San u javi

Otprilike pre jedne godine , napisao sam ovaj tekst i ovo je tekst kojeg sam pisao sa suzama u očima. Sada preturajući i sređujući svoje tekstove naiđoh na njega i reših da ga postavim na blog, jer on pripada mom blogu, i to je jedan deo mene koji ću ovde kompletirati.

Pre otprilike jedne godine ....

Kućni ljubimci su nešto što uveseljava mnoge domove. Neko ih obožava, neko ih drži reda radi, a neko ih ne voli. Oni koji ih ne vole, nemaju šta da izgube, nemaju sa kim da se raduju.

Da iskoristim jednu sasvim poznatu frazu , da je pas čovekov najbolji prijatelj. Tako kažu , verovatno je tako. Ali da se vratim na priču koju ću vam ispričati , neznam ni ja zašto baš ovde , ali oni koji vole životinje , bar malo će me razumeti.

Pre par godina u moje dvorište i dvorište mojih roditelja , negde u jesen došao je jedan pas , mešanac , sa glavom vučjak , i telom nekog malenog psa. Pas je bio slep imao je neizlečivi konjuktivitis. U prvi mah pokušao sam da ga oteram iz dvorišta , ali se pas nakon kratkog vremena vraćao. Rekoše neki ljudi , da kad vam životinja dođe pred prag , nemojte je oterati , već se brinite o njoj. Tako je i bilo , nisam više želeo da ga oteram , već je pas ostao u mom dvorištu. Trebalo mu je dati ime i ja sam mu nadenuo pomalo neobično ime : Ponki.

Ponki je našavši novi dom vrlo brzo uspeo da se oporavi i počeo da se ponaša domaćinski. Iako nije video imao je nepogrešiv osećaj za snalaženje u prostoru. Ponki je bio miran pas nikome nije smetao , nikoga nije dirao , jedino je lajao , pa kakav bi to pas bio ako ne laje. Krajem prošle godine , došli su iznosači đubreta i tom prilikom jedan rom koji je tamo radio , povredio je Ponkija koji je bi rasečen na dva mesta na nozi. Ja sam alarmirao celu komunalnu službu pozvao ljude iz Orke , podigao čitavu frku da se nađe počinioc i da ga komunalno kazni , da ne bi bila upletena policija u sve to. Tako je i bilo , a ljudi iz Orke , obećali su tada svu pravnu pomoć. Ponki se je oporavio , a taj monstrum od čoveka je bio kažnjen, na njegovu sreću samo novčano.

I Ponki , je nastavio sa životom, a ja sam još više zavoleo tog psa. Pasji život je težak i nepredvidljiv. Ovih dana je velika vrelina , pa se Ponki sakriva u hladu. Ovog jutra sakrio se ispod jednog auta. Ovog jutra Ponki je pregažen . Njegov život je ugašen zato što nije primećen , zato što nikada nije bio primećivan. Onaj ko ga je pregazio nije kriv, jednostavno to se desilo. Jedna suza je potekla mojim licem , jedna jedina suza za Ponkija.
Pamtiću ovog psa celog svog života i sećati se da mu je sudbina bila teška , a ja ću biti srećan što sam bar neku godinu produžio život ovom mom drugaru. Život teče dalje , bol će ostati i jednog dana proći , jedino znam da ću sačuvati lepe uspomene na nekoga ko me nikada nije povredio, uvredio, zbunio. Nije me video, ali je glavu uvek držao u pravcu mog lica. Takve slike ostaju večno.

