San u javi

Bio jednom jedan brod. Plovio je jednom rekom. Uživao je brod u plovidbi svojom rekom. A reka je bila prelepa i čuvala je svoj brod, često pomažući mu da sa lakoćom plovi ka odredištu. Ponekad bi ga zapljusnula nekim talasom, ali samo da mu se javi i prepustila bi ga mirnoj plovidbi. 

Kada je brod bio ukotvljen, ona bi ga svojim talasima ljuljala i na taj način milovala. Brod je bio jako siguran u reku i njene vode.

Jednog dana reci je dosadilo da ugađa brodu i rešila je da postane nemirna. Prvo je posivela, pa onda počela da talasa. Brod to nije znao i kao i uvek prepustio se mirnoj plovidbi.

Negde usput reka je svojim talasima počela da ljulja brod. Brod je mislio da se ona samo igra. Ali talasi su bivali sve veći i brod je počeo ozbiljno da se naginje. Reka je to i želela i sve više uzburkivala svoje vode. Uživala je u tome kako se brod zatečen muči da se održi. I sve više počela da ga baca po svojim vodama. Brod nije znao šta ga je snašlo i naprosto se prepustio svojoj sudbini. U jednom trenu ogromni talas preklopio je brod, on se okrenuo, voda je počela da puni palubu, a brod počeo da tone. Sa još jednim velikim talasom reka je potopila brod. 

Sva zadovoljna reka, je te noći svojim talasima zapljuskivala obalu. Ujutru se je umirila i ponovo bila mirna. Ali broda više nije bilo. raspao se je i potonuo negde u njenim dubinama. 

Jednog dana reci je bilo krivo što je te noći uradila sa brodom koji je plovio njenim vodama. Pokušavala je da preko svojih dubina pronađe brod, ali nije uspevala. On se je raspao na male komade i rasejao po obali. Onda su počele kiše. Dugo se je pričalo da je reka naručila kišu, kako bi oplakivala svoj potonuli brod. Ali nikad ga više nije pronašla. 

Sada je ponovo vratila svoje lepe boje, a njenim vodama plove neki drugi brodovi. Sigurno plove.

Jednog dana šetao sam pored reke i primetio parče drveta na peskovitoj obali. Prišao sam i uzeo ga. Na njemu je pisalo : I brodovi imaju dušu! 

Postao sam slikar.

Kupio sav štafelaj koji je bio potreban, čak sam odabrao i sve dimenzije ramova kojim bi moje slike bile ukrašene.

Kupio sam neke ravne četkice, pa lepezaste, te duguljaste, pa špakle, sunđerasti valjak, uljane boje, paletu za slikanje, noževe za slikanje....

Sve sam to namontirao u mojoj sobi. Zamešao boje na paleti za slikanje stao ispred platna i počeo da razmišljam. Pa ja nemam pojma da slikam. Nikad nisam slikao, osim kad sam bio u osnovnoj školi, onim vodenim i tempera bojicama.

Čak i tada su mi neki pomagali da naslikam na bloku za crtanje broj 4, domaći zadatak.

I šta ću ja sad ovde slikati. Ne znam ni koja četkica za šta služi, ni kako se boje nanose na paletu za slikanje. Ništa ne znam!

U stvari moram li pa da znam? Bitno mi je da imam volju za slikanjem, i da sam se naoštrio i napalio za slikanjem kao neki pubertetlija.

A čak su počele da mi idu bale na usta, kao da je ispred mene vruća ispečena kokoška, koju čekam da raskomadam i otkinem joj batak. Evo već sam i ogladneo od te pomisli. Sad ću ići da kupim i pečeno pile.

Ali, prvo da naslikam svoju prvu sliku. Kažu da je svaki početak težak, a posle sve ide kao voda. E dobro...

Ja ću slikati, šta, šta, šta. Počeh da se razvrćem po sobi. Šta mogu u sobi naslikati? Recimo šifonjer! Ma ne, ko slika još šifonjere?

Luster? Ne. Ne mogu ni luster, blješti mi u očima.

Ugaonu garnituru? Oh, ma ja ne znam ni prave linije da naslikam, pa sad još i uglove, ne dolazi u obzir.

Televizor? Gde ću televizor, stalno menja slike, ko to može sve da povata?

I tako sedim ja, a one boje počele da se stvrdnjuju, a ja i dalje razmišljam.

Pa da! Ja prvo treba da odlučim pravac u kome ću slikati. I pošto nisam baš znao sve pravce slikarstva, počeh da preturam po knjizi iz osnovne škole mog bratanca, o slikarskim pravcima. Uh, i to me je smorilo, da ja još nisam počeo da slikam, a već sam bio umoran.

