San u javi

My destiny

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 23:34

Ponekad se sretnemo u nekom našem svetu, i pogledamo ćuteći. Ona samo ćuti, a ja progovorim po koju reč i onda zajedno ćutim sa njom.

Svaki dan ona me prati i kao neki verni drug ne ispušta iz svojih ruku.

Neki dan me kao malo dete mazi, a neki put se obruši svom silom na mene i dotuče me i spusti na dno.

A onda ja ustanem stresem prašinu sa ovog mog kaputa života i nastavim da koračam.

I tako opet je sretnem i nikad ne znam kakva će biti prema meni danas.

Vreme teče kao neka mirna reka koju ponekad uzburka neki brod što plovi i napravi talase koji zapljuskuju obale života. A ona uvek ista, lepa, najlepša… i kad je sretnem svaki dan meni uzigra srce, a ja ne znam kakva će biti toga dana prema meni.

Jedino znam da će me pratiti kroz ceo moj život.

 

To je ona, ime joj je ,,Sudbina,,!

 

sudbina
 

 


Čokolada

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 19:07

Znam da sam je puno voleo, i znam da je svaki dan gledala kroz prozor da ja prođem negde posle ponoći i da ostavim čokoladu ispred njenih vrata, onako krišom. A ona bi se pravila da ne zna ništa i uzimala bi čokoladu, brzo odmotavala i halapljivo bi je pojela. 

Imala je plavu kosu sa nekim loknama koje su se kao spirale uvijale i pravile neke čudne valove kada se kretala. Nekada bih pojurio za njom da joj ulovim te uvojke i ne retko voleo sam da sa njima dotaknem svoje lice.

Bila je srećna samnom, i znam da je ta naša mladalačka ljubav bila tako čista i iskrena da smo oboje uživali u njenim darovima. 

Onda je ona posle završene škole otišla na studije. Bila je odličan đak, i odličan student. Javljala mi se je iz daljine svaki dan po nekoliko puta. Kad god sam bio pored telefona ona bi stalno ponavljala da me voli i da ne može bez mene.

Bio sam jako lep i zgodan mladić i devojke su prosto otkidale zamnom. Ona se je bojala da je ne ostavim i da se ne rastanemo zbog te daljine koja nas je svakodnevno mučila. Zato mi je i pisala pisma i po koju pesmu. Još uvek čuvam pesme koje mi je napisala.

I onda nakon dve godine njenog studiranja, nemirni momački povetarac je prošao mojim bićem. Upoznao sam nju. U jednoj diskoteci. Crnku prelepih zelenih očiju. U početku smo se samo družili viđajući se na korzou. Jednog dana smo krenuli zajedno kući i u toj šetnji ostali zajedno. Sada mi je ona žena sa kojom živim i gajim decu.

A ona moja plavuša, nije mogla da istrpi naš raskid i nikada se više nije vratila u naš grad posle studija.

Prošlo je puno vremena, a ja i dalje ne znam kako se ugasila ta ljubav, samo znam da je negde u dubini svoje duše još uvek volim. Njen lik se izgubio u mojoj memoriji. Ostali su samo spomenari jedne nežne i mirne ljubavi.

Juče šetajući gradom sreo sam poznato žensko lice. Sreo sam moju plavušu. Na tren se nisam srušio od slučajnog susreta. Samo smo se na trenutak pogledali i bez ikakvog razgovora nastavili svak svojim putem. 

Rekoše mi da se nije udavala, patila je dugo za nekim momkom iz njene mladosti...

(posvećeno mom drugu Bucku)

 


Dobra moja

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 15:00

U tvojoj postelji, gostujem ja svake noći.

Kad staviš glavu na jastuk, kad tvoje lice opušteno zatvori oči, ja te nevidljivim dodirom dotaknem i pomilujem po glavi. Pa ti onda priđem i nečujno šapnem : Laku noć ljubavi moja! Mirno spavaj i sanjaj lepe ispletene snove. Ukrašene cvetovima i laticama koje lelujavo padaju na tvoj jastuk.