 

Danas su zadušnice !
Danas je pijačni dan u mom gradu !
Danas je jutro jako tmurno , ali kiša još ne pada !
Danas je velika gužva u gradu .
Zbog gužve rešio sam da na posao krenem biciklom.
Na posao sam krenuo uobičajenom trasom kretanja , kroz centar , pa pored vatrogasnog doma , onda ulicom koja vodi pored gradskog groblja , gde je velika gužva , pa niz jednu strminu u pravcu moje firme na periferiji grada.
Kod groblja , stoji parkiran gradski autobus iz suprotnog pravca iz koga izlaze putnici. Nervozni vozač golfa iza autobusa ne može da čeka da autobus krene pa krene u preticanje. Ukapiram ja da on mene ne primećuje , ko da sam nevidljiv i ja započnem vožnju izbegavanja , levo-desno , levo-desno , kočim i pravo u lokvu sa vodom, pljus !!!
Vozač golfa , samo je projurio pored mene i dodatno me levim točkovima poprskao , a u prolazu sam primetio da mi je opsovao mater , valjda gde sad ja da mu naiđem iz suprotnog smera , ko me tu stvorio ?
Održim ja u onoj lokvi minut ćutanja , ne znam kakav mi je izgled lica bio u tom trenutku , em' nisam kriv , em' upao u vodu, em' okupan , em' ispsovan, em' mi je pobegao i nisam mogao prijateljski da mu uzvratim !
Očetkam vodu sa pantalona i nastavim put firme. Negde pred izlazak na glavni put , jedan passat mi dolazi iz bočne ulice i pravo na mene. U trenu pomislih : Ovo je neko naručio ubistvo ! I nekako kao akrobata izbegnem da ga udarim i preletim preko auta , a on nešto promrmlja u autu i lagano prema raskrsnici.
Ja POLUDIM !!! Stignem ga , on stoji na raskrsnici i gleda da se uključi na glavni put , a ja stanem bočno do njega i kažem mu da otvori prozor.
Dijalog ide ovako : JA : Jeli bre , jel' ti imaš kočnice na tom autu ? ON: gde si se bre zaleteo ? JA: Ma čuješ li što te pitam , imaš li ti kočnice , umalo me nisi ubio ? U tom trenutku stvori se omanja kolona vozila iza njega i počeše da trube. Ja se okrenem ka njima i viknem im , šta hoćete vi ? Prestanite !
Ne želeći više da ometam saobraćaj , pustim ja da ovaj ode , a ostale vozače iza prostreljam pogledom !
I tako uspem živ da stignem do firme , ovog subotnjeg dana zadušnica .

Ovih dana povukao sam svoj blog u ilegalu. Šta to znači , moj blog nije više na naslovnici , a uskoro neće više biti ni na listi najposećenijih blogova i najviše komentarisanbih.
Pre desetak dana pisao sam jedan tekst na blogu. I u nekoliko navrata mu se vraćao.
Ne obraćajući pažnju na vreme početka pisanja , taj blog je objavljen van naslovnice. To je u stvari bio greškom objavljen tekst , pa me je neko već pitao zašto se moj blog ne vidi na naslovnici ?
Već sledećeg dana ja sam to uradio namerno i u stvari stavio svoj blog na jedan test , sa koga će biti najbolji pokazatelj koliko ljudi će ga čitati , tj. komentarisati.
Tada sam shvatio , da kad se blog ne vidi , broj poseta se smanjuje za 70% , a samim tim i broj komentara za još veći procenat. Onda se i vidi da je naslovnica najvažnija u posetama i komentarima bloga , jer su moj blog komentarisali oni koji su u stvari bili moji najverniji čitaoci.
Kako sam sa blogovanjem nastavljao , tako sam shvatio da je sklanjanje mog bloga sa naslovnice , najbolji pokazatelj koliko moj blog ima vrednosti kad ga nema na naslovnici.
Šta je produkt svega toga ? Verovali ili ne puno lakše pišem , pišem bez opterećenja da li će neki ludak koji projuri po naslovnici da me napuca zbog nekog svog kompleksa , jer sam siguran da neće kopati po arhivi da bi me saletao rečima.
Ja sam nekako opušteniji , da se osećam kao da me nema tu , mestimično se pojavim , ostavim poneki komentar kad imam vremena i ako imam želju za komentarom. I na kraju sebi dokazujem da tih pedesetak poseta koje imam po blogu i kad on nije na naslovnici , meni kazuju sasvim zadovoljavajuće podatke , da to ipak neko čita.
I na kraju mi se nameće pitanje , zašto komentarišete blogove ?
Da li zbog podržavanja ideje pisca , sukobljavanje sa mislima blogera , da li ste i vi bloger , pa date komentar , da bi ga i vi dobili od tog blogera ? Ako ste bloger , da li vam je bitan broj poseta i broj komentara , da li se utrkujete da imate najveći broj komentara na vašim blogovima .... da stanem, puno je to pitanja . Vi sami najbolje znate odgovore , znam i ja neke !
Uspešno blogovanje vam želim !

