San u javi

Noć kada su cvetale trešnje

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 16:27

I napokon , kako je sunce ogrejalo tako sam i ja kao medved iz jazbine počeo da izvirujem svojim kljunom i polako se prilagođavam svom novom biciklu , sa kojim ću se nadam se , družiti ovog proleća , leta i jeseni intenzivnije.

Sinoć sam završio posao , i već danima dolazim biciklom na posao , vratio se , bukvalno presvukao u trenerku , napakovao , kačket , obukao šuškavu jaknu i otisnuo se vožnjom svojim gradom.

I sad , šta je tu čudno , pa ništa posebno , ali mi je sinoćna vožnja prijala i dok sada ovo pišem, smeškam se i slušam Muse , moju omiljenu grupu. Još kao klinac imao sam neku čudnu igru , da se šetam periferijom grada i da krštavam neke obodne predele , nekim svojim nazivom , a mozak mi još uvek pamti ta imena , pa se ja vozeći bajs prisećam tih naziva.

Sinoć sam se vozio i naišao na ,, moje,, naselje koje sam nazvao Stara Saponija. Pojima nemam zašto , ali eto ostalo je tako urezano u memoriji. Stara Saponija je jedno kratko područje pored industriske zone , dugačko nekih 500 metara. Još uvek one divlje patuljaste ruže cvetaju , kao mnogo godina ranije i uvijaju se u žičanu ogradu jedne fabrike. A ta ograda je pitaj kada napravljena.
Onda nailazi naselje koje sam nazvao Saponija. Čudno zar ne ? Saponija je produžetak industriske zone , ograda se nastavlja , mada je novijeg datuma , a sa leve strane puta teče jedan potok koji sam ja nazvao ,, Bistra reka,, aludirajući na čistoću vode koja se godinama nije promenila.
Padina je sledeće naselje , ono je i najduže , možda 2 kilometara. Sam naziv kazuje da se radi o strmom putu i tu se ja opustim na toj nizbrdici. Padina mi je uvek nekako bila zamorna , kada sam morao da se vraćam njom uzbrdo.
Na kraju tog puta , nailazi Vidikovac. Odatle je pogled predivan i kao na dlanu vidiš polja i visove u daljini.
I tako stigoh do auto-puta. Satdoh na nadvožnjak ispod kojeg prolazi put koji vodi prema Makedooniji i Grčkoj.
Odmorivši se malo tu , okrenuh svoj bicikl i drugim glavim putem se vratih u grad.

Ove godine rešio sam da uz pomoć banke i Božiju pomoć smognem snagu i ako se kockice slože pokušam da kupim stan ili neku montažnu kuću u Beogradu. Razlog postoji , pa tamo mi je ćerka na studijama , a i deo mog posla je vezan za kapital (glavni grad) pa bih onda i ja deo provodio u Beogradu. Naravno rano je o tome govoriti , ali plan postoji.
Sinoć u vožnji gradom , zamišljao sam kako ću jednog dana voziti bicikl i Beogradom i krštavati neka naselja samo svojim imenima. Valjda će se i to desiti.

Prijatan dan !

 


Upamti...

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 14:48

Ljudi su katkad

neuračunljivi, nelogični i sebični;

Ipak im oprosti!

 

 

Kad si brižan,

ljudi te mogu optužiti

da imaš sebične motive;

Ipak, budi brižan!

 

 

Ako si uspešan

steći ćeš i lažne prijatelje

i istinske neprijatelje;

Ipak, i dalje budi uspešan!

 

 

Ako si iskren i prostodušan,

ljudi će pokušati da te prevare;

Ipak, budi iskren

i prostodušan!




 

Ono što izgrađuješ godinama
neko može porušiti u trenutku

Ipak, gradi!


 

Ako si spokojan, miran i srećan,

ljudi mogu biti ljubomorni

Ipak, budi srećan!

 

 

Dobro koje učiniš danas,

ljudi će zaboraviti sutra;

Ipak, čini dobro!

 

 

Daj svetu najbolje što imaš,

verovatno neće nikada biti dovoljno;


Ipak, daj svetu najbolje što znaš i imaš!