Jednom sam ti se zakleo da ću te čuvati. Znam da orkani ponekad naprave buru na mirnom moru. Moja kletva je večna i neka me ne bude i neka me đavoli rastrgnu ako ne uradim ono što obećam. Ja umem pogrešiti, ali ne umem prestati voleti.

A ti dok ti govorim reči dok spavaš, smešićeš se onako zagonetno kako baš ja volim. I taj tvoj osmeh će mi grejati dušu i svanuća moja sunca će rađati i rasterati sve magle i kiše.

Ja ću te onda poljubiti nevidljiv i nečujan. U snu ćeš osetiti sreću i nasmejana ćeš se probuditi .

Na tvom obrazu s' jutra ostaće crvenilo od poljubca onog nevidljivog. Ugledaćeš se u ogledalu i osećati kao da sam bio i prošao tvojom sobom zatvorivši nečujno vrata.

A onda ću i naredne noći doći da te pokrijem i čuvam svojom ljubavlju.

Mirno spavaj dušo moja, ne otvaraj oči dok spavaš, da se nikada ne bi izgubio ovaj san ni ja sa njim!

Dobra moja.

laku noc 


Priča o dečaku

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 11:00

Ovih dana pomalo pišem o ljudima koji me okružuju, valjda me neka unutrašnja sila tera da napišem i kažem koju reč, da ostane barem zapisana ovde na ovom mestu i da tu miruje. Da kad slučani prolaznik obiđe ovaj blog može da pročita kako sam ja razmišljao i kako me je vodila neka moja zvezda vodilja kroz život.  

Rešio sam da napišem koji redak o jednom dečaku koji mi je nekom svojom unutrašnjom dobrotom koju sam u njemu prepoznao, ušao u srce i zavoleo sam gao kao da mi je rod rođeni. 

Sećam se jednog letnjeg dana u nekom dalekom gradu i tog prvog susreta sa jednim dečakom kome mogu po mojim godinama starosti da budem otac. Upoznavši se sa tim detetom na sam dodir ruke i pogled onog momka, prepoznao sam u njemu onu pravu dečačku dobrotu, a oči kao u srne samo su potkrepljivale moje misli da su srećni roditelji što su uspeli da usmere dobrotu na dete koje izrasta. 

Drugi put smo se videli na nekoj fudbalskoj utakmici, kada sam već primetio da se njegov lik srazmerno izrastanju menja i formira neke nove crte. Sedeli smo na tribini stadiona i navijali za isti klub, ali on je tada pošao samnom da gleda klub koji sam ja pratio. Valjda je odmah procenio da treba da bude na mojoj strani i čak počeo da navija i pomalo se nervira. Sada se smeškam pri sećanju na taj dan. 

Treći put smo zajedno putovali i usput se šalili na račun drugih. I opet se vraćam na one vesele oči koje mi zaista puno kazuju. Ja sam video to dete par puta, a upoznao ga kao da ga poznajem od malena. Neke ljude i neku decu viđam vrlo često, ali ih ne poznajem jer nisam umeo ili nisu hteli da ih upoznam. A ovo dete kao da je želelo da nekom tamo čiki kaže : eto takav sam ja čiko.

Naravučenije ovog mog pisanja je da se dobri ljudi stvaraju samim rođenjem i da im život čuva tu dobrotu koju uspeju ili ne da pokažu u svom okruženju.

Ne znam koliko dugo ću ga poznavati, još godinu, još jedam mesec ili još koji dan, ali znam da su moje želje da i on jednog dana kao ja upozna neke nove klince kojima će se diviti.

Neka ga Bog čuva, srećna mu plovidba kroz život!

Biće to dobar čovek.

 

boy
 

 


Ćutanje

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 19:00

 

Znaš, puno je prepreka postavljeno ispred mene da bih se oslobodio i bio onakav kakvog bi me želela.