Jedva sam se jutros probudio i još teže ustao.
Osećam da me hvata neka prehlada i da se to manifestuje mojom slomljenošću.
Boli me svaki mišić, svaka koščica. Moj organizam je iscrpljen već danima , tako da nekom viriščiću nije bilo teško da me savlada.
I sada taj virus gospodari mojim organizmom. Šeta se kao neki okupator , zastane , smeška se i razmnožava. U mom telu vodi se rat između moje odbrambene vojske i nepoznate vojske virusa.
U toj borbi ja sam najveća kolateralna šteta , tj . ja sam kao neka država u kojoj su upale okupacione trupe i pokušavaju da me pokore.
U vezi sa tim popio sam neke lekove , za koje se nadam da će mi kao neki moj novi arsenal oružja u mom organizmu pomoći da se izborim sa agresivnim virusom.
Dok ovo pišem ta borba u mom telu se nastavlja. Ko će pobediti ? Ja mislim da ću ja biti pobednik, on misli da će me pobediti. Za sada on ima dobru inicijativu , jer ja jako osećam napade tog virusa.
Sva borba se odvija kroz krvotok , tako da je moja krv puna virusa koje treba potamaniti.
Kažu lekari da ovakav rat traje i do desetak dana , a ja kažem da mi je mnogo i jedan dan, jer svaki virus je jak za moj organizam , čim uspe da mi savlada ,, snagu,, .
Pa ipak , ja sam i ovog jutra došao na posao svojim bajsom , navukao sam duks , dodatne mere radi i pokušavam da se ponašam normalno. Jedino prodavačica u marketu gde kupujem neskafu me je primetila po očima da se nešto dešava.
Oči mi se cakle , a ona možda i pomisli da sam se zaljubio u nju, ako neka misli , neka sanja. I tako ovog jutra ja sam malo bolestan , ali znam da ću na kraju ja ipak pobediti.
Imam pobednički duh !
Zdravi bili !

Dugo sam posmatrao prazan papir pred sobom. Ali ne zato što nisam imao šta da napišem, već zato što mi je tako godilo , da gledam praznu stranicu , bez ispisanih slova , onako čistu , uredno belu.

I dugo nisam želeo da bilo šta napišem, da je ne bih upljao rečima. Osećam da su moje reči koje u poslednje vreme pišem, prljave i da ih treba pročistiti. Ne , moje misli nisu prljave , već reči.

I sada polako zatrpavam ovaj beli list tim rečima i uzimam sebi za pravo da se po ko zna koji put igram rečima i dajem im neke čudne note , koje nikada neće zasvirati svoju životnu pesmu.



Predamnom je sada prazna misao koju ja zalivam praznim pogledom i pokušavam da je nekako pokrenem i stavim u fazi normalnog razmišljanja. Na tren zatvorim oči pa ih dodatno prekrijem dlanom ruke podglavivši je na radni sto.

Ove nedelje moje misli su nekako prazne , kao prazna ispijena čaša.

Nisam ni narcisoidan, ali bih voleo da se družim sa ljudima popout mene. Odgovarali bi mi za druženje. Imaju izgrađen svoj stav, jako su pravični , a u emotivnom smislu su toliko impulsivni da se ponekad divim takvoj energiji. Pa ipak su detinjasti , ponekad brzi pa ispuštaju te prljave reči , koje prljaju ovaj beli papir , a znam da sve to rade zbog brzine , a ne zbog takvog izrečenog mišljenja.



Malo pomalo , ovaj papir se zacrneo od slova. Zato dragi čitaoče , slobodno ga zgužvaj i baci u korpu za otpatke , bilo je lepših misli na njemu !



 

 

 

Koliko puta vam se desilo da potonete ?

