San u javi

Će se ženim sa kineskinju

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 10:55

Skoro je objavljena priča, koju je lansirao državni sekretar iz ministarstva za socijalnu politiku i taman se kao splasnula kad opet krenuše u lov na bratimljenje sa kinezima.

kineskinja 

Vest je glasila ovako :  

Vasiljević: Kosooke snajke dobre zbog budizma

"Bojim se da većina ljudi koji su komentarisali moju izjavu nije ni pročitala ceo intervju, nego su, ne gledajući pozadinu moje zamisli, istrgli stvari iz konteksta i zauzeli suprotne stavove. Naravno da nisam imao iluziju da će me svi podržati i očekivao sam negativne stavove, ali ovo jeste tema o kojoj treba ozbiljno ramišljati", izjavio je Vasiljević za novosadski "Dnevnik", napominjući da se radi o njegovom ličnom stavu.

Vasiljević objašnjava zašto su žene iz Azije najbolji izbor za srpske neženje:

"Pošao sam od toga da je budistička religija veoma slična pravoslavnoj, kao neagresivna vera koja, za razliku od islama, prihvata državu i sistem u kojem živi.

S druge strane, u zemljama koje sam imao na umu je ekonomska situacija još nepovoljnija nego kod nas, pa bi za te žene život u Srbiji bio kvalitativno poboljšanje - isto što za nas znači odlazak na Zapad.

Takođe, radi se o ženama koje dolaze iz ruralnih sredina, koje bi mogle dati ozbiljan doprinos oporavku srpskog sela", smatra Vasiljević.

Po njegovim rečima, ne radi se ni o kakvoj trgovini ljudima, niti bi se žene ovde stavljale u izlog da ih neko bira i kupuje. Vasiljevićeva ideja je bila posredovanje između neoženjenih muškaraca u Srbiji i neudatih žena iz Azije, čime se neke agencije već bave, ali on smatra da je rešavanje problema negativnog nataliteta posao za državu.

"Ne mislim da je moje rešenje idealno, niti ću komentarisati da li su ljudi koji napadaju moju ideju u pravu ili ne, ali očekujem da svako ko kaže da je to glup predlog ponudi bolje i efikasnije rešenje za belu kugu u Srbiji", poručio je Vasiljević u izjavi za "Dnevnik", dodajući da on podržava sve mere zvanične vlasti na rešavanju ovog problema.

I sad ja odoh da razgovaram sa ženom da se razvedemo i da oženim kineskinju, a ona neka se uda za kineza. Ali ja bih se oženio baš sa ovom sa slike, nekako mi odmah upala u oko, pa bih ako čita blog i prepozna se na slici javi.  Reših da budem ,,budista,, valjda to znači da se budim kraj nje! Dakle : ili ona ili mutna Morava!

Bože mi oprosti, budizam i pravoslavlje slični?????????? 


Miris četinara

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 14:48

 

Hm! Možda je to samo zbog iglica borove šume po kojoj sam gazio bos. Onih sasušenih iglica koje su se osušene lomile pod mojim tabanima, a po neka i zabijala u meki deo stopala. Možda je sva priča o njoj počela u borovoj šumi koju nikada nije videla. Miris četinara me je opojno obuzimao i ja sam kao sa nekom lakom mirisnom drogom tada jako počeo o njoj da razmišljam. 
Pitao sam se zašto mi baš u svemu slažemo. Kako to da se naš dogovor odvija u pola minute? A da pri tome ja nju i ne poznajem, čak ni sliku njenu nisam imao. Ali mi smo se od prvog trena i kad se nismo poznavali dobro prepoznali. Da, dobro smo se prepoznali. 
I sada nakon nekon vremena prisećam se tih nekih momenata koji su samo bili putokazi, koje smo i ona i ja sledili i neskriveno išli jedno drugom u susret. A kada se susretneš, onda jedno drugom kažete, hej, pa mi kao da se poznajemo ceo život. To jeste tako! Kako dani prolaze shvatam da se ljudi kroz život traže i možda nekad i prođu jedno pored drugog, ali se tada ne prepoznaju. Pa ipak jednog dana, Bog će ih spojiti!
A ja? Ja Odoh da joj izjavim ljubav!

