San u javi

Zvono zvoni da se čuje!

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 21:08

Napolju duva neki topao vetar. Valjda faraoni sa Sahare pokušavaju da nam bar malo pošalju tople vetrove i daruju nam još koji dan ciganskog leta.

Znam, u subotu sam bio u Gornjem Milanovcu i tamo se prehladio i sada kunjam kao neka baba, jedino ne zapomažem. Kijavica i bol u grlu, mada nije ništa strašno bilo je i gorih dana. 

Ovih dana razmišljam šta rade eskimi i imaju li oni uopšte ovakvih promena kao što ih mi imamo u ovim krajevima Evrope. Mislim na klimatske promene. 

Svake godine, promena vremena pokosi 30 posto ljudi i ambulante se prepune. I sad nema šanse da odem ja u ambulantu i reklamiram prehladu. Ma jok! Sam ću se lečiti, kupiti antibiotike, kupiti Fervex i sutra ću biti u novom pakovanju.

Nego da se vratim na eskime. Voleo bih da odem u zemlju eskima i tamo se malo družim sa njima. Verovatno bi im tamo bio atrakcija, a imali bi šta i da nauče od mene. Naučio bih ih da bloguju, da se svađaju na blogu, da psuju na čistom srpskom jeziku. Ja mislim da bi eskimi bili oduševljeni mojim pojavljivanjem. E da i ja bih naučio od njih kako se prave iglo kuće, naučio bih kako se love kitovi i kako se prave čvarci od kitovog sala.

Baš sam se zaneo, već sebe zamišljam u žutoj kapici sa zelenom bombicom i žutim skafanderom kako se šetam sankama koje vuku polarni psi.

E, a da ne idem ja tamo, ma napraviću i tamo pičvajz posvađaće se ljudi tamo na blogu pa će neki tražiti da budu ,,tureni,, ,a neki ,,skinuti,, sa vredi liste eskima.

Ipak ostajem ovde, da vam budem sudbina, da me mrzite i volete! Malo mi je konfuzan post, uvati me prehlada, ali saće Fervex da deluje, pa neću više lupati gluposti, jer ja znam da sam najpametniji ovde, zar ne?

Uslikah danas mojim novim aparatom ove zvončiće pa ih poklanjam damama. A jesu lepi, priznajte! 

zvono 


Nojevi na blogu

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 15:02
Da krenem direktno, mene nervira što kad je neka frka na blogu su svi zauzeti.
Neko okopava papriku, neko je službeno na Marsu, neko turistički na Jupiteru,
a ima i onih koji su na kursu ,, kako postati noj,, 

I onda u velikom stilu dođu ovde i kao : jao šta se ovde dešavalo, ko je koga ubio i u koga pucao?

Koga bre vi folirate? Koga lažete?
Tu ste 24 sata dnevno i samo patrolirate sa kapuljačom po blogovima i ćutite ko ,, pičke,,!!!

Ako je kome stalo da ovaj blog živi i da svi normalno koliko funkcionišemo trebate da se borite za ovaj blog.
A ako vam je pak neka usputna epizoda da posejete nekoliko postova, onda se ovo i ne odnosi na vas.

Dakle pamet u glavu svi. Ovde jeste bila frka i kao smirilo se. Biće ih opet nekada. 
Ali svi koji želite da pišete po ovom blogu treba da se oglasite, a ne skrivate ispod suknje, mada ima šta i da se vidi sa te distance.

Zašto ovo pišem? Zato što ja koji sam učestvovao u nekim nazovi raspravama sada bivam opisivan po nekim blogovima kao 
onaj crni lord Sauron iz Gospodara prstenova. 
I znate šta, opisujte me, to mi jako prija. Kaže moj otac, ma dobro je da te pominju i u negativnom kontekstu, to znači da postojiš. 

Ne valja kad ne piše i ne pominje te niko, ne valja - nema te! 

 

noj

 


Ko je ona?

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 12:03
Živela je u jednom velikom gradu.
Dok je bila mlađa zanimala ju je samo škola.
Učila je i bila đak generacije. U gimnaziji je bila ponos svih profesora.
Kada je upisala dva fakulteta odjednom, svi su se čudili kako će ona to postići.
Ali njena ambicioznost se je isplatila. U roku je završila prava i žurnalistiku.
Upoznala je mnoge ljude i bila jako druželjubiva.
Zaljubila se u mladog profesora na poslednjoj godini i već naredne godine posle diplomiranja dobila dete. Nisu se venčali. Ipak je svako od njih otišao svojim putem, a ćerku koju je dobila odvela je svojoj majci da izrasta pored nje.