I da li vam je potrebno puno vremena da sami izronite ili je neophodna pomoć spasioca da vas izvuče sa dna ?

Zašto vas ovo pitam ?  Jednostavno , zato što ja nikada nisam mogao , smeo da potonem i kad nisam imao izbora.

Da pojasnim , mojim potonućem , otvorila bi se neka nova životna crna rupa i verovatno bi usisala sve u mom okruženju.

Ne šalim se , ja sam načinio da ljudi oko mene budu zavisni od mene , pri tome ne mislim u materijalnom smislu , već u emotivno-psihološkom smislu.

Ali ipak nije sve tako kao što ja mislim. Ipak mojim potonućem , neće se ništa promeniti.

Priroda koja me najviše inspiriše , ostaće i bez mene onakva kakvu ja želim da je gledam.

Ptice će i dalje pevati svoje prekrasne pesme, a ljudi će živeti svoje živote i sve što se desi

brzo se zaboravlja.

Potaknut ovim razmišljanjem, pronašao sam na mom hardu jedan davno napisan tekst nekog po meni brilijantnog mislioca i prenosim njegove misli , jer često pomislim da je ovaj tekst baš za mene napisan.  

Ja...sam ostao zarobljen negde na pola puta između deteta i čoveka.

Između dečaka i muškarca.

Nekad davno, koračajuci sigurnim korakom prema napred, na tren sam zastao i pogledao u zvezde. Samo na tren. ali dovoljno da se ravni put prvo zavijuga kao marama na vetru, a zatim joj neki lopov sa olovkom spretno doda jos jedan puteljak.

Raskršće...

i krivi odabir...

tražeci izlaz sa krivog puta zvezde su naglo postale sve manje i udaljenije. Očajno, pokušao sam ih zagrabiti. privući ih nazad sebi. Ali moje ruke uhvatile su samo mrak koji se na njih hvatao kao paučina, klizeci sve dublje niz rukav.

A sa svakim korakom ulazio sam sve dublje.

Grešio sam.

Jako puno.

Toliko puno da je ona tanka linija koja dopušta ispravljanje greški ostala daleko iza mene. Izgubljena u magli loših uspomena i žaljenja.

Oprost...je otplovio.

A ono raskršće ostalo predaleko iza...

Previše sam verovao zvezdama. i sanjao. Toliko da sam zaboravio živeti.

Kao i na početku, pred mnom je ostao samo jedan put. Onaj pred mojim nogama. i mada znam da su njegovi rubovi okićeni malim trnovitim biljčicama, a nebo iznad njega okićen tamnim, sivim oblacima koji rasipaju svoje bele iglice po svakom ko se nade ispod njih.

Ulaze pod kožu, peku...

Brišu sve lepe snove koji su bili čuvani tamo negde u dubini srca i gase ih. Na njihovo mesto dolaze sene... i pretvaraju srce u nesto drugo.

U obican mišić koji služi jedino da me potera prema tom sledećem bolnom koraku.

Kao dete, ne učim na vlastitim greškama. i grešim dalje... hodajući između dva uska zida, jednostavno se ne mogu okrenuti i napraviti promenu.

Samo prema napred.

Korak po korak... nisam uspeo odrasti.

Ili sam odrasao prebrzo, doživljavajući samo one gorke trenutke koji su zauvek ugasili snove onog dečaka koji sam nekad možda bio.

Neke stvari nikad nisam osetio, nekih je bilo i više nego dovoljno da se napuni to malo srce.

Nošen takvim snovima, greška i žaljenje postali su nerazdvojni ljubavnici u mojim jutrima koja sviću sve težim dahom...