 

 

Ako pogledaš bolje, na kraju,

ipak je sve to između tebe i Boga;


Nikad nije ni bilo

između tebe i njih!

 

(Majka Tereza)  


Vreme tuge

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 14:18

Ovih dana nekako steglo mi se srce , a baš dok ovo pišem oči su mi pune suza. Ne pitajte me šta mi je , jer zaista ne znam da Vam odgovorim. I sve mi je i ništa mi nije. I srećan sam i tužan sam. Imam svoju porodicu , srećan život , okružen sam pažnjom i nemam razloga za tugu. Ali , eto ne može tuga bez mene , ne može pa je došla da se druži i ovog puta sa mnom.
Ja jednostavno ne umem da je odbijem, ja kad niko ne želi da je primi u svoje naručje , raširim ruke i prihvatim je u svoj zagrljaj. I čvrsto je stegnem i ne puštam je sve dok ona sama ne zatraži da ode.
Ja imam lep život. Okružen sam divnim ljudima. Imam i kontakte sa ljudima koje ne poznajem i koji mi se dive i kojima se ja divim. Obišao sam pola sveta , upoznao mnoge civilizacije , živeo neko vreme u bajkovitim zemljama. Ali uvek sam se vraćao tu gde su mi koreni, i uvek sam znao da je baš ovde izvorište moje energije.
U mojim plavim očima , stanuje danas ona tužna suza koju nikako ne mogu da izbacim. Ja ne plačem, mada dešava se to ponekad , vrlo retko. Sada sam pun uzdaha , nekih jecavih uzdaha.. Niko me nije povredio da bih bio takav , nikoga nisam povredio. Nikoga. Ni onog mrava koji se budi iz svog zimskog sna, ni njega nisam pregazio. Jer , znam da ja ne gazim mrave , zaučuo bih duboko u dubini duše njihov jauk.
Možda me je umorila ova zima, ja nisam depresivac, ali me je nešto umorilo.
Mada , proći će. Otići će kao što onaj oblak na nebu nikada ne ostaje na istom mestu.
Prijatan dan Vam želim.

 


Strah

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 18:19

                                                          8

 

Rešio sam da ovaj dan provedem u prirodi, i da zalečim koliko mogu rane od žene koja me je iskoristila i odbacila. Morao sam uspeti u tome , zato sam i došao na jezero. Seo sam na jednu klupu pored jezera i posmatrao vodu koja je bila kao posipana nekim kristalima koji su vibrirali po površini. Tako sam sedeo nekih sat vremena zureći u površinu vode. I kao da mi je dolazio neki glas , koji mi traži pomoć. Trgnuo sam se i počeo da tražim u svojim mislima taj glas. Nekome treba moja pomoć. Nekome koga i  ne poznajem, već samo znam da postoji. Nekome sa kime sam povezan tako čudnom linijom života. Nekome ko je ušao u moj život , na neki neverovatan način. Ali da, .........toj neznanoj devojci zaista sam bio potreban. Ne u stvarnom , već u ovom čudnovatom životu , van vremena i prostora.

Začuo sam iza sebe , zvuk nekog teškog vozila , koje se približavalo. I kako se približavalo tako sam ja imao želju da se taj zvuk pretvori u tišinu. Bio je to autobus , koji se kretao krivudavim putem i približio stanici koja je bila baš na mestu gde sam ja sedeo.

Nakon jednog minuta, autobus je došao i vrata su se otvorila. Vozač je pogledao u mom pravcu i pitao me da li ulazim. Ustao sam i kao pod nekom čudnom komandom ušao u autobus. Vozač me je pitao dokle putujem, a ja sam samo rekao da idem do kraja jezera. To je nekih dvanaestak  kilometara . Ne znam zašto sam ušao u autobus , ali sam znao da moram, da pomognem nekome kome je sada potrebna pomoć. I znao sam da me ona ima u svojim mislima. Ta neverovatna nit koja nas je spajala davala mi zadatak da moram da odem na drugi kraj jezera. Nisam bio svestan šta to znači , ali sam znao da ću nekome pomoći. Pomoći ću neznanki koju sam samo čuo telefonom.

