San u javi

Ovaj post posvećujem jednoj mojoj internet drugarici koju sam upoznao na jednom forumu, dok još nisam ni znao da blog postoji. Ja više nisam odavno na tom forumu, ali ona je jedna jedina zadržala kakav takav kontak sa mnom i na neki način pokazala mi da za nju imam neke vrednosti koje mi ona svojom pažnjom potvrđuje. Javi mi se mejlom jednom u tri meseca, neprimetno napiše koju reč i izgubi se u njenom plavetnilu.

Od nje sam prvi put dobio  stihove pesnika Jiri Šotole. I neka ih na ovom mestu,  da kad god poseti ovaj blog, seti se da sam je na neki način poštovao, poštujući i njenu reč. 

Ovaj blog će uvek biti otvoren za sve putnike namernike celog sveta i za sve dobre duše koje žele da pročitaju, prihvate ili odbace moju pisanu reč. 

Pročitajte samo ove stihove, puno se kazuje u njima. 

 Sotola Jiri

JA SAD IDEM VAN

Ja sad idem van i vratit ću se tek ujutro.

Bit ću vani, ne čekaj me, idi spavati, ondje ću sjediti
i čučati i doći ću pijan.

Ja sad idem van i vratit ću se možda tek za tristo godina,
pa zar je to neko vrijeme?

Past ću ti na prozor u spodobi jednog bezprizornog
razrokog fotona.Posadit ću se u obliku
prašine, spale nelome s cipela,
na prag tvojih vrata.

A ti onda ne budi zla i pusti me k sebi.Ne pravi mi
scene. Ljubavnike
ćemo pokupiti u pokrivač i izbaciti kroz prozor.

I ostavit ćemo sebi svjetlo.Ma pusti me k sebi.

Ma pusti me već k sebi, pa pusti me već,zašto ti
to toliko traje, to je nekoliko trenutaka, ma to je
grozno dugo,pa ja ću tu usahnuti umrijeti umrijet od
žalosti,ma molim te ipak otvori il' ću ti ta vrata razvaliti,
kožu ću ti izgrebsti, oči ću ti iskopati

ljubavi moja

Živim jako blizu gradske crkve.
Crkva mi je nekako usput u većini mojih kretanja.

Često i neplanirano skrenem sa puta i odem u crkvu, upalim sveću.
Ovih dana crkva mi je postala učestalo svratište. Nešto me vuče neka sila u tom pravcu.
Kao da nesvesno tražim pomoć od onozemaljske sile koja mi jedina nudi ruku spasa.

Kad odem u crkvu ja upalim sveću, odrecitujem  ,,Oče naš,, prekrstim se i odem.
Ovog puta rešio sam da ostanem sa svojom upaljenom svećom do njenog poslednjeg plamena.
Stpljivo sam čekao da sveća izgori i ugasi se. Sveća od čistog voska gorela je više od dvadeset minuta.

U  tih dvadeset minuta smestio sam sav svoj život, pobede i poraze, radost i tugu, ljubav i mržnju.
I .... uvideo sam da je čitav moj život stao u tih dvadeset minuta. Kao da sam ga spakovao u neku kocku i zatvorio unutra.
A sveća ... ona je svo vreme gorela nekim stalnim plamenom i na kraju kad je sva sagorela plamen se pojačao i nestao.
Ostao je samo dim koji se pušio iz ostatka zgarišta fitilja i sagorelog voska.
Tako je i sa životom. On je kao sveća koja gori. Neka gori duže, neku ugasi vetar ranije, neka se savije od vrućine i ugasi.

Ja ne znam koliko je moja sveća pokazala i ne želim ni da znam. Znam da će neko ipak saznati. 

 

 

 

Bila je prelepa.

Čudne lepote. Upoznao sam je na neki čudan način.

Nisam je upoznao uživo. Jednostavno smo razmenjivali mejlove.

Nismo četovali, ali smo razgovarali satima.

Imala je čoveka sa kojim je živela. Bio je na jakoj funkciji, a ona student koji je odugovlačio sa studiranjem.

Njih dvoje su živeli zajedno, ali nisu bili venčani.

Bio je jako stariji od nje i nekako koristio svoje godine da joj nameće svoju volju. Ali povrh svega,  nije se puno slagala sa njim,  iako ga je jako volela.

A ja? Ni danas ne znam koja je moja uloga bila u toj priči. Biti sa njim, a provoditi vreme u beskonačnim telefonskim razgovorima sa mnom.

