San u javi

Noćas sam se budio i spavao nekim čudnim snom. Nešto kao spavam, a budan sam. Sećam se da mi se to desilo i jednom ranije u jednoj Januarskoj noći kada je zima ostavila poruke na prozoru moje sobe. Ovog puta jesen je ćutala, kao da želi da mi ćutanjem prenese misli i usmeri me ka pravom putu. 

A to spavanje je zaista tako čudno. Spavaš, a budan si. Znaš da si utonuo u snove, a osećaš okolinu oko sebe i čak začuješ i kretanje mačke po zudu ograde i crep koji se pomera pod njenim korakom.

Onako, uzdahneš u snu i okreneš se na drugu stranu jastuka, podglaviš se dlanovima i opet toneš sve dublje. Mozak je u tim trenucima prazan, u stanju off i on ne ume i ne može da pokrene mašinu misli. A možda je i bolje tako. Misli koje su me ovih dana obavile kao zavoj koji se obmotava oko mumije su mi jako nesređene, a njihov dijagram i amplituda se kreću iz minusa u plus. Kao neko smirivanje tla u seizmologiji ljudske duše.

Pa ipak!

Moj deda koji sada sa neba daje pravce moga kretanja, govorio je : ,,Bože sačuvaj me noći, jutrom ću se sam sačuvati,,. Prvo deceembarsko jutro poželelo mi je dobro jutro. Otvorio sam širom prozor i raširio ruke, nasmešio se i zažmurio. U sebi promrljao : Dobro jutro svete!

 

Ovih dana pokušavam da sastavim misli koje mi se nekako kao tanke niti prekidaju i ostaju nepovezane. Ovih dana pokušavam da što češće koristim reč ,,ljubav,, kao neki sopstveni odbrambeni mehanizam. Ovih sam dana neka svoja razmišljanja stavio pod eutanaziju i čekam neko novo vreme da ih oživim. 

A reč ljubav, je kao da uključim peć u hladnoj prostoriji i onda se zagrevam pored nje. Sama reč ljubav u meni podstiče hiljade misli. Baš one misli koje su kao neka vojska koja se bori protiv loših sopstvenih razmišljanja. U toj borbi bivam iscrpljen, ali uvek pobedi ljubav i njen nagon da znam zašto se borim. 

I možda je sreća u svemu što imam takvo oružje u neprekidnoj borbi sa samim sobom. Možda ja na neki način povređujem ljude oko sebe predstavljajući im moje Krstaške emotivne ratove, ali znam da ta namera ne postoji i želim da i oni znaju.

Kako god nastavaljam borbu sa vetrenjačama u neprekidnoj liniji pokretne trake moga života.

Dobro je dok mi u toj borbi pomaže ljubav! Šta ću ako je ne bude?

 

Pa ovaj Novembar i nije bio neki mesec. Ali na kraju se malo izvukao, popravio mi utiske i sada plivam do ostatka Novembra zadovoljan. 
E sad počelo je jako čežnjivo i kako je koji dan prolazio tako je čežnja pretvarana u bol i na kraju u nekontrolisanu erupciju emocija. 
I sad ko je kriv? Pa niko nije kriv. U stvari kriva je ljubav. Pa u stvari da nema ljubavi ne bi bilo ničega od ovog mog razmišljanja. 
U Novembru sam u svakom slučaju ipak napravio mali pomak u svemu. Na neki način saznao sam ono što nisam znao, dobio ono što nisam očekivao i od jednog depresivnog meseca ja ga ipak proglašavam jednim od mojih uspešnijih meseca u godini. Ja još uvek čuvam onaj cvet koji mi je darivan još u leto, koji je sada je još lepši zamislite u Novembru. Kažu oće kiša da pada. Ma neka pada posle sunca koje me je posetilo ne smetaju mi kišne kapi. 
Zato neka polako sa srećom iscuri i neka ostane upamćen u lošoj-dobroj uspomeni. Srećan mu put!

