San u javi

Negde na planeti zemlji, rodi se neko ljudsko stvorenje. Na istoj planeti nekoliko godina kasnije u nekom drugom kraju rodi se još jedno ljudsko stvorenje.
Oni rastu , raduju se životu , igraju u svojim dvorištima , dečak kao stariji počinje da ima neka nova interesovanja i po prvi put počinje da vuče devojčice za kike.
U drugom gradu , na drugom mestu , devojčica , oblači svojim lutkicama haljine.
I kako vreme prolazi oni izrastaju u momka i devojku . On se zaljubljuje u neke devojke u svom gradu , a ona voli momka iz svog mesta.

U svakom trenutku njihovog izrastanja , pogledi na svet su im slični , ona voli što i on , a on bi uradio ono što bi ona želela. Ali oni ne znaju da postoji onaj drugi , ona i on.
Jednom se čak i desi da budu u istom gradu i da možda i prođu jedno pored drugog. Možda se i ne primete ili jednostavno se njihovi pogledi ukste na tren i zaborave.

On se ženi sa ženom koju voli i koja mu rađa decu. Ona se udaje za momka svojih snova i rađa mu prekrasnu decu. Godine prolaze , a oni i dalje ne znaju jedno za drugo i nisu ni svesni koliko su bliski , a koliko su daleko.

I onda jednog dana , na peronu slučajnih susreta on sreće nju. Kao da je poznaje od detinjstva , a prvi put se vide. Ona , prosto ne veruje da je susrela nekoga za koga je mislila da ne postoji. Da.... to je bio ipak susret srodnih duša. Mnoge od njih se i ne susretnu u životu.
Neću vam pisati moguće nastavke susreta srodnih duša. Ostavljam vam da ih vi sami po vašem nahođenju završite.
Ali želim vam reći svako ima svoju srodnu dušu , samo je pitanje dana i vremena da li će se sa njom pronaći.
Ljudi žive svoje živote , i prožive , a i ne znaju da u nekom gradu , zemlji na ovom svetu živi njihova srodna duša.
Sav ljudski život je Božjim rukama . Neki dožive da im Bog pomogne da pronađu srodnu dušu. Većini ne !

Da li možete napraviti razliku između Medveda , Lisice i Ribice ?

Medved je meni jedna jako draga divlja životinja i oličenje moći. Ja u filmovima u kojima se pojavljuju medvedi , navijam za medveda. U borbi između čoveka i medveda , medved je moj favorit.
U zoo vrt ne odlazim često. Nema ga u mom gradu , a kad odem tamo gde ga ima onda obično nemam puno vremena , pa stalno sebi obećavam , otići ću sledeći put. A kad odem , ja najviše vreme provodim pred kavezom sa medvedima.
Možda će vam ovo izgledati smešno , ali sam pričao sa medvedom. On ćuti , podigne glavu , pogleda me . On sve razume. Svaku moju reč. Volim medveda .

Lisice su u meni uvek izazivale neku dozu ne poverenja. Ali ne zato što su one u prirodi lukave , već zato što nikada nisu mogle da se pripitome. Imao sam prilike da se vidim oči u oči sa lisicom , onom vlasinskom, samo me je pogledala skrenula pogled i ne zainteresovano nastavila put šume. Na tom mestu susreta , došla je da lovi , tu je pojilo gde divlje životinje zimi kad nema vode dolaze da piju vodu. Lisica se krije u borovoj šumi i čeka. Ona ume da čeka. Ja sam joj te noći poremetio ulov. Možda sam nekoj životinji spasio ili produžio život.

Ribice su neki treći svet. Onaj koji mi zemljani nikada ne možemo razumeti , a uvek će mo se diveti tom delu prirode. Ribice u meni izazivaju neki duševni mir. Volim da ih posmatram i uživam u njihovim bojama. Jedino , nikada , nikada nisam tražio da mi zlatna ribica ispuni želju . Možda bih trebao ? A možda ja i nemam pravo na želje ?

I koja je razlika između medveda , lisice i ribice ?
Ja je nisam uočio , verujte mi !

