San u javi

Te večeri izašao sam iz kandži sopstvenog života. Kao da me je opaučio neko vlažnom krpom po licu. Takav udarac boli i osvešćuje.

Kao i većina muškaraca, na brzinu sam se namontirao, obukao novu košulju, stao pred ogledalo i počeo da piljim u njega, kao da sam ugledao nekog stranca. Da, ja sam stranac sam sebi. Već sam zaboravio kako izgledam. Moj lik ostao je u nekom prošlom vremenu, moj tada vedri lik. A sada ispred ogledala ugledao sam svoju nemoć, svoj poraz samoga sebe.

Lagano sam se spustio niz stepenište i krenuo ka autu. Muzika sa radija je obećavala neizvesno veče . Prisetio sam se mojih beskrajnih putovanja, kada bih seo u auto I gazio na stotine kilometara, čak i neznajući kuda će me auto odvesti.

Ipak te večeri sam znao svoj cilj. Prvo sam otišao u severni deo grada gde me je čekala jedna visočija plavuša. Poljubila me je i čestitala rođendan.  Bio sam zbunjen, odakle ona zna? Ja sam svoj datum rođenja skrivao i od samoga sebe.  Ušla je u auto.  Nedaleko odatle čekala me je jedna brineta, koju sam takođe spakovao u auto. Ispred jednog kafića čekala je otmeno obučena u crnom jedna plavuša. I ona je ušla u moj auto. Skupa otišli smo ispred jednog restorana u kojem nikada nisam bio.

Sve tri su izašle iz auta, a ja sam otišao da se parkiram. Ušao sam u restoran, pa do rezervisanog stola. Za stolom je sedelo pet žena, još dve doterane i napakovane kako to samo žene koje znaju šta žele mogu da učine od svojeg izgleda.

Ustale su i čestitale mi rođendan. Priznajem drhtao sam, jer ne volim da budem u bilo kakvom centru pažnje. Dobio sam poklone, divne. Gledajući poklone uspeo sam da od ovih devojaka sakrijem kap svoje suze. Vešto. Nisam planirao da to veče budem slavljenik. Želeo sam da to bude spontani izlazak.

Seo sam u čelo stola. Nazdravili smo međusobno, bezbroj puta. Alkohol je počeo da odganja tugu iz mojeg mozga. Tu tugu koja se je uselila u moje biće i tu joj je sigurno. Valjda zna tuga da ja volim da se družim sa njom i da smo mi večni prijatelji.

Kako je vreme odmicalo, devojke oko mene su pevale i igrale, a ja kao neki Sultan iz harema uživao u njihovoj radosti. Da uživao sam u njihovoj radosti.  Ponoć je prošla, jedna po jedna su odlazile. Ja sam želeo da ostanem sam sa vinom, ali jedna od devojaka je želela da ostane samnom. Imao sam utisak da bi ostala do jutra. Otišli smo svako svojim putem.

U jednom trenutku uhvatio sam se rukama za oči. Odmakao ruke, otvorio oči.

Pa ja sam sve ovo sanjao. Znao sam da je sve bilo nestvarno.  Vratio sam se svojoj ljubavi, svojoj tuzi.

Ostarelo se je! Baš tako. Mnogo godina je prošlo od kada sam napisao nešto na netu.

Skoro pregledah ovaj moj blog, kojeg je uhvatila paučina. Uzeh krpu pa prebrisah po postovima. I moram priznati da mi je bilo lepo čitati ih i prisećati se moje budalaste naravi, koju i pored toliko godina nisam uspeo da izlečim.

I eto projuri maltene decenija i mnogo toga se promenilo, mnogo toga, i ja ne bih da pišem o prošlosti.

Prošlost je nešto što je ostalo u nekom sanduku zaključano i pripada samo meni. Za svo ovo vreme shvatio sam da je glupo pisati i o budućnosti. Budućnost ne postoji. Ne postoji sutra, postoji samo danas.

