San u javi

Rešio on da piše blog. Nema određene teme koju će postaviti već eto, pisanje bloga je neka nova moda i savremeni muškarac koji ne piše blog i nije muškarac, pa zato da on ne bi stalno gledao u gaće i uveravao se da li je ili nije pravi muškarac, pisanje bloga će mu dati taj setifikat muškosti.

Ona je sentimentalna duša, nezadovoljna životom i na nagovor drugarice iz kafića ona počinje da piše blog. U početku ona postavlja neke klipove sa muzikom koja je ,,udara,, u srce. On pak piše o svojim drugovima, smišljajući šale na njihov račun, smejajući se na glas dok ih kuca u wordu.

Ali blog i nije blog ako ga neko ne komentariše. Taj crv sumnje radi i kod njega pa i kod nje i stalno gledaju broj posetilaca svog bloga.

Danas sam imao 23 posete!!! Srećno je uzviknuo on pred svojom ženom, koja blog počinje da shvata kao neko takmičenje.

Ona je postavljala pesme i neretko postavljala po 5 posta u jednom danu. Jedne večeri rešila je da promeni temu svog bloga i počela da piše dešavanja u njenoj firmi. I za divno čudo počeli su komentari. Prvo su se javile neke babe tračare koje su na svoj način u komentarima nastavile ogovaranje njenih kolega. Prijalo joj je, pa je na svaki komentar ona odgovarala sa po dva nova, u stilu ,, jao zaboravila sam da ti kažem,,

Njegov blog je ipak bio smireniji i njegovo pisanje je bila kao njegova lična ispovest.

Žene vole da čitaju tekstove gde muškarac pokazuje neiskazanu ljubav prema nekoj tamo drugoj i onda se javljaju kao savetnice. Tako je on na svom blogu dobio svoje lične savetnice, naravno skrivajući da je oženjen i da njegova žena i ne zna šta je blog.

I tako počeli su komentari, kod oboje. Oboje su prvo čekali da ih iskomentarišu pa bi onda udarili kontra-ofanzivu sa svojim komentarisanjem. Kako su ukapirali da taj koji im komentariše blog traži da i on bude komentarisan, često nevoljno bi odlazili na te blogove i lupili po koju rečenicu, naravno reda radi.

Jedne večeri kad je on napisao neku šaljivu priču, na njegovom blogu pojavio se je njen prvi komentar. Napisala mu je komentar kao da se poznaju sto i jednu godinu i kao da su maltene drugari i pre rođenja. Njegovoj sreći nije bilo kraja. Rekao joj je u odgovuru : Sad ću i stolove da preletim i da ti komentarišem blog. Bila je presrećna zbog toga. Stalno je gledala prema stolu u svojoj sobi i čekala svog Don Kihota da preskoči stolove i ostavi joj komentar.

Odjednom pojavio se je njegov komentar na njenom blogu. Kratko je napisao : Pesma koju si postavila je i moja pesma. U sebi je promrmljala, Znala sam da smo isti, znala sam!

I tako, počeli su jedno drugo da komentarišu, i nervozno su otvarali svoje blogove kako bi videli nove komentare koje su pisali jedno drugome. Ponekad bi komentarisanje bilo tako iscrpno da je neka tema imala preko 100 komentara, po 50 od oboje.

Ustajali su i preko noći u iščekivanju novih i novijih komentara.

Jednog dana rešili su da izmene svoje e-mail adrese i počeli da se dopisuju maratonski.

Pošto je on bio mudriji, predložio joj je da otvore msn adrese i četuju beskonačno. Ona je prihvatila i neretko bi neko od njih zaspao na tastaturi.

Sad se sigurno pitate šta se dalje dešavalo sa njima?

Dogovorili su se da se nađu u nekom kafiću, znak raspoznavanja, njena crvena tašna.

Zaljubili su se jedno u drugo i shvatili da se nisu pronašli na netu, onda bi se sigurno pronašli na nekoj njivi, rudniku ili na nekoj pijaci... govorio joj je : da te nisam našao izmislio bih te...njoj je to prijalo i hepo kockica je bila obična šibica za njene uzavrele emocije. 

