San u javi

Nemam običaj da legnem popodne već uvek nešto pronađem da radim pa makar to bilo i sedenje pored kamina i zurenje u vatru. 
Preko leta u to vreme vozim bajs po najvećoj vrućini i mnogi mi kažu da u sebi imam neku dozu ludosti i da ne umem da se čuvam. 
Za popodnevni odmor trebam da imam jake razloge. Znate ono kao kad majka istuče dete pa se ono nakon toga uspava. E mene ovaj put nije istukla ali sam se osećao jako umorno i stalno sam bacao pogled prema krevetu, kao da želim da sa njime obavim neki važan razgovor. 
Bio sam sam u kući. Napolju snegovito, hladno. U sobi polutama. Vatra pucketa u kaminu. Svetla pogašena. TV ugašen. Samo je svetlost dopirala sa monitora kompjutera. Idealni uslovi da se otisnem na put kroz sobu pored stočića i dvoseda do troseda i ulogorim se u toj oazi. 
Pre toga pustio sam muziku. Tačnije Toše Proeskog, sve pesme koje posedujem na hardu, da se jedna za drugom smenjuju. 
Uzeo sam ćebe, legao u krevet. Podglavio se malim jastučićem. Pokrio se. Stavio levu ruku ispod glave i utonuo u stanje nekog potonuća.
Kao da sam počeo da tonem. Sa kompjutera je dopirala muzika i pesme Tošeta na makedonskom. One su me dodatno ponirale i ja sam najednom postao podmornica koja je počela da zaklapa sve otvore na sebi i ponire u dubine. 
Ovo potonuće me je podsetilo na osećaj koji sam dva puta doživeo u životu. Dva puta sam se napio i tada sam u krevetu bukvalno tonuo. Toneš, a nikako da dotakneš dno!
A sada sa zaklopljenim očima komunicirao sam mozgom sa muzikom koja me je prosto obavila i pretvorila u neku muzičku mumiju. 
Uspavao sam se!
Posle nekog vremena sam se probudio. U sobi potpuni mrak. Muzika je i dalje dopirala do mojih ušiju. U trenutku nisam znao koliko je sati. I da li je gluvo doba noći ili vreme pred svitanje. Telo mi je bilo jako teško i nisam prosto mogao da ustanem. Napolju sam začuo zvuk praska petardi. Aha, znači još sam u vremenu novogodišnjih praznika. Laknulo mi je. Eto mogu da se obradujem i petardi. 
Ustao sam jedva nekako. Šta će tek biti kad ostarim? Ili bolje da ne ostarim. Šta fali Džems Dinu, umro mlad ali poznat, jedino što mene poznaje mali broj ljudi pa bi me vremenom i oni izbrisali iz uma. E neka ipak ću prvo da postanem poznat, a posle idem na dogovor sa Bogom da vidilmo šta ćemo i kako ćemo. I na koje rajsko ostvo će me poslati. E ovo spavanje popodne više umara nego što odmara. 
Zato sam odlučio da odem i popijem kafu. Upalio sam sva moguća svetla u kući. Čak i u kupatilu iako tamo nema nikoga. Neka svetli samo, što jače!

Čvrstim koracima gazim po snegu koji škripi pod mojim nogama. 
Sigurno je temperatura spala dobro ispod nule, jer je i sneg od hladnoće poćeo da se sakuplja. 
Zakopčao sam jaknu do kraja i zavukao glavu koliko mogu pod kragnom jakne .
Jako je hladno napolju. Nema na ulici nikoga, samo prođe po neki auto čije gume šušte gazeći sneg.
Krećem se nekim ulicama koje su poluosvetljene. Prolazim pored kuća u kojima se vidi po neka upaljena lampa čija slaba svetlost dopire u dvorišta.
Ne volim slabo svetlo u sobi. Volim da mi sve blješti i da mi svetlost ne pravi senku. 
Pa ipak volim se kretati po mraku, kao neki lopov koji krade noć i stavlja je u džepove. 
Moji su džepovi prepuni ukradenih noći, koje popunjavam u nekom svom albumu života. I svaka noć je posebna i o svakoj se može ispričati neka nova priča.
I ove sam večeri dok sneg tiho pada izašao da u svoj album sakupim još jednu noć. 
Ne ona neće biti posebna kao noći od pre nekoliko dana, ali će popuniti još jedno upražnjeno mesto u mom životnom albumu.
Neka ga nek se puni. Nek ide samo, nek ide. 