 

 

Posmatram kako kišne kapi ispisuju nekim čudnim slovima , neke čudne reči.
Ne pokušavam da saznam značenje tih reči , ali kišne kapi pokušavaju da nam predtave neku dušu vode !
Da , i voda ima svoju dušu satkanu , od najsitnije vodene prašine.
Osmehnuo sam se na ovu svoju misao , jer mi nekako daje nadu da mogu od vode puno naučiti , da se vodom mogu poigrati.
Jeste li pokušali ikada da u nekoj barici , nastaloj posle kiše ispisujete reči ? Čudite se ?!
Ispisujete reči , baš onako kao kad ih prstom ispisujete na pesku !
Ja ne ispusejem reči u pesku , jer ih voda prekrije i obriše. Već ispisujem reči u vodi , tada one ostaju večito zapisane !
Kiša je neumorna ovih dana. Neko kaže dosadna. Ja je baš puno ne volim jer mi remeti neke planove . Ali volim da je gledam kako pada i kako svaki santimetar na zemlji dobuje nekim čudnim prirodnim dobošem.
A vi kad prođete pored barice sa vodom, pomislite da se i u vodi može napisati reč.
Tu reč ćete upamtiti zauvek !

 

Negde , daleko. Duboko u našem mozgu , smestila se je jedna čudna zemlja. Ta zemlja , nije ovakva kakvomsada koračamo. Ta zemlja , je zemlja mašte naših mozgova. I kada naš mozakzapočne svoju maštariju , onda se u toj zemlji stvaraju najlepša prostranatva ,u kojima naša srca zauzimaju najlepša mesta.

 

Jednom davnojedan čovek je poželeo da u svojoj mašti napravi svoju zemlju snova . Sedeo jena obali jedne srebrne reke i uživao u svetlucanju površine reke koja je mirnoi neprimetno tekla. Odsjaj sunca udarao je u površinu vode i svetlucaočovekovim licem.

Taj treptajtoliko je umirio čoveka da je potpuno zaboravio gde se nalazi. Čovek se potpunoopustio i prepustio mašti. Njegova mašta je bila sasvim jednostavna. Želeo jesamo jedan sasvim običan život koji bi mu podario ženu koju će voleti i koja ćemu se radovati tokom njihovog života.

Ta mašta jednogdana postala je zbilja. Na obali iste reke čovek je upoznao , a kasnije otpočeoživot sa ženom sa kojom se je voleo. Ali ljudi kadkad i ne maštaju , a ljubaviim se ostvaruju. Ja kažem , padaju im s' neba.

Ja ne volim ništašto pada s' neba, već u životu samo želim da dobijem ono što zaslužujem.

Ako pak ništa nezaslužujem, neka , neka ostanem bez tih darova.  Verovatno ih ne zaslužujem , verovatno to voćenije meni namenjeno.

Zato ipak jesamza mesto tamo gde počinje ljubav , ono postoji , znam da postoji.

Ja sam ga upoznao.

Veruješ li ti uto ?

 

Ima, ima........

 

Tražim neke slike večeras i naletoh na fotografije sa mojih putovanja.

Setih se da sam negde napisao jedan tekst o jednom mom putovanju na daleki istok i sa osmehom na licu reših da vam prenesem taj tekst.



Ovu zgodu moram da vam prepričam.



Sećam se svog prvog putovanja na daleki istok. Avion JAT-a poleteo je negde pre ponoći. Linija je bila Beograd-Dubai-Bangkok-Singapur...pa za Australiju.

Let do Bankoka traje 13 sata, s tim što je avion sletao u Dubai, na dva sata pauze.



Ništa posebno, te Novembarske hladne noći , uslovi za poletanje su bili idealni, i avon je krenuo na vreme. Tadašnja moja destinacija bila je Bangkok, tako da sam znao da me očekuje dugotrajan let. Lepo smo se smestili ....ja sam sedeo pored jedne bakice...pored prozora tik uz desno krilo aviona. Avion dobro popunjen.....počeo je da uzleće. I kako je uzletao u pravcu juga.....sve sam imao utisak da zbog težine neće moći da se dovoljno odlepi sa zemlje.....a i ja sam pomalo počeo da se podižem sa sedišta kao da ću moći da mu pomognem u uzletanju. Smešno za ne.