Ali svaka zaljubljenost kratko traje i onda dolazi do hlađenja, još ako je napolju hladno, tek tad se i zaljubljeni zamrznu.

Jedne večeri, na njegovom blogu pojavio se komentar od neke nove blogerke : Jao kako ti lepo pišeš, u životu nešto lepše nisam pročitala.

I kada je to pročitala njegova zaljubljenica proradila je ljubomora, pale su teške reči na msn-u i od njihove zaljubljenosti nije ostalo ništa. Čak su i sve svoje komentare izbrisali.

Sada ona piše na drugom blogu, a on je otišao na neki kineski, samo da budu što dalje jedno od drugog.

Zato, kad rešite da nekog komentarišete prvo odmerite reči, jer onaj ili ona sa one strane mogu da vas shvate trolično i onda ćete vi biti glavni junaci neke nove slične blogovske priče.

A sad svi na komentarisanje, ali ne mene, meni su komentari banovani!

Tog jutra ustao je pre zvona sata koji ga je obično budio.

Spremao se je na daleki put. Puno je putovao, prošao mnoge krajeve ove planete, ali je znao da je ovo njegovo poslednje putovanje, i da se sa ovoga puta više nikada neće vratiti svojoj kući.

Živeo je sam. Bez igde ikoga. Svi ga zaboravili. Na neki način otpisali.

Bio je i ostao uvek uredan.

Pospremio je krevet u kome je spavao veći deo života. Pedantno je odložio u plakar posteljinu, jastuk i jorgan. Zatvorio plakar i stavio dlan na vrata plakara.

Krevet je prekrio nekom jambolijom i na trenutak ponovo seo na njega.

Prtljag koji će poneti spremio je već predhodne večeri. Samo je na brzinu pregledao ponovo stvari koje je u njega stavio i zatvorio veći teget kofer sa klizačima i točkovima. 

U sobi na zidovima imao je okačenih nekoliko ikona. Išao je od jedne do druge i molio se i nešto mrmljao u sebi. Jednu ikonu sa vitrine, pažljivo je uzeo i stavio u kofer. 

Skuvao je sebi kafu, popio je, oprao šoljicu i lončić i odložio na mesto gde mu je stajalo čisto posuđe. 

Došlo je vreme polaska. Kretao se kroz svoju kuću kao da razgleda . Zastao bi kod vitrine i tamo razgledao neke sitne detalje. Pogasio je svetla, pre toga ispraznio frižider, otškrinuo vrata frižidera, pa na sklopki isključio struju. 

Znao je, jako je dobro znao da niko neće za njim žaliti, pa i nije nikoga pozvao da se pozdravi. Sve vreme je ćutao i u toj svojoj ćutnji pričao mislima sam sa sobom. 

Zaključao je ulazna vrata, ključ stavio u džep i spustio se niz stepenište. Došao je do zida svoje kuće, dotakao ga dlanom, pa dlan stavio na grudi. Krenuo je niz dvorište. Znao je da poslednji put u svom životu gleda svoju kuću. Sve je znao, a ništa znao nije. Tog prolećnog dana kad je cvet kajsije krasilo njegovo dvorište, on je otišao Napustio je svoj grad, zauvek! Neka grudva u grudima ga je pritiskala i svo vreme bio je na ivici pustanja suza..

Doputovao je na aerodrom u kasnim večernjim satima, i među prvim putnicima ušao u avion. Te noći veliki jumbo jet ga je odvezao u daleku zemlju. Njegov miris je sa njime iščezao.

Kažu da se za njega više ništa nije čulo. I da niko nije znao da li je još uvek živ.

Kuća u kojoj je živeo je pretvorena u novo prelepo stambeno naselje, a na mestu gde bila kuća napravljen je park i u njemu jedna klupa na kojoj su neki novi mladi ljudi gradili svoju ljubav.

Jako su mi ovih dana pomešana osećanja, valjda kažem ja to ima veze sa vremenom. Jesen je nekako agresivno najavila svoj dolazak, ali ja na neki način ipak volim jesen, jer boje koje daruje jesen prirodi ne može darivati nijedno godišnje doba. 