Danas je Ivanjdan.Na današnji dan rođen je sveti Jovan Krstitelj. Sveti Jovan je poslednji veliki prorok, koji je došao pre Hrista. On je krstio Hrista na reci Jordan.

Kažu da je on i zaštitnik kumstva i pobratimstva.

Na današnji dan pletu se venčići od cveća, a po verovanju slavi se priroda i njene lepote.

U venčiće se osim žutog Ivanovog cveća, stavlja i beli luk, kao zaštita od groma.

Kroz taj venčić gledaju devojke da bi bile zdrave, lepe i rumene. Ne zaboravite to.

Ja sam jedan od ispletenih venčića odneo sinoć na mesto na kome radim i okačio ga o vrata.

Kažu da je sveti Jovan  živeo nekim usamljenim životom, predskazujući Hristov dolazak.

Na fresci, sveti Jovan rukom pokazuje u nebo, a u drugoj drži krst na kome piše: ,,Pokajte se jer se bliži carstvo nebesko,,.

Zato,  danas ne zaboravite da ispletete ili kupite već ispleten venčić i okačite ga na vrata vaših domova.

Srećna vam nedelja!

 

 

Život je tako kratak, taman počneš da ga živiš i on proleti. I ne primetiš ga.
Ali , ponekad sami sebi kreiramo svoj život , a onaj odozgo presuđuje i kaže dosta je bilo , ne volim one koji se kockaju životom , takvi ne treba da ga žive.
Danas sam ustao sav umoran od fizičkog posla predhodnog dana. Malo sam povredio nogu , pa me je sustigao i bol.
Ovog jutra sam imao neizostavan put do Leskovca , i morao sam tako da odradim taj put , da odem, i vratim se na vreme u firmu. Sve to moralo je biti upakovano u dva, do dva ipo sata. Leskovac je od Vranja udaljen 70 kilometara , a put do Leskovca prolazi kroz Grdeličku klisuru , gde ima jako puno krivina i ta deonica je predviđena za sporiju vožnju i uživanje u prirodi.
Iza sebe imam jako puno pređenih  kilometara u točkovima , baš puno. Kroz Grdeličku klisuru sam prošao ko zna koliko puta , jer svi putevi koji vode ka Beogradu i Nišu prolaze tuda.
Danas sam u odlasku vozio , onako rutinski , ne toliko brzo , ali poznavajući deonicu , znao gde da dam gas , gde da usporim. Gde ima policije , gde bi moglo da je ima.
U Leskovac sam stigao za 45 minuta i jako brzo završio posao.
Povratak je bio malo čudan i za mene samoga. Osetio sam da mi se lice ukočilo i zauzelo krajnje ozbiljnu facu. Verovatno je neki film počeo da se premotava u mojoj glavi.
Ušavši u klisuru , stisnuo sam papučicu gasa . Po onim krivinama , vozio sam sumanuto brzo. Od 120 do 140 km/h , a ograničenje je bilo 60 km/h.
Kao da to nisam bio ja , kao da me je đavo obuzeo. Noga me je bolela , tupo i pravila dodatnu nervozu. Slušao sam Muse , sa cd-a koji sam pustio. I muzika me je nekako osvajala. Na jednom pravcu pred krivinu , vozio sam i 150 na sat.
Šta ja to radim, hoću li da se ubijem ? Gde žurim ? U Smrt ?! Par ljudi ću zaviti u crno i mnogima brzo otići u zaborav.
Sa desne starne puta iza Predejana na brdu , šepurio se maleni manastir ,, Uspenie Presvete Bogorodice ,,
Ugledao sam ga , uvek ga ugledam. Kao da mi je neko u trenu uzeo volan , oduzeo sam gas , dao desni žmigavac i skrenuo na parking.
Izašao sam iz auta . Gledao ka manastiru. Sklopio dlanove i rekao : Bogorodice , Majko Božija , oprosti mi , molim te oprosti ,, U tom trenu , moje oči su bile vlažne.
Prekrstio sam se , ušao u auto i do Vranja vozio 60 do 80 km na sat.
Stigao sam na posao , od komšinice uzeo jedan lek protiv bolova , dobro je.

Inače uvek se prekrstim kad prolazim pored crkve ! 