Puno toga započnem, krenem, pa se zaustavim i kažem, vrati se, vrati.

Pa onda pođem da ti kažem ono što ti nikada nisam rekao, sakupm svu snagu ovog univerzuma i onda na pola puta ja jednostavno stanem. Pobijem glavu ka zemlji i moje misli se raspše i nestanu kao baloni od sapunice.

Koliko puta želim da ti podarim svu svoju nežnost, da je smestim u samo par reči i upakujem u kutiju večnosti, i onda ponovo zastanem, ukopam se kao kamena figura u nekom parku usađena pored nekog zelenila.

Tada često samo duboko uzdahnem i zaćutim. Zanemim, kao da nemam moć govora kao da se svet tog trena ućutao i čeka da se ja bar samo jednim bednim slovom oglasim.

A ja i tada ćutim i nemam reči.

I onda se zapitam da li moje ćutanje ostaje neka neizrečena tajna, ili su reči koje sam hteo da izgovorim preslabe, te me nesigurnost sprečila da ih moje biće izgovori.

Vreme je nezaustavljivo i ono odnosi sa sobom sve reči koje nisu izgovorene, gradeći piramidu moje nesigurnosti. Kada jednom na piramidi se postavi poslednji kamen na vrhu kupe, ostaće zaključane sve moje misli koje nisam prezentovao i tada će biti kasno, jer će te reči umreti, neizgovorena reč je mrtva reč.

Sedam u auto i krećem da se vozim noću kroz puste neoznačene puteve, gde nema nikoga, gde samo farovi probijaju svoju svetlost kroz gustu maglu, ne želeći da govorim ni samom sebi u mislima svojim.

 

fog
 

 


Mirno leto

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 13:38

Ovog leta obično me je budila vrućina u sobi u kojoj spavam. 

Ne retko, probudio bih se sa mokrom kosom i odmah bih odlazio pod tuš da ohladim tu uzavrelu letnju glavu. I onda bi mi laknulo, jer mi voda uvek prija i volim da onu ručicu tuša držim usmerenu u moje lice i dok žmurim da me kapljice vode prskaju po licu masirajući obrise moga lica.  

Poslednjih jutra soba je počela da se hladi, leto izlazi iz moje sobe, a sa njim ja odlažem svoje misli koje su pratile ovog leta i usmeravam ih na jesen koja pristiže u moje krajeve.  

A ovo leto, ostaće mi u sećanju tako što još uvek nisam uspeo da se izvučem iz naivne dečačke kože i što sam naučio da ne verujem ljudima, koji se vešto sakrijavaju ispod svoje maske dobrog glumca.

Pa ipak ovo leto su sačinjavale i lepe privatne stvari i dešavanja koja odlažem u svoj ormar zaključanih i neispričanih i nedovršenih priča. Lepo ostvljam sebi, a loše izbacujem u ovaj kosmos, da ga kosmičke oluje odnesu i odlože na planetu ,,neiskrenih reči,,. 

Nadam se da mi dolazeća jesen neće doneti nemir, kome sam čvrsto rešio da podignem zidove i opkolim ga svojim pozitivnim mislima.

Puno toga sam započeo ovog leta, puno razgovora imam nedovršenih i jedino žalim što ih nikada nisam završio, jer nedovršen razgovor je lošiji od onog koji se nikada ne započne.

Ovog jutra krenuvši na posao išao sam nekim novim putevima i sretao neka nova lica. Neka i jesen koja dolazi, donese novine, a stare i uprljane čaršafe odloži u korpu zaborava.

Bilo je ovo ružno-lepo leto!

Zbogom mu!