Želim da odem tamo i pronađem mesto gde sam ugledao i uslikao jedan za mene predivan detalj. Zagrljaj dve grane, dva različita drveta, još uvek u meni izaziva taj osećaj slobode prirode i njenih nota koje sviraju kako bi ih slušala samo priroda.  

Potreban mi je mir! Onaj duševni mir, jer sam upao u neki vrtlog života i prosto ne vidim načina kako da se oslobodim tog upornog vira. Da..... nedostaju mi moje vožnje prirodom, pa se zbog toga onaj moj perpentum mobile potpuno istrošio. 

Gledao sam neko veče u nebo, samo je jedna zvezda bila na njemu. Znao sam da je to moja zvezda i da je ona baš tu samo zbog mene. I jako sam se obradovao što sam je odmah ugledao. Pružio sam ruku da je dotaknem iako je ona udaljena milion kilometara od mene. Učinilo mi se da su njeni treptaji postali sve jači i da je njena svetlost bivala sve jača. Zvezda se je ogledala u mojim očima, znao sam to. Moj sjaj u očima samo joj je pomogao da se jasnije vidi, i mislim da nijedno ogledalo ni jedno jezero ne bi moglo da joj pruži takav iskren i blistav odraz.

Ubrzo, jedan oblak je zaklonio zvezdu i moje oči su se ugasile. 

Do skorog viđenja!

Te večeri njen muž je izašao u obližnju kafanu, a ona je nestrpljivo cupkala čekajući ga da već jednom pođe. Čak mu je i rekla : čudno je da još nisi izašao? Nije obratio pažnju na te njene reči, samo se obukao i izašao : Idem ja, rekao je. 

Otišao je pravo u kafanu i tamo seo za kafanskim šankom, naručio piće i na svoj način uživao. Nije ni primetio kad je beli automobil zastao pred kafanom i produžio. Neko je iz auta posmatrao da li je on tamo i tražio sigurnost u njegovom prisustvu.

Ona se brzo nakon njegovog izlaska spremila, obula patike, farmerice i majicu. Izašala je i rekla komšijama koji su je susreli da ide da se prošeta kod neke svoje sestre. Krenula je suprotnom pravcu kuda je krenuo njen muž i polako se izgubila u mračnim ulicama. Znala je gde treba da ide, iako joj kuća u kojoj je trebala da ode bila nepoznata. 

Ispred kuće u tami bio je parkiran beli auto. Izašao je na vrata i samo joj mahnuo, ušla je za njim u nepoznatu kuću. Nije upalio sijalicu. Oboje su žurili brzo se skinuli, ljubili i počeli da vode ljubav.

U tom zanosu on je svršio u nju i kratko joj rekao : Izvini!

Nema problema, rekla je ona, srediću ja to. Obukla se, napustila kuću i nestala u mraku. 

Kada je došla kući njen muž je još uvek bio u kafani. Otišla je u kupatilo istuširala se, obukla pidžamu i legla da spava. Bilo joj je lepo sa njim. On je u njenim očima predstavljao neku dozu moći i ona je jako želela tu promenu. Bila je srećna i znala je da to što radi, radi sasvim ispravno, čak je u nekim trenucima razmišljala kako da napusti svoga muža. Bio joj je samo problem kako da mu kaže, a da to ne izazove erupciju nezadovoljstva, jer joj je miran rasplet ono što je želela. Zamišljala je kako će živeti sa njim, jer joj je on već davao neka obećanja. Pričao je za njenog muža, kako je on velika budala i da je prosto neverovatno kako ona uopšte može da ga podnese. Želeo je da ga maksimalno ponizi pred njom i potpuno zauzme njegovo mesto. Uspavala se je sa tim mislima. 

Muž joj se vratio kasno. Video je svoju ženu u krevetu i poželeo da vodi ljubav sa njom. Nije se opirala, počeli su da vode ljubav i to jako i strasno da su oboje bili iscrpljeni.

Kada su legli da spavaju, ona se okrenula na drugu stranu, stavila spojene dlanove ispod obraza i pustila suzu....  

