San u javi

Priča bez reči

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 22:07

Te večeri njen muž je izašao u obližnju kafanu, a ona je nestrpljivo cupkala čekajući ga da već jednom pođe. Čak mu je i rekla : čudno je da još nisi izašao? Nije obratio pažnju na te njene reči, samo se obukao i izašao : Idem ja, rekao je. 

Otišao je pravo u kafanu i tamo seo za kafanskim šankom, naručio piće i na svoj način uživao. Nije ni primetio kad je beli automobil zastao pred kafanom i produžio. Neko je iz auta posmatrao da li je on tamo i tražio sigurnost u njegovom prisustvu.

Ona se brzo nakon njegovog izlaska spremila, obula patike, farmerice i majicu. Izašala je i rekla komšijama koji su je susreli da ide da se prošeta kod neke svoje sestre. Krenula je suprotnom pravcu kuda je krenuo njen muž i polako se izgubila u mračnim ulicama. Znala je gde treba da ide, iako joj kuća u kojoj je trebala da ode bila nepoznata. 

Ispred kuće u tami bio je parkiran beli auto. Izašao je na vrata i samo joj mahnuo, ušla je za njim u nepoznatu kuću. Nije upalio sijalicu. Oboje su žurili brzo se skinuli, ljubili i počeli da vode ljubav.

U tom zanosu on je svršio u nju i kratko joj rekao : Izvini!

Nema problema, rekla je ona, srediću ja to. Obukla se, napustila kuću i nestala u mraku. 

Kada je došla kući njen muž je još uvek bio u kafani. Otišla je u kupatilo istuširala se, obukla pidžamu i legla da spava. Bilo joj je lepo sa njim. On je u njenim očima predstavljao neku dozu moći i ona je jako želela tu promenu. Bila je srećna i znala je da to što radi, radi sasvim ispravno, čak je u nekim trenucima razmišljala kako da napusti svoga muža. Bio joj je samo problem kako da mu kaže, a da to ne izazove erupciju nezadovoljstva, jer joj je miran rasplet ono što je želela. Zamišljala je kako će živeti sa njim, jer joj je on već davao neka obećanja. Pričao je za njenog muža, kako je on velika budala i da je prosto neverovatno kako ona uopšte može da ga podnese. Želeo je da ga maksimalno ponizi pred njom i potpuno zauzme njegovo mesto. Uspavala se je sa tim mislima. 

Muž joj se vratio kasno. Video je svoju ženu u krevetu i poželeo da vodi ljubav sa njom. Nije se opirala, počeli su da vode ljubav i to jako i strasno da su oboje bili iscrpljeni.

Kada su legli da spavaju, ona se okrenula na drugu stranu, stavila spojene dlanove ispod obraza i pustila suzu....  

 


S one druge strane

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 22:29

Ako nekada poželiš da saznaš šta se nalazi s' one druge strane neba, nemoj oklevati već pusti taj korak i saznaćeš da je i ta strana tvoja i da te na neki način dugo čekala da je posetiš.

I kad osetiš njen dah, i sve njene puteve obiđeš onda uzjaši svoga vranca i vrati se odakle si došao. Vratićeš se punog srca u to ne sumnjam, sa osmehom na licu i dugo ćeš se smeškati životu... samo sakupi snagu i pođi.....srećan ti put!

 

 


Senka u noći

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 12:00

Polako se približavam kao neka senka u noći pod tvoj balkon.

 Napolju neki čudan mir, vreme se uspavalo, drveće spava, trava spava i ona ljubičica se sakupila pod svoj noćni zvezdani jastuk.

 Nebo prepuno zvezda koje kao svici pulsiraju.

 Reka koja teče se ne čuje.

 Stojim pod tvoj balkon, ali nemam glas da te dozovem. Potpuno sam nem.

 U tvojoj sobi se pali svetlo. Ti izlaziš na balkon ali me ne vidiš.

 U tom trenutku, počinje da duva vetar i kosa ti se vijori.

 Sa obe ruke se oslanjaš za ivicu balkona i smešiš se.

 Ulaziš u sobu  i gasiš svetlo.

 

Jedna suza se kotrlja niz moje lice…..

 

Nestajem u noći.

