San u javi

Pokušavam danima da napišem pesmu za tebe!
Započnem prvu strofu pa je obrišem.Sto puta sam obrisao stihove.
Znam sve izrečeno je premalo.
Moram smisliti neke rečenice koje nisu napisane.
Nešto poput unikata. Da ljudi koji čitaju kažu : "Ovo prvi put čujem!"

Jer ti ne zaslužuješ obične stihove u kojima ću ti ja skinuti zvezde, voditi te za ruku kroz drvored breza i ljubiti te.
Ti zaslužuješ stihove još nenapisane. Reči još neizrečene.

Ti meni često na neke moje reči kažeš : "Ovo prvi put čujem!"
Zato još u predelima svoga mozga tražim taj rudnik reči, sakrivenih samo za tebe.
I pronaći ću ih. Obećavam ti! Biće to reči večnosti!

Ne volim rastanke !
Obično u meni izazivaju neku prazninu , kao da je jedan deo mene nestao u tom trenutku.
Tada u meni proradi ona negativna doza adrenalina , kad nekom kažeš saygoodbye i uvek u podsvesti pomisliš da je to vaše poslednje viđanje.
U tim trenucima ne mogu da sakrijem svoj izraz lica, svoje oči, drhtanje mojih ruku, lupanje srca.
I kad kažem, hey , ajde vidimo se , izgovaram tako lažno , da bih voleoda kažem : ne volim rastanke , bojim se rastanka, bojim se da tepogledam u oči , bojim se da u meni nećeš tada videti muškarca , većnekog slabića !
Ja u stvari preživljavam rastanak. Ne znam , da li je to uslovljenozbog moje nepredvidljivosti , zbog mog još nedozrelog bića u kožiozbiljnog čoveka, zbog nekog još uvek dečakog duha u meni koji mekadkad tera da činim ono što niko za nikoga ne bi učinio.
U svakom slučaju nikako ne volim rastanke , izazivaju u meni tugu koju ne mogu sakriti i koja se vidi i iz vasione.
Ali rastanci su neminovnost i ne mogu se izbeći. Kad rastanak dođe ,onda u meni ono vedro nebo postaje oblačno , sunčan dan postajesumoran. Zelena priroda , postaje siva.
Utihne svaka lepa misao i tada počinjem da se prisećam sastanka. Timsećanjem pobeđujem rastanak. Ta sećanja su najlepša i ništa ih ne možeuprljati , pa ni rastanak.
O da….. ne volim rastanke !

Ne može više brate, ne može!
Teško je sa ovog brega gledati u onaj drugi breg koga je zaklonila zemljina polulopta.
Ne vidi se ! Iako sve mislim da bih rukom mogao da dodirnem te visove.
I tako stojim na tom svom bregu, a vetrovi mi mrse kosu, a pramenovi mi pokrivaju oči.
Raskrijem kosu sa očiju i nepomično gledam. Gledam tamo. Da, baš tamo.
Uvijam svoje misli, kao duvan u cigareti i palim ih da sagore do poslednjeg slova.

Pokrivam dlanom usta i tako kao flaster ih držim. Želim da zanemim, da ne ispustim ni jednu reč.
Jer one reči koje želim reći ne mogu čuti oni daleki bregovi u kojima sunce zalazi posle mog sunca.
Podrhtava mi brada igrajući neki tango čovečjeg lica.
Najednom sklanjam dlan sa usta. I želim, želim da viknem, da se moj glas prolomi do najudaljenijih bregova.
Da me čuju i upoznaju svi vetrovi ovog sveta.
Da zastanu pogledaju me i ispletu svojim rukama most po kome ću hodati.
Do bregova prema kojima moj pogled upućujem.

Poslednje vreme, smirio sam svoj nestalni duh i ukotvio se u svoj dom i odatle delujem mirno i imam neopisivu želju da u narednom periodu živim neki život čoveka iz senke.

Ko je čovek iz senke?

Uveče imam neku šemu svog kretanja. Izađem, do kafane moga brata, kafane za koju sam oduvek tvdio da ima svoju dušu. Na proleće i u leto obično sedim za jednim stolom u bašti i odatle ispijajući čašicu istine, ja posmatram ćutke kretanje života na ulici.

Svake večeri u 15 do 10, jedan stariji čovek, sa torbom preko ramena i onim starim proleterskim kačketom, prolazio je pored kafane i gubio se u mračnoj ulici.

