San u javi

Pismo bez adrese

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 17:17

Draga moja, 

pišem ovo pismo, a ne znam ni da li postojiš na nekoj adresi i da li se sada negde smeješ u nekom mestu koje nema svoje ime, svoju ulicu, ni broj.

Kažem draga moja, jer ne znam ti ni ime, ne znam ništa o tebi?!

Znam samo da sam te davno sanjao. Da si u tom snu bila nasmejana, sa nekim nepoznatim likom za mene i da si krenula prema meni i negde na par matara, zastala u skrenula na drugu stranu.

I taj lik i ta devojka iz snova provejava godinama u mojim mislima, i kruži ulicama nesređenih misli. Poželim ponekad, da si stvarna, i da podelim sa tobom ljubav, da te onako stvarno dodirnem, da one usne iz sna moga poljubim. Ponekad poželim...

Pišem ti ovo pismo, znajući da ga pročitati nećeš nikada.  A možda i hoćeš, ako se ponovo sretnemo u snovima, i ako te tada budem video, ja te neću pustiti da tek tako odeš i da te opet godinama čekam. Jer ako te ponovo pustim, otići će jedan život u čekanju i možda se više nikada ne pojaviš.

I želim još da ti napišem, da ću te čuvati od onih orkana koji mogu da uzbrkaju naše duše i naša srca krhka, a znam da si jedna od takvih.

Završavam ovo pismo, koje ću uredno staviti u koverat, zalepiti markicu, a adresu neću napisati. Možda će onaj ko ga bude otvorio pročitati i shvatiti da se može voleti i ona koja ti nije pred očima, a koju ja sada zamišljam sa osmehom.

Tvoj ja! 


Tražim je

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 13:58

Jednog dana u jednom gradu pre ne sećam se koliko vremena, izgubio sam jednu devojku, prelepih očiju i lica zanosnog. 
Pokušavam da je pronađem ali ne uspevam.
Vraćam se u taj grad i obilazim sve mostove tražeći da je ugledam i da mi daruje taj osmeh koji želim, za kojim čeznem.
Izgubio sam je jednog dana koji mi nije davao znakove da je posle toga još uvek ne mogu pronaći. I lutam kao onaj pas lutalica koji traži, a ne zna šta traži. Ja znam!
Ja tražim nju i jako bih bio srećan kada bih uspeo da je pronađem.
Ono lice koje mi se smešilo i pokazivalo svu dobrotu jedne duše ja sada ne vidim.
Kao da se svakim danom to lice gubi u mojoj viziji, a ja pokušavam da zaustavim i okamenim taj poslednji pogled i pozdrav iz nekih minulih vremena. 
I onda pokušam da se vratim u jedan san, tada kada sam je prvi put video. Kada je pošla ka meni i nasmešila mi se, a onda nestala iz tog sna. 
Znatno kasnije ja sam je pronašao, pa sad opet izgubio u moru nepreglednog prostora i vremena. 
Tražim je kao kad neko traži neko drvo trešnjino u kome je urezao srce, u nepreglednom drvoredu. 
Kažu da se šuma najbolje vidi kad se izađe iz šume, jer u šumi samo vidiš stabla. 
Moram da izađem iz šume potrošenih emocija i ugledam najlepšu krošnju. To će biti ta trešnja koju tražim, tamo je ta devojka!

tresnja 


Ljubav

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 05:20

 

Njih dvoje se poznaju desetak godina. Ne, oni se poznaju sigurno par godina više. 
Njihovo poznanstvo je vanvremensko. 
I njihova je ljubav bila vanvremenska. 

Ja sam imao tu čast da ih upoznam. I svo vreme dok sam ih poznavao ja sam od njih učio. Učio sam kako se čuva ljubav.
Ne znam da li sam naučio, ali sam shvatio kako ljudi u sebi imaju neke posebne ljudske vrednosti koje se aktiviraju onda kad nisu u mogućnosti da žive zajedno.