Bila je bolesna. Imala je neki zdravstveni problem o kome mi je pričala. Ta njena bolest me je jako uznemiravala. Tako sam je i upoznao, preko njene bolesti.

Razgovarala je sa mnom u bilo koje doba dana. Ja sam tada bio njen glas razuma.

Nije nam smetalo da pričamo i pred mojom porodicom,  jer priznajem pred Bogom da nisam imao nikakve namere sa njom osim da je savetujem i na neki način pomognem.

Ne ... nisam se zaljubio u nju, ali ona u mene jeste. Jako i kobno i po nju i mene.

Jednom prilikom mi je rekla: "Ja bih želela da živim sa tobom!"
Vrlo uspešno sam maskirao tu njenu izjavu odbacivši je kao njenu trenutnu slabost.

Sa druge strane bila je jako negativna osoba. Ta njena negativnost me je odbijala od nje i u tom periodu izvlačila je maksimalno energiju iz mene.

Rekla mi je:  "ja znam da ti imaš porodicu, ali ja sam spremna da te čekam".

Govorio sam joj, da je sve što se događa kod nje trenutno i da ne može pričati nekome takve stvari, a da mu ni oči nije videla.

Na to je imala odgovor: "Nije mi potrebno da te vidim,znam ko se krije iza svega, osećam ko si i kakav si."

Sve to je počelo jako da me pritiska.

Trebala je da ide na operaciju. Sakupio sam nešto novca i poslao joj ga.

Bila je zaprepašćena i pitala me kako da mi uzvrati i kako će mi vratiti novac.

Znao sam da sam tim potezom pripremao teren da se sklonim  od nje.  Znala je da se spremam da jednom kupim neki stan u Beogradu.

Stalno me je pitala kad dolazim i govorila da to  jedva čeka.

Počela je sve više da me pritiska. Počela je na neki način da me svojata.

Jednog dana prekinuo sam sve odnose sa njom.

Prekinuo da je zovem. Prekinuo da odgovaram na sms poruke, na mejlove.

Istopio sam se kao me nije ni bilo.

Spasio sam se...ipak je to bilo najbolje uraditi.

Skoro se na mobilnom volšebno pojavila jedna sms poruka od nje.

To me je asociralo da napišem ovu priču.

Ima dana koje je najbolje prespavati. To su oni dani kad se nebo spoji sa zemljom, pa te pritiska i osećaš presu nad svojim telom.

I onda izađeš napolje, a nebo plavo i prošarano buketima oblaka.

Još ne kapiraš da na tim oblacima piše znak upozorenja, vrati se u krevet i prespavaj dan!

 

Onda kreneš, a ni sam ne znaš gde? I ima li taj put ikakvog smisla i da li je on stvaran, da li postoji?

Susrećeš ljude, a ne vidiš im lica. Ta moć prepoznavanja je oduzeta i svi liče jedan na drigog. 

 

Pa onda krene lava i potop!

Ti bežiš od te katastrofe glavom bez obzira. Lupaš glavom o drveće u paničnom begu i još više poveđuješ sebe. 

Lice ti je krvavo od udaraca, obrazi izgrebani, čelo modro. Ruke ….ruke….nemaju više snagu da se nose problemom. 

A jedina misao je gde pobeći u kom pravcu i nikada se više ne vratiti, nikada, nikada. 

Postoji dan koga treba prespavati, samo kad bi se znalo koji je taj dan?

 

Kad se nebo sastavi sa zemljom i kad se desi taj susret i poljube se, onda nastaje od dana noć i taj poljubac izaziva grmnjavinu i oluju . Ja to nazivam nekom strašču prirode koja je nepobediva i neuništiva. A oluju i gromove vidim kao poljubac zemlje i neba.

Priroda je poput ljudi. Kad se dvoje ljudi jako vole i kad se sastanu prepuštaju se strasti. A svaki poljubac njihov izaziva more emocija. I onda često tada nastaju suze, a u prirodi suze zamenjuje kiša.

Sinoć je nebo u mom gradu plakalo i kvasilo zemlju. Pucali su i gromovi. Jedan preko puta mesta gde radim srušio je odžak, a parčići kamenog odžaka leteli su na sve strane. Jedan kamenčić pao je pred vrata. Uzeo sam ga za sreću, tako kažu treba čuvati ostatke od groma.