Njena ambicioznost je postala bolesna. U svakoj situaciji pokušavala je da bude u vrhu.
Da bi dobila katedru na jednom od fakulteta spavala je sa matorim profesorom u njegovom kabinetu, a isto veče tešila se sa asistentom istog fakulteta u njegovom stanu.

Počela je da napreduje u svojoj struci, jer je zaista bila stručna, ali je njena nesigurnost dovodila da neke probleme rešava u krevetu.
Za par godina promenila je na desetine muškaraca.
Jedino ona je bila ta koja je birala, onaj ko je želeo da je ima nije mogao.
Bila je lepa i zgodna.
Jedne godine počela je da radi u jednom ministarstvu. Čistačica koja je te večeri čistila kabinet pomoćnika ministra, zatekla je nju i njega na stolu za sastanke.
Živela je u raskošnom stanu u samom centru grada.
Imala je sve, ali kao da nije imala ono za šta je rođena. Nije imala život.
Ostrašćena u svojim naporima da bude na svakom važnom mestu, da bude sa svakim izgubila je godine nečeg najvažnijeg – godine običnog života.
Nikad se nije udala. Ćerku je poslala na školovanje u Ameriku. Ćerka se nikada nije vratila.
Ostarela je i ostala sama, svi oni koji su je okruživali zasnovali su svoje porodice, a ona je ostala samo jedna memorija njihovog života.
Kažu da sada sedi sama u sobi, ne izlazi nigde i žali za danima koje je propostila.
Imala je sve, a ništa nije imala.

 

ko je ona

Žuto, žuto ...

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 18:23

Jutra postaju  hladna. Ozeblo nebo kao da je stavilo šalove oblacima, pa je i tama pokrila moje krajeve. Svakog jutra probudim se u mraku koji mi kao neki stražar stoji pred očima.

Jesen je to.Prava, ona gruba jesen u mom kraju.

Ali i ta jesen ima svoje korake, one oštre .....one koje u ljudima izazivaju neku

melanhoniju, i boje u ljudskim mislima farbaju iz jarkih boja u sive boje svetlijih i tamih rastera.

Lišće već počinje da opada, a da ni primetio nisam da je ta smena na drveću već počela da se dešava. 

Ali neki listovi na jabuci ispred mog prozora, kao da su utonuli u onaj završni letnji san i kao da nikoga nije ni bilo da im poruči da treba da požute, i tek tada opadnu sa grana.

Tako i ja prkosim vremenu, vremenu svoga života, i kao da ni ja nisam imao nekoga ko će mi reći da je vreme da uozbiljim svoje misli i započnem sa mislima sasvim običnih ljudi.

Ne palim svetlo, ne izlazim na ulicu. Pored kamina, pognut posmatram kako se plamen igra i ispisuje neke reči samo njemu znane. I soba uz plamen iz kamina postaje išarana narandžastim lelujavim trakama koje skakuću po zidu.

Pomislim sve to mora tako biti i kako ću osetiti miris dunje na ormaru, ako nema baš ovakve jeseni.Sve ovakve jeseni su ispunjene emocijama. Ja ovakvu sivu jesen zovem,,jesen tuge,,

I čekam, čekam da dunje uzriju i da na jednom mestu van mog grada odem i uberem par dunja i stavim ih na ormar pored ikone majke Božije. Volim miris dunje, i želim da mi ove jeseni miris dunje čisti misli. A znam da će mi trebati, osećam to.

 


Menjam Mercedesa, za Yugo i doplaćujem!

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 12:15

E vala odavno ponedeljak kod mene nije bio tako intenzivan kao danas.

Evo već je podne, a iza mene je pozavršavano XXXL poslova i obaveza.
Zastadoh da popijem jednu crnu kafu i malo napišem koju reč, pa juriš u
ostatak obaveza.
Gledam onaj spisak obaveza sam dobro precrtao tako da ulazim u mirnije vode dešavanja. Ali!
Pre pola godine poslao sam preko jednog ovdašnjeg distributera digitalnih aparata na poporavku jedan
moj digitalac koji je u rangu nekih polu-profesionalnih aparata.
Pokvario se, jednostavno objavio štrajk pocrnele mu slike.
Danas me zove momak iz servisa i ponudio mi jedan znatno slabiji aparat uz neku minimalnu doplatu,
ali ne one klase koju dadoh na popravku. Kaže, što ja i proverih, ne može se popraviti jer je u pitanju među-serija.
Oćeš ovaj novi i da doplatiš minića ili da ti vratimo stari koji ne radi?
I pored toliko obaveza počnem da gimnasticiram mozgom i rešim da uzmem nov Yugo u zamenu za pokvareneog Mercedesa.