,,u letnje vreme živeti je lako,

dok riba skače i dok pamuk je visok,, 

 


Bol

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 20:35

Pa dobro šta se sada desilo? Ništa se nije desilo, odgovorio mi je mekan žeski glas sa druge strane žice. Rekli su mi da nisi dobro i ja sam nazvao. Vidi, i ja nisam dobro, ali imao sam jaku želju da te pozovem i da meni kažeš šta ti je. Šta je tebi? Pusti sad to šta je meni, pozvao sam te da mi kažeš šta je bilo, molim te reci mi jako bih želeo da znam.

Rekla je nekim poluplačljivim glasom, tiho govoreći u slušalicu. Ja sam počela da se bojim! Čega da se bojiš? Odgovorila mi je, pritiska me nešto u grudima i počinjem da se gušim i onda mislim da neću preživeti. Počela je da plače. Daleko sam od nje da mogu da budem tu pored nje baš u tom trenutku i jako me je to dotaklo.

Vidi, rekao sam joj. Ti si jako mlada da bi imala takve vizije. To je samo neki prolazni period koji ti se dešava i taj strah je bez osnova. Hoćeš da upalim auto i dođem kod tebe? Neću, nemoj to raditi da se kidam i oko tebe kako ćeš stići.

Dobro, rekao sam da joj ne bih dizao tenziju. Morao sam brzo nešto da joj odgovorim. Sve to što ti se dešava je od stresa koji si imala. Taj stres je sada u fazi smirivanja.  Znaš ono kao kad se posečeš, pa rana zarasta, a u međuvremenu te boli. E to je sada kod tebe i ništa ti se neće desiti. Za neko vreme ćeš se setiti ovih mojih reči i reći sama sebi, kakva sam ja bila budala.... veruj mi da će biti tako. 

Slušala me je nisam joj video lik, ali sam znao kako tada izgleda.

Znao sam i to da će joj ovaj razgovor bar malo skrenuti pažnju sa loših misli. Završili smo razgovor, spustio sam slušalicu i osetio baš ono o čemu mi je ona pričala, počeo sam da gubim vazduh, ali nisam pomislio ništa loše. Puno se je loših stvari već izdešavalo, dosta je!

 bol


Blog zavođenje

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 08:08

Rešio on da piše blog. Nema određene teme koju će postaviti već eto, pisanje bloga je neka nova moda i savremeni muškarac koji ne piše blog i nije muškarac, pa zato da on ne bi stalno gledao u gaće i uveravao se da li je ili nije pravi muškarac, pisanje bloga će mu dati taj setifikat muškosti.

Ona je sentimentalna duša, nezadovoljna životom i na nagovor drugarice iz kafića ona počinje da piše blog. U početku ona postavlja neke klipove sa muzikom koja je ,,udara,, u srce. On pak piše o svojim drugovima, smišljajući šale na njihov račun, smejajući se na glas dok ih kuca u wordu.

Ali blog i nije blog ako ga neko ne komentariše. Taj crv sumnje radi i kod njega pa i kod nje i stalno gledaju broj posetilaca svog bloga.

Danas sam imao 23 posete!!! Srećno je uzviknuo on pred svojom ženom, koja blog počinje da shvata kao neko takmičenje.

Ona je postavljala pesme i neretko postavljala po 5 posta u jednom danu. Jedne večeri rešila je da promeni temu svog bloga i počela da piše dešavanja u njenoj firmi. I za divno čudo počeli su komentari. Prvo su se javile neke babe tračare koje su na svoj način u komentarima nastavile ogovaranje njenih kolega. Prijalo joj je, pa je na svaki komentar ona odgovarala sa po dva nova, u stilu ,, jao zaboravila sam da ti kažem,,

Njegov blog je ipak bio smireniji i njegovo pisanje je bila kao njegova lična ispovest.

Žene vole da čitaju tekstove gde muškarac pokazuje neiskazanu ljubav prema nekoj tamo drugoj i onda se javljaju kao savetnice. Tako je on na svom blogu dobio svoje lične savetnice, naravno skrivajući da je oženjen i da njegova žena i ne zna šta je blog.

