San u javi

Zašto komenatrišete blogove ?

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 08:09
Ovih dana povukao sam svoj blog u ilegalu. Šta to znači , moj blog nije više na naslovnici , a uskoro neće više biti ni na listi najposećenijih blogova i najviše komentarisanbih.
Pre desetak dana pisao sam jedan tekst na blogu. I u nekoliko navrata mu se vraćao.
Ne obraćajući pažnju na vreme početka pisanja , taj blog je objavljen van naslovnice. To je u stvari bio greškom objavljen tekst , pa me je neko već pitao zašto se moj blog ne vidi na naslovnici ?
Već sledećeg dana ja sam to uradio namerno i u stvari stavio svoj blog na jedan test , sa koga će biti najbolji pokazatelj koliko ljudi će ga čitati , tj. komentarisati.
Tada sam shvatio , da kad se blog ne vidi , broj poseta se smanjuje za 70% , a samim tim i broj komentara za još veći procenat. Onda se i vidi da je naslovnica najvažnija u posetama i komentarima bloga , jer su moj blog komentarisali oni koji su u stvari bili moji najverniji čitaoci.
Kako sam sa blogovanjem nastavljao , tako sam shvatio da je sklanjanje mog bloga sa naslovnice , najbolji pokazatelj koliko moj blog ima vrednosti kad ga nema na naslovnici.
Šta je produkt svega toga ? Verovali ili ne puno lakše pišem , pišem bez opterećenja da li će neki ludak koji projuri po naslovnici da me napuca zbog nekog svog kompleksa , jer sam siguran da neće kopati po arhivi da bi me saletao rečima.
Ja sam nekako opušteniji , da se osećam kao da me nema tu , mestimično se pojavim , ostavim poneki komentar kad imam vremena i ako imam želju za komentarom. I na kraju sebi dokazujem da tih pedesetak poseta koje imam po blogu i kad on nije na naslovnici , meni kazuju sasvim zadovoljavajuće podatke , da to ipak neko čita.
I na kraju mi se nameće pitanje , zašto komentarišete blogove ?
Da li zbog podržavanja ideje pisca , sukobljavanje sa mislima blogera , da li ste i vi bloger , pa date komentar , da bi ga i vi dobili od tog blogera ? Ako ste bloger , da li vam je bitan broj poseta i broj komentara , da li se utrkujete da imate najveći broj komentara na vašim blogovima .... da stanem, puno je to pitanja . Vi sami najbolje znate odgovore , znam i ja neke !
Uspešno blogovanje vam želim !


Virus !

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 15:01
Jedva sam se jutros probudio i još teže ustao.
Osećam da me hvata neka prehlada i da se to manifestuje mojom slomljenošću.
Boli me svaki mišić, svaka koščica. Moj organizam je iscrpljen već danima , tako da nekom viriščiću nije bilo teško da me savlada.
I sada taj virus gospodari mojim organizmom. Šeta se kao neki okupator , zastane , smeška se i razmnožava. U mom telu vodi se rat između moje odbrambene vojske i nepoznate vojske virusa.
U toj borbi ja sam najveća kolateralna šteta , tj . ja sam kao neka država u kojoj su upale okupacione trupe i pokušavaju da me pokore.
U vezi sa tim popio sam neke lekove , za koje se nadam da će mi kao neki moj novi arsenal oružja u mom organizmu pomoći da se izborim sa agresivnim virusom.
Dok ovo pišem ta borba u mom telu se nastavlja. Ko će pobediti ? Ja mislim da ću ja biti pobednik, on misli da će me pobediti. Za sada on ima dobru inicijativu , jer ja jako osećam napade tog virusa.
Sva borba se odvija kroz krvotok , tako da je moja krv puna virusa koje treba potamaniti.
Kažu lekari da ovakav rat traje i do desetak dana , a ja kažem da mi je mnogo i jedan dan, jer svaki virus je jak za moj organizam , čim uspe da mi savlada ,, snagu,, .
Pa ipak , ja sam i ovog jutra došao na posao svojim bajsom , navukao sam duks , dodatne mere radi i pokušavam da se ponašam normalno. Jedino prodavačica u marketu gde kupujem neskafu me je primetila po očima da se nešto dešava.
Oči mi se cakle , a ona možda i pomisli da sam se zaljubio u nju, ako neka misli , neka sanja. I tako ovog jutra ja sam malo bolestan , ali znam da ću na kraju ja ipak pobediti.
Imam pobednički duh !
Zdravi bili !


prazna stranica

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 07:02

Dugo sam posmatrao prazan papir pred sobom. Ali ne zato što nisam imao šta da napišem, već zato što mi je tako godilo , da gledam praznu stranicu , bez ispisanih slova , onako čistu , uredno belu.