Vraćajući se kući moj grad se pretvorio u reku ulica. Glavne ulice su bile preplavljene rekom koja je jurila niz strminu. Otvorilo se nebo i plakalo. I sve tako do ponoći. Najednom je utihnulo i umirilo se. Vrlo čudan mir zavladao je prostorom. Nema vetra ni šuštanja lišća. Sve utihnulo. Kao da je priroda bila uspavana.
Letnje kiše i oluje su kratke, jake i umirujuće.

Slika centra moga grada sinoć

 

Gospodine oprostite.... da li se mi poznajemo?
Ne! Odsečno kažem ja i nastavljam krupnim koracima ka svom odredištu.
Ali Gospodine!!! 
Okrećem se nastavljajući u hodu i kao da želim pokazati da želim da ignorišem pozive.
Još par puta čujem dovikivanje...Gospodine, gospodine....
Nastavljam dalje i u daljini već prestajem da slušam to dozivanje.

Odlazim u svoju sobu, i bacam se u krevet kao u neki bazen umornih duša.
Smorilo me sve što me prati ove godine, osećam i fizičku bol koju pokušavam potisnuti nekim beznačajnim mislima.
Uspavljujem se obučen, čak ni cipele nisam uspeo da skinem sa sebe.
Tonem u snu kao u nekoj pamučnoj rupi i nikako da dotaknem dno te rupe. Lift kojim tonem nikako da se zaustavi.
Predajem svoje telo u snu i čujem neko dozivanje iz daljine....

Opet onaj glas koji me je dozivao dok sam se vraćao kući....
Gospodine ....zašto ne želite da prihvatite razgovor sa mnom?
Progovaram ...ko si ti? Šta želiš od mene?
Da li me ti navodiš da tonem ovako duboko?
Ne Gospodine ja samo želim da vam pomognem. Ja sam vaša sreća...ona koju odbacujete, ne znam iz kojih namera! 
Ljudi se bore da dobiju sreću i budu srećni....a vi!!! 

 

 

Sa ulice dopiru zvukovi nekih mašina, koje čine moj mozak ekvilajzerom, koji treperi u skladu sa decibelima gluposti.
Uzimam novinu velikih stranica, otvaram je i u njoj ne vidim ništa. Stranice su prazne kao da novina nije ni odštampana. Baš kao da sam kupio sutrašnje izdanje koje još nije prošlo kroz ofset mašinu .
Okrećem drugu stranicu i kao da sam se udubio u čitanje belog novinskog papira. Kao da vidim u njemu stado školjki koje u punoj opremi naslikane marširaju plažom. Za njima vojska rakova crvene boje gazi strojevi korak ne napisanih reči.

Prilazim prozoru i zagledam se u sunčevu svetlost koja primetivši me dobacuje neke zrakove laserski britke ispisujući po vazduhu slova.

Sunce sa neba šalje neke svetlosne signale koje pokušavam dešivrovati i ispisujem znakove štapićem na belom papiru nevidljivim slovima.
U tom trenutku posmatram milijarde atoma koji kruže u mojoj orbiti ljudske nezrelosti i ispuštenih minuta kroz slivnik vremenskog sata.

Sve je danas tako prazno u kosmosu života. Sve je nestvarno. Ništa ne postoji. Ovo je samo jedna prazna stranica.

 

 

Znaš, jako me zanima šta vidiš u mojim očima. Kažeš mi voliš moje oči. Lepe su,...... tirkizno plave. Ali, da li ih samo voliš zbog boje ili ima nešto u tirkizno-plavim dubinama što kazuje o meni, što govori tebi?!

Šta, šta, šta ...jel' vidiš ti nešto u njima? Jel' vidiš kako igraju kad te gledaju? Jel' vidiš ti te iskre koje varniče iz mojih očiju?
I pričaju ti tako čisto, razgovetno, iskreno... razumeš li priču mojih očiju?
Razumeš li, razumeš li, razumeš li?

A sećaš li se dana kada smo morali da se rastajemo? Tada su naše oči plakale, pa se plač preneo na dušu, pa se srce sakupilo u orah i htelo da pukne od tuge trenutka. A brada je počela da mi igra. Suza nije mogla biti uzdržana. E tada su naše oči pričale i preko suza, a mi ćutali. Reč nismo rekli. I otišli svako u svom pravcu isprekidanih linija sivog asfalta.

I....?
Gde smo sad? Negde na raskršću nedovršenih pogleda, neispričanih priča. Neodsanjanih snova. Upaliću kandilo da ugledam svoje oči u plamenu želja. A ti seti se, samo seti kad ti teško bude, seti da postoje one tirkizno-plave okupane suzama samo za tebe i zbog tebe.

Biće ti lakše, biće i meni lakše.