Znam da se približava kraj, ali pokušavam ga nekako odgoditi
Kao kad izvadiš bateriju iz sata i on prestane da kuca. Teško je zaustaviti vreme,
koje neumorno teče kao neka mirna reka koja ne ostavlja nikakav šum u svom toku.
Takve su reke na dalekom istoku. Takva je i reka Chao Phraya, koju sam jednom prošao preko jednog mosta,
a da sam pri tome zadržao dah ne dišući više od pola minute. Rekoše mi da ako zaustavim dah, zaustaviću i vreme
i želja će mi se ispuniti kad stvarno bude bila potrebna. Nikada od tada nisam poželeo nikakvu želju. Nikada.
A znam da sam svo vreme negde u potiljku u nekoj skrivenoj vijugi moga mozga čuvao tu želju.
Imao sam običaj da sedim na nekoj klupi pored reke i gledam u nju nepomično, čak nisam mogao ni da shvatim u kom pravcu je njen tok.
Sve velike reke nemaju vidljiv tok, sve velike reke umeju da zaustave vreme.

Sada bih kada bih mogao, pokupio prtljag i za uvek otišao toj reci, tom životu bez reči zbogom samom sebi.
Da pokušam da zaustavim vreme, da ne dozvolim kraj…

Skoro je objavljena priča, koju je lansirao državni sekretar iz ministarstva za socijalnu politiku i taman se kao splasnula kad opet krenuše u lov na bratimljenje sa kinezima.

Vest je glasila ovako :  

Vasiljević: Kosooke snajke dobre zbog budizma

"Bojim se da većina ljudi koji su komentarisali moju izjavu nije ni pročitala ceo intervju, nego su, ne gledajući pozadinu moje zamisli, istrgli stvari iz konteksta i zauzeli suprotne stavove. Naravno da nisam imao iluziju da će me svi podržati i očekivao sam negativne stavove, ali ovo jeste tema o kojoj treba ozbiljno ramišljati", izjavio je Vasiljević za novosadski "Dnevnik", napominjući da se radi o njegovom ličnom stavu.

Vasiljević objašnjava zašto su žene iz Azije najbolji izbor za srpske neženje:

"Pošao sam od toga da je budistička religija veoma slična pravoslavnoj, kao neagresivna vera koja, za razliku od islama, prihvata državu i sistem u kojem živi.

S druge strane, u zemljama koje sam imao na umu je ekonomska situacija još nepovoljnija nego kod nas, pa bi za te žene život u Srbiji bio kvalitativno poboljšanje - isto što za nas znači odlazak na Zapad.

Takođe, radi se o ženama koje dolaze iz ruralnih sredina, koje bi mogle dati ozbiljan doprinos oporavku srpskog sela", smatra Vasiljević.

Po njegovim rečima, ne radi se ni o kakvoj trgovini ljudima, niti bi se žene ovde stavljale u izlog da ih neko bira i kupuje. Vasiljevićeva ideja je bila posredovanje između neoženjenih muškaraca u Srbiji i neudatih žena iz Azije, čime se neke agencije već bave, ali on smatra da je rešavanje problema negativnog nataliteta posao za državu.

"Ne mislim da je moje rešenje idealno, niti ću komentarisati da li su ljudi koji napadaju moju ideju u pravu ili ne, ali očekujem da svako ko kaže da je to glup predlog ponudi bolje i efikasnije rešenje za belu kugu u Srbiji", poručio je Vasiljević u izjavi za "Dnevnik", dodajući da on podržava sve mere zvanične vlasti na rešavanju ovog problema.

I sad ja odoh da razgovaram sa ženom da se razvedemo i da oženim kineskinju, a ona neka se uda za kineza. Ali ja bih se oženio baš sa ovom sa slike, nekako mi odmah upala u oko, pa bih ako čita blog i prepozna se na slici javi.  Reših da budem ,,budista,, valjda to znači da se budim kraj nje! Dakle : ili ona ili mutna Morava!

Bože mi oprosti, budizam i pravoslavlje slični?????????? 