I dugo nisam želeo da bilo šta napišem, da je ne bih upljao rečima. Osećam da su moje reči koje u poslednje vreme pišem, prljave i da ih treba pročistiti. Ne , moje misli nisu prljave , već reči.

I sada polako zatrpavam ovaj beli list tim rečima i uzimam sebi za pravo da se po ko zna koji put igram rečima i dajem im neke čudne note , koje nikada neće zasvirati svoju životnu pesmu.



Predamnom je sada prazna misao koju ja zalivam praznim pogledom i pokušavam da je nekako pokrenem i stavim u fazi normalnog razmišljanja. Na tren zatvorim oči pa ih dodatno prekrijem dlanom ruke podglavivši je na radni sto.

Ove nedelje moje misli su nekako prazne , kao prazna ispijena čaša.

Nisam ni narcisoidan, ali bih voleo da se družim sa ljudima popout mene. Odgovarali bi mi za druženje. Imaju izgrađen svoj stav, jako su pravični , a u emotivnom smislu su toliko impulsivni da se ponekad divim takvoj energiji. Pa ipak su detinjasti , ponekad brzi pa ispuštaju te prljave reči , koje prljaju ovaj beli papir , a znam da sve to rade zbog brzine , a ne zbog takvog izrečenog mišljenja.



Malo pomalo , ovaj papir se zacrneo od slova. Zato dragi čitaoče , slobodno ga zgužvaj i baci u korpu za otpatke , bilo je lepših misli na njemu !



 

 

 


Titanik

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 00:01

Koliko puta vam se desilo da potonete ?

I da li vam je potrebno puno vremena da sami izronite ili je neophodna pomoć spasioca da vas izvuče sa dna ?

Zašto vas ovo pitam ?  Jednostavno , zato što ja nikada nisam mogao , smeo da potonem i kad nisam imao izbora.

Da pojasnim , mojim potonućem , otvorila bi se neka nova životna crna rupa i verovatno bi usisala sve u mom okruženju.

Ne šalim se , ja sam načinio da ljudi oko mene budu zavisni od mene , pri tome ne mislim u materijalnom smislu , već u emotivno-psihološkom smislu.

Ali ipak nije sve tako kao što ja mislim. Ipak mojim potonućem , neće se ništa promeniti.

Priroda koja me najviše inspiriše , ostaće i bez mene onakva kakvu ja želim da je gledam.

Ptice će i dalje pevati svoje prekrasne pesme, a ljudi će živeti svoje živote i sve što se desi

brzo se zaboravlja.

Potaknut ovim razmišljanjem, pronašao sam na mom hardu jedan davno napisan tekst nekog po meni brilijantnog mislioca i prenosim njegove misli , jer često pomislim da je ovaj tekst baš za mene napisan.  

Ja...sam ostao zarobljen negde na pola puta između deteta i čoveka.

Između dečaka i muškarca.

Nekad davno, koračajuci sigurnim korakom prema napred, na tren sam zastao i pogledao u zvezde. Samo na tren. ali dovoljno da se ravni put prvo zavijuga kao marama na vetru, a zatim joj neki lopov sa olovkom spretno doda jos jedan puteljak.

Raskršće...

i krivi odabir...

tražeci izlaz sa krivog puta zvezde su naglo postale sve manje i udaljenije. Očajno, pokušao sam ih zagrabiti. privući ih nazad sebi. Ali moje ruke uhvatile su samo mrak koji se na njih hvatao kao paučina, klizeci sve dublje niz rukav.

A sa svakim korakom ulazio sam sve dublje.

Grešio sam.

Jako puno.

Toliko puno da je ona tanka linija koja dopušta ispravljanje greški ostala daleko iza mene. Izgubljena u magli loših uspomena i žaljenja.

Oprost...je otplovio.

A ono raskršće ostalo predaleko iza...

Previše sam verovao zvezdama. i sanjao. Toliko da sam zaboravio živeti.

Kao i na početku, pred mnom je ostao samo jedan put. Onaj pred mojim nogama. i mada znam da su njegovi rubovi okićeni malim trnovitim biljčicama, a nebo iznad njega okićen tamnim, sivim oblacima koji rasipaju svoje bele iglice po svakom ko se nade ispod njih.

Ulaze pod kožu, peku...

Brišu sve lepe snove koji su bili čuvani tamo negde u dubini srca i gase ih. Na njihovo mesto dolaze sene... i pretvaraju srce u nesto drugo.

U obican mišić koji služi jedino da me potera prema tom sledećem bolnom koraku.