 

Bio je to čudan san.

senka 


Vetar sa atlantika

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 14:35

Upoznao sam je na otvaranju jedne knjižare u New Yorku, u blizini Mayfair hotela u 49th Street.

Ni ona kao ni ja nismo bili iz New Yorka, već smo živeli na hiljade milja daleko jedno od drugog. Ona je živela u Georgiji, a ja u Virginiji. Bio je kraj Jula, a vetar koji je dopirao sa atlanskog okeana je davao prijatan osečaj svežine iako je bilo leto. 

U knjižari Meet, bilo je puno ljudi, a ona je kao i ja došla sama nekim poslom u New York, i iskoristila priliku da poseti ovu jedinstvenu knjižaru u ovoj svetskoj metropoli. Susreli smo se kod naslova sa evropskim piscima i skoro u isto vreme pružili ruke ka istom naslovu jedne tek izašle knjige. Nasmešila se je i značajno pogledala krupnim crnim očima koje su i danas urezane u moj mozak.Vrlo brzo smo uspostavili kantakt i naše druženje je išlo tako ubzano da smo svaki minut shvatali da imamo puno toga zajedničkog i da nam svaki novi razgovor biva sve opušteniji i sve više prijateljski.  

Ostali smo u kontaktu iako su nas razdvajale milje. Povremeno bih je pozvao i pričali smo telefonom zaboravivši na vreme koje provodimo zajedno iako smo fizički bili udaljeni.

I onda se je desilo jedno putovanje koje nas je ponovo spojilo. Kada smo se susreli u parku na Medisonu, oboje smo shvatili da ne možemo jedno bez drugog. I rodila se je zaljubljenost, pa ljubav i novi susreti. Svaki novi susret sve strasniji, sa drhtajima tela  koja su jedva čekala novi dodir. Ta naša ljubavna priča trajala je par godina, i onda sa dolaskom prvog jesenjeg dana kada je New York najlepši grad na svetu, ostala je prazna klupa na kojoj sam je čekao. Nije više došla, bez objašnjenja i bez ijednog poziva ni napisanog mejla. 

Tuga je zavladala mojim bićem i ja evo pet godina odlazim u isti park i ostavljam beli cvet na mestu na kome smo prvi put osetili ljubav. Nisam je više nikada tražio, samo sam saznao da se odselila u L.A. i da se bavi knjižarskim poslom. 

Završavam ovu stranicu i sklapam svoj lap top na klupi u ,,našem,, parku.

Nek je dragi Bog čuva!

jesen 


Ona

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 23:45

Rođena je pod nekim čudnim okolnostima, još dok se nije ni razvila ljubav među njenim roditeljima. Rođena je posle trenutka odluke da je prvo nemaju, pa imaju. Kad je rođena nije imala ni 3 kile. Bila je sva sićušna, kao neka malena pahuljica umotana u pelene.  

Verovatno ni njeni roditelji nisu bili zreli odgovornosti stvaranja jednog ljudskog života.

 

Možda su tada njeni roditelji umesto da grade ljubav jedno prema drugom, počeli da usmeravaju ljubav prema njoj. A ona je rasla potpuno zaštićena i kao da su svi iz njene bliže okoline pokušavali da je maksimalno svojataju i na neki način razmažuju.

 

Nije bila nametljivo dete, ali je uvek znala šta želi. Skromna, ali ipak zahtevna u nekoj sferi života. Njen stepen inteligencije se pojavio još u periodu pre početka školovanja. Ne retko je pokušavala da sprovede svoju volju i na taj način se bukvalno igrala sa starijima. 

 

Bila je jako živahno dete, ali tu svoju energiju je obično trošila na polupana kolena i izgrebane ruke. Devojčica u suknjici sa modrim kolenima izgledala je pomalo smešno.

 

U školu je pošla ranije pre sedme napunjene godine, jer je znala sva slova i znala da računa, doduše na prste. I onda je počelo školovanje. Deca imaju svoj karakter i ona kao ljudska bića trebaju biti samo kanalisana, bez namere da im se utiče na karakter. Izrastala je gradivši puzzle svoje ličnosti i bivala je sve više jača i otpornija, pravi borac za sve što joj se ispreči na putu.

 

Rođenog brata i sestru nije imala. Niko nije znao zašto? Čak ni roditelji.