Ako nekada poželiš da saznaš šta se nalazi s' one druge strane neba, nemoj oklevati već pusti taj korak i saznaćeš da je i ta strana tvoja i da te na neki način dugo čekala da je posetiš.

I kad osetiš njen dah, i sve njene puteve obiđeš onda uzjaši svoga vranca i vrati se odakle si došao. Vratićeš se punog srca u to ne sumnjam, sa osmehom na licu i dugo ćeš se smeškati životu... samo sakupi snagu i pođi.....srećan ti put!

Polako se približavam kao neka senka u noći pod tvoj balkon.

 Napolju neki čudan mir, vreme se uspavalo, drveće spava, trava spava i ona ljubičica se sakupila pod svoj noćni zvezdani jastuk.

 Nebo prepuno zvezda koje kao svici pulsiraju.

 Reka koja teče se ne čuje.

 Stojim pod tvoj balkon, ali nemam glas da te dozovem. Potpuno sam nem.

 U tvojoj sobi se pali svetlo. Ti izlaziš na balkon ali me ne vidiš.

 U tom trenutku, počinje da duva vetar i kosa ti se vijori.

 Sa obe ruke se oslanjaš za ivicu balkona i smešiš se.

 Ulaziš u sobu  i gasiš svetlo.

Jedna suza se kotrlja niz moje lice…..

Nestajem u noći.

Bio je to čudan san.

Upoznao sam je na otvaranju jedne knjižare u New Yorku, u blizini Mayfair hotela u 49th Street.

Ni ona kao ni ja nismo bili iz New Yorka, već smo živeli na hiljade milja daleko jedno od drugog. Ona je živela u Georgiji, a ja u Virginiji. Bio je kraj Jula, a vetar koji je dopirao sa atlanskog okeana je davao prijatan osečaj svežine iako je bilo leto. 

U knjižari Meet, bilo je puno ljudi, a ona je kao i ja došla sama nekim poslom u New York, i iskoristila priliku da poseti ovu jedinstvenu knjižaru u ovoj svetskoj metropoli. Susreli smo se kod naslova sa evropskim piscima i skoro u isto vreme pružili ruke ka istom naslovu jedne tek izašle knjige. Nasmešila se je i značajno pogledala krupnim crnim očima koje su i danas urezane u moj mozak.Vrlo brzo smo uspostavili kantakt i naše druženje je išlo tako ubzano da smo svaki minut shvatali da imamo puno toga zajedničkog i da nam svaki novi razgovor biva sve opušteniji i sve više prijateljski.  

Ostali smo u kontaktu iako su nas razdvajale milje. Povremeno bih je pozvao i pričali smo telefonom zaboravivši na vreme koje provodimo zajedno iako smo fizički bili udaljeni.

I onda se je desilo jedno putovanje koje nas je ponovo spojilo. Kada smo se susreli u parku na Medisonu, oboje smo shvatili da ne možemo jedno bez drugog. I rodila se je zaljubljenost, pa ljubav i novi susreti. Svaki novi susret sve strasniji, sa drhtajima tela  koja su jedva čekala novi dodir. Ta naša ljubavna priča trajala je par godina, i onda sa dolaskom prvog jesenjeg dana kada je New York najlepši grad na svetu, ostala je prazna klupa na kojoj sam je čekao. Nije više došla, bez objašnjenja i bez ijednog poziva ni napisanog mejla. 

Tuga je zavladala mojim bićem i ja evo pet godina odlazim u isti park i ostavljam beli cvet na mestu na kome smo prvi put osetili ljubav. Nisam je više nikada tražio, samo sam saznao da se odselila u L.A. i da se bavi knjižarskim poslom. 

Završavam ovu stranicu i sklapam svoj lap top na klupi u ,,našem,, parku.

Nek je dragi Bog čuva!

Rođena je pod nekim čudnim okolnostima, još dok se nije ni razvila ljubav među njenim roditeljima. Rođena je posle trenutka odluke da je prvo nemaju, pa imaju. Kad je rođena nije imala ni 3 kile. Bila je sva sićušna, kao neka malena pahuljica umotana u pelene.  

Verovatno ni njeni roditelji nisu bili zreli odgovornosti stvaranja jednog ljudskog života.