O, da pišem pesme i dan danas i objaviću ih ovde. Objaviću ih bez neke namere da ih neko pročita, već sa namerom da kad odem na ovaj moj ostareli blog uvuk mogu da mi budu pred očima. Da mi pomalo prkose. A pesnicima nemojte puno da verujujete. Oni napišu pesmu, u njoj ispletu najlepše misli. A u stvarnosti te misli nisu istinite. Pesnicu su to.

No dosta za ovaj prvi post posle 300 godina!

Jednom će se desiti, da ti i ja zaćutimo. Osećam da će tako biti. I onda će sve što smo imali ti i ja otići u ,,materinu,,! Pa ćemo oboje jedno vreme jačati svoj ego na taj način što ćemo biti preponosni na svoje ćutanje. Povremeno ćemo biti besni jedno na drugo, pa onda tražiti jedno drugome najgore u sebi, kako bi opravdali svoje postupke.

Glumićemo tada kako smo srećni i zadovoljni, skrivajući bol i patnju jedno za drugim. 

Nećemo u tim trentcima ni biti svesni da će nas sujeta pobediti i da će biti kasno da shvatimo da u stvari gubimo oboje. Ja tebe, a ti mene. Zauvek!

Možeš li zamisliti da će umreti sve priče, sva pitanja, sva iščekivanja, svi susreti. Da ćemo jedno drugo kako vreme bude odmicalo svakim danom sve više zaboravljati, a kao neki izgovor govoriti kako smo svako za sebe u pravu. 

Ostaće nam prijatelji koje ćemo viđati svaki dan, poneki novi prijatelj, prijatelji sa interneta sa kojima ćemo ostati u kontaktu, a ti i ja više se nikada nećemo ni čuti ni videti do kraja života. 

I niko od nas dvoje neće znati da li je ono drugo živo i zdravo i ništa više o nama nećemo znati, nećemo ni saznati. A vreme će sve izbledeti i jednog dana ma koliko to ne želeli da priznamo jedno drugom ćemo nedostajati. 

A toliko toga imam da ti kažem, ali se sve nekako neda, ne znam zašto se tako montira, ali znam da puno neizrečenih reči i nezavršenih razgovora ostaće u nekoj sehari, jer svaka reč koja nije izgovorena je zlata vredna, a toliko bezvredna. 

Znam da ne pratiš moj blog.Ali, samo Boga molim da naletiš na ovaj post namenjen tebi, da ga pročitaš pre nego što bude kasno za nas dvoje. 

Biće mi žao, biće ti žao. A ne bih želeo da bude tako.

Laganim pokretima, kosač nemira čini svoj poslednji otkos čežnje.
Odlaže snop uredno u plast čežnje, čiji vrh dopire do oblaka
Skida sa glave šešir od slame i rukavom briše znoj sa čela
Belo, sve je belo na njemu.
I košulja od pamuka podvrnutih rukava i pantalone od grubog lana i lagane platnene cipele
Sa šeširom u levoj ruci i pogledom uprtim u nebo on kazuje:

- Moj život je san, a on je tamo gde tone sva moja čežnja, čuješ li me?!

Oblaci na nebu se sakupiše da većaju o rečima koje su do njih doprele.
Oni crni oblaci počeše da svojim munjama izražavaju svoje nezadovoljstvo.
Drugi pak, oni beli stadoše da hvataju gromove crnih oblaka i da ih kao prutove lome tražeći od njih da dobro shvate reči kosača.

U tom metežu na nebu, stvori se uragan nerazumevanja koji se spusti na zemlju i sav plast čežnje i kosača odnese u bezdan.
Nestalo je sve, nestao je kosač, njegova čežnja, njegovi nemiri, sve se umirilo, samo je lagani povetarac izmamio leptire koji su se igrali skakutajući po poljskom cveću.

Te večeri sam je čekao na jednom mestu u jednom gradu, zaklonjen od prolaznika koji bi te večeri ogrnuti svojim kaputima samo brzim koracima prošli i izgubili se u tami.

Bilo je hladno i dah je pravio paru koja je belila noć.

Stavio sam levu nogu na betonsku ogradu i podglavio se laktom na koleno. U desnoj ruci držao sam upaljenu cigaretu polako povlačeći dim. Žar cigarete je jedina svetlost koja je remetila moje prisustvo.