Sad se spremam na ono čuveno naše daj što daš da ne ostanem i bez toga.
Ne mogu bre više da slikam mobilnim, a toliko lepe prirode mogu da vam uslikam ovde za blog.

Ajd' u zdravlje ja odo' da se slikam, a vi kako oćete!

 

aparat
 

 


Moteli su moja sudbina

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 22:17
U sobi u motelu uključen mi je je TV. 
Nemam pojma koji kanal je na programu, jer ja gledam kroz ekran u neke samo meni vidljive predele. Daljinski za klimu podešen je na 26 stepeni, a klima zagreva hladnu prostoriju koja se pregreva i već na čelu osećam znoj koji me opominje da ugasim tu bolest zvanu ,,air conditioner,,
Svi moteli i sve sobe su klonirane, samo se razlikuju u detaljima, boji zidova, boji posteljine, boji tepisona koji je ponegde isflekan ili progoren žarom od cigarete.

Pa ipak ovaj motel u kome sam odseo bio je nekako bolji, lepši, prijatniji. Ne znam, možda se to meni samo čini u nadi da mi neka nova motelska soba u stvari da neku inspiraciju koju predhodna nije mogla. 

Uključio sam klimu na dogrevanje, napolju je padala jesenja kiša, na TV-u bio neki program kojeg nisam ni gledao, ušao sam u kupatilo i pustio muziku sa mobilnog. Pojačao je do kraja da me zvuk puštene vode sa tuša ne remeti da pratim ritam muzike koju volim. I dok sam se tuširao, muzika i zvuk mlaza vode tuša kao da su se slagali i davali ritam muzici, kao da su hteli da mi ugode. 
Uskoro je u kupatilu postalo sve maglovito ispunjeno parom kao u nekoj sauni i taj osećaj mi je prijao. Na ogledalu sam ispisivao neke reči pesme koju sam već sledećeg dana napisao. 
Ogledalo u kupatilu nekad može da bude idealna podloga za neke nove misli i poruke.
Meni je u ovom motelu u ovoj sobi to ogledalo samo ispisivalo reči koje sam sa lakoćom memorisao. 
Topla soba, i umor prosto su me bacili u krevet. Skapam oči i utren se uspavljujem. 
Kada sam se preko noći probudio i pogledao u sat na mobilnom bilo je 4.44. Čudno vreme, ali ne za motele. Oni uvek imaju neka svoja posebna obeležja. 
Napuštam sobu i ovog motela sa uzdahom. 
Spuštam se niz stepenice i pitam, hoće li se moj život po motelima nastaviti?
Pa ipak moteli su moja sudbina! 
 
 

Ružo moja bila...

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 13:07

Što volim ovu pesmu!!!


Priča o marinu

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 21:54

Njih dvoje su se jako voleli.

Živeli su miljama daleko jedno od drugog.

Ponekad bi se njihovi putevi ukrštali i od njihovih susreta nebo je postajalo crveno od ljubavi, oblaci su imali oblik srca, a jezero pored koga su šetali je utihnulo, ne želeći da ih uznemirava u milovanju njihovih duša.

Kad nisu bili zajedno onda bi toliko mislili jedno o drugom da su jedno drugom ulazili u misli i pričali svojim mislima.

Ali, ljubav je postala toliko jaka da je svakim danom počela da ih boli.

Ta bol toliko ih je mučila da naprosto nisu mogli jedno bez drugog.

 

Ali, ni bajke nisu uvek sa srećnim krajem. Jednog dana ta njihova ,, zabranjena ljubav,, je otkrivena i zabranjena. Nisu više mogli da se čuju niti vide. Kao da su nestali jedno za drugo. Oboje su patili i patnja je svaki dan razarala njihove duše.

I onda jedne večeri on je ugledao na nebu zvezdu koja je počela da ispisuje slova.

Poruka je glasila ,, pretvoriću te u vetar,, . Kriknuo je glasno : Želim, odmah želim.