 

 

 

A gde je tačka prekida? I šta je to prekid? 
Pa valjda posle prekida ima nastavka, u nekoj novoj metamorfozi života!
Ne postoji kraj, već postoji novi početak, nove navike, novi oblici i novi minuti života.
Postoji samo jedan prelaz, nešto kao neka granica kad prelaziš iz države u državu, kao kad menjaš agregatno stanje i posle leda koji se otopi ostaje voda. 
Ali zar to nije ista ta vodu koju možeš nanovo zalediti?
Ništa nije večno, sve je večno!
Napisana reč za uvek ostaje. I ako je printaju neki novi postaje večna. Ako je obrišu odlazi u večni zaborav. 
Sve je zamšeno u ovom univerzumu beskonačnih misli, obojenih lakim dodirom mašte.

E da, mašta ostaje večna za uvek. Ja umem da maštam i znam o čemu. Znam dobro!

 

Nalazim se u nekom dalekom gradu, daleko od mog doma.
Umoran sam, jako sam umoran, ne znam od čega.

Samo mi jedna misao dodiruje mozak.
I ta misao, kao fluid, prolazi mojim telom.
Obuzima me radost, obuzima me tuga.
Smešim se, znaš ti zašto!
Tebi kažem!
Znaš TI.

Umor mi je isprao mozak, ispraznio ga.
U onom tajnom delu mozga sakrilo se ono što nedam, nedam, ne dozvoljavam da mu se priđe.

Baš sam se umorio, idem da spavam.

 Laku noć gde god da si.


Tvoj JA.

Razmišljam koliko su čudni životni putevi!
U tom razmišljanju ovih dana mir mi remeti sukob mišljenja koji se javlja u mojoj glavi. 
Taj sukob se odvija u nekom sasvim mirnom okruženju pored kamina u polu-mračnoj sobi u kojoj ja vodim rat sa samim sobom. 
I kako god okrenem, uvek iz tog rata bivam poražen. Poražen zato što želim da gubim. Naprosto moj pobednički mentalitet se izgubio negde u procepu u kome pokušavam da provučem prste i vratim ga na svoj pijedestal. 
Ja sam po prirodi pobednik. Pobednik u svim ratovima. U ratovima emocija, tuge, sreće ljubavi. A sada taj deo, taj segment moga razuma izgubio se i ja pokušavam da ga pronađem, tragajući bezuspešno ali dosta inertno jer se pokretljivost pretvorila u neku vrstu okova. 
Srećom svaki okov ima svoj ključ, svog tamničara. Ja znam da se tamničar sakrio negde u mom biću i uživa u mojoj nemoći. 
Kažu kriva je je jesen, a ja kažem to su samo izgovori kako bi se zamaskirala nemoć i kako bi oni pajaci bili dobro našminkani za predstavu koja dolazi. 
Ali vreme kažu leči sve i znam da mi baš ti možeš pomoći u tome da se vratim u svoj kolosek, kao što i ja tebi mogu pomoći. 
Kada sam trebao da popunim stranicu jedne knjige o poeziji, urednik me je zamolio da napišem neki kratak tekst o svojoj biografiji. Ja sam mu rekao da ne umem da pišem biografiju, ali sam ga upitao da li mogu da napišem jednu poruku umesto toga. 
Poruka nije napisan nikome posebno, ali može biti upućena svakome. 
Ja je poklanjam baš tebi!

,,Nekada neko, nekome u život uđe, a da pri tome ne kuca na njegova vrata,, 
- oprosti što sam ti ušao u život
- oprosti što sam ti ponekad krao snove
- oprosti za sve glupe izrečene reči
- oprosti što ti se divim
- oprosti što si suzu zbog mene pustila
- oprosti što sam zaplakao zbog tebe
- oprosti što umem da sanjam
- oprosti što u ljubav verujem
- oprosti što te volim
Molim te oprosti...