Kao dete, ne učim na vlastitim greškama. i grešim dalje... hodajući između dva uska zida, jednostavno se ne mogu okrenuti i napraviti promenu.

Samo prema napred.

Korak po korak... nisam uspeo odrasti.

Ili sam odrasao prebrzo, doživljavajući samo one gorke trenutke koji su zauvek ugasili snove onog dečaka koji sam nekad možda bio.

Neke stvari nikad nisam osetio, nekih je bilo i više nego dovoljno da se napuni to malo srce.

Nošen takvim snovima, greška i žaljenje postali su nerazdvojni ljubavnici u mojim jutrima koja sviću sve težim dahom...

 

 


Kiša

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 10:01

Posmatram kako kišne kapi ispisuju nekim čudnim slovima , neke čudne reči.
Ne pokušavam da saznam značenje tih reči , ali kišne kapi pokušavaju da nam predtave neku dušu vode !
Da , i voda ima svoju dušu satkanu , od najsitnije vodene prašine.
Osmehnuo sam se na ovu svoju misao , jer mi nekako daje nadu da mogu od vode puno naučiti , da se vodom mogu poigrati.
Jeste li pokušali ikada da u nekoj barici , nastaloj posle kiše ispisujete reči ? Čudite se ?!
Ispisujete reči , baš onako kao kad ih prstom ispisujete na pesku !
Ja ne ispusejem reči u pesku , jer ih voda prekrije i obriše. Već ispisujem reči u vodi , tada one ostaju večito zapisane !
Kiša je neumorna ovih dana. Neko kaže dosadna. Ja je baš puno ne volim jer mi remeti neke planove . Ali volim da je gledam kako pada i kako svaki santimetar na zemlji dobuje nekim čudnim prirodnim dobošem.
A vi kad prođete pored barice sa vodom, pomislite da se i u vodi može napisati reč.
Tu reč ćete upamtiti zauvek !

 


Mesto gde počinje ljubav

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 10:00

Negde , daleko. Duboko u našem mozgu , smestila se je jedna čudna zemlja. Ta zemlja , nije ovakva kakvomsada koračamo. Ta zemlja , je zemlja mašte naših mozgova. I kada naš mozakzapočne svoju maštariju , onda se u toj zemlji stvaraju najlepša prostranatva ,u kojima naša srca zauzimaju najlepša mesta.

 

Jednom davnojedan čovek je poželeo da u svojoj mašti napravi svoju zemlju snova . Sedeo jena obali jedne srebrne reke i uživao u svetlucanju površine reke koja je mirnoi neprimetno tekla. Odsjaj sunca udarao je u površinu vode i svetlucaočovekovim licem.

Taj treptajtoliko je umirio čoveka da je potpuno zaboravio gde se nalazi. Čovek se potpunoopustio i prepustio mašti. Njegova mašta je bila sasvim jednostavna. Želeo jesamo jedan sasvim običan život koji bi mu podario ženu koju će voleti i koja ćemu se radovati tokom njihovog života.

Ta mašta jednogdana postala je zbilja. Na obali iste reke čovek je upoznao , a kasnije otpočeoživot sa ženom sa kojom se je voleo. Ali ljudi kadkad i ne maštaju , a ljubaviim se ostvaruju. Ja kažem , padaju im s' neba.

Ja ne volim ništašto pada s' neba, već u životu samo želim da dobijem ono što zaslužujem.

Ako pak ništa nezaslužujem, neka , neka ostanem bez tih darova.  Verovatno ih ne zaslužujem , verovatno to voćenije meni namenjeno.

Zato ipak jesamza mesto tamo gde počinje ljubav , ono postoji , znam da postoji.

Ja sam ga upoznao.

Veruješ li ti uto ?

 


Ima li u avionu izbacivača ?

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 23:58

Ima, ima........

 

Tražim neke slike večeras i naletoh na fotografije sa mojih putovanja.

Setih se da sam negde napisao jedan tekst o jednom mom putovanju na daleki istok i sa osmehom na licu reših da vam prenesem taj tekst.



Ovu zgodu moram da vam prepričam.



Sećam se svog prvog putovanja na daleki istok. Avion JAT-a poleteo je negde pre ponoći. Linija je bila Beograd-Dubai-Bangkok-Singapur...pa za Australiju.

Let do Bankoka traje 13 sata, s tim što je avion sletao u Dubai, na dva sata pauze.