Godine su prolazile, a ona je izrastala u lepu devojku sa plavim očima, koje su imale mio pogled. Pa ipak umela je da se brani i da čuva svoju ličnost. Retko da je izgovorila neku glupost i uvek je bila pažljiv slušalac.
Kao i svaki tinejdžer imala je prvu ljubav, i prvi poljubac, doduše sakriven u nekom haustoru ili parku. Kada je završila srednju školu rekla je roditeljima, ja idem da studiram i ne nameravam da se vratim posle studiranja u naš grad!

 

Krenula je sa studiranjem jako uspešno. Nizala je ispite kao bisere i njena ozbiljnost je u tom periodu došla do izražaja. I onda posle tri godine provedenih na studijama se je zaljubila  u dečka koji se je verovatno zaljubio u nju.

 

Ali stanje zaljubljenosti može da potraje i onda se jednom pretoči u ljubav. Ljubav za razliku od zaljubljenosti krije u sebi veliko poverenje i daje sigurnost. Zaljubljenost pak daje samo jedan lep osećaj i more suza, ponekad nizbogčega izbačenih.

Pripovedač ove priče ne zna, da li su bili zaljubljeni i da li su se voleli, ali zna da je jednog dana došlo do njihovog rastanka i da je veza pukla kao mehur od sapunice.

 

Sve njene godine života nikada nije pričala ocu o svojim osećanjima i svojem razmišljanju. Jednog dana kad se sve ovo desilo u njenoj vezi, čula se je sa ocem i sve mu ispričala. Nakon 23 godine njenog života, prvi put su otac i ćerka pričali kao odrasli ljudi i prvi put je ona dobila neizmernu podršku za ono što čini u životu. Pripovedač kaže da se je devojka osetila sigurnije, nikad više nego posle razgovora sa ocem. Kažu da je plakala posle tog razgovora, a otac je skrivao suze.

Verovatno se posle svega devojka sredila, ako nije ja joj kao pripovedač želim puno sreće u životu, ali sam siguran da njen otac žali što je 23 godina sakrivao reči podrške svom rođenom detetu. Rekao bih nikad nije kasno, ali poznavjući njega on sada žali za ispuštenim vremenom njenog odrastanja, skoro neprimetivši da je ona devojčica već odrasla devojka sa shvatanjima koje treba poštovati.

 

Jednom mi je rekao, eto kad bih imao drugo dete, znam da ne bih dopustio da odrasta bez mene, ali sada je kasno!

 

Zamislio sam se posle ove priče, sa pitanjem koliko u stvari vremena roditelji posvećuju svojoj deci i da li ih tek primete kad odrastu i kad se osamostale. Tada je kasno, svi vozovi u to vreme prođu, i nikada više ne prođu tom stanicom života.

Šta se dalje desilo sa junacima ove priče ne znam, ako saznam javiću, mene jako zanima! 

voz 


List ljubavi

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 12:26

Posmatram lišće na granama drveća. Još uvek se drži i još uvek ima onu zelenu jaku boju.

U stvari lišće se umorilo. I samo čeka na onu vremensku komandu kad će prvo početi da žuti i na kraju će lelujavim pokretom pasti sa grane i stopiti se sa zemljom. Tu na tlu ispod drveta, od žute boje pretvoriće se u braon boju i vremenom raspasti, kao da ga nikad nije ni bilo.

 

A ono drvo na kome se taj list šepurio ostaće neko vreme ogoljeno, kao da će patiti za izgubljenim listom i tamo negde na proleće to isto drvo dobiće neki novi list koji će krasiti njegove grane i ulepšavati mu trenutke novog godišnjeg doba.

 

Tako je i u životu ljudi. Listovi i ljudi imaju sličnu sudbinu. Jedan deo života ukrašavaju nekome život i onda se zasite i rastave jedno od drugog.

Ne znam koliko ljubavi postoji u to vreme kad su zajedno i da li je ta ljubav stvarna? Ali znam da su ponekad one prave ljubavi ispunjene nekim nedovršenim rečima i neučinjenim postupcima koji bi još više ulepšavali živote. 