Hm! Možda je to samo zbog iglica borove šume po kojoj sam gazio bos. Onih sasušenih iglica koje su se osušene lomile pod mojim tabanima, a po neka i zabijala u meki deo stopala. Možda je sva priča o njoj počela u borovoj šumi koju nikada nije videla. Miris četinara me je opojno obuzimao i ja sam kao sa nekom lakom mirisnom drogom tada jako počeo o njoj da razmišljam. 
Pitao sam se zašto mi baš u svemu slažemo. Kako to da se naš dogovor odvija u pola minute? A da pri tome ja nju i ne poznajem, čak ni sliku njenu nisam imao. Ali mi smo se od prvog trena i kad se nismo poznavali dobro prepoznali. Da, dobro smo se prepoznali. 
I sada nakon nekon vremena prisećam se tih nekih momenata koji su samo bili putokazi, koje smo i ona i ja sledili i neskriveno išli jedno drugom u susret. A kada se susretneš, onda jedno drugom kažete, hej, pa mi kao da se poznajemo ceo život. To jeste tako! Kako dani prolaze shvatam da se ljudi kroz život traže i možda nekad i prođu jedno pored drugog, ali se tada ne prepoznaju. Pa ipak jednog dana, Bog će ih spojiti!
A ja? Ja Odoh da joj izjavim ljubav!

On je bio iz jednog velikog grada. Sećaću se uvek njegovog lika. 
Prosto je svojim pogledom iskazivao ono što je rečima želeo da ispriča.
Imao je vesele oči, onako iz tih očiju dok je pričao mogao si da vidiš iskrenost. 
Živeo je sam i veći deo života provodio u nekakvim putovanjima. Ponekad ga nije bilo i više meseci, 
a ja sam imao taj zadatak da otvorim njegovu kuću i jednom nedeljno je provetrim i zalijem cveće. 
Nikada nisam želeo da preturam po vitrini koja je bila puna nekih ukrasa. Niti sam ga ikad pitao gde ide 
i čime se bavi. Znam da mi je samo ostalo u pameti njegova priča o njoj. 
Jako je voleo jednu ženu. Nije bila iz našeg velikog grada, već je živela na drugom kraju zemlje pored mora. 
Jednog dana upoznao me je sa njom. Mirisila je na okean. U očima sam joj video neku setu i osetio da ga jako voli. 
Bili su jako zaljubljeni jedno u drugo. Videlo se to i u njenim i njegovim očima. Ne znam kako i gde su se pronašli. Ali se 
videlo da pripadaju jedno drugome. Ona je dolazila kod njega i on išao kod nje. Ljubav kao iz knjiga, možda takva ljubav i nije 
opisana u knjigama. Učio sam od njih dvoje.
Jednog zimskog dana ostavio mi je poruku na vratima. Dragi moj druže, ja više ne živim ovde. Kuću sam stavio na prodaju, a ti uđi tamo 
i uzmi ulje od lavandera. Siguran sam da će ti doneti sreću. Deo novca od prodaje kuće biće ti uplaćen na račun, ionako si se brinuo za nju. 
Uzeo sam ulje od lavandera. Imam ga i danas na polici. Donelo mi je sreću. 
Za njega više nikada nisam čuo. Pričalo se da se ona i on šetaju pored mora i da su i dan danas zaljubljeni. 
A ja se ponekad sa osmehom prisetim tog poznanstva i uvek obradujem novom danu i poželim da ima još takvih ljubavi, vredelo bi. 

Nemam ja više pojma koliko je sati? Da li je jutro ili veče...zamenio sam dan za noć, i malopre ustadoh iz kreveta pa mi prva misao onako bunovnog beše da poželim dobro jutro... Neki prekid filma u trenutku, pa ja i ne znam koliko sam spavao i kada sam legao i kako sam uopšte došao do kreveta. Ma dešava se od prevelikog umora...ali ne onog fizičkog već onog drugog umnog. 

A koliko znam nikad mi se nije dešavalo da se toliko psihički umorim i u nekom predhodnom vremenu moj se život odvijao brzinom vetra i možda i nisam umeo da razmišljam, mislim odmaram. Da baš tako! Neka dinamika života me je terala da stalno budem u nekom pokretu da stalno nešto istražujem i tada i nemaš puno vremena za misli i da se umaraš mislima.