Autobus je krivudavim putem polako išao pored jezera. Jezero je bilo sa leve strane , i što se više kretao ka cilju , tako je i jezero u mojim očima bivalo sve veće i veće. Sa leve strane , prolazilo se pored okolnih brda iza kojih se skrivala gora. Sneg nije uspeo da okopni na celoj dužini puta , već ga je toplo vreme topilo , ali ga je bilo na mestima gde ne dopire sunce. Posle dvadesetak minuta vožnje autobus je stao na raskršću koje se odvaja od jezera. To je bila moja stanica. Vozač je otvorio vrata i ja sam izašao iz autobusa. Na tom okretištu , imalo je par prodavnica i jedan restoran. Otišao sam u pravcu jezera i tamo se zadržao nekih dvadesetak minuta. Nakon toga otišao sam u restoran i naručio čaj. Veseli konobar doneo mi je šoljicu sa čajem i otpočeo da se šali sa mnom kao da me poznaje godinama. Naravno ja sam prihvatio njegovu duhovitost i odgovarao mu na pitanja. Naručio sam da mi spremi jedan sendvič i on je otišao u kuhinju. Tamo se zadžao nekih petnaestak minuta , shvatio sam da baš on priprema sendvič. Pojavio se je iza pokretnih vrata , sa velikim zamotanim sendvičom, u pola vekne hleba. Sendvič je bio bogat, tako da sam pomislio da je sav materijal koji je imao u kuhinji stavio u njega. Naručio sam i flašicu soka i polako počeo da obrađujem jumbo sendvič. Bio sam gladan, osetio sam glad koji me morio mesecima ali nije došao da me pozove na uživanje sa hranom. Sendvič sam pojeo posle dvadeset minuta ...onda ispio , još jednu flašicu soka , pozvao konobara , platio mu i izašao napolje. Nastavio sam sa šetnjom još pola sata , onda otišao u prodavnicu , kupio tamo papirnate maramice i pitao prodavca kada imam autobus , prema brani, mestu gde se nalazio moj hotel. Na moje izneađenje , prodavac mi je rekao da će taj autobus doći tek sutradan u 6 ujutru. Izašao sam , i video kako je krenuo za mnom da me odgleda i vidi šta ću raditi. Pošao sam prema stanici i u trenu mi se pojavilo ono što me je dovelo dovde. Ona . U mojim mislima govorila mi je , moraš mi pomoći , samo ti možeš da mi pomogneš, ali moraš večeras biti u svom krevetu. To je značilo da moram naći način da dođem do hotela.

Zimske noći su kratke i hladne. Planina je učinila da sve bude mračnije i temperatura je strmoglavo padala. Oko 4 sati popodne , pao je mrak, a ja sam krenuo pešice ka hotelu. Trebao sam preći tih dvanaest kilometara , a uz sreću mogao bi i neko naići da me poveze. Ali prošao sam prvi kilometar pešice , a nigde na vidiku nijednog auta. Već sam se udaljio od prvih svetala i ušao u mrak. Napolju je bilo vedro , ali mesečine nije bilo. Samo jedna jedina zvezda na nebu koja je čudno sijala i kao da me sa te visine pratila u tami. Ispred mene asvaltni put na nekim mestima bio je prekriven snegom. Sneg koji se tu zadržao duži period i ostareo na ovom delu puta , čudno je škripao pod mojim nogama i to je bio jedni zvuk koji se čuo na ovim prostorima. Moje pešačenje , postalo je večnost. Dva automobila , koja su se kretala u suprotnom pravcu, projurila su pored mene u punoj brzini ne primetivši me. Ali kako je moguće da me nisu videli , bar bi mi svetlosnim signalom pokazali da me vide. Počeo sam da stvaram u glavi projekcije , kao da sam upao u neki drugi svet u kome sam postao neprimetan, nevidljiv.

Nakon nekog vremena u onom stravičnom mraku , osetio sam neki iskonski strah , ali ne strah za svoj život , već strah da  li ću uspeti da uopšte stignem do hotela. Tišina koja me je okruživala , samo mi je pojačavala strah. I kada je on bio na nekom vrhuncu , kada sam prolazio pored jednog izvora na kome su se pojile divlje životinje, javila mi se u mislima ona i kao da mi je govorila , moraš da izdržiš do kraja , od tvoje rešenosti da stigneš do hotelske sobe , i ja zavisim.  