Negde iznad Damaska........osetio sam drmanje mog sedišta. Putnik iza mene počeo je da bukvalo drmusa moje sedište. Putovao je sa nekom devojkom....on onako obučen u hipi stilu se je svo vreme na nemačkom raspravljao sa njom. Drmusanje mog sedišta se je nastavilo. Bio sam učtiv, samo se blago okrenuvši prema njemu u nadi da će ga moj pogled zaustaviti. Ali .....on neće pa neće da prestane ...i dalje je nastavio torturu nad mojim sedištem. Sve to je primetila stjuardesa i okolni putnici. Baka pored koje sam sedeo, samo je prevtala očima.



Nešto kasnije ...došao je i fly director.......i onda sam shvatio da je on Švajcarac, kada mu je šef posade rekao da se upristoji i da to ne bi mogao da radi u Swiss Airu.



Šta mislite......da li ga je poslušao ? Ne. I onda reših ja da stvar preuzmem u svoje ruke. Pitam ja njega kakav problem ima i hoće li prestati da me maltretira ? Tip ...onako unezverene face......mislim da je bio pod nekim sedativom....izvadi digitron......i poče da mi kuca brojeve , kako bi mi objasnio koliko još imam minuta života.



He......proradio je Balkanski mentalitet. Vidim svi putnici čekaju da se nešto desi. Svi su bili umorni od njega. A i ja .......pa ako je ...prevršilo je meru. Neću valjda zbog njega da se vozim na krilo aviona. Uzmem ja njemu iz ruku onaj digitron i lepo ga razbijem o pod. A njega dohvatim za kragnu i opalim mu šamar, tako da je samo seo i ućutao se do kraja putovanja.



Šta mislite kakva je reakcija bila ? Aplauz .......svih putnika, kao da sam bio strelac nekog gola. Posle toga stjuardese su našoj bližoj okolini točili besplatno piće do Bankoka. Jedna mlađa stuardesa.....me je okruživala pažnjom ( kad to nisam znao da iskoristim).

Eto to je jedna moja dogodovština sa jednog putovanja.



 

Svako od nas u životu ima , imao je ili će dobiti svog ličnog manijaka. Neki ga imaju više puta , nekima samo protrči kroz život , a srećnici nikad ne saznaju kako on izgleda , funkcioniše , razmišlja.
Ja mogu da se pohvalim da poslednjih mesec dana imam svog ,, telefonskog manijaka,, . Da , to je grupa onih mekih manijaka , koji jedino kroz život umeju da otkucaju brojeve nekog telefona i stalno se ponavljaju , a da im to ne dosadi.
Već mesec dana , moj mobilni je na udaru nekog ,, unknown number,, i da pri tome taj ne bira vreme poziva.
Pokušavao sam da napravim analizu , ko bi to mogao biti , ali to glupo analiziranje me samo još više umara , pa sam odustao od namere da budem Šerlok Holms i rešio da preduzmem zaštitne mere.
Kao prvo promeniću broj , što i nije neko naučno otkriće , ali promenom broja definitvno biću spašen od ataka , tog psihološki poremećenog stvora.
Međutim, ovaj broj koji imam je ujedno i moj poslovni broj , tako da bih trebao da novi broj razdelim onima koji treba da ga imaju. A ,to je jedno stotinu obaveštenih , od njih pola obavestiti , a kad bolje razmislim ima tu nekih brojeva kojima ne trebam poslati obaveštenje , pa ostaje nekih dvadesetak koji će dobiti moj novi broj mobilnog.
I šta sad ? Pa ništa ! U stvari ko izmisli mobilne telefone , majkedamuga ....
Ranije je bilo lepo , imaš fiksni , govornicu , ako zatreba . Postojala je mogućnost da napišeš pismo , pošalješ mejl. Ovako osećam se kao da imam ugrađen čip i svako me preko mobilnog može locirati.
I tako rešio sam da napustim svoh manijaka , pošto on neće mene. Ovih par dana zvaće me iz call servisa i ponuditi brojeve , jerbo sam ja na pretplatu, tj. post paid.
Trenutni broj koji imam trebam da vratrim, tj. zamenim. A taj broj imam već od 97' godine. Moram , ne mogu da budem pilula nekom manijaku , pa makar to bio i moj manijak. Pilule se samo progutaju , ali već sutradan traže nove.
Odoh da prepisujem brojeve sa kartice , ajd' u zdravlje !