Sada u ovom vremenu sam ukotvio svoj brod u luku. Zabacio sidro i ovaj brod je napokon počeo da shvata da je ovo prava luka za njega iako je bio u razmišljanju ili bolje rečeno u nekoj sopstvenoj sumnji da li sam ja dorastao za ovu luku. Jer mojim bićem kolaju još uvek neka dečačka razmišljanja i moja nezrelost se može primetiti i osetiti od svakoga ko bi uspeo da me upozna. Ali ja nekako nisam davao pristup da me ljudi upoznaju jer sam stalno stavljao neku rampu ispred svoje ličnosti.

I onda sam tu rampu spustio. U upoznavanju sebe pružio sam ruke i sa nekom strepnjom gledao u pravcu koji mi je prijao. U meni su počeli da se bude uragani i kovitlaju moju ličnost. Zbunjivao sam sebe, zbunjivao onog ko mi je pružio ruku. Iz mene su izlazile strepnje, nadanja, one dečačke suze koje su ostale zarobljene i čekale da ih dečak u davnim godinama izbaci. Srećom, uragani jesu jaki ali brzo prođu pa ostane kristalna površina vode koja samo treperi i odaje utisak smirenosti.  

Divljina u meni počela je da se umiruje i da bivam sve razumniji i pristupačniji. Kažu da se oni prerijski pastuvi kad ih pripitomljavaš najviše bore i tada su jači i od lavova. Ali kad ih ukrotiš onda postaju najverniji. 

I tako.... nastaviću ovu priču ...odoh da popijem toplu čokoladu...

Majka i dečak hodaju plažom... 
U jednom trenutku dečak upita: "Mama, kako se čuva ljubav??" 
Mama ga pogleda i odgovori: "Uzmi malo peska i stisni šaku..." 
Dečak stisne šaku i što je više stiskao, to je više peska curilo iz nje... 
"Ali mama, pesak mi beži..!!!" 
"Znam, a sada otvori potpuno šaku..." 

Dječak posluša, ali uto dunu vetar i odnese sav pesak s dlana.. 
"Ni ovako ne uspevam zadržati pesak..!!" 
Na to majka, sa smeškom na licu, reče: "Sada uzmi opet malo peska u ruku i drži dlan kao da je u obliku kašike, dovoljno zatvoren da ga sačuvaš i dovoljno otvoren da bude slobodan..." 
Dečak učini kako mu je rečeno i pesak mu ostane na dlanu, zaštićen od vetra i slobodan da ne klizi kroz prste... 

Eto... kako se čuva ljubav...

Već par dana čitam ovu priču i pokušavam da je povežem sa stvarnim primerom čuvanja ljubavi.  I onda po ko zna koji put se vratim na reči iz priče ,,dovoljno otvoren da bude slobodan,,. 

U stvari u ovim rečima je i sadržana glavna formula kad želiš nešto da sačuvaš, a da se ne izgubi. Da, da tako se zaista čuva ljubav. I sad ja sebe prvenstveno pitam koliko sam ja napredovao u tome i da li ja imam taj mehanizam u sebi da nekim svojim ponašanjem ne zatvaram vazduh svojoj ljubavi. Ako to pak činim znam da činim nesvesno, ali ne činim sa namerom već samo želim da moja ljubav bude zaštićena. Ne treba preterivati, sa tim stiskom jer može da zaboli...

Ej, .....a da ja ipak pitam svoju ljubav da li je dobro čuvam... pa to je valjda informacija iz prve ruke! 