To mi je davalo snagu da nastavim u istom ritmu , to pešačenje kroz vremenski procep i bio sam rešen da moram da zbog nje stignem do kraja puta. Na ovom sablasnom putu ukrštali su se strah i njena poruka , i koliko je strah bio veći , toliko mi je njena reč davala snagu. Nakon dva sata hoda, u daljini sam ugledao slabu svetlost, koja je dopirala od prvih kuća u naselju. Ta prva svetlost , kao da me je mamila , i ja sam pojačao brzinu hoda. Ni jednog trena nisam osetio umor u nogama. Već posle jednog kilometra, začuo sam lavež pasa. To me je obradovalo jer sam tada shvatio da sam u ovom svetu. Lavež je bio sve jači , a ja sam osetio nakon toga sigurnost.

U daljini ugledao sam svetlost koja je dopirala iz hotela. Nisam znao da li smem da se radujem ali sam znao da ću nekome pomoći.

Koraci su mi bili brži i sigurniji. Osetio sam neku toplinu i ako je napolju već zaledilo.

Stigao sam.

Ušao sam u hotel, uzeo ključ broj 16 , otključao vrata sobe , brzo se svukao i zavukao pod jorgan. Hvala ti , rekla mi je u mislima ona, nakon te rečenice , ja sam se uspavao.

 


Neznana devojka

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 11:33

                                                                  1

Pritisnuo sam crveno dugme na telefonu za prekid veze.Razgovor sa nepoznatom devojkom je bio završen te večeri. Znam da smo pričali o mnogim stvarima, ali  kao da sam doživeo amneziju posle tog razgovora. Znao sam samo da je želela da razgovaramo i da joj je razgovor sa mnom prijao iako u suštini nije baš bio puno prijatan. Znam da smo pričali o mojoj kontradiktornosti, možda najviše o meni.

Vratio sam se odmah svojoj kući. Ušao u kupatilo, skinuo se i otišao pod tuš. Vruća voda dobovala je moje lice, i tako, držao sam ručicu tuša, nekih par minuta. Nisam znao šta to ja radim i šta postižem ovakvim stajanjem u tuš kabini, ali znam da mi je to jedino što mi je trebalo u tom trenutku. Nakon nekoliko minuta voda iz bojlera se ohladila tako da sam osetio tu hladniju vodu. Prekinuo sam tuširanje, obrisao se velikim peškirom.

Obukao sam se u pidžamu, otvorio frižider, uzeo voćnu salatu, koju sam obožavao, stavio par kašičica u usta, i vratio je u frižider. Otišao sam u sobu, ugasio svetlo, uvukao se u krevet, pokrio. Nisam imao želje za snom, jednostavno nisam mogao da se uspavam. Nisam razmišljao o ni o čemu što mi je skretalo pažnju ali sve je bilo kao da sam u nekom drugom svetu, i kao da sam propao kroz neki vremenski procep. Sve je bilo  tako čudno, ali istinito. Pomislio sam da se nalazim u drugoj dimenziji života. Tamo sam ugledao nepoznatu devojku sa kojom sam pričao. Gledao sam njene zelene oči, njenu crnu kosu i mladalačko lice,sa prelepim usnama, koje su mi se osmehivale. Pokušao sam da pružim ruku i doprem do njenog lica. Kako sam pružao ruku, tako mi se je njeno lice udaljavalo. U nemoći da je dotaknem, prenuo sam se, podigao glavu sa jastuka. Nije bilo kasno. Znao sam da moram da ustanem iz kreveta. Obukao sam se na brzinu, i izašao iz kuće. Napolju je bilo toplo. Krenuo sam prema jednom kafeu. Ulice su bile prazne. Ušao sam u kafe i seo za prvi sto do vrata. Nije bilo puno ljudi. Skrenuo sam pažnju samo mladiću koji je služio. Konjak sa kafom, rekao sam kratko. Doneo je vrlo brzo. Otvorio sam kesicu sa šećerom i sipao šećer u kafu. Ali ja pijem gorku kafu, i zašto sam sipao sada šećer? Promešao sam šećer plastičnom kašičicom i stavio kafu na stranu. Privukao sam kupastu čaču sa francuskim konjakom i gledao u nju. Dotakao sam je prstima povremeno, kao da pokušavam da je privučem ustima. Nakon oklevanja, popio sam jedan gutljaj. Konjak je bio ukusan. Francuzi su pravi majstori za konjak i vina. U trenu misli su me odvele u Francusku, u jednu vinariju, pored Dijona. Tamo sam prvi put video ogromne bačve, sa gravurama i godinama proizvodnje tih pića koja su bila skladirana u tu burad. Znao sam i kako su Francuzi vodili knjige o kvalitetu pića i kako su imali ljude koji su bili zaduženi da prate promenu boje pića. Tu sam prvi put u životu probao Francuski konjak. Tada moj osećaj ukusa nije bio precizan, piće ko piće, ali sada mi je bilo lako da razlikujem ukus pića.