Te sam je večeri čekao stpljivo. Bilo je hladno.Nosio sam sivi kaput i podigao kragnu da bih sakrio uši od hladnoće. Bio sam sasvim siguran da ona neće doći, ali sam bio uporan u čekanju. Kao kad čekaš da padne list sa grane bez lista, ili kad čekaš bus na stanici koji je davno otišao. Tako nekako sam i ja nju čekao uporno u nadi da će se pojaviti, a znao sam da neće doći.

I nije došla. Prošlo je vreme kada je trebala doći. Pa još neko vreme, pa još ...

Seo sam na onaj hladni beton i utonuo u razmišljanje. Moje misli su bile ograničene na prostor na kome sam se nalazio. Svo razmišljanje se je vrtelo na betonsku ogradu, stazu i bačeni opušak cigarete.

Pokupio sam se, usparvio ... uzdahnuo i krenuo u nekom neodređenom pravcu.

Znao sam da ona neće doći, samo sam te misli skrivao od samog sebe.

U onoj hladnoj noći bez zvezda na nebu, bez mesečevog sjaja.

Poenta ove priče je jedna misao koju sada izgovaram najtečnije: ,,Velika srca vole, a mala žele da budu voljena,,

Ispijala je poslednji gutljaj nes kafe kada joj je stigla poruka na mobilnom.
Krišom je ušla u kupatilo i otvorila poruku u kojoj je pisalo: Miro, ljubavi mislim na tebe!
Ljutito je počela da tipka odgovor i napisala mu: Ne moraš baš u ovo vreme da mi šalješ takve poruke, muž mi je kod koće!
Izvini Miro, ali to je jače od mene, odgovorio je Aca. Zaklopila je telefon i izašla iz kupatila.
Vodila je te večeri ljubav sa mužem strasno.
Sutradan je otišla na posao. Radila je u fabrici obuće na montaži đonova.
Tamo je upoznala Acu koji je bio šef smene. Obično bi bili zajedno kada bi radili noćnu smenu.
Aca bi je krišom odvodio u deo poslovne zgrade i u nekoj od kancelarija na stolu bi vodili ljubav.
Onda bi se ona vraćala na posao kao sa pauze za pušenje, a Aca odlazio u drugi pogon.
Ta njihova veza se održavala tu negde u fabrici i kao da nisu imali ljubav van te zgrade.
Nije želela da se bilo šta dešava van kruga fabrike, te je zato tako besno odreagovala te večeri na Acinu poruku.

Jednog dana je u fabrici bilo objavljno da neki radnici moraju na specijalizaciju.
Mira je bila na spisku.
Specijalizacija je trajala četiri nedelje u jednom gradu koji je stotinak kilometara bio udaljen od njenog doma.
Simpatični predavač Miki, je jako dopao Miri tako da je ona počela da provodi vreme sa njim van predavanja.
Nakon nekoliko dana u njenoj hotelskoj sobi Miki i Mira su vodili ljubav.
Zaljubila se je u Mikija.
Krišom bi odgovarala na poruke zaljubljenog Ace, da Miki ne primeti.
Vratila se je sa specijalizacije zaljubljena i zadovoljna.
Te večeri vodila je ljubav sa mužem. Stigle su joj dve poruke na mobilnom.
Od Ace: Volim te i od Mikija: Želim te!
Napisala je: ,,Volim te,, i obojici je poslala istu poruku.
Vratila se je u krevet u zagrljaj mužu.