Rekoh, ma kakvi pravci, slikaću akvarijum sa ribicama. E sad, ja nemam u kući akvarijum, ali ću ga zamišljati.

I .... aplauuuzzzz, krenem ja. Počnem da crtam ram, akvarijuma, pa one kamenčiće. Upozoravam čitaoca, da sve što sam nacrtao meni liči, na akvarijum, a ako vama ne liči onda shvatite da sam radio u ekspresionizmu ili nadrealizmu ili sami izaberite pravac koji vam odgovara, samo nemojte da kažete da vam moja slika ne liči na akvarijum. Kad ja kažem da je akvarijum, onda jeste, uostalom ja sam slikar, a ne vi. Toliko o zamerkama.

I tako, naslikam bilje, pa plavkastu vodu, pa ribice koje su baš nemirno plivale iako se na slici nisu kretale. Grejač sa kablom, filter, i gotovoooo. Gledam ja i divim se svom radu.

Legnem ja na trosed sav zadovoljan. I tako gledajući čujem ja i žubor vode u akvarijumu, ma šušti kao mali vodopad. U trenu se trgnem, i vidim nema slike, nema ničega, a voda šušti.

Jaooooooo, pa ja sam zadremao jebote, a u kupatilu mi se prelivala voda koju sam pustio da se puni kada i sve ovo da sam bio slikar je bio samo san!

Odoh brzo, da sakupljam vodu, napravio sam poplavu!

Ne želim biti slikar i gotovo!

Živeo sam u prošlom veku. Život u prošlom veku je bio nekako mirniji, opušteniji i ljudi su obično znali šta žele? Ja izgleda nikada nisam znao. Uvek sam bio na nekoj klackalici sopstvene neodlučnosti. Ta moja neodlučnost u mnogome je odredila životne staze kojima sam hodao i na kraju sam postao jedan veliki gubitnik, kome je neodlučnost i nepromišljenost naplatila životnu taksu. 

Radio sam kao službenik u jednoj firmi i tamo upoznao jednu malu sa kojom sam počeo da izlazim. Bila je mirna i tiha osoba i polako je osvajala moje srce. Nakon jedne godine provedene sa njom shvatio sam da se volimo i počeli praviti planove da se ona preseli kod mene i započnemo zajednički život. Ali život nije bajka pa smo se jednog dana posvađali zbog neke gluposti i raskinuli našu vezu. Patili smo jedno za drugim, ali ja nisam bio spreman da se pomirim, već sam brže bolje počeo da izlazim po nekim diskotekama sa drugovima. I onda nakon pola godine upoznao sam u jednom društvu jednu zanosnu crnku zelenih očiju. Počeli smo da se družimo, pa potom izlazimo i vrlo brzo počeli da se zabavljamo.  

Nisam znao ništa o njoj, ali su mi neki drugovi rekli da je jako patila za ljubavlju koju je imala sa nekim likom i to je bilo sve što sam znao. Nije me ni zanimalo. Zavoleo sam je, a mislio sam da je i ona prema meni pokazivala ljubav. Jednog dana nakog jedne godine šetali smo pored reke na keju i gađali se nekim grančicama, smejući se kao mala deca. 

Iz suprotnog pravca prema nama je išao jedan muškarac. Na tren ona se je ukopala iznenađena njegovom pojavom. Išao je pravo prema njoj. Ja sam zastao na tren shvativši da mu se i ona želi probližiti. Prišli su jedno drugom i zastali. Samo sam čuo kada joj je rekao : oprosti za... okrenuo se i pošao u drugom pravcu. Krajičkom oka video sam kako ga je zagrlila i znao sam da je ovoj vezi došao kraj.

Dugo sam bio u šoku i neverici šta se je desilo. Posle par nedelja pozvao sam onu moju bivšu ljubav. Javila se je njena majka i kratko mi rekla : dugo je patila za tobom, volela te je i iznad svega želela da živite zajedno. U toj želji je sagorela otišla u drugi grad i udala se je. Nemoj je tražiti, već si joj jednom prekinuo sreću. 

Sav poražen, rešio sam da se preselim što dalje iz svog grada. Otišao u drugi grad, tamo našao novi posao i nakon jedne godine počeo da živim sa jednom raspuštenicom prema kojoj nisam gajio nikakvu ljubav, a i ona prema meni, pa smo jedno drugom služili samo da upražnjavamo sex. Počeo sam i da pijem. Da se po pabovima opijam. Neretko bi se dešavalo da se uspavam za stolom pab-a i onda su me takisjem odvozili do kuće. Žena sa kojom sam živeo me je zbog toga prezirala i jednog dana pokupila stvari i otišla. 

