San u javi

Jesenja plovidba

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 22:54

Jesen je uveliko započela svoj ples uvelog lišća.
Ali ove godine jesenje vreme počelo je još pre početka kalendarske jeseni pa je i sama priroda bila zbunjena u svom redosledu dešavanja.
Prvo lišće je dugo bilo zeleno i kao po komandi je požutelo i sada ukrašava krošnje drveća koje se još uve sakrivaju pod prelepim koloritom lišća.
Prošavši danas kroz jedan drvored, sa grane mi je na dlan pao jedan list. Jednostvno sam ga ulovio.
Sada taj list gledam pred sobom i radujem mu se kao nečem najdražem što želim.

Jesen je mesec promena u čovekovom mozgu.
U danima kad još uvek ovim predelima gospodari miholjsko leto ja uživam u ovim jesenjim bojama i nadam se da će ova jesen ipak biti ona prava i da će pokrenuti mnoga razmišljanja u našim glavama.
Ja sada odavde imam da poručim nekima koji su na mojoj strani razmišljanja da im želim da im ova jesen donese radost i da im svaki list koji se spusti pored nogu bude jedan novi atom snage koja će pokretati sve moždane ćelije i bude pomoć za lakšu plovidbu životom.
Idu oni dani koje trebamo preploviti kao moreplovci nemirnim morem, a ovo miholjsko leto je kao neko jedro koje služi da se osigura plovidba.

I nije važno kad ste rođeni i u kom godišnjem dobu. Važno je da plovite svim godišnjim dobima i da se vaš život prostire kroz neko vreme koje ostaje upamćeno kao vaše vreme.
Zato ljudi plovite životom sigurno i neka vam ova jesen osigura sigurnu plovidbu.

 


 


Ceo svet

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 12:19

,,za ceo svet možes da budeš jedna osoba, ali za jednu osobu možeš da budeš ceo svet!,,

 

Kako volim ovu misao i često pokušavam da je analiziram. Ne .... ne mislim da sad treba od ove rečenice praviti nauku, ali mislim da je jako istinita i da daje pravi odraz u odnosima dvoje. 
Ponekad pomislim da sa nekom takvom rečenicom mogu da promenim ceo svet u svojoj glavi. I to je ono što me čini srećnim u tih nekoliko trenutaka razmišljanja o tome. Jer sve ostalo je samo neka borba sa vetrenjačama, a takav rat niko nije uspeo da dobije iako ja pokušavam tvrdoglavo da se izborim za nemoguće. 

 

Danas mi poštar donosi pismo. Beli koverat. Adresirano na moje ime i prezime. Nije banka, nije telenor, nije mts. Otvaram pismo i u njemu na kompjuteru odšampan tekst u kome piše. Da uplatom na račun koji mi je ponuđen u prilogu, mogu pomoći osobama oštećenog vida. Iznos sam formiram i tako to.

Mahinalno sam stavio ruku u džep i iz njega izvukao 4000 dinara. Otišao sam u poštu da podignem drugo pismo koje mora da se overi, a ovih 4000 dinara uplatio na račun koji su mi poslali.

Neću vam reći šta sam dobio u ovom drugom pismu da ne bih pokvario ovaj post. Ali znam da sam poslednji dinar iz džepa dao tim ljudima. Ja mogu da vidim šta piše u svim pismima koja dobijam, a oni ne mogu. E da..... ostalo mi malo novca da taman kupim kesicu supe.  

Ajde odoh da obrišem listove ,,Adamu,, evo ga rasplakao se umesto mene.

 

adam
 

 


Retrovizor

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 23:05

Često putujem i dok vozim često pogledam u retrovizor.

Tako sam i ove večeri vozeći auto-putem, povremeno gledao u retrovizor kao da žalim za onim što ostaje iza mene. Kad odem u neki grad onda makar on bio svega 70km udaljen kao ovaj u kome sam večeras bio, ja osetim neku prolaznu težinu. 

Valjda je sve to povezano sa nekim ranijim pričama kad sam sa roditeljima putovao na odmor i uvek se sa tugom  rastajao od mesta u kome bi odsedali. Taj osećaj se zadržao i dan danas i ne mogu da kontrolišem misli u tim trenucima. 

Uključivši levi žmigavac koji je osvetljavao levu stranu puta blickajući po beloj isprekidanoj liniji auto-puta, nekako mi se upalila sijalica u glavi koja mi je osvetljavala neka stara sećanja i neka moja putovanja koja su u dobroj meri uticala na moj život. 

Ta putovanja su mi kreirala neke misli koje su i danas ostale prisutne u mom mozgu i sa velikim ushićenjem se setim svake reči, zapete i tačke.  Ovo veče putujući sećao sam se tih svojih misli i  jako dobro stavljao nedovršene puzzle u nedovršenim rečenicama koje nikada nisam izgovorio, a trebao sam. 