 


Priča o ljubavi

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 13:55

 

On je bio iz jednog velikog grada. Sećaću se uvek njegovog lika. 
Prosto je svojim pogledom iskazivao ono što je rečima želeo da ispriča.
Imao je vesele oči, onako iz tih očiju dok je pričao mogao si da vidiš iskrenost. 
Živeo je sam i veći deo života provodio u nekakvim putovanjima. Ponekad ga nije bilo i više meseci, 
a ja sam imao taj zadatak da otvorim njegovu kuću i jednom nedeljno je provetrim i zalijem cveće. 
Nikada nisam želeo da preturam po vitrini koja je bila puna nekih ukrasa. Niti sam ga ikad pitao gde ide 
i čime se bavi. Znam da mi je samo ostalo u pameti njegova priča o njoj. 
Jako je voleo jednu ženu. Nije bila iz našeg velikog grada, već je živela na drugom kraju zemlje pored mora. 
Jednog dana upoznao me je sa njom. Mirisila je na okean. U očima sam joj video neku setu i osetio da ga jako voli. 
Bili su jako zaljubljeni jedno u drugo. Videlo se to i u njenim i njegovim očima. Ne znam kako i gde su se pronašli. Ali se 
videlo da pripadaju jedno drugome. Ona je dolazila kod njega i on išao kod nje. Ljubav kao iz knjiga, možda takva ljubav i nije 
opisana u knjigama. Učio sam od njih dvoje.
Jednog zimskog dana ostavio mi je poruku na vratima. Dragi moj druže, ja više ne živim ovde. Kuću sam stavio na prodaju, a ti uđi tamo 
i uzmi ulje od lavandera. Siguran sam da će ti doneti sreću. Deo novca od prodaje kuće biće ti uplaćen na račun, ionako si se brinuo za nju. 
Uzeo sam ulje od lavandera. Imam ga i danas na polici. Donelo mi je sreću. 
Za njega više nikada nisam čuo. Pričalo se da se ona i on šetaju pored mora i da su i dan danas zaljubljeni. 
A ja se ponekad sa osmehom prisetim tog poznanstva i uvek obradujem novom danu i poželim da ima još takvih ljubavi, vredelo bi. 

 


Nemam reči Bog zna kako pametne...

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 20:40

 

Nemam ja više pojma koliko je sati? Da li je jutro ili veče...zamenio sam dan za noć, i malopre ustadoh iz kreveta pa mi prva misao onako bunovnog beše da poželim dobro jutro... Neki prekid filma u trenutku, pa ja i ne znam koliko sam spavao i kada sam legao i kako sam uopšte došao do kreveta. Ma dešava se od prevelikog umora...ali ne onog fizičkog već onog drugog umnog. 

A koliko znam nikad mi se nije dešavalo da se toliko psihički umorim i u nekom predhodnom vremenu moj se život odvijao brzinom vetra i možda i nisam umeo da razmišljam, mislim odmaram. Da baš tako! Neka dinamika života me je terala da stalno budem u nekom pokretu da stalno nešto istražujem i tada i nemaš puno vremena za misli i da se umaraš mislima.

Sada u ovom vremenu sam ukotvio svoj brod u luku. Zabacio sidro i ovaj brod je napokon počeo da shvata da je ovo prava luka za njega iako je bio u razmišljanju ili bolje rečeno u nekoj sopstvenoj sumnji da li sam ja dorastao za ovu luku. Jer mojim bićem kolaju još uvek neka dečačka razmišljanja i moja nezrelost se može primetiti i osetiti od svakoga ko bi uspeo da me upozna. Ali ja nekako nisam davao pristup da me ljudi upoznaju jer sam stalno stavljao neku rampu ispred svoje ličnosti.

I onda sam tu rampu spustio. U upoznavanju sebe pružio sam ruke i sa nekom strepnjom gledao u pravcu koji mi je prijao. U meni su počeli da se bude uragani i kovitlaju moju ličnost. Zbunjivao sam sebe, zbunjivao onog ko mi je pružio ruku. Iz mene su izlazile strepnje, nadanja, one dečačke suze koje su ostale zarobljene i čekale da ih dečak u davnim godinama izbaci. Srećom, uragani jesu jaki ali brzo prođu pa ostane kristalna površina vode koja samo treperi i odaje utisak smirenosti.  