Sedeo sam u parku i gledao u jezero u kojem su ponosito plivali labudovi.
Neki su ih ljudi krišom hranili iako to nije bilo dozvoljeno, osvrćući se da osmotre čuvara parka
koji je na svakih dvadesetak minuta prolazio ovuda.
Predugo sam sedeo zavaljen na ovoj klupi gde smo se nas dvoje često susretali.
Otišao sam od nje i nikada joj se više neću vratiti.
A bila je devojka moga života i u svakom momentu mi je prijala. Bar sam tako mislio.
Voleo sam je. Ona mene nije. Često bih joj postavio pitanje da li me voli, ali ona je bila tako
vešta u odgovorima da mi je uvek težište njenog odgovora prebacivala u nejasne reči.
Reč ,,Volim te,, za nju, prema meni je bila nemoguća.
Ja sam joj u stvari bio neka uteha u njenoj bivšoj vezi u kojoj je potrošila svu ljubav za njega.
Živeli su zajedno na zapadnoj obali i nije puno pričala o njemu, osim da je bio mornar na nekom dugolinijskom brodu.
Shvatio sam da ga je imala. I on je imao nju. Kada su se rastali preselila se je skroz na istok i upravo ovde baš u ovom parku sam je upoznao.
Naša veza je bila u početku jaka, ali kako su godine prolazile sve je bilo slabije kada sam ja shvatio da sam ja samo jedna bleda kopija onog za kojim je ceo život čeznula.
Ja sam voleo nju. Ona njega.
Shvatio sam da je taj trougao za mene bolan i jednog dana joj rekao da me zaboravi i da mi se više nikada ne javlja.
Ona je to besno prihvatila, ali joj je to u stvari i prijalo.   
Jedna romantična veza se raspukla kao balon od sapunice.
Možda je i tako bolje, za oboje.
Napokon sam postao slobodan, odlobodivši je od sebe.
Udahnuo sam vazduh duboko i vratio osmeh na lice.
Bio sam tužan, bio presrećan.
Zazvonio mi je telefon. Sa druge strane je bila neka koja je mene volela.
Da li ja nju mogu zavoleti?

Imam napisnih još nekih desetak novijih pesama koje nisam ovde postavio.
Nisam ih postavio jer su nekako izgubile smisao i ja ne osećam trenutak da je sada meni zgodno da ih prenesem na ovaj blogovski papir.
Ali svakako znam da su dobro napisane i da će svakako obeležiti jedan deo mojih upletenih misli u ovom mom predivnom - i ponekad jebenom životu!

Nisam imao možda dva meseca internet!
I tek sad vidim da nisam internet zavisnik i da ne trebam ići u ENTERU na lečenje kako su mi nekad govorili.
Nisam jebeni internet zavisnik i neće me lako okarakterisati kao nekog sa ozbiljnim poremećajem u internet zavisnosti.
Kažu da kad provodiš četiri sata dnevno pored kompjutera imaš ozbiljan problem internet zavisnosti koji ima sličnu težinu kao zavisnik od droge. Tako kažu lekari, naučnici!

DakleM, ja mogu bez interneta i poprilično sam se organizovao da mi net služi za posao i da samo ponekad dotrčim ovde da izrazim svoje misli.

A pomenute pesme ostaće još neko vreme konzervirane, sve do nekog novog buđenja.

 Motherfucker!!!

Znaš li ti šta je ljubav?

Upitao me je starim drhtavim glasom.

Pa rekoh mu : izvini, ali pojam ljubavi je širok, opširan. Ima tako puno definicija o ljubavi i šta ona znači!

Nasmešio se je i sedeći u svojoj omiljenoj fotelji, gledao je ka prozoru koji je bio na zapadu njegove sobe.

Eh, reče on. Nisam ni sam znao šta je ljubav sve ove godine, a tek sada znam, baš sada kada me je vreme pregazilo.

Ma daj, rekoh mu, kako pregazilo, pa ti si tek u jeseni svoga života. A jesen je najlepše godišnje doba zar ne?

Odmerio me je onako kako to rade krojači, od glave do pete. Reče mi : sedi ovde, sada ću ti nešto ispričati.

Seo sam na dvosed, nekako se zavalio u iščekivanju njegove priče.

,,Zavoleo sam je davno, davno,,. Izgovorio je to sa osmehom.