Ništa posebno, te Novembarske hladne noći , uslovi za poletanje su bili idealni, i avon je krenuo na vreme. Tadašnja moja destinacija bila je Bangkok, tako da sam znao da me očekuje dugotrajan let. Lepo smo se smestili ....ja sam sedeo pored jedne bakice...pored prozora tik uz desno krilo aviona. Avion dobro popunjen.....počeo je da uzleće. I kako je uzletao u pravcu juga.....sve sam imao utisak da zbog težine neće moći da se dovoljno odlepi sa zemlje.....a i ja sam pomalo počeo da se podižem sa sedišta kao da ću moći da mu pomognem u uzletanju. Smešno za ne.



Negde iznad Damaska........osetio sam drmanje mog sedišta. Putnik iza mene počeo je da bukvalo drmusa moje sedište. Putovao je sa nekom devojkom....on onako obučen u hipi stilu se je svo vreme na nemačkom raspravljao sa njom. Drmusanje mog sedišta se je nastavilo. Bio sam učtiv, samo se blago okrenuvši prema njemu u nadi da će ga moj pogled zaustaviti. Ali .....on neće pa neće da prestane ...i dalje je nastavio torturu nad mojim sedištem. Sve to je primetila stjuardesa i okolni putnici. Baka pored koje sam sedeo, samo je prevtala očima.



Nešto kasnije ...došao je i fly director.......i onda sam shvatio da je on Švajcarac, kada mu je šef posade rekao da se upristoji i da to ne bi mogao da radi u Swiss Airu.



Šta mislite......da li ga je poslušao ? Ne. I onda reših ja da stvar preuzmem u svoje ruke. Pitam ja njega kakav problem ima i hoće li prestati da me maltretira ? Tip ...onako unezverene face......mislim da je bio pod nekim sedativom....izvadi digitron......i poče da mi kuca brojeve , kako bi mi objasnio koliko još imam minuta života.



He......proradio je Balkanski mentalitet. Vidim svi putnici čekaju da se nešto desi. Svi su bili umorni od njega. A i ja .......pa ako je ...prevršilo je meru. Neću valjda zbog njega da se vozim na krilo aviona. Uzmem ja njemu iz ruku onaj digitron i lepo ga razbijem o pod. A njega dohvatim za kragnu i opalim mu šamar, tako da je samo seo i ućutao se do kraja putovanja.



Šta mislite kakva je reakcija bila ? Aplauz .......svih putnika, kao da sam bio strelac nekog gola. Posle toga stjuardese su našoj bližoj okolini točili besplatno piće do Bankoka. Jedna mlađa stuardesa.....me je okruživala pažnjom ( kad to nisam znao da iskoristim).

Eto to je jedna moja dogodovština sa jednog putovanja.



 


Manijak !!!

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 17:32
Svako od nas u životu ima , imao je ili će dobiti svog ličnog manijaka. Neki ga imaju više puta , nekima samo protrči kroz život , a srećnici nikad ne saznaju kako on izgleda , funkcioniše , razmišlja.
Ja mogu da se pohvalim da poslednjih mesec dana imam svog ,, telefonskog manijaka,, . Da , to je grupa onih mekih manijaka , koji jedino kroz život umeju da otkucaju brojeve nekog telefona i stalno se ponavljaju , a da im to ne dosadi.
Već mesec dana , moj mobilni je na udaru nekog ,, unknown number,, i da pri tome taj ne bira vreme poziva.
Pokušavao sam da napravim analizu , ko bi to mogao biti , ali to glupo analiziranje me samo još više umara , pa sam odustao od namere da budem Šerlok Holms i rešio da preduzmem zaštitne mere.
Kao prvo promeniću broj , što i nije neko naučno otkriće , ali promenom broja definitvno biću spašen od ataka , tog psihološki poremećenog stvora.
Međutim, ovaj broj koji imam je ujedno i moj poslovni broj , tako da bih trebao da novi broj razdelim onima koji treba da ga imaju. A ,to je jedno stotinu obaveštenih , od njih pola obavestiti , a kad bolje razmislim ima tu nekih brojeva kojima ne trebam poslati obaveštenje , pa ostaje nekih dvadesetak koji će dobiti moj novi broj mobilnog.
I šta sad ? Pa ništa ! U stvari ko izmisli mobilne telefone , majkedamuga ....
Ranije je bilo lepo , imaš fiksni , govornicu , ako zatreba . Postojala je mogućnost da napišeš pismo , pošalješ mejl. Ovako osećam se kao da imam ugrađen čip i svako me preko mobilnog može locirati.
I tako rešio sam da napustim svoh manijaka , pošto on neće mene. Ovih par dana zvaće me iz call servisa i ponuditi brojeve , jerbo sam ja na pretplatu, tj. post paid.
Trenutni broj koji imam trebam da vratrim, tj. zamenim. A taj broj imam već od 97' godine. Moram , ne mogu da budem pilula nekom manijaku , pa makar to bio i moj manijak. Pilule se samo progutaju , ali već sutradan traže nove.
Odoh da prepisujem brojeve sa kartice , ajd' u zdravlje !