A znao sam da ćutim i po nekoliko dana da ni sam sa sobom ne pričam. Ali pričao sam u sebi i te priče ostale su večne sve dok moj mozak bude živeo.

Današnje putovanje bilo je kratko. Zadnji pogled u retrovizor samo je overio moj dolazak u moj grad. 

A retrovizori su izmešljeni baš zato da se u njima vidi ono što se nalazi iza nas. I da možemo da vidimo ono što smo iza sebe ostavili, da bi mogli da kreiramo ono što nas očekuje ispred nas!

 

retrovizor
 

 


Drveni advokat

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 23:33

Drveni advokat!
Kad god bih čuo da neko spomene reč ,,drveni advokat,, ja se uvek setim čuvene lutke Pinokio.
E sad ja znam da stari majstor Ćepeto nije napravio ovog simpatičnog lutka da bi bio asocijacija drvenog advokata, ali to su samo moje lične asocijacije.
Šta je onda drveni advokat? On sigurno nije drven. Ma nema šanse! A ne verujem ni da je završio pravo i da ima veze sa advokaturom.
U stvari u čaršiji bi rekli za drvenog advokata da on samoinicijativno govori u ime prisutne osobe koja nije mutava! Takav komentar sam imao prilike da vidim i na netu.
Čaršija se prenela i na net. Ispade da je onda drveni advokat, pošto nije od drveta, a ni školovani advokat u stvari jedan običan diletant.
I takav diletant obično prevazilazi svoja ,,umišljena,, ovlašćenja i postaje i neka vrsta manipulatora.
Formula bi bila sledeća.
drveni advokat + paćenik = manipulator
manipulator + dezavuisani = šuplje govno
Ko je kome drveni advokat i ko je licemeran mene to ne zanima. Evo me čeka topla supa, odoh da večeram mmmmmm

 


 


Gde počinje ljubav?

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 13:25

Gde ljubav počinje?

Hoće li mi neko reći?

 

Ljubav počinje tamo u  gnezdu gde ptice pevaju svoje vesele pesme.

Ljubav počinje tamo na visokom oblaku, koji plovi nemirnim nebom i posmatra svaki brežuljak i svaku krivudavu rečicu.

 

Ljubav počinje tamo na beskrajnoj pučini mora, tamo gde samo sunce može da vidi veselu igru talasa koji se međusobno grle.

 

Ljubav počinje u najskrivenijem uglu naših srca,onom uglu koji retko mozak posećuje, onom u kojem  srce pleše najdivnije igre.

 

Ljubav počinje u tvom i mom srcu.

 sunce


Niko

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 21:38

Znaš ja sam u stvari neko!
Ne, nemoj me pitati ko sam i šta sam?
Ja ti to ne mogu reći.
Verovatno je moj fluid života  procureo kroz neku pukotinu kontinuiteta i sada u svojoj plavičastoj boji kruži ovom galaksijom postojanja mog ljudskog bića.
I kao da sam okružen njime i kao da podižem visoko znak STOP i ne dozvoljavam da se prodre u moj mozak.
Moj je život jedan spekrat duginih boja, koje poput prave duge posle kristala kiše pomešanih sa svetlošću sunca jednostavno promene sve boje u sebi i najednom iščeznu.
Tako u tom spekrtu nestaju i moja mašta i moj ponos se istapa i gubi u vremenu prosečnosti.
Čak mi pogled bledi i sunce počinje da skalpa kapke na mojim očima.  
U stvari kada bi neko prvi put sreo i pitao, ko sam ja?
Ja bih mu sa ponosom rekao : Ko sam ja? Ja sam NIKO!

 

niko
 

 


Čuvar suza

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 14:55
U predgrađu sećanja živeo je on u njenoj glavi. 
I uvek bi se smešila kad god bi joj on pao na pamet. 
Onako starački zadovoljno i setno. 
Već je bila bakica, seda plavih očiju.
A imali su predivan život. Pun lepote i zadovoljstva. Decu nisu imali. 
On je umro rano. Pokosio ga je infarkt! Ona se nikada nije preudala iako je bila mlada kad je on umro.
Nastavala je svoj život pun sećanja. i živela ga je mirno i tiho. 
Putovala je jako puno. Posle njega nije poželala ni jednog muškarca, a mogla imati ih koliko je htela. 

Tog dana probudila se u praskozorje sa mislima o njemu. 
Rekla se u sebi da bi kada bi joj se život ponovo darivao, opet bi želela da ga proživi sa njime. 
Jer sa njime je imala sve, a posle njega njen život je bio život biljke koju šibaju vetrovi godina. 