Ostao sam sam sa jedinim drugom kojeg sam imao, čašom alkohola. Jedne večeri kada su svi mislili da sam opijen za stolom zaspao, ja sam umro. Čitav moj život stao je u poslednju ispijenu čašu alkohola! 

Ponekad se sretnemo u nekom našem svetu, i pogledamo ćuteći. Ona samo ćuti, a ja progovorim po koju reč i onda zajedno ćutim sa njom.

Svaki dan ona me prati i kao neki verni drug ne ispušta iz svojih ruku.

Neki dan me kao malo dete mazi, a neki put se obruši svom silom na mene i dotuče me i spusti na dno.

A onda ja ustanem stresem prašinu sa ovog mog kaputa života i nastavim da koračam.

I tako opet je sretnem i nikad ne znam kakva će biti prema meni danas.

Vreme teče kao neka mirna reka koju ponekad uzburka neki brod što plovi i napravi talase koji zapljuskuju obale života. A ona uvek ista, lepa, najlepša… i kad je sretnem svaki dan meni uzigra srce, a ja ne znam kakva će biti toga dana prema meni.

Jedino znam da će me pratiti kroz ceo moj život.

To je ona, ime joj je ,,Sudbina,,!

Znam da sam je puno voleo, i znam da je svaki dan gledala kroz prozor da ja prođem negde posle ponoći i da ostavim čokoladu ispred njenih vrata, onako krišom. A ona bi se pravila da ne zna ništa i uzimala bi čokoladu, brzo odmotavala i halapljivo bi je pojela. 

Imala je plavu kosu sa nekim loknama koje su se kao spirale uvijale i pravile neke čudne valove kada se kretala. Nekada bih pojurio za njom da joj ulovim te uvojke i ne retko voleo sam da sa njima dotaknem svoje lice.

Bila je srećna samnom, i znam da je ta naša mladalačka ljubav bila tako čista i iskrena da smo oboje uživali u njenim darovima. 

Onda je ona posle završene škole otišla na studije. Bila je odličan đak, i odličan student. Javljala mi se je iz daljine svaki dan po nekoliko puta. Kad god sam bio pored telefona ona bi stalno ponavljala da me voli i da ne može bez mene.

Bio sam jako lep i zgodan mladić i devojke su prosto otkidale zamnom. Ona se je bojala da je ne ostavim i da se ne rastanemo zbog te daljine koja nas je svakodnevno mučila. Zato mi je i pisala pisma i po koju pesmu. Još uvek čuvam pesme koje mi je napisala.

I onda nakon dve godine njenog studiranja, nemirni momački povetarac je prošao mojim bićem. Upoznao sam nju. U jednoj diskoteci. Crnku prelepih zelenih očiju. U početku smo se samo družili viđajući se na korzou. Jednog dana smo krenuli zajedno kući i u toj šetnji ostali zajedno. Sada mi je ona žena sa kojom živim i gajim decu.

A ona moja plavuša, nije mogla da istrpi naš raskid i nikada se više nije vratila u naš grad posle studija.

Prošlo je puno vremena, a ja i dalje ne znam kako se ugasila ta ljubav, samo znam da je negde u dubini svoje duše još uvek volim. Njen lik se izgubio u mojoj memoriji. Ostali su samo spomenari jedne nežne i mirne ljubavi.

Juče šetajući gradom sreo sam poznato žensko lice. Sreo sam moju plavušu. Na tren se nisam srušio od slučajnog susreta. Samo smo se na trenutak pogledali i bez ikakvog razgovora nastavili svak svojim putem. 

Rekoše mi da se nije udavala, patila je dugo za nekim momkom iz njene mladosti...

(posvećeno mom drugu Bucku)

U tvojoj postelji, gostujem ja svake noći.

Kad staviš glavu na jastuk, kad tvoje lice opušteno zatvori oči, ja te nevidljivim dodirom dotaknem i pomilujem po glavi. Pa ti onda priđem i nečujno šapnem : Laku noć ljubavi moja! Mirno spavaj i sanjaj lepe ispletene snove. Ukrašene cvetovima i laticama koje lelujavo padaju na tvoj jastuk.

Jednom sam ti se zakleo da ću te čuvati. Znam da orkani ponekad naprave buru na mirnom moru. Moja kletva je večna i neka me ne bude i neka me đavoli rastrgnu ako ne uradim ono što obećam. Ja umem pogrešiti, ali ne umem prestati voleti.