I tako počeli su komentari, kod oboje. Oboje su prvo čekali da ih iskomentarišu pa bi onda udarili kontra-ofanzivu sa svojim komentarisanjem. Kako su ukapirali da taj koji im komentariše blog traži da i on bude komentarisan, često nevoljno bi odlazili na te blogove i lupili po koju rečenicu, naravno reda radi.

 

Jedne večeri kad je on napisao neku šaljivu priču, na njegovom blogu pojavio se je njen prvi komentar. Napisala mu je komentar kao da se poznaju sto i jednu godinu i kao da su maltene drugari i pre rođenja. Njegovoj sreći nije bilo kraja. Rekao joj je u odgovuru : Sad ću i stolove da preletim i da ti komentarišem blog. Bila je presrećna zbog toga. Stalno je gledala prema stolu u svojoj sobi i čekala svog Don Kihota da preskoči stolove i ostavi joj komentar.

Odjednom pojavio se je njegov komentar na njenom blogu. Kratko je napisao : Pesma koju si postavila je i moja pesma. U sebi je promrmljala, Znala sam da smo isti, znala sam!

I tako, počeli su jedno drugo da komentarišu, i nervozno su otvarali svoje blogove kako bi videli nove komentare koje su pisali jedno drugome. Ponekad bi komentarisanje bilo tako iscrpno da je neka tema imala preko 100 komentara, po 50 od oboje.

Ustajali su i preko noći u iščekivanju novih i novijih komentara.

Jednog dana rešili su da izmene svoje e-mail adrese i počeli da se dopisuju maratonski.

Pošto je on bio mudriji, predložio joj je da otvore msn adrese i četuju beskonačno. Ona je prihvatila i neretko bi neko od njih zaspao na tastaturi.

 

Sad se sigurno pitate šta se dalje dešavalo sa njima?

Dogovorili su se da se nađu u nekom kafiću, znak raspoznavanja, njena crvena tašna.

Zaljubili su se jedno u drugo i shvatili da se nisu pronašli na netu, onda bi se sigurno pronašli na nekoj njivi, rudniku ili na nekoj pijaci... govorio joj je : da te nisam našao izmislio bih te...njoj je to prijalo i hepo kockica je bila obična šibica za njene uzavrele emocije. 

Ali svaka zaljubljenost kratko traje i onda dolazi do hlađenja, još ako je napolju hladno, tek tad se i zaljubljeni zamrznu.

Jedne večeri, na njegovom blogu pojavio se komentar od neke nove blogerke : Jao kako ti lepo pišeš, u životu nešto lepše nisam pročitala.

I kada je to pročitala njegova zaljubljenica proradila je ljubomora, pale su teške reči na msn-u i od njihove zaljubljenosti nije ostalo ništa. Čak su i sve svoje komentare izbrisali.

 

Sada ona piše na drugom blogu, a on je otišao na neki kineski, samo da budu što dalje jedno od drugog.

Zato, kad rešite da nekog komentarišete prvo odmerite reči, jer onaj ili ona sa one strane mogu da vas shvate trolično i onda ćete vi biti glavni junaci neke nove slične blogovske priče.

A sad svi na komentarisanje, ali ne mene, meni su komentari banovani!

blog

Put bez povratka

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 16:20

Tog jutra ustao je pre zvona sata koji ga je obično budio.

Spremao se je na daleki put. Puno je putovao, prošao mnoge krajeve ove planete, ali je znao da je ovo njegovo poslednje putovanje, i da se sa ovoga puta više nikada neće vratiti svojoj kući.

Živeo je sam. Bez igde ikoga. Svi ga zaboravili. Na neki način otpisali.

Bio je i ostao uvek uredan.

Pospremio je krevet u kome je spavao veći deo života. Pedantno je odložio u plakar posteljinu, jastuk i jorgan. Zatvorio plakar i stavio dlan na vrata plakara.

Krevet je prekrio nekom jambolijom i na trenutak ponovo seo na njega.