 

I sada se ljudi pitaju šta li je ovo napisao , i šta mu znači ?
Ja sam vranjanac , kao što većina vas koji prati moj blog to zna , a oni koji ne znaju treba da znaju da je zemlja okrugla ! Šta sam sad hteo ? Ovako, prvo reč frljanje , frljati znači – bacati !
Mi u Vranje imamo specifičan govor . Ko nije čuo vranjanski govor taj nije nikad umro od smeha , tako da kao da nije ni živeo. Eto vidite šta ste propustili u životu.
Mi u našem vranjanskom jeziku nemamo padeže , u stvari mi ih imamo , ali ih ne koristimo. Čuvamo ih za zimnicu, jes’ da se ne jedu , ali neka ih , možda nekad zatrebaju.
Elem , ja sam se školovao u Vranju , a studirao u Skoplju , tako da je moj jezik kojim govorim ovde sasvim drugačiji nego što koriste većina vas na blogu i šire.
Šta to znači ? To znači da ja na blogu ne pišem svojim jezikom, već pišem , tj. pokušavam da pišem srpskim jezikom.
Pre neki dan , jedna moja drugarica , prateći moj blog , primetila je da skoro u svakom postu , imam gramatičke greške i gutanje slova i upozorila me je na te greške.
He , ja sam zaista toliko bio zadovoljan što mi je na to ukazano , jer iako se u školi uči srpski i u mom gradu , govori se drugačije , pa se onda ta dva izgovora ukrštaju i naravno prave gramatičke greške. Eh, da , jedino je poezija malo specifična i tamo nekad gramatika izlazi iz okvira pisanja.
Sve ovo znači da ne bih mogao da se sakrijem u razgovoru sa vama, izdao bi me akcenat.
Često odlazim poslom na aerodrom, i tamo poznajem već godinama neke ljude. Ali kada sam započinjao razgovor sa nekim nepoznatim ljudima , uvek su me pitali : Vi mora da ste sa juga ? Ja sam im šali odogovarao , ne ja sam sa Opela .
I sada da bih ljudima koji ne poznaju govor mog kraja , želim da postavim citat iz poznatog dela Bore Stankovića , vranjanskog pisca , radi se o Koštani .
Ko razume shvatiće !

Žal za mladost
Odlomak iz Koštane Borisava Stankovića

Mitka: Znaš li šta je karasevdah? I toj težak, golem, karasevdah! Tuj bolest ja bolujem. (Pokazuje na sebe.) Eve ostare, a još se ne nažive, jos ne napoja' i ne naceliva'... Još mi za lepotinju i ubavinju srce gine i vene! Aha!... Poj, Koštan, kako k'd se od Karakule na Bilaču, Preševo i Skoplje udari. Noc letnja. Šar-planina u nebo štrči, a ispod njuma leglo pusto i mrtvo Kosovo. Drum širok, prav, carski. Po njega se rasipali hanovi, seraji, bašče, česme. Mesečina greje... Martinka mi u krilo, konj, Dorča moj, ide nogu pred nogu, a čalgidžije, što gi još od bilački han povedesem, peške idev iza mene. Sviriv mi oni i pojev. T'nko i visoko kroz noć i na mesečini sviriv. A iz seraji i bašče, kude mlade žene i devojke oko šedrvan i na mesečini oro igrav, gmeta sviri, dajre se čuju i pesma... I toj ne pesma, vec glas samo. Mek, pun glas. Sladak glas kao prvo devojačko milovanje i celivanje. Pa taj glas ide, s's mesečinu se lepi, treperi i na men' kao melem na srce mi pada. (Koštani) I Koštan, tuj pesmu, toj vreme da mi poješ... A toj vreme više ne dodje. Ete za toj ću vreme ja žalan da umrem, s's otvoreni oči u grob ću da legnem. Poj "žal za mladost"... Za moju slatku mladost, što mi tako u ništo otide, i brgo ostavi. Poj i vikaj gu. Moli gu, neka mi se samo jos jedanput vrne, dodje, da gu samo jos jedan put osetim, pomirišem... Ah!

 

,, Kad bi mojabila...,,

odzvanjaju rečipesme koju slušam isprekidano , prolazeći kroz jednu malu ulicu.