Živeli su u dva različita grada. Ja sam živeo u gradu gde je živela ona. Nju sam upoznao sasvim slučajno u jednoj biblioteci, jer je ona volela da čita knjige. Jednom sam ja bio zamoljen od nje da joj ustupim knjigu koju je tražila i čekala na red par meseci. 
Od tada je stupila sa mnom u kontakt i rado mi pričala svoje misli i razmišljanja. 
Tako mi je jednom prilikom započela priču o njemu. O svojoj ljubavi koju je gajila kao retki cvet. Živeo je daleko od nje. Povremeno bi dolazio kod nje i ostajao par dana, a onda se bez traga gubio i tako svaka dva meseca otvarala se je njihova čarobna kutija ljubavi u kojoj su samo njih dvoje zavirivali.
Onda bi se i ona volšebno gubila na par dana, a kasnije bi mi ispričala da je odlazila kod njega i da je tada pokušavala da zaustavi vreme dok su bili zajedno.
Pričala mi je kako ga voli i kako se boji za njega. Kako strepi za njegovo kretanje ma gde on pošao. U njemu je videla nešto što nije imala u životu i to branila svom snagom svoga bića.
Rekla mi je jednom u besu : On je idiot, monstrum i raspakala se nad mojim ramenom. Pokušavao sam da odćutim i da je ohrabrim, ali sam znao da samo on može da je smiri, samo njegov zagrljaj, samo njegov pogled. 
Ja sam joj ipak bio samo dobar prijatelj koji je iznad svega želeo da ona bude dobro sa njim, jer sam video o kakvoj se ljubavi radi. 
I jednog letnjeg dana, pozvala me je telefonom i rekla. On je došao, želim da ga upoznaš!
Bilo mi je jako neprijatno da upoznam čoveka koga je ona volela, ali sam iznad svega želeo da vidim to biće koje ju je opčinilo. 
Došao sam u jedan kafe i prišao im za sto. 
Pružio sam ruku čoveku koga prvi put vidim, predstavio se i seo sa njima. Ona je sijala od sreće. Izgledala mi je jako drugačije, lepše. 
I tada sam video nešto što ću pamtiti celog života. Pogledavši ih u oči shvatio sam da se njih dvoje ogleduju u svojim očima. Oči su im tako divno sjale da sam bio očaran onakvim sjajem. Shvatio sam da ćuteći razmenivali ljubav i poželeo iznad svega da osetim taj žar i da ga doživim. Taj treptaj i ta pozitivna energija kao neka aura širila je osećaj prijatnosti na tom mestu. Ja sam tada bio opijen tuđom ljubavlju.

Nakon godinu dana, ona je napustila grad. Otišla je ni sam ne znam gde. Rekla mi je da će mi se javiti. Čuo sam da su uzdigli svoju ljubav i da je jako dobro čuvaju. I da su sopstvene nesporazume i greške pretočili u stenu stabilnosti. Oni su znali da nauče i izvuku pouku sopstvenih nesporazuma. Zato sada plivaju životom bezbrižno. A sve razmišljam da su neki ljudi sudbinski povezani i da se pronalaze i da su sa dve različite planete. 
A ja! Ja i dalje lutam za tim kamenom mudrosti i sagnem se kad god se sapletem o kamičak. I još čekam njen poziv, još uvek čekam da mi se javi!

 

ljubav

 


Ponekad

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 00:17

Ne znam kako da to zovem. Ponekad pomislim da je sve ovo samo neka priča koju šapuće reka.
Zastanem na tren da oslušnem te reči, i kako se primičem obali tako voda odnosi taj govor u neke druge pritoke. 
Ne mogu juriti za talasima jer sam slab da ih ispratim jer će poklopiti moje nemire i otupeti svu moju misao.
A šta ja uopšte i treba da mislim kad je misao kao jedna paukova mreža u kojoj se pecaju reči i samo jaka reč uspe da probije tu mrežu.

Volim da sedim pored vode i da se divim njenoj neukroćenosti, njenoj mirnoći, njenom besu.
Pa ipak voda u meni budi ona očekivanja i one potonule nade. Kao da očekujem da sa dna isplove, a ja ih u svojoj radosti privučem do obale. 