Po njemu sam mogao i sat da navijem. Čak i subotom i nedeljom. Svakog dana.

Toliko me zaintersovalo ko je on, ko je čovek iz senke? Niko nije znao, niko ga nije poznavao. Svi su samo odgovarali, a to je onaj što uveče prolazi pored kafane.

Bio sam baš opsednut tim čovekom da sam pitao i gazdu jedne prodavnice u kojoj je ulazio da kupuje. Ni prodavac nije znao ko je on, rekao je on dolazi ovde da kupi mleko i hleb. I tako svako veče, ništa drugo.

Ali ipak nisam želeo da budem nepristojan i da ga zaustavim i pitam: - "Gospodine vi svako veče prolazite ovde u isto vreme, čime se bavite?".
Ipak bi to bilo previše.

Jedne večeri u vreme kad je trebao da prođe nije prošao ulicom pored kafane. To me je štrecnulo. Ajde,  pomislih možda je prošao nekom drugom ulicom. Sledeće večeri, opet ga nije bilo. Počela je da me hvata panika. I naredne nije prošao. Otišao sam do prodavnice i pitao prodavca da li ga je video? Kaže nema ga već par dana i njemu je bilo čudno.

Nestao je. Čovek iz senke je nestao.

Nekoliko dana, sam namerno dolazio i čekao ga. I onda otišao u crkvu, kupio sveću i upalio je za njega tamo gde se pali sveća za žive.

I ne znam da li je živ? I ne znam kome sam upalio sveću?

Možda sebi? Poželeo sam da i ja budem tako neprimetan, da niko ne zna za mene. Da ga zamenim. I da ja kupujem mleko i hleb i nestanem u noći.

Uh, dal sam prorok ili nisam ili mi Bog nešto javlja, a?

Sanjao sam, kao ja stariji neko buduće vreme. Dolazi neka žena i traži mi pomoć.
Ja je prvi put vidim u životu, ali prihvatim i pođem sa njom.

Neka nepoznata ulica i kuća. Isped mene samo asfalt. Sa strane nije bilo ni drveća ni ograda ni zgrada. Kao neki veliki parking. Ulazimo u nepoznatu kuću Ona odlazi negde, ja je čekam ali ceo dan. I onda ja polazim da odem iz kuće i nailazi neko dete i kaže mi, kao gde si pošao ovu ženu ti je poslao Bog da je čuvaš i brineš o njoj dok si živ. Ovo je sada tvoja žena.

I probudih se i prepadoh iskreno. Obično sanjam poznata lica, ali ovu ženu nikada nisam video i stvarno nestvaran san.

Jbt, jeza me hvata. E ali čekaću budućnost ako je imam, pa se uverim.

Javljam vam za desetak godina šta je bilo ;)

Vratio sam se kući sa posla u 17 sati i 13 minuta.

Na drugom satu vreme je pokazivalo 17 sati i 15 minuta.

Bio sam jako umoran.

Premoren od višemesečnog nespavanja izazvanog umorom od obaveza, došao sam do frižidera, otvorio ga, pa ga zatvorio i otišao do kreveta.

Nekako više sam se obradovao krevetu i krenuo ka njemu. Primetio sam da mi se moj krevet nasmešio, a ja sam se sa radošću uvukao u njega.

Na satu je bilo 17 sati i 28 minuta. Na drugom satu 17 sati i 30 minuta.

Uspavao sam se u trenu, samo što sam spustio glavu na jastuk.

Spavao sam 5 dana i 5 noći. Da toliko sam spavao i nisam se budio.

Za to vreme kosa mi je porasla 5 centimetara, a i brada 5 centimetara.

Izgledao sam kao Robinzon Kruso. Jedino sam ja sa tirkizno plavim očima, a  njegovih očiju se ne sećam. Odavno sam gledao film.

Prišao sam do prozora, otvorio ga a napolju je drveće bilo ogromno. Počeo sam da se čupkam za bradu i razmišljam kako je drveće moglo tako veliko da poraste, a ja sam se uspavao pre pet dana. Bacio sam pogled na saksiju sa Adamom u sobi. Adam je u odnosu na predhodna pet dana porastao 50 centimetara.