 

I onda najednom nastupi kraj, list se odvaja od grane, zaljubljeni jedno od drugog, i vetrovi ih raznesu po prostranstvu, naiđe vreme patnje, ali se vrlo brzo neki novi lovci na srca nadomeste i pokušaju da osvoje one ranjene i ostavljene.

 

A gde se u stvari pokidaju konci ljubavi nečije? Da li neko od njih vodi dvostruki život, da li ih tvdoglavost ubija, da li su nedovoljno zreli da prevaziđu ono što im se dešava, ili se izgubilo interesovanje jedno za drugo? Puno pitanja, a odgovor onaj pravi ostaje zapisan u vremenu i možda se nikada neće ni saznati. 

 

A zar je to u opšte važno?

 

Srećno ti bilo i budi pametnija, plačem i uz tebe sam!

 

 


Moja avlija

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 11:18

Sećam se jako dobro stare kaldrme u mom dvorištu, koja je tako uredno bila postavljena da ni jedan kamen u njoj nije štrčao i kvario njenu celinu.

Voleo sam da trčim po kaldrmi i mekanim skakutanjem bezbrižnog dečaka nisam ni tren mislio šta će biti nakon pet minuta, i nisam ni trena mislio da postoji budućnost.

Život dečaka na kaldrmi nikako se nije mogao zamisliti bez modrih kolena koje sam razbijao igrajući se u svojoj avliji.

Vremenom bi se između kamenja pojavljivala trava koju bi moja baka neumorno čistila nekim starim zarđalim nožem. ,,Nanooo, daj i meni jedan nožić da ti pomognem malo,, - govorio sam svojoj nani. Onaj zvuk noža koji čupa travu čujem u svojim mislima.

Kažu da kamen i život na kamenu učvršćuje karakter čoveka. Da se čovek na neki način utapa u čvrstinu kamena i biva i sam čvršći i spremniji za život.

Mislim da mi je kamen taj neki iz one prošlosti iz onog dvrorišta prepunog cveća, dao meni potrebnu čvrstinu da koračam kroz život. Da padam i ustajem, da se samo osvrnem iza sebe i nastavim onim svojim putem. Putem koji mi je zacrtao Bog.

 

Sada sa nekom setom u očima, prolazim kroz to isto izmenjeno dvorište, pokriveno betonom, zasađeno nekim drugim cvećem koje ne miriše onako kako je umelo da nekada opija dušu. Nema ni one loznice, sa onim belim i crnim grozdovima, nema mirisa starine, onog mirisa kojeg treba doživeti.

Nema njih, onih koji su mi se radovali i kao da ne postoji više niko ko bi mi se radovao kao oni, moj deda i nana moja.

Ovih dana, beton u mom dvorištu je popucao na jednom mestu. Ispod njega providela se je kaldrma. Ona ista, iz nekih davnih vremena. Spustio sam ruku i dotakao ono glatko kamenje. Dotakao sam rukom svoje lice i nasmešio se.

kaldrma

Malo parče neba

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 16:11

Već sam se polako odvikao od pisanja, i svoje pisanje preneo na misli, pa se tako ponekad zamislim i ispisujem reči u svom mozgu, reči koje tamo ostaju zauvek.

Više ni ne gledam koje je godišnje doba, kao oni arapi ili hindusi koji žive u ekvatorijalnoj zoni i nikada ih ne zanima godišnje doba.

Prestao sam i da brojim svoje godine, nekako volim da ih dodajem i ne retko sebe predstavljam starijim, kao oni klinci kojima se dopada neka cura, pa žele da pred njom budu zreliji, jer klinke su uvek volele starije. 

Danas sam pošao na posao malo ranije na svom bajsu već poznatoj meni stazom. I kao da primećujem da točkovi moga bajsa prave brazde jedim delom zemljanog puta, baš one koje mi kazuju da taj JA neko tuda prolazim i još uvek bivam darivan od Boga da imam još jedan novi dan života.

Zastao sam kroz maleni parkić i ugledao klupu ispod velike vrbe koja je napravila ogroman suncobran. Parkirao sam bajs i seo na klupu. Roj misli u mojoj glavi kao da je ušao u košnicu moje svesti najednom je nestao. Dve klupe dalje od mene, sedeo je stariji čovek i sa stisnutim šakama kao da se je molio nečemu. 