Možda su tada njeni roditelji umesto da grade ljubav jedno prema drugom, počeli da usmeravaju ljubav prema njoj. A ona je rasla potpuno zaštićena i kao da su svi iz njene bliže okoline pokušavali da je maksimalno svojataju i na neki način razmažuju.

Nije bila nametljivo dete, ali je uvek znala šta želi. Skromna, ali ipak zahtevna u nekoj sferi života. Njen stepen inteligencije se pojavio još u periodu pre početka školovanja. Ne retko je pokušavala da sprovede svoju volju i na taj način se bukvalno igrala sa starijima. 

Bila je jako živahno dete, ali tu svoju energiju je obično trošila na polupana kolena i izgrebane ruke. Devojčica u suknjici sa modrim kolenima izgledala je pomalo smešno.

U školu je pošla ranije pre sedme napunjene godine, jer je znala sva slova i znala da računa, doduše na prste. I onda je počelo školovanje. Deca imaju svoj karakter i ona kao ljudska bića trebaju biti samo kanalisana, bez namere da im se utiče na karakter. Izrastala je gradivši puzzle svoje ličnosti i bivala je sve više jača i otpornija, pravi borac za sve što joj se ispreči na putu.

Rođenog brata i sestru nije imala. Niko nije znao zašto? Čak ni roditelji.

Godine su prolazile, a ona je izrastala u lepu devojku sa plavim očima, koje su imale mio pogled. Pa ipak umela je da se brani i da čuva svoju ličnost. Retko da je izgovorila neku glupost i uvek je bila pažljiv slušalac.
Kao i svaki tinejdžer imala je prvu ljubav, i prvi poljubac, doduše sakriven u nekom haustoru ili parku. Kada je završila srednju školu rekla je roditeljima, ja idem da studiram i ne nameravam da se vratim posle studiranja u naš grad!

Krenula je sa studiranjem jako uspešno. Nizala je ispite kao bisere i njena ozbiljnost je u tom periodu došla do izražaja. I onda posle tri godine provedenih na studijama se je zaljubila  u dečka koji se je verovatno zaljubio u nju.

Ali stanje zaljubljenosti može da potraje i onda se jednom pretoči u ljubav. Ljubav za razliku od zaljubljenosti krije u sebi veliko poverenje i daje sigurnost. Zaljubljenost pak daje samo jedan lep osećaj i more suza, ponekad nizbogčega izbačenih.

Pripovedač ove priče ne zna, da li su bili zaljubljeni i da li su se voleli, ali zna da je jednog dana došlo do njihovog rastanka i da je veza pukla kao mehur od sapunice.

Sve njene godine života nikada nije pričala ocu o svojim osećanjima i svojem razmišljanju. Jednog dana kad se sve ovo desilo u njenoj vezi, čula se je sa ocem i sve mu ispričala. Nakon 23 godine njenog života, prvi put su otac i ćerka pričali kao odrasli ljudi i prvi put je ona dobila neizmernu podršku za ono što čini u životu. Pripovedač kaže da se je devojka osetila sigurnije, nikad više nego posle razgovora sa ocem. Kažu da je plakala posle tog razgovora, a otac je skrivao suze.

Verovatno se posle svega devojka sredila, ako nije ja joj kao pripovedač želim puno sreće u životu, ali sam siguran da njen otac žali što je 23 godina sakrivao reči podrške svom rođenom detetu. Rekao bih nikad nije kasno, ali poznavjući njega on sada žali za ispuštenim vremenom njenog odrastanja, skoro neprimetivši da je ona devojčica već odrasla devojka sa shvatanjima koje treba poštovati.

Jednom mi je rekao, eto kad bih imao drugo dete, znam da ne bih dopustio da odrasta bez mene, ali sada je kasno!

Zamislio sam se posle ove priče, sa pitanjem koliko u stvari vremena roditelji posvećuju svojoj deci i da li ih tek primete kad odrastu i kad se osamostale. Tada je kasno, svi vozovi u to vreme prođu, i nikada više ne prođu tom stanicom života.