Tog jutra njene plave oči bile su poplavljene suzama koje su samo tekle zbog njega.
Nije ih ni brisala. Želela je da joj za uvek ostanu na očima. 
Znala je da su njene suze postale kao redak dijamant koji se teško pronalazi. 
Potrošila je sve suze za njega.
Kažu da i danas kad je neko sretne još čuva te suze u svojim plavim očima. 

I taj neizostavni osmeh koji je on stvorio na njenom licu. 

 

 


Praznina

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 13:00

Gledam koliko su uopšte ljudi šuplji i prazni.
Evo polazim od sebe, da ne budem sada ja kritičar svega i svačega, već da krenem iz svog dvorišta. 
Dakle ne mislim sad ja da su svi ljudi takvi, ali mislim da postoji jedna grupa ljudi koja živi svoj život poseduje sve unutrašnje organe, ali ipak u sebi ima neku prazninu zato što ne dozvoljava da se jednostavno nekom prisnošću i komunikacijom dopune. 
U slobodnom prevodu, kao kad auto odvezeš na benzinsku pumpu i napuniš mu ili dopuniš prazan rezervoar. 
Sve to mom mišljenju se svodi na jednu jednoličnost u življenju sopstvenog života. 
Recimo ja ustajem svaki dan u isto vreme, skoro svaki put ustajem na isti način. 
U isto vreme perem zube, ponekad iz higijenskih raloga promenim četkicu, u isto vreme se umivam, ispijam prvu kafu. 
Posle po automatici odlazim kod svojih roditelja u istom dvorištu te i tamo ispijam kafu koja se već smlačila. 
Uključujem kompjuter u isto vreme, pročitam poštu. Onda se spremam za posao 
U isto vreme sedam u auto, krećem se istim putem do posla, a i tamo se slično ponašam svaki dan. 
Popodne opet uključim kompjuter, pa uveče izađem u istu kafanu, možda popijem neki drugi čaj ili kafu, ali opet je sve to nekako klonirano. 
Vratim se kući, pa prozborim neku sa ženom. U poslednje vreme taj razgovor se pretvara u rat!
Pa onda opet pored kompjutera, ponekad vodim ljubav sa ženom, mada izgleda da sam joj se smučio, možda sam postao loš ljubavnik!
Jer to ona nikad ne traži već ja! I onda se strpam u krevet, a već sutra je novi dan kome samo treba uraditi copy/paste. 
E o toj šupljini i ispraznosti ja pričam. Kad čovek počne da živi po automatizmu. 
Ali sad ne kažem ja da sam najgori. Ima puno, jako puno gorih od mene, mada jesam plasiran u donjem delu tabele. 

A sve ovo ne bih pisao i razmišljao da već ne tako davno jesam imao dinamiku u životu i jako puno se kretao. Menjao mesta, upoznavao nova lica imao svoje omiljene kafane u nekim dalekim krajevima. 
Ali što bi rekao moj sugrađanin i pisac Bora Stanković, to vreme neće se više vratiti, to je ,,žal za mladost,, 
Ajde da baš citiram taj deo na autentičnom vranjanskom, već sam jednom : 

Žal za mladost
Odlomak iz Koštane Borisava Stankovića

  Mitka: Znaš li šta je karasevdah? I toj težak, golem, karasevdah! Tuj bolest ja bolujem. (Pokazuje na sebe.) Eve ostare, a još se ne nažive, još ne napoja' i ne naceliva'... Još mi za lepotinju i ubavinju srce gine i vene! Aha!... Poj, Koštan, kako k'd se od Karakule na Bilaču, Preševo i Skoplje udari. Noć letnja. Šar-planina u nebo štrči, a ispod njuma leglo pusto i mrtvo Kosovo. Drum širok, prav, carski. Po njega se rasipali hanovi, seraji, bašče, češme. Mesečina greje... Martinka mi u krilo, konj, Dorča moj, ide nogu pred nogu, a čalgidžije, što gi još od bilački han povedešem, peške idev iza mene. Sviriv mi oni i pojev. T'nko i visoko kroz noć i na mesečini sviriv. A iz seraji i bašče, kude mlade žene i devojke oko šedrvan i na mesečini oro igrav, gmeta sviri, dajre se čuju i pesma... I toj ne pesma, već glas samo. Mek, pun glas. Sladak glas kao prvo devojačko milovanje i celivanje. Pa taj glas ide, s's mesečinu se lepi, treperi i na men' kao melem na srce mi pada. (Koštani) I Koštan, tuj pesmu, toj vreme da mi poješ... A toj vreme više ne dodje. Ete za toj ću vreme ja žalan da umrem, s's otvoreni oči u grob ću da legnem. Poj "žal za mladost"... Za moju slatku mladost, što mi tako u ništo otide, i brgo ostavi. Poj i vikaj gu. Moli gu, neka mi se samo jos jedanput vrne, dodje, da gu samo još jedan put osetim, pomirisem... Ah!