U kafeu, te noći nije bilo programa. Bilo je tiho. Preko razglasa svirala je neka tiha muzika. Prijala mi je. Konjak mi je više prijao. Popio sam ga nakon nekoliko minuta, pozvao momka sa šanka i platio piće. Kafu sam ostavio ne popijenu. Izašao sam napolje, i krenuo ka kući. Otišao sam pravo u sobu, uvukao se u krevet, pokrio i pokušao da zaspim. Kao da sam tonuo u san, Ali opet mi se je u mislima pojavila devojka sa zelenim očima. Nešto mi je govorila, ali nisam mogao ništa da je razumem. Oči su mi svo vreme bile otvorene, kao da sam čekao da se pojavi tu preda mnom. Svojim mekim, prijatnim sedefastim glasom i čarobnim osmehom, nešto mi je pričala i smejala se. Ja je nisam ništa čuo. Baš sam se bio uneo, ali njen glas mi je bežao. Uspavao sam se. Tog jutra probudilo me je sunce. Napolju je bilo sunčano i toplo za ovo doba godine, pretoplo. Umio sam se, obrijao, obukao i izašao napolje. Otišao sam do onog kafea od sinoć. Naručio sam kafu. Popio kafu i krenuo u šetnju. Disao sam punim plućima, sunce me je radovalo i davalo mi nadu da će ovaj dan biti srećniji.

  


Umorne misli

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 11:14

Pre neki dan poslao sam mejl jednoj mojoj internet prijateljici . Mejl , kao i svaki drugi , ali vam prenosim detalje ovog mejla , samo da Vam pokažem kako misli mogu da umore , a Vi procenite da li je to tačno.

…….i danas sam radio. Ne, nisam umoran , jedino su mi umorne misli.
Danas sam imao manje posla , i puno sam mislio.

Mislio sam o svemu što mi je palo na um...sve , čak i o nekom psu koji je prebijen od batina i ostavljen da ugine.

 

 

Mislio sam i o onom jadnom vrabcu koji se izlegne iz jajeta i živi samo jednu godinu i ode da umre , daleko od ljudskih očiju.

 

 

Mislio sam i o onoj kajsiji koja je procvetala i koja formira onaj prelepi cvet koji čeka pčelu da pomiluje.

 

 

Mislio sam o onom čoveku koji već pola sata čeka neki autobus koji će ga odvesti u neko novo vreme.

 

 

Mislio sam i o Splitskoj rivi , koju sam video još kao dečak

 

 

Mislio sam o Rijeci , da tamo sam kupio svoj motocikl.

 

 

Umorio sam se od misli... 


Danas o Vama pišem...