Otišao sam u drugu sobu,tamo gde mi je akvarijum. Pošao sam da nahranim ribice i zinuo od čuda kada sam ugledao moje zlatne ribice koje su pre pet dana bile veličine klikera, a sada veličine pesnice.

Izašao sam na ulicu. Prva na koju sam naišao bila je komšinica. Znam kad sam je video pre nedelju dana imala je kratku kosu. Sada je imala kosu dugu i zabačenu iza leđa.

Javio sam joj se i odgledao je u čudu.

Nailazio sam na ljude koje ne poznajem. Muškarci su imali duge kose i brade , kao u zemlji Amiša. Žene pak duge kose do oblina. Psi koji su prolazili pored mene imali su veličinu ovce. Vrabac na grani bio je veličine orla . Pauk koji plete mrežu u uglu mog stepeništa narastao je do veličine tarantule. A mrav koji je uporno pokušavao da prenese koščicu nekog voća, veći od pčele.

Popeo sam se uz stepenice i ušao u kuću .

Sat je pokazivao 17 sati 57 minuta , drugi sat 17 sati i 59 minuta.

Protrljao sam oči !

Celo božije jutro slušam jednu pesmu.
Čak sam je prebacio i na fleš memoriju, pa je, trenutno,  dok kucam ova slova slušam i na poslu.
Petak je! A ja se uvek radujem petku, iako i sutra radim. Valjda mi je taj osećaj ostao instiktivno ugrađen, još od školskih i studentskih dana.
I tako pesma koju slušam ulazi u moje pore i iako sam je nebrojano puta slušao u prošlosti, nanovo je u meni probudila pažnju.
Ja u stvari preživljavam sve pesme, bez obzira da li se tako osećam ili ne i na taj način mi je lakše da shvatim poruku onog koji je pisao i opevao.
I na taj način možete na neki način otkriti dušu tog stihotvorca, koji od stihova ostavlja večnu poruku nekim novim generacijama, a one starije vraća u neko njihovo vreme ili ih podseća da se život živi do poslednje minute u kojoj postoji nada.
Pesma koju ovog jutra slušam je Sanjam, grupe Indexi.
Mislim da mnogi od vas znaju ovu pesmu koja je obeležila i obeležava neko naše vreme.
I svaka reč koju čujem izaziva u meni neki treptaj.

Sanjam da se opet volimo u klasju
U tom klasju sto leži tu pod nama
I da luta tvoja ruka vrela
Tvoja ruka preko moga tijela

I glas Davorina Popovića dokazuje da se je i tada volelo jako, možda i jače...

A naredni stihovi me totalno pobeđuju i stavljaju u stav klečanja....

Samo jedan život imam i ludo ga bacam
Jer zavoleh jednu ženu, ženu koju sanjam
Samo jedan život imam, koji nisam htio
Jer zavoljeh jednu ženu, ženu koju sanjam

Oprostite, ja sam malo odlepio ....

Prijatan dan vam želim!

Kad bi neko mogao da mi napiše šta je ljubav, ja bih mu se jako zahvalio , jer bih uvek čuo neke nove reči i neke nove misli.
Kada bih isto pitanje postavio , da mi neko kaže šta je zaljubljenost , dobio bih mnoštvo novih ne irečenih misli.
Ali mene zanima , kako bi se moglo definisati stanje iznad ljubavi i da li je neko čuo da takvo stanje postoji ? Bojim se , a želeo bih da čujem reči i misli o tome , pa sumnjam da iko razmišlja o takvom stanju ili ako razmišlja , onda se verovatno pita kao i ja.
Pokušavao sam da dam odgovore sam sebi , ali mi nije uspevalo. Kao u potrazi za izgubljenim kovčegom , upletao sam misli i tražio puteve nepoznatog pojma. Budio sam se noću i u tami otvorenim očima sebe sukobljavao sa mrakom. Pokušavao da iz mraka pročitam napisane reči.
Kažu da onaj ko traži izgubljeni kovčeg ne uspeva da ga pronađe iz prve. Kažu da prođe više desetina godina i da se on najednom sam ukaže i prikaže.
Koliko li sam kredita u traganju izgubio , da bih dobio ono što tražim. To sada i nije važno.
Ako saznam kako se zove to stanje iznad ljubavi reći ću vam.

On je bio najbolji frajer u razredu. Ženske su ga obožavale, muškarci ga se bojali.