Divljina u meni počela je da se umiruje i da bivam sve razumniji i pristupačniji. Kažu da se oni prerijski pastuvi kad ih pripitomljavaš najviše bore i tada su jači i od lavova. Ali kad ih ukrotiš onda postaju najverniji. 

I tako.... nastaviću ovu priču ...odoh da popijem toplu čokoladu...

  


Kako se čuva ljubav?

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 22:59

 

Majka i dečak hodaju plažom... 
U jednom trenutku dečak upita: "Mama, kako se čuva ljubav??" 
Mama ga pogleda i odgovori: "Uzmi malo peska i stisni šaku..." 
Dečak stisne šaku i što je više stiskao, to je više peska curilo iz nje... 
"Ali mama, pesak mi beži..!!!" 
"Znam, a sada otvori potpuno šaku..." 

Dječak posluša, ali uto dunu vetar i odnese sav pesak s dlana.. 
"Ni ovako ne uspevam zadržati pesak..!!" 
Na to majka, sa smeškom na licu, reče: "Sada uzmi opet malo peska u ruku i drži dlan kao da je u obliku kašike, dovoljno zatvoren da ga sačuvaš i dovoljno otvoren da bude slobodan..." 
Dečak učini kako mu je rečeno i pesak mu ostane na dlanu, zaštićen od vetra i slobodan da ne klizi kroz prste... 

Eto... kako se čuva ljubav...

 

Već par dana čitam ovu priču i pokušavam da je povežem sa stvarnim primerom čuvanja ljubavi.  I onda po ko zna koji put se vratim na reči iz priče ,,dovoljno otvoren da bude slobodan,,

U stvari u ovim rečima je i sadržana glavna formula kad želiš nešto da sačuvaš, a da se ne izgubi. Da, da tako se zaista čuva ljubav. I sad ja sebe prvenstveno pitam koliko sam ja napredovao u tome i da li ja imam taj mehanizam u sebi da nekim svojim ponašanjem ne zatvaram vazduh svojoj ljubavi. Ako to pak činim znam da činim nesvesno, ali ne činim sa namerom već samo želim da moja ljubav bude zaštićena. Ne treba preterivati, sa tim stiskom jer može da zaboli...

Ej, .....a da ja ipak pitam svoju ljubav da li je dobro čuvam... pa to je valjda informacija iz prve ruke! 

čuvati ljubav 

 


Kad se sat zaustavi

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 09:17

Moj sat koji me godinama budio svojim prepoznatljivim alarmom dosadno i glasno puštajući zvukove od jutros ne radi. 
I satovi imaju svoj rok trajanja, valjda se i oni umore od neprekidnog okretanja kazaljki koje uvek nešto pokazuju. 
I možda je i njega sustigao umor da me godinama budi i da mi godinama daje signale da krenem u novi dan, dan neizvesnosti i iskušenja. 
I tako svaki dan, kao neka mašina koja ne zna da zaustavi svoju pokretnu traku u prudoktivnosti ispisivanja vremena. 
A možda se osetio odbačenim, jer sam u poslednje vreme počeo da koristim mobilni za buđenje i sam je rešio da se zaustavi ...ko to zna?
Ali znam da me je budio onda i kada mi je od tog buđenja zavisio neki važan događaj. 
Ispraćao me na posao, na putovanja, a par puta i na neke odlaske kada sam napuštao zemlju i vraćao joj se kao lasta nakon provedenih meseci. 
Budio je i moje ukućane. Uvek na vreme, precizan kao pravi sat koji ne zabušava. 
Od ovog jutra ne radi. Stao je. Reče mi jednom komšija, časovničar, da kad ovaj sat jednom stane, staće za uvek. 
Stavio sam ga u kutiju, i bukvalno mui se zahvalio, što je živeo zajedno samnom jedan deo života, možda 17 godina. 
Kada bi on mogao da napiše svoj dnevnik, verovatno bi imao puno toga da napiše u svojoj hronologiji. 
Odoh sada da kupim novi sat, nekako prazno mi je ono mesto gde je bio ovaj stari. 
Tako ti je i u životu, uvek se dopuni mesto onoga ko nestane. 
A ja! Nadam se da će mi novi sat pokazivati neko nove vreme. Novo vreme, novih nadanja i strepnji. I da ćemo zajedno živeti u vremenu koje nailazi sa neskrivenom nadom. 