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 11:20

Pa došao je red i na mene da se generalno zahvalim za postavljanje mog bloga na ,,vredi listu,,
Znate, ja sve ovo gledam tako emotivno da mi je velika čast što sam se tu našao i da Vam svima generalno dugujem zahvalnost što ste me čitali imali strpljenja da uđete u moja razmišljanja, da otpratite moje misli, pročitate moje pesme, odgledate moje pps prezentacije i kliknete na lanik koji vodi do mojih odaja na blogu.
Ovde sam tek mesec dana, i postavljanjem mog bloga na ,,vredi listu,, ja sam osetio takvu dozu uzbuđenosti, da u jednom trenu nisam bio svestan kolika doza adrenalina je prostrujala mojim bićem.
Pomalo mi je krivo, što ranije nisam došao na ovaj blog sistem, i što mi je neko vreme bila zaustavljena misao, baš zbog te nemogućnosti da se predstavim svojim pisanjem onima koji žele da me čitaju.
Krivo mi je što nisam imao prilike da upoznam neke blogere, neka njihova razmišljanja koja su ostavila pečat ovom blog sistemu, što nisam mogao da redovno čitam tekstove koji su bili odraz trenutnih raspoloženja.
Za mene lično, blog je neki napredniji način izražavanja misli, u odnosu na chatove, forume, my space oblike, e-mailing liste. Blog je nešto što može svako, a ne može velika većina. Blog treba opravdati, blog se piše iz Vašeg mozga, srca, duše.
Ovim blog sistemom, dolaze neki novi blogeri, neka nova razmišljanja, neki opstaju, neki se ugase, ali svima zajedničko da krase, po meni najdraže mesto na netu.

Hvala Vam još jednom što me čitate!

Ova godina, je skoro počela i ja Vam ovim video fajlom želim poželeti da Vas u ovoj godini prati zdravlje, sreća i ljubav. Nekako ljubav je ona koja daje da budemo zdravi i srećni.

Možda su neki ovaj video već videli, ali dobro je podsetiti ga se, onda kad vam treba nova 

snaga. 

 


Budi li vas muzika ?

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 12:04

Koliko puta vam se desilo i dešava da dan započnete muzikom i da vas muzika uspava?

Skoro sam o ovome pisao i jednostavno ponavlja mi se i možda ja baš i želim da se ponovi, jer mi je onda dan ispunjen.

Obožavam da slušam Pink Floyda, posebno pesme High Hope, Wish You Were Here, 
Time, If....

Januar se već odavno pozdravio sa nama, a Februar nam testira izdržljivost, i našu nestrpljivost za prolećem. Cinično se smejem, ali dan se produžava, pa ni taj sneg koji će ,, možda,, proprskati do kraja ove zime neće uspeti da nas obori, ...da obori moje misli o proleću. I mnogi od nas se nadaju da  će nam baš ovaj Februar, bar za jedan minut biti lepši od Januara.

Jutros me je probudila jedna pesma koju sam čuo na radiju, koji mi je bio uključen svu noć. Pevala je Doris Day, njenu poznatu pesmu Perhaps, perhaps, perhaps. Iskreno volim ovu pesmu, ali do sada se nisam nikada probudio uz ove njene zvuke.

I ovo sunčano jutro ovog pomalo depresivnog Februara najednom mi je postalo obojeno. I to samo zbog ove jedne i jedine pesme. Odzvanjale su reči ove pesme, čitavo pre podne i nekako,osećam se srećno, zadovoljno, nasmejano.

Razmišljao sam o tome kako jedna sasvim obična pesma moze da pokrene čitav sklop naših unutrašnjih zupčanika i da tada čovek oseti bar jedan minut sopstvenog zadovoljstva.

 

Doris Day – Perhaps, Perhaps, Perhaps…

You won't admit you love me
And so how am I ever to know?
You always tell me
Perhaps, perhaps, perhaps

A million times I've asked you,
And then I ask you over again
You only answer
Perhaps, perhaps, perhaps

If you can't make your mind up
We'll never get started
And I don't wanna wind up
Being parted, broken-hearted

So if you really love me
Say yes, but if you don't dear, confess
And please don't tell me
Perhaps, perhaps, perhaps

Perhaps, perhaps, perhaps

If you can't make your mind up
We'll never get started
And I don't wanna wind up
Being parted, broken-hearted

So if you really love me
Say yes, but if you don't dear, confess
And please don't tell me
Perhaps, perhaps, perhaps
Perhaps, perhaps, perhaps
Perhaps, perhaps,  perhaps


I nebrojano puta sam ovog dana pustao ovu pesmu i znam da ću se ove večeri uspavati sa tim zvucima.