Volim kako se talasi praćakaju o obalu i polivaju zarobljene grane otpale sa drveća koje ih je zbog nečega odbacilo onako kako ptice odbace prekobrojne ptiće i prepuste ih na nemilost prirodi. 
Često se vraćam reci. Čak i kad je okove zima i onda kad je zapljuskuju kiše. I onda se zagledam u jednu tačku koja me jako hipnotiše i zamrzne moj pogled bez treptaja bez ikakvog pokreta mojih očiju. 

Ponekad, samo ponekad pomislim da reke teku onako kako ih mi u mislima usmerimo. Da tok odlazi tamo gde ga pošaljemo, gde poželimo da neko neznan rukom dotakne te talase. 
Samo ponekad!

ponekad 


Purpurni sneg

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 01:57

 

Drugo veče jedne Nove godine. 
Napolju pada sneg. Pada tako geometriski precizno.
Pada tako nečujno.
Volim da gledam kako pada sneg i jako me podseća na bezbrižno detinjstvo. 
Sećam se svoga dede koji me je izvodio na ulicu i krišom u džep stavljao čokoladicu ,,životinsko carstvo,,.
Sećam se njegovog osmeha koji mi je darivao nekoliko godina mog života jer je umro kad sam ja već pošao u školu.
Kao dete od osam godina još pamtim njegove reči : Sine nikad nemoj da ubijaš mrave jer i njih boli!
Od tada nikada nisam zgazio mrava sa namerom i nisam ih ubijao ni kada su mi se ponekad uselili u kuću. 
Kada sam odlazio na sankanje i kada sam dolazio kući sav oznojen od trčanja za sankama on je bio taj koji me je sačekivao u dvoriše i brzo me u suturenu kuće presvlačio da me roditelji ne bi istukli. 
Bio je moj zaštitnik tih devet godina života koje su u stvari bile godine kada sam imao svog zaštitnika. 
Kada je on otišao ja sam nekako ostao sam na ledini života jer posle toga je sve bilo nekako surovo i osećao sam da me niko ne štiti. 
Moji roditelji preokupirani poslom nisu mogli da mi posvećuju vreme kao deda. 
Od tada sam krenuo da se borim kroz život svojom samostalnošću i često bio izložen jakim udarima kojima je trebalo odoleti.  
Nikada me više nije niko štitio. Kao neki meteor koji je lebdeo kosmosom i čekao da udari u neku planetu i pretvori u prašinu. 
I ove večeri sa prozora gledam sneg i u mislima priželjkujem da na tren ugledam ono nasmejano lice koje se nikada nije namrštilo nikada povisilo glas na mene i besprekorno se brinulo o meni. 
Znam da je nemoguće vratiti vreme i obrisati događaje ali bih voleo da se bar mislima češće vraćam na svoje uspehe i poraze. Da se vraćam na svoje ispravne postupke i svoje greške. Znam da je nemoguće obrisati iskazanu reč. Znam da je nemoguće znam ja to znam!
Osećam da mi ponekad nedostaje njegov umirujući glas koji bi u meni smirio uragan. Osećam ali znam da je nemoguće. 
Ponekad pomislim da me prati odozgo onda kad mi je potreban mir u glavi onaj mir kad trebam da nešto važno prelomim, da nešto važno kažem. Jako mi nedostaje ta reč razuma. Jako mi nedostaje taj lik. Umirujući i mio pogled plavih očiju, čudnih plavih očiju.
Napolju sneg postaje u mojim očima purpuran. To ga on boji da mi osvesti um!