A ti dok ti govorim reči dok spavaš, smešićeš se onako zagonetno kako baš ja volim. I taj tvoj osmeh će mi grejati dušu i svanuća moja sunca će rađati i rasterati sve magle i kiše.

Ja ću te onda poljubiti nevidljiv i nečujan. U snu ćeš osetiti sreću i nasmejana ćeš se probuditi .

Na tvom obrazu s' jutra ostaće crvenilo od poljubca onog nevidljivog. Ugledaćeš se u ogledalu i osećati kao da sam bio i prošao tvojom sobom zatvorivši nečujno vrata.

A onda ću i naredne noći doći da te pokrijem i čuvam svojom ljubavlju.

Mirno spavaj dušo moja, ne otvaraj oči dok spavaš, da se nikada ne bi izgubio ovaj san ni ja sa njim!

Dobra moja.

Ovih dana pomalo pišem o ljudima koji me okružuju, valjda me neka unutrašnja sila tera da napišem i kažem koju reč, da ostane barem zapisana ovde na ovom mestu i da tu miruje. Da kad slučani prolaznik obiđe ovaj blog može da pročita kako sam ja razmišljao i kako me je vodila neka moja zvezda vodilja kroz život.  

Rešio sam da napišem koji redak o jednom dečaku koji mi je nekom svojom unutrašnjom dobrotom koju sam u njemu prepoznao, ušao u srce i zavoleo sam gao kao da mi je rod rođeni. 

Sećam se jednog letnjeg dana u nekom dalekom gradu i tog prvog susreta sa jednim dečakom kome mogu po mojim godinama starosti da budem otac. Upoznavši se sa tim detetom na sam dodir ruke i pogled onog momka, prepoznao sam u njemu onu pravu dečačku dobrotu, a oči kao u srne samo su potkrepljivale moje misli da su srećni roditelji što su uspeli da usmere dobrotu na dete koje izrasta. 

Drugi put smo se videli na nekoj fudbalskoj utakmici, kada sam već primetio da se njegov lik srazmerno izrastanju menja i formira neke nove crte. Sedeli smo na tribini stadiona i navijali za isti klub, ali on je tada pošao samnom da gleda klub koji sam ja pratio. Valjda je odmah procenio da treba da bude na mojoj strani i čak počeo da navija i pomalo se nervira. Sada se smeškam pri sećanju na taj dan. 

Treći put smo zajedno putovali i usput se šalili na račun drugih. I opet se vraćam na one vesele oči koje mi zaista puno kazuju. Ja sam video to dete par puta, a upoznao ga kao da ga poznajem od malena. Neke ljude i neku decu viđam vrlo često, ali ih ne poznajem jer nisam umeo ili nisu hteli da ih upoznam. A ovo dete kao da je želelo da nekom tamo čiki kaže : eto takav sam ja čiko.

Naravučenije ovog mog pisanja je da se dobri ljudi stvaraju samim rođenjem i da im život čuva tu dobrotu koju uspeju ili ne da pokažu u svom okruženju.

Ne znam koliko dugo ću ga poznavati, još godinu, još jedam mesec ili još koji dan, ali znam da su moje želje da i on jednog dana kao ja upozna neke nove klince kojima će se diviti.

Neka ga Bog čuva, srećna mu plovidba kroz život!

Biće to dobar čovek.

Znaš, puno je prepreka postavljeno ispred mene da bih se oslobodio i bio onakav kakvog bi me želela.

Puno toga započnem, krenem, pa se zaustavim i kažem, vrati se, vrati.

Pa onda pođem da ti kažem ono što ti nikada nisam rekao, sakupm svu snagu ovog univerzuma i onda na pola puta ja jednostavno stanem. Pobijem glavu ka zemlji i moje misli se raspše i nestanu kao baloni od sapunice.

Koliko puta želim da ti podarim svu svoju nežnost, da je smestim u samo par reči i upakujem u kutiju večnosti, i onda ponovo zastanem, ukopam se kao kamena figura u nekom parku usađena pored nekog zelenila.

Tada često samo duboko uzdahnem i zaćutim. Zanemim, kao da nemam moć govora kao da se svet tog trena ućutao i čeka da se ja bar samo jednim bednim slovom oglasim.

A ja i tada ćutim i nemam reči.

I onda se zapitam da li moje ćutanje ostaje neka neizrečena tajna, ili su reči koje sam hteo da izgovorim preslabe, te me nesigurnost sprečila da ih moje biće izgovori.

