo kretanje ma gde on pošao. U njemu je videla nešto što nije imala u životu i to branila svom snagom svoga bića.
Rekla mi je jednom u besu : On je idiot, monstrum i raspakala se nad mojim ramenom. Pokušavao sam da odćutim i da je ohrabrim, ali sam znao da samo on može da je smiri, samo njegov zagrljaj, samo njegov pogled. 
Ja sam joj ipak bio samo dobar prijatelj koji je iznad svega želeo da ona bude dobro sa njim, jer sam video o kakvoj se ljubavi radi. 
I jednog letnjeg dana, pozvala me je telefonom i rekla. On je došao, želim da ga upoznaš!
Bilo mi je jako neprijatno da upoznam čoveka koga je ona volela, ali sam iznad svega želeo da vidim to biće koje ju je opčinilo. 
Došao sam u jedan kafe i prišao im za sto. 
Pružio sam ruku čoveku koga prvi put vidim, predstavio se i seo sa njima. Ona je sijala od sreće. Izgledala mi je jako drugačije, lepše. 
I tada sam video nešto što ću pamtiti celog života. Pogledavši ih u oči shvatio sam da se njih dvoje ogleduju u svojim očima. Oči su im tako divno sjale da sam bio očaran onakvim sjajem. Shvatio sam da ćuteći razmenivali ljubav i poželeo iznad svega da osetim taj žar i da ga doživim. Taj treptaj i ta pozitivna energija kao neka aura širila je osećaj prijatnosti na tom mestu. Ja sam tada bio opijen tuđom ljubavlju.

Nakon godinu dana, ona je napustila grad. Otišla je ni sam ne znam gde. Rekla mi je da će mi se javiti. Čuo sam da su uzdigli svoju ljubav i da je jako dobro čuvaju. I da su sopstvene nesporazume i greške pretočili u stenu stabilnosti. Oni su znali da nauče i izvuku pouku sopstvenih nesporazuma. Zato sada plivaju životom bezbrižno. A sve razmišljam da su neki ljudi sudbinski povezani i da se pronalaze i da su sa dve različite planete. 
A ja! Ja i dalje lutam za tim kamenom mudrosti i sagnem se kad god se sapletem o kamičak. I još čekam njen poziv, još uvek čekam da mi se javi!

Ne znam kako da to zovem. Ponekad pomislim da je sve ovo samo neka priča koju šapuće reka.
Zastanem na tren da oslušnem te reči, i kako se primičem obali tako voda odnosi taj govor u neke druge pritoke. 
Ne mogu juriti za talasima jer sam slab da ih ispratim jer će poklopiti moje nemire i otupeti svu moju misao.
A šta ja uopšte i treba da mislim kad je misao kao jedna paukova mreža u kojoj se pecaju reči i samo jaka reč uspe da probije tu mrežu.

Volim da sedim pored vode i da se divim njenoj neukroćenosti, njenoj mirnoći, njenom besu.
Pa ipak voda u meni budi ona očekivanja i one potonule nade. Kao da očekujem da sa dna isplove, a ja ih u svojoj radosti privučem do obale. 

Volim kako se talasi praćakaju o obalu i polivaju zarobljene grane otpale sa drveća koje ih je zbog nečega odbacilo onako kako ptice odbace prekobrojne ptiće i prepuste ih na nemilost prirodi. 
Često se vraćam reci. Čak i kad je okove zima i onda kad je zapljuskuju kiše. I onda se zagledam u jednu tačku koja me jako hipnotiše i zamrzne moj pogled bez treptaja bez ikakvog pokreta mojih očiju. 

Ponekad, samo ponekad pomislim da reke teku onako kako ih mi u mislima usmerimo. Da tok odlazi tamo gde ga pošaljemo, gde poželimo da neko neznan rukom dotakne te talase. 
Samo ponekad!