 

 


Suđeno mesto

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 01:37

Ali sada osećam kako ponovo postaje opipljivo sećanje na nju koje me obavija. Osećam da ona mene doziva putem okolnosti koja se zove hotel Delfin. Tako je, ona mene sada opet traži! A ja ću moći da je ponovo sretnem samo ako opet budem pripadao hotelu Delfin. I, najverovatnije, ona je tamo i - ona zbog mene plače.
Dok posmatram kišne kapi pokušavam da zamislim kako pripadam nečemu. Onda pokušam da zamislim kako neko zbog mene plače. Osećam to kao neki užasano dalek svet. Kao događaj s Meseca ili s nekog takvog mesta. Na kraju krajeva, to jeste san. Koliko god pružao ruku u daljinu, ma koliko brzo trčao, čini mi se da tamo ne mogu da stignem.
Zašto bi iko plakao zbog mene?
Ne, ipak ona mene doziva . Negde iz hotela Delfin. A i ja u sebi to priželjkujem. Da pripadam tamo. Da budem deo tog neobičnog i meni suđenog mesta.

isečak iz knjige Igraj, Igraj, Igraj. Haruki Murakamija 

hotel  


U susret

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 02:00

I tako…. Sat otkucava poslednje sate ove već odlazeće godine. 
Šta je bilo u njoj bilo je, nekima je bila lepa, nekima ružna, neki su se u ovoj godini zaljubili, neki su suzama davali jedni drugima ruku i rastajali se. 
Neki su se tek upoznali, par puta videli, a neki se nikada neće videti sa dragim ljudima. 
Godina kao sve ostale ali ipak različita po mnogome. 
Meni je ova godina bila jako čudna godina. Da, baš jako čudna, ali kad sve saberem i oduzmem, u ovoj godini radile su emocije,....... suze i smeh su se naizmenično smenjivali kao neki stražari na kuli ljudskog mozga. 
Ali Bog je ljudima podario ta ljudska osećanja koja nam uređuju život, radost i tugu. 
I kad god pomislimo da je jedno od te dve osobine prevladalo, nekako kao po komandi tuga i radost se ujednače. 
Valjda, sve to mora tako u životu. 
Nadam se da će naredna godina biti bolja, za jedno ,,zrno peska,, uspešnija, nekada je i ta prašina u životu presudna da nam se dešavaju lepe stvari. 
Vreme će pokazati, ostalo je još malo. 
Lepo je ući u Novu godinu, zdravog razuma iako vam duša i srce budu pijani. 
Srećno i živi bili !

 


U polutami sobe

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 00:05

 

Nemam običaj da legnem popodne već uvek nešto pronađem da radim pa makar to bilo i sedenje pored kamina i zurenje u vatru. 
Preko leta u to vreme vozim bajs po najvećoj vrućini i mnogi mi kažu da u sebi imam neku dozu ludosti i da ne umem da se čuvam. 
Za popodnevni odmor trebam da imam jake razloge. Znate ono kao kad majka istuče dete pa se ono nakon toga uspava. E mene ovaj put nije istukla ali sam se osećao jako umorno i stalno sam bacao pogled prema krevetu, kao da želim da sa njime obavim neki važan razgovor. 
Bio sam sam u kući. Napolju snegovito, hladno. U sobi polutama. Vatra pucketa u kaminu. Svetla pogašena. TV ugašen. Samo je svetlost dopirala sa monitora kompjutera. Idealni uslovi da se otisnem na put kroz sobu pored stočića i dvoseda do troseda i ulogorim se u toj oazi. 
Pre toga pustio sam muziku. Tačnije Toše Proeskog, sve pesme koje posedujem na hardu, da se jedna za drugom smenjuju. 
Uzeo sam ćebe, legao u krevet. Podglavio se malim jastučićem. Pokrio se. Stavio levu ruku ispod glave i utonuo u stanje nekog potonuća.
Kao da sam počeo da tonem. Sa kompjutera je dopirala muzika i pesme Tošeta na makedonskom. One su me dodatno ponirale i ja sam najednom postao podmornica koja je počela da zaklapa sve otvore na sebi i ponire u dubine. 
Ovo potonuće me je podsetilo na osećaj koji sam dva puta doživeo u životu. Dva puta sam se napio i tada sam u krevetu bukvalno tonuo. Toneš, a nikako da dotakneš dno!
A sada sa zaklopljenim očima komunicirao sam mozgom sa muzikom koja me je prosto obavila i pretvorila u neku muzičku mumiju. 
Uspavao sam se!
Posle nekog vremena sam se probudio. U sobi potpuni mrak. Muzika je i dalje dopirala do mojih ušiju. U trenutku nisam znao koliko je sati. I da li je gluvo doba noći ili vreme pred svitanje. Telo mi je bilo jako teško i nisam prosto mogao da ustanem. Napolju sam začuo zvuk praska petardi. Aha, znači još sam u vremenu novogodišnjih praznika. Laknulo mi je. Eto mogu da se obradujem i petardi. 
Ustao sam jedva nekako. Šta će tek biti kad ostarim? Ili bolje da ne ostarim. Šta fali Džems Dinu, umro mlad ali poznat, jedino što mene poznaje mali broj ljudi pa bi me vremenom i oni izbrisali iz uma. E neka ipak ću prvo da postanem poznat, a posle idem na dogovor sa Bogom da vidilmo šta ćemo i kako ćemo. I na koje rajsko ostvo će me poslati. E ovo spavanje popodne više umara nego što odmara. 
Zato sam odlučio da odem i popijem kafu. Upalio sam sva moguća svetla u kući. Čak i u kupatilu iako tamo nema nikoga. Neka svetli samo, što jače!