Krećem sezapadnom stranom ulice , hvatajući hladovinu.

Zaštitio samglavu od jakog sunca , kačketom i sunčanim naočarama. Postajem neprepoznatljiv nekimprolaznicima koji me sumnjivo gledaju , i vide van kačketa moju dugu kosu. Koje ovaj ? Pitaju se !?

Niko me neprepoznaje , čak i ni oni ,koji su me na tom delu puta viđali.

U džepu telefon. Nameni , iskrzane farmerice , plava majica i patike . Promenio sam broj mobilnog, čekam svaki čas da ga puste. Tako rekoše.

Stiže mi poruka.Zastajem , otvaram poruku i čitam : ,,Ja sam ovih dana diplomirala , pa da tijavim,,

Ništa neogovaram. Ne želim, neću. Stari broj je još uvek aktivan. Možda je ovoposlednja poruka na njemu.

Koraci mi postajuteški. Kao da su one patike od jedne tone. Dolazi mi da ih sobujem i nastavimda koračam bos.

Čelo mi se znoji.

Dolazim u firmu.Majica mi je mokra. Skidam  kačket inaočare. Brišem čelo vlažnim maramicama. Samo mi je jedna misao na umu , kad ćeviše da puste nov broj mobilnog.

Pozivam moj staribroj sa fiksnog telefona : traženi broj nije u funkciji ! Gotovo je !

Sa starim brojem,ugasilo se puno toga , što nisam više želeo.

Čelo mi je suvo ,smeškam se zadovoljno , okrećem najzad onu tešku stranicu .

Laknulo mi je !

 

Bila jednom jedna princeza. Bila je prelepa.

A koja princeza pa nije lepa?

Ali ova je zaista bila prelepa.

Zvao sam je ,, lepa princeza,,.   

E sad, ovo je priča iz modernog doba  tako da su i likovi iz ove  priče neki sasvim moderni ljudi, obučeni u farmericei dukseve, sa Nike patikama na nogama, kačketima i naočarima za sunce.

I tako,  lepa princeza je živela u svom kraljevstvu,divila se  okruženju, volela da putujeprostanstvima začinjena prelepim predelima i sve to slikala, a  slike pažljivo čuvala u svojoj rezidenciji kaoneko delo kome su se njeni prijatelji i dobronamerni ljudi divili.

Jednoga jutra, princeza je sela  u auto i otisnula se krivudavim putem u  nepoznate predele. Predeo kojim je  prolazila, bio je sasvim nov  za njene oči i sasvim  nepoznat i  neistražen. Znatiželjna, parkirala je auto,izvadila  foto aparat i popela se doobližnjeg brežuljka.

Pogled sa brežuljka bio  je bio fantastičan, u podnožju je raslo nekočudno tirkizno plavo cveće, a niz potok koji je tuda tekao primetila je parpastuva i jednog seljanina iz koji ih je čuvao. Konji su se zadovoljno igrali upolju, a princeza ih je slikala.

Seljanin primeti princezu i pope se do nje,znatiželjno.

Ona  mupožele dobar dan, reče da dolazi na ovo mesto prvi put  i poče ga ispituje o cveću i lepoti netaknute prirode. 

Seljanin je umeo lepo da priča  i  princezi je ispričao bajku o mestu na kome senalaze. Njoj  se dopala njegova priča izamolila ga je da  je  priča ponovo. I on je pričao, a ona  opčinjena slušala.

Danima je tako  princeza dolazila na tu visoravan, a seljaninjoj je uvek pričao nove  i lepše bajke.

I tako, kao što predpostavljate, rodila seljubav.

Jednog dana princeza reši da dovede seljanina ipredstavi ga na dvoru, unapred ga pohvalivši  kako priča najlepše bajke.  Kada je ušao zamolila ga je  da neku lepu ili najlepšu  ispriča i prisutnima.

Svi su slušali bajkoviti glas seljanina, uživaliu njegovij priči i sa oduševljenjem pitali kako je uopšte moguće smisliti takve priče.

U znak zahvalnosti, princeza skinu  lančić sa kamenčićem tirkiza sa svoga vrata ivešto ga stavi na njegov vrat. Pažljivo zakopča.