 


Znakovi pored puta

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 16:03

Juče sam se vraćajući sa posla pešice imao bliski susret sa jednim automobilom. Jednostavno nisam ga ni primetio. Samo sam skrenuo u stranu da pređem put i samo mi je očešao list na levoj nozi. Ništa strašno, ali se onaj vozač prepao, pa sam mu se Bog zna kako izvinjavao. 
Srećom nisam napravio štetu na automobilu i mogu reći da smo ipak svi dobro prošli. A šta je moglo da bude? To nije sada ni važno ni bitno. Kad te povuče neka sila u stranu onda shvatiš da je to Božja volja i da te možda Bog doziva. A ti mu onako u jagnjećoj koži kažeš : Bože, pa pusti me još malo da udišem ovaj vazduh, evo neću ni da trošim hranu, samo da udišem vazduh!
Sećam se kada sam negde davnih osamdesetih godina imao sličan susret, oči u oči sa crnim demonom. A da znate da su mu oči stvarno crvene i krupne. I da su mu jako pohlepe, osetio sam to. 
Vozio se motociklom, i išao ipak polako. Na jednoj raskrsnici, zamislite Fića, skreće levo iz mog suprotnog pravca. I kako mu ja bežim, on me centrira i.... BUM!!!!. Udari me, ja se razletoh kao ptičica bez perja i završih na trotoaru pored jedne ograde. Kao u crtanim filmovima. E sad ja nisam ni primetio da sam u stvari u tom letu malo izlupao glavu i da mi je kažu očevici glava bila kao fontana. A pri tome me je Fića tako klepnuo da mi je polomio stopalo. 
Sećam se ja ustao... i krenuo ka onom liku iz Fiće, a ljudi oko mene kao da su videli satanu. 
Jedan čovek stao je kolima, ja ušao u auto i odvezo me do hitne pomoći. Eeeee, tek tu nastaje drama. Posle nekoliko koraka, ja više nisam osetio nogu i jednostavno padnem. Mislite da me je neko primetio? Niko.... 
Verovali ili ne ...ja sam dopuzao do vrata hitne pomoći i bukvalno isprepadao one sestre i lekare. 
Tek tada sam shvatio da će me neko zbrinuti. I ... epilog ....šest meseci nepokretna noga ... kad sam prohodao rodio sam se drugi put. Počeo da se bavim sportom, bio jako upešan sportista i pobedio sve predrasude o mogućim posledicama. 
I juče umalo.... i to opet leva noga. 
I sad razmišljam već ceo dan o tome. Valjda mi kasni paljenje. 
U stvari kad ti se dese takva neka cimanja u životu, tek tada shvatiš da ti je život i zdravlje ono najvažnije. Ništa drugo što te prati nije važno. Novac dođe i ode i može se uvek zaraditi. Ali sebe nikad ne možeš zaraditi. Jer ako te nema, onda te otuguju i kako kažu ljudi....,,svako čudo, za tri dana,, i svako nađe neko svoje parče neba i nastavi sa životom. 
Mislim da su sve to znakovi pored puta. Počeću da ih pratim!

znakovi 


Spavaš, a budan si

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 07:45

Noćas sam se budio i spavao nekim čudnim snom. Nešto kao spavam, a budan sam. Sećam se da mi se to desilo i jednom ranije u jednoj Januarskoj noći kada je zima ostavila poruke na prozoru moje sobe. Ovog puta jesen je ćutala, kao da želi da mi ćutanjem prenese misli i usmeri me ka pravom putu. 

A to spavanje je zaista tako čudno. Spavaš, a budan si. Znaš da si utonuo u snove, a osećaš okolinu oko sebe i čak začuješ i kretanje mačke po zudu ograde i crep koji se pomera pod njenim korakom.

Onako, uzdahneš u snu i okreneš se na drugu stranu jastuka, podglaviš se dlanovima i opet toneš sve dublje. Mozak je u tim trenucima prazan, u stanju off i on ne ume i ne može da pokrene mašinu misli. A možda je i bolje tako. Misli koje su me ovih dana obavile kao zavoj koji se obmotava oko mumije su mi jako nesređene, a njihov dijagram i amplituda se kreću iz minusa u plus. Kao neko smirivanje tla u seizmologiji ljudske duše.