 

 


Da ukradem noć

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 09:05

 

Čvrstim koracima gazim po snegu koji škripi pod mojim nogama. 
Sigurno je temperatura spala dobro ispod nule, jer je i sneg od hladnoće poćeo da se sakuplja. 
Zakopčao sam jaknu do kraja i zavukao glavu koliko mogu pod kragnom jakne .
Jako je hladno napolju. Nema na ulici nikoga, samo prođe po neki auto čije gume šušte gazeći sneg.
Krećem se nekim ulicama koje su poluosvetljene. Prolazim pored kuća u kojima se vidi po neka upaljena lampa čija slaba svetlost dopire u dvorišta.
Ne volim slabo svetlo u sobi. Volim da mi sve blješti i da mi svetlost ne pravi senku. 
Pa ipak volim se kretati po mraku, kao neki lopov koji krade noć i stavlja je u džepove. 
Moji su džepovi prepuni ukradenih noći, koje popunjavam u nekom svom albumu života. I svaka noć je posebna i o svakoj se može ispričati neka nova priča.
I ove sam večeri dok sneg tiho pada izašao da u svoj album sakupim još jednu noć. 
Ne ona neće biti posebna kao noći od pre nekoliko dana, ali će popuniti još jedno upražnjeno mesto u mom životnom albumu.
Neka ga nek se puni. Nek ide samo, nek ide.
 

 

noc 


Sačuvaj poslednji ples za mene

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 15:35

 

Znam da se približava kraj, ali pokušavam ga nekako odgoditi
Kao kad izvadiš bateriju iz sata i on prestane da kuca. Teško je zaustaviti vreme,
koje neumorno teče kao neka mirna reka koja ne ostavlja nikakav šum u svom toku.
Takve su reke na dalekom istoku. Takva je i reka Chao Phraya, koju sam jednom prošao preko jednog mosta,
a da sam pri tome zadržao dah ne dišući više od pola minute. Rekoše mi da ako zaustavim dah, zaustaviću i vreme
i želja će mi se ispuniti kad stvarno bude bila potrebna. Nikada od tada nisam poželeo nikakvu želju. Nikada.
A znam da sam svo vreme negde u potiljku u nekoj skrivenoj vijugi moga mozga čuvao tu želju.
Imao sam običaj da sedim na nekoj klupi pored reke i gledam u nju nepomično, čak nisam mogao ni da shvatim u kom pravcu je njen tok.
Sve velike reke nemaju vidljiv tok, sve velike reke umeju da zaustave vreme.

Sada bih kada bih mogao, pokupio prtljag i za uvek otišao toj reci, tom životu bez reči zbogom samom sebi.
Da pokušam da zaustavim vreme, da ne dozvolim kraj…

 



Powered by blog.rs