Zaljubio sam se u nju čak i kada je nisam poznavao. Kada smo se upoznali zaljubljenost je rasla i onda se vremenom pretvorila u neopisivu brigu. Gde je, da li je dobro, da li je srećna, nasmejana. Živela je daleko od mene, pa sam je povremeno viđao. A da znaš samo kakvom toplinom su bili oblivani naši susreti. Ja ti zaista ne mogu opisati kako smo se nas dvoje slagali onda kada bi se videli. Ali, neću ti ja sada ovde pričati o tome. To su priče koje čovek retko može doživeti u životu.

Odlutah sa mislima, reče mi on. Naime pokušavam ti reći najvažnije. Svako jutro kada bih se probudio i svako veče pre nego bih se uspavao, ja sam otvarao oči sa mislima na nju i utonuo bih u snove misleći na nju. U stvari udahnula mi je tu večnu misao, dala mi deo sebe zauvek i ja sam shvatio da je taj osećaj koji sam imao sve ove godine života prema njoj, ljubav!

Ostavio sam ga onako utonulog u sopstvene misli. Sutradan su mi javili da je umro u snu.

Prva misao koja me je opkolila je da se je i te poslednje večeri svoga života uspavao sa mislima na nju.

Ušao sam u voz, jedva se popeo u vagon. Premorio se ova 3 dana, prepešačio preko 20km po jakom suncu. Završavao neke poslove, jako nezadovoljan ishodom svog putovanja, razočaran u ljude po ko zna koji put. Ispratio me je prijatelj, pravi prijatelj, koji se je do te mere zabrinuo za mene da me ostavio da prenoćim kod njega i odmorim se. Valjda sam mu se učino premorenim, a jesam bio premoren.

U tuđoj zemlji sa potrošenim kreditom na mobilnom, nisam imao kontakt sa ostatkom svog sveta.

Sam u kupeu voza koji me je vozio ka svom domu ja sam utonuo u misli.

Jebem ti život!

Jednom sam, ali stvarno, dok sam bio mlad i lep i pomalo lud otišao na železničku stanicu u svom gradu i čekao voz.

Čekao sam prvi voz koji nailazi i nisam ni pitao kuda ide?

I voz bi naišao, a ja ušao u vagon, pa u kupe.

Kondukter bi me pitao dokle putujem, a ja bih njega pitao, dokle vozi ovaj voz?

I kada bi rekao da vozi do Atine ja bih kupio kartu do Đevđelije.

Sledećeg dana vratio bih se u svoj grad?

Dok sam bio student u Nišu, imao sam cimera sa kojim sam živeo u jednom naselju u kojem nam je komšija bio Šaban Barjamović.

Naselje je bio neasfaltirano i kada bi pala kiša mi bi gvacili po blatu.

A mogli smo imati bolji stan, ja i moj cimer, nego studenti rešili da štedimo da uštedimo za more.

Komšiju Šabana bi sretali često, bio bi obučen u belo imao bi i bele cipele sa kojima bi i on gvacao po blatu.

Stan u kojem smo stanovali nije imao grejanje. Neki dograđeni sobičak od neke cigle debljine kartona.

Hladne zime su nam kosti smrzavale. Neretko ja i moj cimer bi legli da spavamo obučeni sa vetrovkama na sebi i šalovima

ja zvede, on partizana oko vrata. I pomolili bi se Bogu da nas sačuva zime do jutra. I čuvao nas je.

Moji roditelji nisu znali kako živim kao student i često bih se pitao da li se moja majka pita da li njen sin ima šta da jede danas?

A često nisam imao šta da jedem, jer sam sakupljao novac za kimono. Nisam hteo da tražim da mi roditelji kupuju ono što je tada bio luksuz.

Preko dana da bi se ugrejao ja bih ulazio u voz koji je negde išao i kada bi me kondukter pitao kuda idem, ja bih mu rekao suprotan pravac

pritom pokazivajući mu svoju ličnu kartu. Samo da ne plaćam kartu i da se ugrejem dok putujem tih sat vremena.

Prenuo sam se iz misli, vratio u sadašnjost. Ugledao sam svoj grad. Voz je lagano ulazio u stanicu.

Prošla je ponoć, pošao sam pešice ka svom domu.

Rešio sam, ali stvarno sam rešio da se za nizašta više u životu ne sekiram.

Zaista sam rešio.