Na posao obično idem autom. Kad je toplo bajsom. 
Ali... ponekad odlučim da idem i pešice iako je to oko 5km pešačenja samo u jednom smeru. Pešačenje me opušta. Loše misli čisti i obično mi tada na pamet padnu stihovi koje kasnije zapišem na papiru. Tako ja rešim da tog dana odem na posao pešice. Niz glavnu ulicu pored urbanijeg dela grada, pa pored autobuske stanice. Negde kod mosta koji je u izgradnji naiđem na čoveka srednjeg doba, koji je sedeo na jedan veliki kamen i doručkovao. Bio je onako prosečno obučen u nekoj staroj izbledeloj jakni. Imao je na sebi farmerice koje su sigurno bile stare par godina. Na nogama iskrzane cipele. Lika sasvim običnog, čak i onog neprimetnog, kad naiđete i u masi ljudi takav lik ne primetite. Ruke su mu odavale da se bavio nekim fizičkim poslom.Pa ipak delovao mi je čisto. U rukama je držao četvrt hleba i paštetu u hlebu. 
Polako i pažljivo je odkidao svaki zalogaj hleba i uživao u hrani koju mu je Bog tog dana podario. Delovao mi je jako skromno, a onaj kamem na kome je sedeo menjao mu je neku fotelju iz nekog otmenog restorana. 
U trenu poželeo sam da se menjamo. Da ja budem ON, da on bude JA. Jako sam poželeo. Prošavši pored njega poželeo sam mu prijatan doručak. Zahvalio se i nećete verovati pružio mi onaj još ne zagrizani komad hleba. Taj i takav bi dao sve ... dobar je to čovek. Video sam to u njegovim očima. 
Zato sam i poželeo da budem ON, ne znam da li bi on prihvatio da postane JA. Ja bih to jako voleo. 
Nastavivši kretanje prema poslu ušao sam u prodavnicu i kupio četvrt hleba i paštetu. Ako ne mogu da budem ON, da bar osetim njegov obrok. 

Ne, ja ti neću reći ko sam ja, jer to tebi ništa neće značiti.
Samo jedan lik u masi ljudi, običnog pogleda, običnog lika.
Sve obično je na meni. I obuća i odeća i hod i ...
Ne pitaj me ni kako se zovem. Ja nemam ime. Ime samo imaju oni koji ga zaslužuju. Ja sam samo jedan broj na magistrali života. 
Broj koji bledi kao brojevi na registarskim tablicama automobila. Jednog dana ni taj broj neće se videti, neće ništa ni značiti. 
Ne pitaj me da li sam ikada voleo? Ja ti to ne znam reći. I šta znači voleti? I da li je za voleti potrebna nekakva škola u kojoj se uči kako koristiti emocije i kako ih postrojiti da te kao neka vojska slušaju u tvojim mislima. 
Razočaran sam u sebe u svoje misli. Kao da su neki baloni od sapunice koji čak ne uspeju ni da padnu na tlo, a već se rasprše po vazduhu i za uvek nestanu. 
I šta ako kažem da volim. Šta to znači. I hoćeš li mi verovati? Hoćeš li mi verovati da živim za trenutak pažnje koju vidim samo kad se neko seti da postojim. 
Hoćeš li mi verovati da živim samo za ovaj dan, pa ako me dobri Bog nagradi narednim danom, ja mu se i zahvalim i posvetim novom danu.
Ne želim razmišljati o sutra! Nekako sutra je daleko. A putevi gospodnji su čudni. U životu uvek naiđu neki novi ljudi koji nas odvoje od nas samih i bivamo taoci sopstvenih života. Kada shvatimo da smo upali u levak koji nam se naizgled činio kao ravno polje popločano cvetovima mirisnim, onda biva kasno.
Zato ne želim da mislim o sutra, jer ne želim da kvarim danas. Ma kakav dan bio, on postoji i živim ga onako kako sam ga zaslužio. 
Umoran sam više od traženja parčeta neba, umoran od traženja pravde. U nekom sam kontinuiranom padu, ali i pored toga setim se ljubavi, setim se!

