San u javi

Točak života se nezaustavljivo okreće!
I niko ga ne može zaustaviti, do samog života koji traje onoliko koliko je dragi Bog odredio.

Sećam se železničke stanice tamo negde na jugu. I vozova koji su se tu ukrštali i kao neki prolaznici jurili svojim pravcima.
Moj voz je tada ušao u stanicu i ja sam se u masi putnika popeo u svoj vagon, sa žutim rancem na leđima.
Sa pasošem u džepu i nekim sitnim novcem krenuo bih ka jugu. I nikada ne bih znao kuda idem? Bitno mi je bilo samo ući u vagon, u svoj odeljak, podglaviti bradu na onu malenu policu ispod prozora vagona i gledati one predele koji se smenjuju kao kolaž nekog prirodnog kaleidoskopa.

Smračilo bi se, a ja bih znao kad je voz ušao u tunel, kad je prelazio preko nekog mosta ili pružnog prelaza. Nekako sam osećao njegovo kretanje, jer sam znao da me vozi tamo negde daleko, tamo gde more ljubi nebo.  Prešavši granicu, moj voz bi bio veseliji i lakše bi se kretao.
Adrenalin bi me pratio svo vreme putovanja, a ja oko ne bih sklopio svo vreme putovanja, dok bi moji saputnici ležali razbacani po kupeima, onako rumeni od umora koji ih je pratio još od polaska.  A kada bi moj voz ušao u veliku stanicu, ja bih mu bio zahvalan što me sigurno dovezao u moju luku.

I dok sada ovo pišem, ja u svojim nozdrvama osećam te mirise šarenih trenutaka mojih putovanja.

Pre neki dan, posle koliko godina, mene je čekao taj voz u jednoj stanici. Ostareo je! Postao siv. Ali me je prepoznao.
Ušao sam u vagon i nakon toliko vremena meni se pred očima pojavio onaj kolaž koji sam nekada imao vozeći se vozom.
I bilo mi je lepo, i bilo mi je tužno. Sav sklupčan sedeo sam u onom istom uglu kupea, i gledao u noć.
Jednom kad vozovi zakasne, ja ću ponovo putovati njima.

Nadam se da će ova moja priča i neke buduće priče jednom stići do tebe.
I da ćeš ih sa nekom posebnom pažnjom čitati u svom miru.
Ja tada neću biti među živima, ali će moj duh strujati rečima koje su moje misli napisale.
I ne dozvoli da ti bilo ko govori kakav sam ja, ne veruj nikome, ne veruj čak ni sebi. Ostavi da to
neka tvoja budućost, neka tvoja mudrost odgonetnu. A onda nekako znam da ćeš se ponositi samnom, jako verujem u to.

Možda tada ovi tekstovi neće postojati više na ovom blogu, ali svakako će se neko potruditi da
ti ih podturi pred oči i znam da ćeš prepoznati moje pisanje iako ti niko neće reći ko je ovo napisao.

Danas ću ti ispričati priču o starom bademu. Bademu koji je porastao, cvetao i rađao u mom dvorištu.
Dok ovo pišem, ja sam uzdahnuo, valjda me sećanje prenulo i sada amplituda moga raspoloženja varira.
Badem je posadio moj deda. Dobio je neki izdanak koji se kao grančica prihvatio, i vrlo brzo napredovao.
Kažu da badem spada u grupu ruža.
Taj naš badem je godinama obeležavao početak proleća, a kada su zreli bademi u ljusci pokriveni zelenom opnom padali na zemlju,
onda bi ih mi sakupljali i onom krckalicom lomili i uživali u ukusu plodova ovog raskog voća.

Kažu da na onom svetu badem cveta stalno i da mu je cvet jarko cvene boje.
Ja ti sada ovu priču pišem baš zbog tog badema, koga sam sanjao sa jako crvenim cvetovima i sa nekim čudnim opojnim mirsima.

A ovaj naš u mom dvorištu jedne godine je počeo da se suši i ubzo nakog toga mi smo ga posekli.
Jako mi je tada bilo žao što se je isušio. Naprosto nisam znao zašto se to desilo?
Dugo mi je nedostjala senka ovog drveta i mirisi tek procvalog badema.

Nekoliko godina kasnije saznao sam da se badem suši onda kada biva zapostavljen.
Uživajući u cvetovima, plodovima i hladovini, mi smo zaboravili da ga čuvamo.

Tako je i u životu. Ljudi sa kao biljke. Ako se ne brinemo o njima oni nestaju iz naših života.