Negde u nekom svom drugom uglu mozga razmišljam da, i nije tako, ni toliko bitno koja će vas pesma ili muzika pokrenuti, već je bitno da muzika gospodari nekim našim delovima mozga, samo joj trebamo dozvoliti da uđe na ta vrata….  

                                  


To je moj grad

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 13:53

zapis iz mog grada u jesen 2007 

Skoro svako veče šetam ulicama svoga grada. I svaka šetnja mi je nekako drugačija od predhodne , i nekako žalosnija od predhodne. Znam svaki kamen na koji naiđem i onog psa koji me zalaje kada tuda prođem iako me već poznaje. Osećam miris svoga grada tu kad prođem pored one pekare i miris dima cigareta pomešan sa mirisom pića pored kafića u centru. Onaj kamen koji me stalno spotakne u onoj mračnoj ulici u kojoj skoro svaki put neizostavno prođem.

To je moj grad. Grad u kome sam se rodio , pa ga u vreme školovanja napustio i nanovo mu se vratio. I sada kako koji dan izmiče , a svaki sat dodaje se mom životu, ja počinjem da se nekako odvajam od onog puta kojim prolazim svakodnevno. Kao da taj put i te puteve prepuštam nekim novim ljudima , koji trebaju da obeležavaju svojim tragovima život ovog grada. I ove večeri sam se kretao istim putevima, istim ulicama.

I gledao iste sokake , disao iste mirise, koračao kamenim ulicama , koje su ostale netaknute iz nekih davnih vremena. U jezgru grada gužva u kojoj sam se spoticao i uplitao noge kao da tuda prvi put prolazim. Najednom tuga je prohujala vazduhom i obmotala se oko mene i mog mozga. Nije ušla u moju dušu , jer sam nju darivao davno nekome. I bolelo me i nije me bolelo.

Kiša je počela da pada , a sa njom i lišće , da o jednom trošku zauvek ode sa drveta. Onaj žuti list prošao je pored moga lica i onako lelujavo bi pao na zemlju tu pored mene. A kapi kiše dodirnule bi moje lice i svaka kap kao da se je takmičila da me dodirne.

To je moj grad. Ali ja ove večeri ne osećam svoj grad. Kao da ne želi da priča sa mnom, kao da smo sve naše priče već ispričali. Žurnim koracima napuštam ulice i hitam prema svojoj ulici. Ulazim u mračno dvorište , stapam se sa mrakom i gubim u tami svoga grada.

To je moj grad.

 


Ne volim Ponedeljak

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 11:40

U meni izaziva neku neizvesnost nedelje koja je predamnom. I tako svaki put, mesecima, godinama unazad. Ne znam zašto, ali ponedeljkom moja jutra su tužna, i kad sunce sija i  kiša pada  i kad snegovi veju.

Ovog ponedeljka osvanulo je sunčano jutro u mom gradu, ali je napolju bilo toliko hladno, da se se ledio dah. Rekoh sebi, za to je kriv ponedeljak.

Ali zašto, tu krivicu prebacujem na ovaj dan?

Verovatno je to povezano sa nekim mojim dečačkim danima, kada me je majka budila za školu, a kasnije, za studentske dane, kada su vikendi nešto najlepše što student doživljava u svom studentskom životu. A sada, verovatno to što svi nekako na poslu ponedeljkom ,,zapnu,, , kao da je taj dan odlučujući za dešavanja u celoj nedelji.

Ne volim ponedeljak, ima čak i najviše slova u svom imenu i deluje onako preteće. Nešto poput onoga, ,, ma videćeš ti u Ponedeljak,,

Eto tako, ponedeljak mi se urezao u glavu, kao dan ,,D.. , za sve događaje u nedelji, kao dan kad svi nekud žure, kao da će im ta žurba odlučiti o životu.

Kada bih mogao da biram, voleo bih da prespavam ponedeljak, da ga jednostavno ignorišem, kao da ne postoji. Kao da je on jedan običan putnički voz koji prolazi stanicom, ali ne moj voz , pa ga samo pogledom ispratim.

E baš ga ne volim.

A vi, .... ne obazirite se na ovo moje razmišljanje, možda je vama ovaj dan srećan i neka vam bude. Ja zaista to priželjkujem.

Želim Vam srećan Ponedeljak.

 



Powered by blog.rs