Prtljag koji će poneti spremio je već predhodne večeri. Samo je na brzinu pregledao ponovo stvari koje je u njega stavio i zatvorio veći teget kofer sa klizačima i točkovima. 

U sobi na zidovima imao je okačenih nekoliko ikona. Išao je od jedne do druge i molio se i nešto mrmljao u sebi. Jednu ikonu sa vitrine, pažljivo je uzeo i stavio u kofer. 

 

Skuvao je sebi kafu, popio je, oprao šoljicu i lončić i odložio na mesto gde mu je stajalo čisto posuđe. 

Došlo je vreme polaska. Kretao se kroz svoju kuću kao da razgleda . Zastao bi kod vitrine i tamo razgledao neke sitne detalje. Pogasio je svetla, pre toga ispraznio frižider, otškrinuo vrata frižidera, pa na sklopki isključio struju. 

Znao je, jako je dobro znao da niko neće za njim žaliti, pa i nije nikoga pozvao da se pozdravi. Sve vreme je ćutao i u toj svojoj ćutnji pričao mislima sam sa sobom. 

Zaključao je ulazna vrata, ključ stavio u džep i spustio se niz stepenište. Došao je do zida svoje kuće, dotakao ga dlanom, pa dlan stavio na grudi. Krenuo je niz dvorište. Znao je da poslednji put u svom životu gleda svoju kuću. Sve je znao, a ništa znao nije. Tog prolećnog dana kad je cvet kajsije krasilo njegovo dvorište, on je otišao Napustio je svoj grad, zauvek! Neka grudva u grudima ga je pritiskala i svo vreme bio je na ivici pustanja suza..

Doputovao je na aerodrom u kasnim večernjim satima, i među prvim putnicima ušao u avion. Te noći veliki jumbo jet ga je odvezao u daleku zemlju. Njegov miris je sa njime iščezao.

Kažu da se za njega više ništa nije čulo. I da niko nije znao da li je još uvek živ.

Kuća u kojoj je živeo je pretvorena u novo prelepo stambeno naselje, a na mestu gde bila kuća napravljen je park i u njemu jedna klupa na kojoj su neki novi mladi ljudi gradili svoju ljubav.


Pomešana osećanja

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 10:32

Jako su mi ovih dana pomešana osećanja, valjda kažem ja to ima veze sa vremenom. Jesen je nekako agresivno najavila svoj dolazak, ali ja na neki način ipak volim jesen, jer boje koje daruje jesen prirodi ne može darivati nijedno godišnje doba. 

Želim da odem tamo i pronađem mesto gde sam ugledao i uslikao jedan za mene predivan detalj. Zagrljaj dve grane, dva različita drveta, još uvek u meni izaziva taj osećaj slobode prirode i njenih nota koje sviraju kako bi ih slušala samo priroda.  

Potreban mi je mir! Onaj duševni mir, jer sam upao u neki vrtlog života i prosto ne vidim načina kako da se oslobodim tog upornog vira. Da..... nedostaju mi moje vožnje prirodom, pa se zbog toga onaj moj perpentum mobile potpuno istrošio. 

Gledao sam neko veče u nebo, samo je jedna zvezda bila na njemu. Znao sam da je to moja zvezda i da je ona baš tu samo zbog mene. I jako sam se obradovao što sam je odmah ugledao. Pružio sam ruku da je dotaknem iako je ona udaljena milion kilometara od mene. Učinilo mi se da su njeni treptaji postali sve jači i da je njena svetlost bivala sve jača. Zvezda se je ogledala u mojim očima, znao sam to. Moj sjaj u očima samo joj je pomogao da se jasnije vidi, i mislim da nijedno ogledalo ni jedno jezero ne bi moglo da joj pruži takav iskren i blistav odraz.

Ubrzo, jedan oblak je zaklonio zvezdu i moje oči su se ugasile. 

Do skorog viđenja!

 



Powered by blog.rs