Pa ipak!

Moj deda koji sada sa neba daje pravce moga kretanja, govorio je : ,,Bože sačuvaj me noći, jutrom ću se sam sačuvati,,. Prvo deceembarsko jutro poželelo mi je dobro jutro. Otvorio sam širom prozor i raširio ruke, nasmešio se i zažmurio. U sebi promrljao : Dobro jutro svete!

 


Ovih dana

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 12:47

Ovih dana pokušavam da sastavim misli koje mi se nekako kao tanke niti prekidaju i ostaju nepovezane. Ovih dana pokušavam da što češće koristim reč ,,ljubav,, kao neki sopstveni odbrambeni mehanizam. Ovih sam dana neka svoja razmišljanja stavio pod eutanaziju i čekam neko novo vreme da ih oživim. 

A reč ljubav, je kao da uključim peć u hladnoj prostoriji i onda se zagrevam pored nje. Sama reč ljubav u meni podstiče hiljade misli. Baš one misli koje su kao neka vojska koja se bori protiv loših sopstvenih razmišljanja. U toj borbi bivam iscrpljen, ali uvek pobedi ljubav i njen nagon da znam zašto se borim. 

I možda je sreća u svemu što imam takvo oružje u neprekidnoj borbi sa samim sobom. Možda ja na neki način povređujem ljude oko sebe predstavljajući im moje Krstaške emotivne ratove, ali znam da ta namera ne postoji i želim da i oni znaju.

Kako god nastavaljam borbu sa vetrenjačama u neprekidnoj liniji pokretne trake moga života.

Dobro je dok mi u toj borbi pomaže ljubav! Šta ću ako je ne bude?

 


Neispričana priča

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 15:32

Šta sve ljubav može da uradi, postavljao sam sam sebi pitanja ali nikada nisam imao odgovor. 
U tom sklopu emotivnog naboja u ljubavi se dešavaju ,,ljubavne erupcije,, za ko je sam shvatio da samo ojačavaju ljubav kao kad gradiš zgradu i zalivaš gvožđe betonom. 
Osetio sam kako izgleda kad sa voljenom ratuješ emocijama i kad znaš da taj rat niko ne dobija, shvatiš da on u stvari nije ni potreban, ali potrebno je da sve te emocije utrošiš na voljeno biće. 
Kada bi neko prišao i opalio mi šamar, ja bih mu uzvratio. Ali njoj, njoj je bilo sve dozvoljeno. Čak i da me fizički povredi i opali šamar, iako to ona ne bi uradila. 
Shvatio sam da sam postao njena svojina koju je ona čuvala kao najdraži biser i često bi se u šali kačili onim tinejdžerskim razmišljanjima : ko koga više voli? 
U stvari oboje smo jedno drugo voleli ludo da bi mogli mnogi da nam pozavide. 
LJubav o kojoj bi i knjiga napisana o njoj mogla da postane bestseler. Bila je to naša ljubav. Njena i moja. Jaka kao stena, lepa kao planinska orhideja i nadasve čežnjiva. 
U tim čežnjama jedno za drugim, dešavalo se da potonemo i da ja kao neodrasli dečak saspem njoj u lice uvrede koje bi je pokosile, ali je ona bivala iznad mene i uspevala da pobedi moju nesigurnost i moju nepromišljenost. Grešio sam priznajem. Kajem se. Ali sam grešio u toj reci ljubavnih emocija koje su sve moje puteve usmerivali ka njoj. 
Na kraju sam shvatio ko je ona i koliko se trebam boriti za njenu ruku, njen dodir, njen pogled. 
Kako je vreme prolazilo, ona je smirivila nemirnog duha i meni i moje biće usmerivala ka nekim mirnim i sigurnim vodama. Jer nadasve želela da mi stvori sigurnost. Osetila je nemir velikog dečaka u meni i znala kako da ugasi taj plamen koji se širio mojim bićem. 
I sada znam, znam ko je ona i ko ju je poslao. Sve znam!

 



Powered by blog.rs