Moj sat koji me godinama budio svojim prepoznatljivim alarmom dosadno i glasno puštajući zvukove od jutros ne radi. 
I satovi imaju svoj rok trajanja, valjda se i oni umore od neprekidnog okretanja kazaljki koje uvek nešto pokazuju. 
I možda je i njega sustigao umor da me godinama budi i da mi godinama daje signale da krenem u novi dan, dan neizvesnosti i iskušenja. 
I tako svaki dan, kao neka mašina koja ne zna da zaustavi svoju pokretnu traku u prudoktivnosti ispisivanja vremena. 
A možda se osetio odbačenim, jer sam u poslednje vreme počeo da koristim mobilni za buđenje i sam je rešio da se zaustavi ...ko to zna?
Ali znam da me je budio onda i kada mi je od tog buđenja zavisio neki važan događaj. 
Ispraćao me na posao, na putovanja, a par puta i na neke odlaske kada sam napuštao zemlju i vraćao joj se kao lasta nakon provedenih meseci. 
Budio je i moje ukućane. Uvek na vreme, precizan kao pravi sat koji ne zabušava. 
Od ovog jutra ne radi. Stao je. Reče mi jednom komšija, časovničar, da kad ovaj sat jednom stane, staće za uvek. 
Stavio sam ga u kutiju, i bukvalno mui se zahvalio, što je živeo zajedno samnom jedan deo života, možda 17 godina. 
Kada bi on mogao da napiše svoj dnevnik, verovatno bi imao puno toga da napiše u svojoj hronologiji. 
Odoh sada da kupim novi sat, nekako prazno mi je ono mesto gde je bio ovaj stari. 
Tako ti je i u životu, uvek se dopuni mesto onoga ko nestane. 
A ja! Nadam se da će mi novi sat pokazivati neko nove vreme. Novo vreme, novih nadanja i strepnji. I da ćemo zajedno živeti u vremenu koje nailazi sa neskrivenom nadom. 

Juče sam se vraćajući sa posla pešice imao bliski susret sa jednim automobilom. Jednostavno nisam ga ni primetio. Samo sam skrenuo u stranu da pređem put i samo mi je očešao list na levoj nozi. Ništa strašno, ali se onaj vozač prepao, pa sam mu se Bog zna kako izvinjavao. 
Srećom nisam napravio štetu na automobilu i mogu reći da smo ipak svi dobro prošli. A šta je moglo da bude? To nije sada ni važno ni bitno. Kad te povuče neka sila u stranu onda shvatiš da je to Božja volja i da te možda Bog doziva. A ti mu onako u jagnjećoj koži kažeš : Bože, pa pusti me još malo da udišem ovaj vazduh, evo neću ni da trošim hranu, samo da udišem vazduh!
Sećam se kada sam negde davnih osamdesetih godina imao sličan susret, oči u oči sa crnim demonom. A da znate da su mu oči stvarno crvene i krupne. I da su mu jako pohlepe, osetio sam to. 
Vozio se motociklom, i išao ipak polako. Na jednoj raskrsnici, zamislite Fića, skreće levo iz mog suprotnog pravca. I kako mu ja bežim, on me centrira i.... BUM!!!!. Udari me, ja se razletoh kao ptičica bez perja i završih na trotoaru pored jedne ograde. Kao u crtanim filmovima. E sad ja nisam ni primetio da sam u stvari u tom letu malo izlupao glavu i da mi je kažu očevici glava bila kao fontana. A pri tome me je Fića tako klepnuo da mi je polomio stopalo. 
Sećam se ja ustao... i krenuo ka onom liku iz Fiće, a ljudi oko mene kao da su videli satanu. 
Jedan čovek stao je kolima, ja ušao u auto i odvezo me do hitne pomoći. Eeeee, tek tu nastaje drama. Posle nekoliko koraka, ja više nisam osetio nogu i jednostavno padnem. Mislite da me je neko primetio? Niko.... 
Verovali ili ne ...ja sam dopuzao do vrata hitne pomoći i bukvalno isprepadao one sestre i lekare. 
Tek tada sam shvatio da će me neko zbrinuti. I ... epilog ....šest meseci nepokretna noga ... kad sam prohodao rodio sam se drugi put. Počeo da se bavim sportom, bio jako upešan sportista i pobedio sve predrasude o mogućim posledicama. 
I juče umalo.... i to opet leva noga. 
I sad razmišljam već ceo dan o tome. Valjda mi kasni paljenje. 
U stvari kad ti se dese takva neka cimanja u životu, tek tada shvatiš da ti je život i zdravlje ono najvažnije. Ništa drugo što te prati nije važno. Novac dođe i ode i može se uvek zaraditi. Ali sebe nikad ne možeš zaraditi. Jer ako te nema, onda te otuguju i kako kažu ljudi....,,svako čudo, za tri dana,, i svako nađe neko svoje parče neba i nastavi sa životom. 
Mislim da su sve to znakovi pored puta. Počeću da ih pratim!