Ah! rekoh i ja, more napisao ga je baš kao za mene ili se možda tako trenutno osećam?

Ajde zdravi i veseli bili, menjajte nešto u životima vašim da vam ovaj citat ne bude sudbina.

 

most ljubavi

 

 


Morao sam

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 22:30

Imao sam jaku želju da se tog dana na bilo koji način dovučem do crkve u manastiru sv. Prohor Pčinjski.
Jedina želja mi je bila da upalim sveću i da dotaknem sanduk sa moštima sv. Prohora, jedina želja tog trena.
Krenuo sam u kasno popodne tako da sam kolima imao nekih 32 km vožnje do manastira, što je značilo da ću u crkvu ući negde pred sumrak.
Krivine i serpentine prilikom spuštanja ka manastiru kao da su se ispravljale i dozvoljavale mi da stignem pre mraka.
Parkirao sam auto na kameni deo puta skoro do porte manastira.
Monah sa terase poželeo mi je dobrodošlicu : Pomaže Bog, otpozdravio sam mu.
Ušao sam ubrzanim koracima i kamenom stazom pa uz stepenište ušao u crkvu. Prekrstih se!
Unutra je već bio mrak.
Sa desne strane pored oltara gorelo je kandilo. Jedina svetlost je dopirala iz omalenog prolaza i prostorije gde su bile smeštene mošti sveca.
Na samom ulazu sa leve strane bio je sto sa svećama. Ostavio sam novac i uzeo jednu sveću.
Krenuo sam ka kandilu da sa njega upalim sveću.
Upalio sam sveću i krenuo da je pobodem u peskovit deo za upaljene sveće. U sebi izgovorio ,, Oče naš,,
I onda sam osetio kako mi je nešto proletelo pored glave. Bio je to slepi miš koji je u tami pravio osmice i skoro nečujno leteo crkvom.
Kada bi prošao pored moje glave kao da bi se začuo zvuk nekog minijaturnog ventilatora.
Krenuo sam ka moštima svetog Prohora. Dotakao sanduk i malo držao ruku na njemu.
Sa leve strane na stolici bila je potavljen molitvenik.
Prelistao sam ga i našao pasus koji mi je jednom pokazao bivši starešina manastira otac Stefan.
Rekao mi je da kad god dođem i poželim mogu pročitati taj pasus.
Čitao sam poluglasno nekih par minuta.
Prekrstio se. Došao do otvora u zidu iz koga curi mirotočivo miro, u zidu je ostavljen mali štapić izvukao ga i sebi na čelo simbolično ucrtao krst.
Vratio štapić. I krenuo ka izlazu.
Napolju je još bilo videlo. Naišao sam na jednog monaha, razmenio par reči i krenuo prema autu.
Osetio sam mir koji mi je do tog trenutka bio jako potreban.
Nekad neke učinjene, možda i umišljene stvari mogu da vrate čoveka, meni je taj iznenadni odlazak u Prohor baš pomogao.

 

Prohor
 

 


Poštari više i ne zvone

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 15:22
Vraćam se s' posla malo konfuzan, verovatno od početka nedelje i obaveza koje nameće nedelja.
I kako se približavam kući sve mi ravno i najednom postajem ravnodušan. 
Pokušavam da upalim vatru u kaminu, ali slaba vajda taman se razgori i kao da je nešto popiša i ona se ugasi.
I tako nekoliko puta bezuspešno pokušavam da je upalim!
Rekoh, sedi brate ovo nije tvoj dan, odmori malo skuvaj si kafu uključi TV i gledaj slike!
Tako i uradim!
Skuvam si kafu i taman da sednem na svoj dvosed i podignem noge u vis, kad .... eto mi žena 
dolazi.
Pitam je šta ćeš ti sad ovde zar ne radiš. Nešto mi promrmlja i izruči na mene desetinu pisama koje joj je poštar uručio. 
Opa, reče ona i kaficu si skuvao, bravo! 
Pogledah je i pitam, a što jel' ja nemam pravo da popijem kafu?
Ajde neću te dirati vidim da nisi u libeli idem ja reče ona i ode. 

I ostavi mene sa brdom pisama. Pogledam ja njih onako odokativno, sve računi i neke gluposti. 
Pa kad ću bre da dobijem neku razglednicu, neko bre lažno ljubavno pismo samo da ne bude da su to neke opomene, računi i pizde materine!

Uzmem ja sva ta neotvorena pisma priđem kaminu i naložim vatru sa njima. 
I sad ne da gori vatra, topla soba.... milina jedna.
Ja uživam!

Pisma? Zabole me za pisma i šta je bilo u njima! Ja ih nisam terao da mi ih šalju! 

 

poštar

 

 



Powered by blog.rs