Vreme je nezaustavljivo i ono odnosi sa sobom sve reči koje nisu izgovorene, gradeći piramidu moje nesigurnosti. Kada jednom na piramidi se postavi poslednji kamen na vrhu kupe, ostaće zaključane sve moje misli koje nisam prezentovao i tada će biti kasno, jer će te reči umreti, neizgovorena reč je mrtva reč.

Sedam u auto i krećem da se vozim noću kroz puste neoznačene puteve, gde nema nikoga, gde samo farovi probijaju svoju svetlost kroz gustu maglu, ne želeći da govorim ni samom sebi u mislima svojim.

Ovog leta obično me je budila vrućina u sobi u kojoj spavam. 

Ne retko, probudio bih se sa mokrom kosom i odmah bih odlazio pod tuš da ohladim tu uzavrelu letnju glavu. I onda bi mi laknulo, jer mi voda uvek prija i volim da onu ručicu tuša držim usmerenu u moje lice i dok žmurim da me kapljice vode prskaju po licu masirajući obrise moga lica.  

Poslednjih jutra soba je počela da se hladi, leto izlazi iz moje sobe, a sa njim ja odlažem svoje misli koje su pratile ovog leta i usmeravam ih na jesen koja pristiže u moje krajeve.  

A ovo leto, ostaće mi u sećanju tako što još uvek nisam uspeo da se izvučem iz naivne dečačke kože i što sam naučio da ne verujem ljudima, koji se vešto sakrijavaju ispod svoje maske dobrog glumca.

Pa ipak ovo leto su sačinjavale i lepe privatne stvari i dešavanja koja odlažem u svoj ormar zaključanih i neispričanih i nedovršenih priča. Lepo ostvljam sebi, a loše izbacujem u ovaj kosmos, da ga kosmičke oluje odnesu i odlože na planetu ,,neiskrenih reči,,. 

Nadam se da mi dolazeća jesen neće doneti nemir, kome sam čvrsto rešio da podignem zidove i opkolim ga svojim pozitivnim mislima.

Puno toga sam započeo ovog leta, puno razgovora imam nedovršenih i jedino žalim što ih nikada nisam završio, jer nedovršen razgovor je lošiji od onog koji se nikada ne započne.

Ovog jutra krenuvši na posao išao sam nekim novim putevima i sretao neka nova lica. Neka i jesen koja dolazi, donese novine, a stare i uprljane čaršafe odloži u korpu zaborava.

Bilo je ovo ružno-lepo leto!

Zbogom mu!

,,u letnje vreme živeti je lako,

dok riba skače i dok pamuk je visok,, 

Pa dobro šta se sada desilo? Ništa se nije desilo, odgovorio mi je mekan žeski glas sa druge strane žice. Rekli su mi da nisi dobro i ja sam nazvao. Vidi, i ja nisam dobro, ali imao sam jaku želju da te pozovem i da meni kažeš šta ti je. Šta je tebi? Pusti sad to šta je meni, pozvao sam te da mi kažeš šta je bilo, molim te reci mi jako bih želeo da znam.

Rekla je nekim poluplačljivim glasom, tiho govoreći u slušalicu. Ja sam počela da se bojim! Čega da se bojiš? Odgovorila mi je, pritiska me nešto u grudima i počinjem da se gušim i onda mislim da neću preživeti. Počela je da plače. Daleko sam od nje da mogu da budem tu pored nje baš u tom trenutku i jako me je to dotaklo.

Vidi, rekao sam joj. Ti si jako mlada da bi imala takve vizije. To je samo neki prolazni period koji ti se dešava i taj strah je bez osnova. Hoćeš da upalim auto i dođem kod tebe? Neću, nemoj to raditi da se kidam i oko tebe kako ćeš stići.

Dobro, rekao sam da joj ne bih dizao tenziju. Morao sam brzo nešto da joj odgovorim. Sve to što ti se dešava je od stresa koji si imala. Taj stres je sada u fazi smirivanja.  Znaš ono kao kad se posečeš, pa rana zarasta, a u međuvremenu te boli. E to je sada kod tebe i ništa ti se neće desiti. Za neko vreme ćeš se setiti ovih mojih reči i reći sama sebi, kakva sam ja bila budala.... veruj mi da će biti tako. 

Slušala me je nisam joj video lik, ali sam znao kako tada izgleda.

Znao sam i to da će joj ovaj razgovor bar malo skrenuti pažnju sa loših misli. Završili smo razgovor, spustio sam slušalicu i osetio baš ono o čemu mi je ona pričala, počeo sam da gubim vazduh, ali nisam pomislio ništa loše. Puno se je loših stvari već izdešavalo, dosta je!