 

 

 

Ne, nisu se poznavali.

Da se tog dana, na aerodromu sasvim slučajno nisu sreli, njihovi putevi se nikada ne bi ukrstili.

Do Bostona je došao iz New Yorka. Živeo je na periferiji New Yorka u svojoj kući okruženoj drveredom grabova i breza.

Onaje živela u Čikaku, tačnije u centru Čikaga. Poslovna žena koja jeznala u svakom trenu svoje trenutne obaveze isplanirane do tančina.Moderno i sa ukusom obučena. Svaki santimetar odeće na njoj ostavljaoje utisak kod slučajnih prolaznika.

On je bio sportski tip. Oblačio se sportski. Duksevi, farmerice, patike. Procenio je da je stariji od nje nekoliko godina.

Oboje su imali svoje živote.

Toga dana putevi su im se ukrstili. Baš u Bostonu, koji je te jeseni očaravao svojom lepotom.

Stajala je u redu čekirajući kartu, on odmah iza nje. U jednom trenu preturajući po svojoj torbi ispali su joj ključevi.

Sagnuose da podigne njene ključeve i ugledao poznati privezak. Bio jeiznenađen. Iz svog džepa izvadio je ključeve na kojima je bio zakačenisti takav privezak. Na njemu je bilo ugraviran neobičan trougao sainicijalima ,,T.A.,,. Privezak je poticao sa Tibeta . I žena je bilazbunjena. Ukrstili su poglede.

Dva neznanca, u tim trenucima pogledima samo razmenjivali su svoje živote.

Sačekala ga je da i on čekira kartu. Nevreme je tog trenutka zahvatilo aerodrom. Nebo se otvorilo.

Prijatan glas sa ozvučenja, najavio je da su svi polazni letovi otkazani.

Otišli su u jedan kafe na aeordromu. Dok su pili kafu i gledali se u oči i jedno i drugo znali su da se među njima javlja neopisiva želja za dodirom.

,,Da li želiš da uzmemo sobu?,, pitao ju je, znajući odgovor.

Klimnula je glavom.

Otišli su do aerodromskog hotela uzeli ključeve, liftom otišli na treći sprat, ušli u sobu 12.

Još sa vrata počeli su da se ljube. Neznanci koji su se u vrtlogu strasti bacili nakrevet. Ljubio je njenu meku kožu svuda. Svaki santimetar njenog telaobeležio je svojim poljupcima. Ona mu se potpuno prepustila. Skinuo jesa nje svu odeću, a ona se pripijala uz njega. Osetili su neopisivu strast. Ušao je nju. Vodili su ljubav u zanosu …sve dok vreme nije iscurelo.

Obukli su se, otišli u hol aerodroma. Njihovi avioni su čekali ukrcavanje.

Pre rastanka dugo su se gledali. Pamtili jedno drugo. Upijali.

A onda je otišao svako na svoju stranu.

I nikada više nisu se sreli.

 

 

 

Dobar dan!
Kako si moja prijateljice?
Heeey! Želim ti nešto ispričati. Nemam kome, jedino sam mislio da ćeš ti želeti da me saslušaš.
Ovako.
Volim jednu pa eto...mogu li da ti pričam o njoj?
Mogu!!! Hvala!
Ajde pomozi mi , uteši me ovako...ja je mnogo volim
i to mi je jako važno.
Ja znam da i ona voli mene i to mi je jako važno.....mi se volimo
Ali moram da ti kažem nešto..........ja neprestano mislim na nju i u tim mislima se pogubim
Svaki dan kad otvorim oči pomislim na nju.....šta radi , gde li je sada?
Svaki minut mi je u mislima i svaki minut je jedno novo srce ljubavi koje joj poklanjam.
Prijateljice draga!
Voleo bih da je vidim, da je osetim pod svojim prstima, da je dotaknem, da je poljubim, da osetim da je stvarna....da postoji
Ja je u mislima dozivam....i molim Boga da mi je pošalje......
Draga moja prijateljice.......nije lako voleti nekoga, a ne dodirnuti ga bar jednom.....

Evo me ponizno klečim na kolenima i molim vetrove i oblake, da joj ponesu pozdrave i odnesu suze i donesu ljubav!
Vetrovi braćo moja mila, stavite moje pozdrave na mekane oblake i odnesite ih njoj i spustite na njen dlan, neka ih pročita!
Ponizno vas molim, pomozite!

Draga moja prijateljice, hvala ti što me slušaš....mogao bih ja o njoj večno pričati....ona je za mene večnost!