Šta se dalje desilo sa junacima ove priče ne znam, ako saznam javiću, mene jako zanima! 

Posmatram lišće na granama drveća. Još uvek se drži i još uvek ima onu zelenu jaku boju.

U stvari lišće se umorilo. I samo čeka na onu vremensku komandu kad će prvo početi da žuti i na kraju će lelujavim pokretom pasti sa grane i stopiti se sa zemljom. Tu na tlu ispod drveta, od žute boje pretvoriće se u braon boju i vremenom raspasti, kao da ga nikad nije ni bilo.

A ono drvo na kome se taj list šepurio ostaće neko vreme ogoljeno, kao da će patiti za izgubljenim listom i tamo negde na proleće to isto drvo dobiće neki novi list koji će krasiti njegove grane i ulepšavati mu trenutke novog godišnjeg doba.

Tako je i u životu ljudi. Listovi i ljudi imaju sličnu sudbinu. Jedan deo života ukrašavaju nekome život i onda se zasite i rastave jedno od drugog.

Ne znam koliko ljubavi postoji u to vreme kad su zajedno i da li je ta ljubav stvarna? Ali znam da su ponekad one prave ljubavi ispunjene nekim nedovršenim rečima i neučinjenim postupcima koji bi još više ulepšavali živote. 

I onda najednom nastupi kraj, list se odvaja od grane, zaljubljeni jedno od drugog, i vetrovi ih raznesu po prostranstvu, naiđe vreme patnje, ali se vrlo brzo neki novi lovci na srca nadomeste i pokušaju da osvoje one ranjene i ostavljene.

A gde se u stvari pokidaju konci ljubavi nečije? Da li neko od njih vodi dvostruki život, da li ih tvdoglavost ubija, da li su nedovoljno zreli da prevaziđu ono što im se dešava, ili se izgubilo interesovanje jedno za drugo? Puno pitanja, a odgovor onaj pravi ostaje zapisan u vremenu i možda se nikada neće ni saznati. 

A zar je to u opšte važno?

Srećno ti bilo i budi pametnija, plačem i uz tebe sam!

Sećam se jako dobro stare kaldrme u mom dvorištu, koja je tako uredno bila postavljena da ni jedan kamen u njoj nije štrčao i kvario njenu celinu.

Voleo sam da trčim po kaldrmi i mekanim skakutanjem bezbrižnog dečaka nisam ni tren mislio šta će biti nakon pet minuta, i nisam ni trena mislio da postoji budućnost.

Život dečaka na kaldrmi nikako se nije mogao zamisliti bez modrih kolena koje sam razbijao igrajući se u svojoj avliji.

Vremenom bi se između kamenja pojavljivala trava koju bi moja baka neumorno čistila nekim starim zarđalim nožem. ,,Nanooo, daj i meni jedan nožić da ti pomognem malo,, - govorio sam svojoj nani. Onaj zvuk noža koji čupa travu čujem u svojim mislima.

Kažu da kamen i život na kamenu učvršćuje karakter čoveka. Da se čovek na neki način utapa u čvrstinu kamena i biva i sam čvršći i spremniji za život.

Mislim da mi je kamen taj neki iz one prošlosti iz onog dvrorišta prepunog cveća, dao meni potrebnu čvrstinu da koračam kroz život. Da padam i ustajem, da se samo osvrnem iza sebe i nastavim onim svojim putem. Putem koji mi je zacrtao Bog.

Sada sa nekom setom u očima, prolazim kroz to isto izmenjeno dvorište, pokriveno betonom, zasađeno nekim drugim cvećem koje ne miriše onako kako je umelo da nekada opija dušu. Nema ni one loznice, sa onim belim i crnim grozdovima, nema mirisa starine, onog mirisa kojeg treba doživeti.

Nema njih, onih koji su mi se radovali i kao da ne postoji više niko ko bi mi se radovao kao oni, moj deda i nana moja.

Ovih dana, beton u mom dvorištu je popucao na jednom mestu. Ispod njega providela se je kaldrma. Ona ista, iz nekih davnih vremena. Spustio sam ruku i dotakao ono glatko kamenje. Dotakao sam rukom svoje lice i nasmešio se.