Zato me poslušaj. Nemoj nikada saditi badem, ako nisi spremna da se o njemu i brineš.
I tvoj badem će nestati ako ga zapostaviš. Poslušaj me!

Dobar dan svete!

Gde si nestao? Ja se jutros probudio, izašao na ulice moga grada, a tebe nema svete.
Nema te, nestao si. Nema ni onog dečjeg žagora koji remeti mir ulice od ranog jutra.
Nema ni zvuka mešalice za beton, koja je zbog habanja zupčanika počela da struže i proizvodi onaj neprijatan zvuk.
Čak ni vetar ne njiše grane. Automobili su utihnuli pa prosto poželim da naiđe neki autić, a ja se pomerim sa kolovoza.
Gde su nestali svi ovi ljudi koji svojim koracima, ispisuju note po trotoarima?
Nema nii onih ptičica koje crvkuću i u niskom letu love mušice.
Sve je utihnulo, čak ni crvena zvona ne čujem.

Ne čujem ni svoje korake. Kao da su i moji koraci rešili da se stope sa ovom tišinom.
Ovom jezivom tišinom.

Nemoj tako svete. Okreni svoj točak vremena i vrati mi galamu, buku, pesmu ptica, zvonjavu, sve zvukove mi vrati.
Ne igraj se samnom, ja te volim svete i radujem ti se svakog novog dana!

Danas je Vidovdan.

Slušam neke ljude koji ne znajući značaj ovog datuma pominju Vidovdan kao praznik, i govore: Na praznik. Ja ne želim da nikoga okrivljujem zato što tako nešto govori, jer nemam nikakvog prava na to. 

Ja samo želim reći, neka Bog pomogne slepima da vide, gluvima da čuju, a ostalima da poštuju sve ljude koji čine ovu našu planetu živom.

Danas na ovaj dan žalosti moga naroda ja ću upaliti sveću za sve one kojih nema, a trebaju nam više od sunca, za sve naše pretke, koji su svojim življenjem pokušali da ostanemo to što jesmo. Danas neću slušati muziku, neću ni puno pričati. Hteo sam da ne uzimam hranu, ali mi je rečeno da to ne radim.

Danas je dan tuge u mom narodu, neka nas Bog čuva sve nas koji živimo u ovom vremenu.

Nalazim se na nekom kraju. To znam. Kao što se postavlja pitanje, šta se nalazi iza kraja kosmosa, tako i ovde ja sam sebi postavljam pitanje, šta se nalazi iza mojeg kraja?

Iza njega, nalazi se novi početak, u nekim novim, drugim bojama.
Kakve su to boje ja zaista ne znam?
One stare nisu bile loše, ali nisu mogle da izdrže. Izbledile su i naprosto nestale. Tiho i neprimetno.
A nove boje?
Samo nek daju neki novi sjaj koji će mi osvetljavati nove puteve i nove ljude.
S' Božijom pomoću!

Krivudavi put, prazan.

Oko puta se naizmenično smenjuju pejzaži rane jeseni.

Proplanci, okićeni jesenjim cvećem. Šumarci, niskog rastinja sa drvoredom hrasta.

Gusta šuma sakriva poneku tajnu, koju niko nikada neće saznati.

Ptice u preletu, čuvaju svoju malenu dušicu, sakrivajući se na visokim granama.

Sve je još uvek zeleno, samo se poneko drvo umorilo leta, pa obojilo svoje grane u žuto.

Sve je nekako mirno, kao da se vreme zaustavilo, kao neka dobro uslikana fotografija.

Crkva iz daleke prošlosti. Gorionik za sveće. Ruka uzima sveću. Pali je od druge i zabada u pesak pemešan istopljenim voskom, već sagorelih sveća. Plamen leluja, molitva ....

Nemirne misle se stišavaju i bivaju kao jezerska voda koja treperi na jutarnjem suncu.

Duša u telu pušta suzu spokojstva. Vredelo je otići...

Kod mene na poslu dolaze razni ljudi. Neki su veseli, neki prosti, neki su pak naučiti, ali jedan čovek ostaće mi u trajnom sećanju, jer takvog za moga života prvi put upoznajem. 

Čovek, čije ime nažalost nisam upamtio došao je kod mene i vrlo brzo započeo priču kao da smo stari znanci. Meni se njegov ton jako dopao i prihvatio sam priču sa njim. Pričali smo o životu, kao da sam uključio diktafon i on je sam pričao na moja nepostavljena pitanja. U njemu je izvirala dobrota nakon svakog izgovorenog slova. Shvatio sam po govoru da nije odavde, i da je morao da dođe i skrasi se tu negde u mom kraju. Rekao mi je i selo u kome živi. Kao da je tražio sagovornika da priča. Ja sam osetio tu potrebu da čujem njegov glas i njegovu reč i sve mi je bilo tog dana podređeno tom čoveku.