 

 

Evo već danima ustajem i budim se u neko rudarsko vreme. 
U jutarnjim satima dok spava grad ja sedam u auto i krećem se kroz maglu koja gospodari ulicama. 
A onda krenem gradskim jezgrom i posmatram ljude koji po mraku pognute glave i usnulih lica kreću prema nekom njihovom cilju. 
Teška su jutarnja buđenja. Toliko teška da u to vreme srce bije u grudima, a uspavan mozak ne želi da se probudi i dozvoli da se misli.
Probudim se tako noću, uključim televizor ugasim mu ton i minutima zurim u pokretne slike. 
Pojma nemam šta se prikazuje. Kao da je to važno. 
Uzdahnem duboko, zabacim glavu na jastuk okrenuvši se ka zidu. I u polu tami gledam u zid praznim pogledom. 
Ne, definitivno to nisam ja! Neka sila se ustanila u moje telo i pokušava da me muči noćnim orgijanjem moje duše. 
Jer kad se zameni,
- dan za noć,
- radost za tugu,
- sunce za kišu,
- dobro za zlo,
- osmeh za suzu
- ljubav za mržnju,
- mir za rat,
u čoveku ostaje samo praznina, a lik u ogledalu i ne postoji. 

Ali ja i dalje plivam, i nemogu izraziti moju ljubav prema njoj, jer znam da ona nikada ne bi shvatila koliko je volim. Zato imam želju da živim sa tom ljubavlju u beskonačnim mislima, gajeći svaku misao kao nešto najdraže što posedujem. Zato se i bojim da pokažem koliko mi je do nje stalo. Možda nikada neće to shvatiti, ali znam da do poslednje minute mogu živeti sa tim oblakom nade. 

Da sam ja čovek, sigurno bih dotakao svoja najdublja osećanja i sigurno bi me ta bol osvestila. 
I ništa mi niko ne može, ni kiša ni snegovi, ni oluje, ni glad me ne može pobediti. Samo ona, 
na granici moje mašte.
Trenutno se nalazim u gustoj magli... ne vidim ništa!

 

 

Draga moja!
Pišem ti ove reči u nekom svom unutrašnjem nemiru, koji nije uragan koji ruši mostove života.
To je samo onaj obični lahor koji valjda kazuje da u mom telu stanuje ljudsko biće koje pokušava da koristi osećanja i koje se igra prašinom izgubljenih minuta. 
Ne znam. Proganja me jedno pitanje. Možda ti znaš ko sam ja ili ni tebi nisam dozvolio da me upoznaš u ovom svetu tajni i glupo prosipanih reči života. 
Možda i jesi, a da to ni sam ne znam. 
Ovih dana osećam kako se povlačim u sebe i svoju kućicu, kao puž kome kiša dobuje po oklopu. 
Ovih dana slušam blues, znaš nekako se osećam zajedno sa tonovima te muzike koja dobuje mojim bićem i daje mi otkucaje srca u nekom sporom ritmu. 
Ovih dana sve je nekako drugačije, sve nekako praznije, kao silos kome iscuri i poslednje zrno pšenice i koji godinu dana bude prazan i čeka novi rod. 
Čak primećujem da mi smeta i svetlost i prosto imam želju da prespavam dan, da se radujem noći. 
Ne brini, proći će. Baš kao što ptice odlete na jug i svi zaborave da su one tu bile i svijale gnezda.
Možda se to samo jesen igra mojim emocijama kao što se igra lišćem i kao čarobnjak boji ih raznim bojama. 
Ne ja ne tražim krivca, ja tražim samo malo, ......o tako malo tražim. 5 minuta večnosti.

Ej....znaš ti!