Iz dana u dan seljanin je bivao sve poznatiji itraženiji  pripovedač, pa su čak i iznekih drugih kraljevstava tražili da im priča bajke i priče, a  on je zanesen pričama, svakim danom sve više zaboravljaona princezu.

Princeza ga je volela  i tugovala za njim. Razbolela se, povukla usvoje odaje i izgubila svoju lepotu.

A seljanin?

On se prepustio nekom razvratnom životu praćenimženama i pićem. Primećivao je kako kamen menja boju, ali nije mario.

Uništavao se i  onda jednoga dana, negde u blizini visoravani  na kojoj je živeo i čuvao konje, pronašli suga  mrtvog.

U ruci je držao lančić sa tirkizom, apretpostavljalo se da a je hteo  da ga vratiprincezi.

Tirkiz donosi sreću i blagostanje onome ko ganosi, a  čuvar je  zaštitnik konjanika, a kao znak upozorenja onmenja boju.

Legenda kaže da se tirkiz ne skida sa vrata i ne daje drugome,  jer na njemu ostajesudbina onoga ko ga je nosio.

 

Jednim  tirkiznim očima.

 

Podne je ! Tako mi se spava. Ne mogu opisati.
Ali jedan drugi deo mene to ne dozvoljava.
Gledam u pravcu ogromnog prozorskog okna. Jedan leptir je zalutao na svom putu i ušao u moju sobu. I svo vreme se baca po staklu prozora , pokušavajući da izađe . Beli leptir postao je zarobljenik.
Oboje smo isti , dva zarobljenika u istoj prostoriji.
On zarobljen , jer mu je uskraćen dodir sa onim poljskim cvetom, a ja zarobljenik svojih misli.

Ja njemu mogu pomoći , on meni ne !
Otvoriću prozorsko okno i pustiti ga , neka ide svom kratkom životu. Neka mu se onako leptirski , raduje. Život leptira jeste kratak, ali je možda lepši od čovečjeg.
Pustiću ga ,da odleti onako lepršavo, radosno.
U ovoj prostoriji ostao je samo jedan zarobljenik. I neka me tu , ja umem da jezdim prostorima tišine koju kreiraju moje misli. A misli , eh da , moje misli su slobodne , nisu zarobljene , tako da mi one pomažu da ostvarim komunukaciju sa onim što se nalazi izvan moga bića. I sada mislim ... ne bolje rečeno zamišljam. Jako volim da zamišljam. Tu sam jako kreativan. U tom svom pogonu misli , ja umem da ono o čemu mislim zamislim , najbolje i najlepše. To mi odgovara. To mi daje nadu, to me ispunjava.

Voleo bih da me moje misli oslobide svega , svega što mi se dešava , da postanem slobodan kao onaj leptir kojeg sam pustio. Moram da snagom svojih misli da pomognem sebi i odletim za leptirom i kažem ovo je kraj !

Pa ipak !

Ugasite sunce hoću da spavam !