Ja sam prema njemu bio jako rezervisan, jer sam imao još tada sasvim drugačiji pogled na život. Živeo sam nekim Tom Sojerovskim životom i nije me puno zanimalo da se bilo gde dokazujem.

Oko njega stvorila se je grupa poslušnika koja mu je nosila školsku torbu, patike za fizičko, blok za likovno vaspitanje. Prosto su se utrkivali da mu se još tada ulizuju.

Na časovima fizičkog on je pravio ekipu i određivao ko će šta igrati. Meni je bilo svejedno. Sećam se,  tada je jedna devojčica bila zaljubljena u mene, a sve ostale u njega. Ali nisam bio zaljubljen u nju i prosto sam navijao da se i ona zaljubi u njega. Bilo mi je logično da sve budu njegove.

Nikada me nije dirao, birao je svoje žrtve. Valjda je imao neku dozu nepoverenja prema meni i moju hladnoću koju sam pokazivao prema njemu.

Jednog dana doneo je staklenu vunu u školu. Ne znam šta mu je tada bilo, ali došao je do mene, povukao mi kragnu i stavio staklenu vunu za vrat.

Iznenadio me je, nisam se nadao. Pred punim razredom počeo je da mi se smeje. Izvadio sam parče staklene vune koja je počela da me pecka po leđima.

Trebao je da počne čas matematike.

Ustao sam i krenuo prema njemu. Udario sam ga pesnicom nekoliko puta po glavi, pao je kao pokošen pred mojim nogama. Lice mu je bilo svo krvavo. Morao sam to da uradim. Morao sam da prekinem njegovu vladavinu. Primetio sam kako su devojčice iz razreda bile užasnute njegovim porazom.

Naišao je nastavnik  matematike, posle smo obojica išli kod razrednog na razgovor.

On nije pokušao kasnije ništa, znao je šta ga čeka.

A ja?!

Bilo mi je  žao njega što sam mu narušio reputaciju, a ostalo je još malo do završetka osnovne škole.

Posle je svako otišao u različite škole. Nismo se baš puno viđali.

Danas mi je došao u firmu. Ostareo je pre vremena, udebljao se, zapustio. Živi negde preko crte.

Setio se svega i pitao me: Sećaš li se kad si me udario pred celim razredom? Nasmešio sam se i rekao: "ma  ja sam sve zaboravio, zajebi to, šta ćeš da popiješ?"  i zagrlio sam  ga drugarski.

Bio je to ipak moj školski drug! Bilo mi je drago što sam ga video.

I njemu, znam!

Ovih dana su me spopale jako pozitivne misli , koje se pretaču u meni u bilo kom delu dana inoći i trenutno živim sa tim mislima . 

I moram priznati da mi je lepo. Ne .... mnogo mi je lepo. Osećam se kao ptica koju te misli mogu odvesti tamo odakle izviru. 

Ali  život nije bajka , pa tako uvek neko u životupokušava da vas spotakne , da se vi sapletete , a posle likuje nad vašim padom.

Danas mi je došao jedan takav i pokušao da me spotakne. Rekao mi nešto u zavijenoj formi , da sam prvo trebao da tumačim šta želi , a onda sam ustao , pogledao ga u oči , irekao : Znaš šta , gledaj me pravo u oči , nemoj da pokušavaš da mi kvariš raspoloženje , jer nećeš uspeti . Udario si na mene onda kada sam najjači ,nemaš šanse čoveče , izgubićeš ovaj rat ... mnogo sam jak ! 

Ne znam da li se je zamislio i ne znam šta je tada kada sam mu ovo izrekao pomislio . Iz njegovih mutnih očiju nisam uspeo da pročitam njegovu dušu. Ali rakao sam mu.Pa makar bih pukao da mu nisam rekao. 

Da sam mu rekao nekim drugim jezikom , kao što Đole u pesmi kaže : 

Ne lomite mi bagrenje , pod njima sam je ljubio ,

O, zar moram da vam ponovim
Okanite se njih, jer sve ću da vas POLOMIM

Mislim da me ne bi razumeo , jer mnogi ljudi ne žele da razumeju mnoge stvari , i vole da se petljaju tuđim mislima , jer ne može samo da se udje, da se ruši tudje.....

Prijatan dan vam želim, gde god da ste ! 

.... a njemu