Prazno stanje moje svesti mi je jako prijalo. Mislim da mi je to trebalo i kao da sam pronašao ono pravo mesto da u trenutku bar prividno istresem svoje misli u nekakav recycle bin. Moj mozak je u tim trenucima podsećao na ispražnjen rezervoar automobila koji je bio parkiran i koga je peklo sunce i kvasila kiša vremenom koje prolazi.  

U trenutku svoje odsutnosti pala je kap na moje lice i slila se niz obraz. Neko mi je skrenuo pažnju. Bila je to vrba. Pa vrba plače. Da li su se moje misli prenele na vrbu ili ih je ona od mene izvukla, ne znam.Samo je njena suza pala niz moje lice. Nisam brisao tu suzu. Ostavio sam je da se na licu sasuši. Ustao sam, uzjahao bajs i otišao... 

Stvarnost je neminovna.....

 vrba 


Gde je nestao Marin?

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 13:40

 

Nema ga, nestao je ...utihnuo i nekako nečujno se sklonio u neku svoju uvalu i sada tamo miruje i gasi svoju moć.
Marin je nestao. Kao kad nestanu oni uragani, koji opustoše polja i onda zavlada čudan mir.
Tako i Marin, dok je imao snage duvao je svojom prepoznatljivošću i svojim mekanim dodirom.
I onda je ta snaga vetra kod Marina počela da slabi i nestaje.  
Povlačeći svoju snagu najboljeg vetra na ovoj planeti, Marin se istopio i pretvorio u vazduh koji prelazi u učmalost.
Bez puno nade da će ga ponovo pokrenuti neka snaga vetra i poslati ga da obavlja svoj vetroviti posao. 

Avaj, sve ima u životu svoj kraj pa i vetrovi koji duvaju jednom moraju da stanu. 
A kad stanu oni se pretvaraju u vazduh koji udišemo. 
Ne znam samo hoće li i Marin biti udahnut ili će se pojaviti neki manje vredni vetrovi i taj vazduh razneti po predelima nekih nepoznatih krajeva?

Bilo kako, on je nestao. Sa prvim znacima proleća bez njega grane rascvetane jabuke miruju. Baš kao neka zamrznuta slika na nekom lcd displeju. Moralo je biti tako. Sve je u životu prolazno pa i taj mekani dodir usnulog lica. Gde je nestao Marin, gde je nestao osmeh?

1 


Pruga duše

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 20:25

Nekako je ovo jutro u mojoj sobi osvanulo u nekom sivilu ove već minule dosadne zime. 

Ne... meni nije nimalo sivo, već je napolju bilo sivo.

A čekao sam ga!  Čekao sam sa nekim skrivenim osmehom koji se vešto skrivao mimikom na mom licu. Čekao sam Proleće!

I ono je došlo. Danas. Tačno na vreme kao neki šinkansen (brzi japanski voz), proleće 2009 je u minut uletelo u naše živote. Ali znam da nije na isti način krenulo u zagrljaj prema nama ponaosob. Valjda tako mora, i proleće bira kome će se prvo u zagrljaj baciti.

Ja mu se iskreno ne ljutim. Doći ću i ja na red. I moju sobu osvetliće ono nežno prolećno sunce, i kroz odškrinuti prozor osetiće se miris jorgavana iz komšijskog dvorišta. Hoće... znam da hoće. I ja ću ga na svom pragu strpljivo čekati i nekim svojim mekim pogledom sa nekom dozom strepnje i neizvesnosti. Sa onim isprekidanim uzdahom koga ja zovem ,,pruga duše,,.

Znam da kad sunce prekrije moje obraze i kad oni zarumene, ja ću onda pružiti korak onaj sigurni korak, kao kad je Indiana Jones napravio hodajući na nevidljivom mostu u potrazi za svetim gralom. Taj korak, ta sigurnost mi jako nedostaje. Ali biće. Jednog dana. Jednog dana.

A proleće je počelo, sakriveno u zimsku pelerinu, koju će jednog dana skinuti i kao maskirani jahač predstaviti se i nama koji ga sada ne vidimo.

Do tada, odoh napolje, samo obučem vetrovku, stavim kapu.... napolju veje sneg.  

 



Powered by blog.rs