 

On se od tada pretvorio u vetar, ali ne običan vetar, već vetar koji je umeo da miluje.

Svako veče on bi doduvao do njenih prozora, ušao u njenu sobu  i dok spava milovao njeno rumeno lice i lakim lahorom prstima vetra uplitao njenu meku kosu.

A ona, ona se smešila u snu i osećala njegove mirise.

I tako je nastao vetar koji se zove Marin.

On i dan danas posećuje svoju dragu svake noći. Odgleda je svojim pogledom vetra i vrati se u nebeska prostranstava.

 

v
 

 


Ja nju čak i ne poznajem

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 22:48

Ovaj post posvećujem jednoj mojoj internet drugarici koju sam upoznao na jednom forumu, dok još nisam ni znao da blog postoji. Ja više nisam odavno na tom forumu, ali ona je jedna jedina zadržala kakav takav kontak sa mnom i na neki način pokazala mi da za nju imam neke vrednosti koje mi ona svojom pažnjom potvrđuje. Javi mi se mejlom jednom u tri meseca, neprimetno napiše koju reč i izgubi se u njenom plavetnilu.

Od nje sam prvi put dobio  stihove pesnika Jiri Šotole. I neka ih na ovom mestu,  da kad god poseti ovaj blog, seti se da sam je na neki način poštovao, poštujući i njenu reč. 

Ovaj blog će uvek biti otvoren za sve putnike namernike celog sveta i za sve dobre duše koje žele da pročitaju, prihvate ili odbace moju pisanu reč. 

Pročitajte samo ove stihove, puno se kazuje u njima. 

 Sotola Jiri

JA SAD IDEM VAN

Ja sad idem van i vratit ću se tek ujutro.

Bit ću vani, ne čekaj me, idi spavati, ondje ću sjediti
i čučati i doći ću pijan.

Ja sad idem van i vratit ću se možda tek za tristo godina,
pa zar je to neko vrijeme?

Past ću ti na prozor u spodobi jednog bezprizornog
razrokog fotona.Posadit ću se u obliku
prašine, spale nelome s cipela,
na prag tvojih vrata.

A ti onda ne budi zla i pusti me k sebi.Ne pravi mi
scene. Ljubavnike
ćemo pokupiti u pokrivač i izbaciti kroz prozor.

I ostavit ćemo sebi svjetlo.Ma pusti me k sebi.

Ma pusti me već k sebi, pa pusti me već,zašto ti
to toliko traje, to je nekoliko trenutaka, ma to je
grozno dugo,pa ja ću tu usahnuti umrijeti umrijet od
žalosti,ma molim te ipak otvori il' ću ti ta vrata razvaliti,
kožu ću ti izgrebsti, oči ću ti iskopati

ljubavi moja


Dogorela sveća

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 09:20

Živim jako blizu gradske crkve.
Crkva mi je nekako usput u većini mojih kretanja.

Često i neplanirano skrenem sa puta i odem u crkvu, upalim sveću.
Ovih dana crkva mi je postala učestalo svratište. Nešto me vuče neka sila u tom pravcu.
Kao da nesvesno tražim pomoć od onozemaljske sile koja mi jedina nudi ruku spasa.

Kad odem u crkvu ja upalim sveću, odrecitujem  ,,Oče naš,, prekrstim se i odem.
Ovog puta rešio sam da ostanem sa svojom upaljenom svećom do njenog poslednjeg plamena.
Stpljivo sam čekao da sveća izgori i ugasi se. Sveća od čistog voska gorela je više od dvadeset minuta.

U  tih dvadeset minuta smestio sam sav svoj život, pobede i poraze, radost i tugu, ljubav i mržnju.
I .... uvideo sam da je čitav moj život stao u tih dvadeset minuta. Kao da sam ga spakovao u neku kocku i zatvorio unutra.
A sveća ... ona je svo vreme gorela nekim stalnim plamenom i na kraju kad je sva sagorela plamen se pojačao i nestao.
Ostao je samo dim koji se pušio iz ostatka zgarišta fitilja i sagorelog voska.
Tako je i sa životom. On je kao sveća koja gori. Neka gori duže, neku ugasi vetar ranije, neka se savije od vrućine i ugasi.

Ja ne znam koliko je moja sveća pokazala i ne želim ni da znam. Znam da će neko ipak saznati. 



 

sveća
 

 



Powered by blog.rs