Došao je iz Banije, odavno. Zaćutao sam, nisam želeo ništa da ga pitam. Ni šta ima tamo, ni koga, ništa. On je postavljao pitanja : kako ide posao, jesam li oženjen, imam li decu....

Počeo sam da mu se žalim i kažem, pa nije sjajno u poslu, može biti bolje, valjda će biti bolje.

Kratko mi je odgovorio :,, Uvijek treba biti zadovoljan onim što imaš, jer ti je Bog onoliko pružio, koliko si ti poželio. Ti si skroman čovjek i ne tražiš puno, zato dobijaš toliko koliko tražiš, a čini mi se da malo tražiš. Oslobodi se svoje skromnosti, jer i ja sam bio skroman i izgubio sam i ono malo parče neba koje mi je Bog podario. Skromnost u ovom društvu nije vrlina, dapače mana ,, 

Zanemeo sam posle ove njegove rečenice, a on je otišao. I sada par dana razmišljam o njegovim rečima, i počinjem da se pitam, ko ga je meni poslao, i zašto mi je on to rekao, odakle njemu da me poznaje, ko je on u stvari? Moraću da ga potražim, znam samo da živi sam u jednom selu, moraću da odem tamo, da mu ponesem kafu i kolače, da ga pitam, da mi odgovori na pitanja koja me muče.

Pesnici nikad ne umiru. Fizički da, duhovno ne, već ostaju da žive zauvek obeležavajući nečije živote, nagoneći ljude da se vole, da puste suzu, da se nasmeju, političare da sa ushićenjem i ponosom izgovaraju reči iz nekih patriotskih pesama, glumce da vešto glumatju opis poeme koju prepričavaju.

Ja sam poeta. Tako kažu kritičari. Tako su rekli recezenti. Nikada sebi nisam davao titulu pesnika dok mi je ljudi iz sveta poezije nisu dodelili. I sada se polako navikavam na pisanje te magične reči : pesnik, ja pesnik.

Ali ja sad ne želim da pričam o pesmama koje postavljam na blogu, već o nekim pesnicima koji su obeležili jedno vremensko razdoblje i svoju večnost preneli na neka buduća vremena. Ja kao pesnik nemam idole, jer nekako idol ide više uz neku muziku, neki sport. Ja imam tačnije trojicu pesnika koje jako volim čitati, tačnije volim ih slušati.

Ne, njihovi glasovi ne postoje, ali su se neki ljudi potrudili da se njihovi stihovi čitaju i snimaju i tako prezentuju slušaocima.

Volim da čitam Branka Miljkovića, Željka Krznarića i Rabindranata Tagoru. Njih troje su su neki moj lični planetarni sistem oko kojeg volim da kružim. Branko Miljković sa pesmom Uzalud je budim, u meni izaziva erupciju osećanja, koje ja preživljavam slušajući ili čitajući tu pesmu. Tu pesmu ja nekako najviše volim.

Željko Krznarić je pesnik, ,,koji mi leži,, Moja poezija je jako bliska njegovoj i srećan sam što mogu da na svoj način razumem njegove stihove.

Neću skrivati. Na you tube ima postvljena pesma od Željka, ,,Umro sam,,

Kada slušam tu pesmu ja plačem. Iako muškarac, ja ne krijem da plačem.

I plačem tako da ronim suze, da mi grlo postaje suvo, a vrat mokar od suza. I ne brišem suze već ih pustam da se slivaju niz moje lice praveći potoke mog emotivnog doživljaja.

Eto, malo sam dočarao svoje shvatanje čitanja i slušanja poezija. Branko Miljković je lepo napisao : ,,Poeziju će svi pisati, istina će prisustvovati u svim rečima,,

Laku noć poete, dobro jutro pesnici, dobar dan lirici, dobro veče stihotvorci!

Svojevremeno sam se bavio sportom, koji u psihi čoveka izaziva smirenost.

I jesam jako posedovao tu smirenost. Dugi niz godina pratilo me je to osećanje i umeo sam da satima budem na nekom mestu i gledam u neka prostranstva skoro nepomično potpuno smiren, i delimično ugašen. Ta prostranstva su u stvari vodena prostranstva.