Beograd

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 22:27

Dobro veče. 

Već sam napisao u mom poslednjem komentaru da me neće biti neko vreme. I tako je i bilo. Bio sam neki dan odsutan, prvo sam skoknuo do Požarevca , tamo prespavao , pa sutradan nastavio do Beograda , otišao kod svoje ćerke studenta, platio joj carinu , pa i tamo prespavao , i sutradan, pravac aerodrom , te kasno popodne krenuo put kuće.

Volim Beograd i volim da prošetam Beogradom. Imam i svoju liniju , sa Vračara , preko Makenzijeve , pored Slavije , pa u glavnu ulicu. Onda negde kod Kneza Miloša postoji Irish Pub , tamo obavezno odem , popijem kafu i sok , ne Guinnessa , tamo prelistam novine , pa posle odmora preko Knez Mihajlove odem do Kalemegdana.
Ali imam ja jako puno drugih linija , ovog puta ova mi je bila glavna.

Vratio sam se kući i cele nedelje sam u poslu. Toliko sam se premarao od obaveza da sam naprosto već u 22h , odlazio na spavanje.
Na blog nisam dolazio. Na poslu sam izgubio adsl, zbog nemarnosti lokalnog provajdera. Kući da skoro nisam. Dođem , proverim poštu , ako treba odgovorim i pravac horizontala.
Večeras sam na mejlu video komentare na svom blogu , hvala što ste ostavili komentare.
Iskreno zato vam se i javljam i pozdravljam vas.


Zar sam prespavao proleće ?

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 13:18

Jutros sam se probudio , pomalo umoran od vožnje bicikla predhodnog dana. I ako sam sinoć popio aspirin protiv upale mišića , opet sam imao bolove u leđnim mišićima , ali to su za mene bili ipak samo prijatni bolovi . To je ono kad kažete sebi , neka boli , boli me prijatno.
Sinoć je u mom gradu , grmelo , padala je neka olujna kiša , pa je jutro bilo umiveno nekom svežinom i ugašenom prašinom.
Ovog jutra i moj um je jako bistar i kao da imam moć da sagledam neku budućnost , koju projektujem uz pomoć skoro nepogrešive intuicije koju posedujem.
Mislim da mi je ova godina i sam njen početak uneo neku napetost , koja se ugnezdila u meni i skoro da nemam načina da je izbacim.
Ta napetost me prati mesecima i jako utiče na moje reakcije i moju ranjivost.
To znači da me može izvesti iz takta neka lošao misao sagovornika , jer ja jako pažljivo slušam ljude šta mi pričaju i površnost me jako nervira , a to je neka inicijalna kapisla ka mojoj reakciji. Najviše ne volim nedorečenost , koja me stavlja u fazi da trebam da razmišljam i tumačim , šta je pesnik hteo da mi kaže. To me jako troši i iscrpljuje energiju.
Pomenuh , ja sam pažljiv slušalac svojih sagovornika , i kao takav sam izgleda magnet za razne pacijente koji misle da sam ja neki Juke box – gluposti , pa se kao takvi množe u mom životu. Ako izađem iz firme gde radim i ako neko čeka autobus na tom mestu, taj će kod mene prići i započeti razgovor koji mene ne zanima ni 0%. Ako sedim u parku i čitam nešto , onda će se neko nacrtati do mene i započeti priču koja nema blage veze sa životom i mojim interesovanjem. Ako sedim u kafani moga brata sam za stolom , a pri tome su većina stolova slobodni, neko će doći i tražiti da sedne do mene i maltretira me svojom dosadnom biografijom.
A ja , ja ću biti pažljiv slušalac , ne pitajte me kakvih razmišljanja , a ti i takvi sagovornici će posle istesanja odpada od svojih misli , otići zadovoljni činjenicom da su obavili svoje mentalno čišćenje.
Ja znam da treba pričati . Ali u zapadnim zemljama postoje kućni psiholozi i psihijatri koji služe za ovakve terapije. Ja ne mogu i ne želim više da budem imitacija takvih službi.
Doći ću u situaciju da ja puknem , a da neću naći svog sagovornika , a posle je kasno.
E sada možda će me neki shvatiti , zašto vozim bajs , ne samo zbog fizičkih aktivnosti, već i zbog izbacivanja ljudskih gluposti iz mog mozga.

Ajde , pa prijatan dan Vam želim !

 



Powered by blog.rs