Ja ne doručkujem ! Retko , vrlo retko.
Juče , tj. sinoć sam istovarao neki kamion sa nekom robom i ubio se od umora na mesto.
U toku posla , prvo me je ubilo toplo vreme , pa me ubila kiša , i na kraju ubijen sam od same težine io količine onog što sam istovarao.
Vratio sam se kući , uskočio pod tuš i jedva izašao iz kupatila od premora. Nisam mogao ništa da večeram. Jedino sam pojeo nekoliko žele bombona i popio više od litre soka. Premor me je stigao i bacio u krevet . U toku noići sam se probudio , pa dugo bio budan i na kraju ponovo uspavao.
Ovog jutra počela je da me mori glad . Najednom toliko sam bio gladan da počeo da gledam digitron na mom radnom stolu i u mislima ga video reš pečenog . Počeo sam da trljam bradu i da se smeškam digitronu . Zamislio sam ga kao komad mesa koje bih u napadu gladi pojeo kao kad gledate tasmanskog đavola kako tamani hranu.
Setih se ja da u komšiluku gde mi je firma imam jedan dragstor . Otišo sam tamo , i kao oni kerovi što se oblizuju na hranu , počeo sa oblizivanjem pred frižiderom sa suhomesnatim proizvodima. Frižider prepun svakavih mesnih proizvoda .
Izabrao sam ćureći batak u crevu , onda uzeo neku jumbo kiflu , pola litre ,,fit,, jogurta i došao na kasu.
Kuca ona kasirka i kaže mi 873 dinara ?!!!
Ja onako gladan nisam odmah ukapirao cifru , pa mi je ona ponovila , 873 dinara.
Kako bre 873 dinara ? Jel' ja to plaćam račune svih koji su ovog jutra bili ovde ?
Ne , komšija , evo plaćate samo ovo vaše !
Ajde kaži ti meni , koliko šta košta od ovoga ?
Imate 150 grama ćereći batak u crevu , to vam je 754,5 dinara . STOP , tu smo !
Kako 150 grama mogu toliko košati ? Pa cena po kilogramu je 5030 dinara !
Kolikoooo ???? Ma daj bre curo , jesi ti svesna šta pričaš ?
Evo komšija pogledajte ! Ma šta da gledam , to je izgleda meso od ćurke što nosi zlatna jaja ? Ubeđuje ona mene , a ja razmišljam : da li je toliko glupa, da li sam ja lost u vremenu , da li je to stvarno ćurka sa zlatnim jajima, da li je ovo skrivena kamera ? Sve mi je prošlo kroz glavu. Na kraju , posle intervencije njihove službe maloprodaje , dođosmo do saznanja da  je u pitanju obična ćurka , jer je cena umesto 5030 dinara ipak bila ona od 503 dinara po kilogramu. A taman sam se ponadao da se hvalim kako jedem meso od ,, zlatne ,, ćurke.
Izviniše mi se oni , a ja trčeći do firme , napravio sendvič , taman zinuo , kad ko za inat zvoni telefon ! E vala neću da se javim , neka zvoni , neka crkne od zvonjave , nedam ćurku , nedam , ma kakva bila !
Prijatno , hvala , izvolte !

Skoro svaki dan dobijam poštu. U pismima koja dobijam , velika većina je od banaka , pa od firmi sa kojima sarađujem , sve do onih reklamnih iz velikih trgovinskih kuća koje šalju svoje prospekte i medvedima u planini.
Pre neki dan poštar mi je doneo jedan pink koverat većeg formata , naslovljen na ime moje firme ,a u kovertu pola kile papira.
Šta je sad ovo , zapitah se ?
Open ja koverat , i počnem da čitam obaveštenje , kako sam ja , tj. moja firmu izvučeni iz bubnja , da svaka tri meseca šaljemo u nekom zavodu za statistiku poslovni bilans firme , da se oni unapred zahvaljuju na saradnji , i da sve to što su mi poslali , trebam da popunim , jer mi je to ,, obaveza,, . Ako pak ne sarađujem oni će pokrenuti prema mojoj fiormi zakonske mere.
U što ja volim kad mi preteeee !!!
Odnesem ja ovaj snop papira kod svog knjigovođe i oni pogledaše i rekoše mi , pa gde tebe izvukoše , sad će sve dok postoji firma da ti šalju ovo . Ma super rekoh ja . Trebaće mi sat vremena da popunjavam , i da im pošaljem preporučeno sa povratnicom. Nisam ukapirao kakvim slovima da pišem, koje boje povratni koverat treba da bude i da li treba da je mirišljav ?

Jel’ možete da mi zamislite facu ?
Pa mamicu im maminu JA ....što me ne izvukoše da idem na more ili da spavam sa njihovim ženama , a da je to obavezno i da ne mogu da izbegnem ? !!!
Imam utisak , da bih u punom džaku onih stvari izvukao onu moju stvar ! Oprostite , ali fakat !
I eto sad ja se s’ oproštenjem jebavam sa popunjavanjem , nekog zbirišta gluposti , da bih zadovoljio tamo neke statističare kojima se digao , pa bi da sakupljaju poene preko nekih glupih statističkih anketa.
Post mi je malo vulgaran, ali s’ obzirom da obrađujem temu , gde ne mogu da im kažem u lice , ja preko ovog posta imam neko niskostrujno pražnjenje.