Ne tako davno vrlo često sam boravio u nekim dalekim istočnjačkim krajevima, i na nekom uzvišenju imao priliku da sednem i satima gledam u okean.

To prostranstvo, ta snaga vode u meni je izazivala veliko poštovanje i divio sam se tom koloritu boje koju samo okean ima. Kao neki vodeni kameleon, okean je umeo da u minuti promeni boju i kao da se poigravao mojim očima koje su širile i sakupljale zenice tim pogledima.

Na neki način, ja sam ćuteći pričao sa okeanom, a on kao da je prihvatio taj nemi razgovor, i kao da mi je davao odgovore na mnoga nepostavljena pitanja.

Nekom brzom dinamikom života to strpljenje u meni počelo je da se narušava, pa sam na neki način počeo da gubim živce i za najgluplje stvari koje me prate kroz život.

Ovih dana razmišljam o okeanu, onom kojeg sam ostavio tamo negde daleko. I kao da me okean doziva. Kao da želi da mi da odgovore na mnoga nova nepostavljena pitanja.

Ovih mi je dana pred očima ta slika. Eliksir moje smirenosti.

Kad bi moglo, kako bi lepo bilo… na onom istom uzvišenju, sa onim istim pogledom, i sa ćutanjem.

Nek talas zapljusne nebo ….

Oduvek me je nekako jesen asocirala na grožđe, na berbu grožđa. Valjda ta asocijacija datira u mojoj pameti još iz detinjstva. 

Nekada smo imali vinograd, možda najbolje obrađivan u kraju. Moj deda se je brinuo o njemu tako su mi pričali, ja se toga ne sećam. Znam da je odlazio u vinograd i tamo provodio veći deo vremena, a kada bi se vratio onda bi donosio one jesenje vinogradarske breskve, najukusnije breskve koje drvo rađa. .

I onda su došla neka loša vremena, za moju porodicu i vinograd su morali da prodaju. Ja sam tada  kao mali odlazio u tuđe vinograde, a pored našeg vinograda prolazio bih pognute glave kao neki poraženi ratnik. Bilo me je možda sramota, što nemamo više vinograd i dugo nisam postavljao pitanje zašto i zar je baš moralo tako? Izgleda da je moralo. Dečiji mozak u meni je samo registrovao ono što vidi, a osećanja su ipak bila potisnuta na margini još uvek manje svesti moga uzrasta. Ubrzo nakod toga, moj deda je otišao na nebo, da tamo održava nebeske vinograde. Žao mi je što nikada nismo pričali o tom ,,našem,, vinogradu, jer će mnoga pitanja koja me sada muče osati u arhivu ne postavljenih pitanja.

Kada bi došao Oktobar ja bih pešice izašao iz grada i negde na rubu našeg vinograda sakriven iza šiblja i grančica kupina, gledao berbu u našem vidogradu. A onda bih čekao da berači odu, napune one ,,krble,, sa grožđem i krenu put svojih domova. Ja bih tada u sumrak ušao u ,,naš,, vinograd sagnuo se i poljubio zemlju. Onda bih se izgubio prema svojoj kući. Majka bi me pitala : Sine pa gde si ceo dan, mama je brinula? Odgovorio sam joj : Mama, bio sam u našem vinogradu. Nije me više ništa pitala, ali je znala da patim za tim parčetom magične zemlje.

Nakon nekoliko godiina, novi vlasnik je prodao vinograd, na kome su se povadili svi čokoti iskopala sva zemlja i izgradile kuće. Sada više tamo ne idem. Boli me da vidim neke betonske skalamerije koje su pregazile jedan deo postojanja moje familije. Bojim se da bih ako tamo odem u svojim mislima zamislio kako moj deda malim kopačem, obraćuje vinovu lozu..

Pre neki dan, na poslu kod mene, začuo sam poznate korake, nasmešio sam se. Iako nisam video ko dolazi, znao sam da je to moj neko. Bio je to moj otac. Došao je da me poseti u firmi u kojoj radim. Bio sam jako srećan. Ostareo je, podsetio me na mog dedu i bilo mi je neopisivo drago što što je baš tu kod mene došao. Pričali smo malo o tom ,,našem,, vinogradu. Ali nisam pitao zašto su morali da ga prodaju. Sve sam znao iako ništa nisam znao.

Nailazi vreme berbe grožđa. Nešto što u meni uvek izaziva osećaj uznemirenosti. Pa ipak i ovog oktobra ja ću sesti na svoj bajs i provozati se pored nekih novih vinograda, pored nekih novih klinaca, ne bih li u njima prepoznao sebe.