Drugo veče jedne Nove godine. 
Napolju pada sneg. Pada tako geometriski precizno.
Pada tako nečujno.
Volim da gledam kako pada sneg i jako me podseća na bezbrižno detinjstvo. 
Sećam se svoga dede koji me je izvodio na ulicu i krišom u džep stavljao čokoladicu ,,životinsko carstvo,,.
Sećam se njegovog osmeha koji mi je darivao nekoliko godina mog života jer je umro kad sam ja već pošao u školu.
Kao dete od osam godina još pamtim njegove reči : Sine nikad nemoj da ubijaš mrave jer i njih boli!
Od tada nikada nisam zgazio mrava sa namerom i nisam ih ubijao ni kada su mi se ponekad uselili u kuću. 
Kada sam odlazio na sankanje i kada sam dolazio kući sav oznojen od trčanja za sankama on je bio taj koji me je sačekivao u dvoriše i brzo me u suturenu kuće presvlačio da me roditelji ne bi istukli. 
Bio je moj zaštitnik tih devet godina života koje su u stvari bile godine kada sam imao svog zaštitnika. 
Kada je on otišao ja sam nekako ostao sam na ledini života jer posle toga je sve bilo nekako surovo i osećao sam da me niko ne štiti. 
Moji roditelji preokupirani poslom nisu mogli da mi posvećuju vreme kao deda. 
Od tada sam krenuo da se borim kroz život svojom samostalnošću i često bio izložen jakim udarima kojima je trebalo odoleti.  
Nikada me više nije niko štitio. Kao neki meteor koji je lebdeo kosmosom i čekao da udari u neku planetu i pretvori u prašinu. 
I ove večeri sa prozora gledam sneg i u mislima priželjkujem da na tren ugledam ono nasmejano lice koje se nikada nije namrštilo nikada povisilo glas na mene i besprekorno se brinulo o meni. 
Znam da je nemoguće vratiti vreme i obrisati događaje ali bih voleo da se bar mislima češće vraćam na svoje uspehe i poraze. Da se vraćam na svoje ispravne postupke i svoje greške. Znam da je nemoguće obrisati iskazanu reč. Znam da je nemoguće znam ja to znam!
Osećam da mi ponekad nedostaje njegov umirujući glas koji bi u meni smirio uragan. Osećam ali znam da je nemoguće. 
Ponekad pomislim da me prati odozgo onda kad mi je potreban mir u glavi onaj mir kad trebam da nešto važno prelomim, da nešto važno kažem. Jako mi nedostaje ta reč razuma. Jako mi nedostaje taj lik. Umirujući i mio pogled plavih očiju, čudnih plavih očiju.
Napolju sneg postaje u mojim očima purpuran. To ga on boji da mi osvesti um!

Ali sada osećam kako ponovo postaje opipljivo sećanje na nju koje me obavija. Osećam da ona mene doziva putem okolnosti koja se zove hotel Delfin. Tako je, ona mene sada opet traži! A ja ću moći da je ponovo sretnem samo ako opet budem pripadao hotelu Delfin. I, najverovatnije, ona je tamo i - ona zbog mene plače.
Dok posmatram kišne kapi pokušavam da zamislim kako pripadam nečemu. Onda pokušam da zamislim kako neko zbog mene plače. Osećam to kao neki užasano dalek svet. Kao događaj s Meseca ili s nekog takvog mesta. Na kraju krajeva, to jeste san. Koliko god pružao ruku u daljinu, ma koliko brzo trčao, čini mi se da tamo ne mogu da stignem.
Zašto bi iko plakao zbog mene?
Ne, ipak ona mene doziva . Negde iz hotela Delfin. A i ja u sebi to priželjkujem. Da pripadam tamo. Da budem deo tog neobičnog i meni suđenog mesta.

isečak iz knjige Igraj, Igraj, Igraj. Haruki Murakamija 

I tako…. Sat otkucava poslednje sate ove već odlazeće godine. 
Šta je bilo u njoj bilo je, nekima je bila lepa, nekima ružna, neki su se u ovoj godini zaljubili, neki su suzama davali jedni drugima ruku i rastajali se. 
Neki su se tek upoznali, par puta videli, a neki se nikada neće videti sa dragim ljudima. 
Godina kao sve ostale ali ipak različita po mnogome. 
Meni je ova godina bila jako čudna godina. Da, baš jako čudna, ali kad sve saberem i oduzmem, u ovoj godini radile su emocije,....... suze i smeh su se naizmenično smenjivali kao neki stražari na kuli ljudskog mozga. 
Ali Bog je ljudima podario ta ljudska osećanja koja nam uređuju život, radost i tugu. 
I kad god pomislimo da je jedno od te dve osobine prevladalo, nekako kao po komandi tuga i radost se ujednače. 
Valjda, sve to mora tako u životu. 
Nadam se da će naredna godina biti bolja, za jedno ,,zrno peska,, uspešnija, nekada je i ta prašina u životu presudna da nam se dešavaju lepe stvari. 
Vreme će pokazati, ostalo je još malo. 
Lepo je ući u Novu godinu, zdravog razuma iako vam duša i srce budu pijani. 
Srećno i živi bili !