Vetar sa atlantika
Upoznao sam je na otvaranju jedne knjižare u New Yorku, u blizini Mayfair hotela u 49th Street.
Ni ona kao ni ja nismo bili iz New Yorka, već smo živeli na hiljade milja daleko jedno od drugog. Ona je živela u Georgiji, a ja u Virginiji. Bio je kraj Jula, a vetar koji je dopirao sa atlanskog okeana je davao prijatan osečaj svežine iako je bilo leto.
U knjižari Meet, bilo je puno ljudi, a ona je kao i ja došla sama nekim poslom u New York, i iskoristila priliku da poseti ovu jedinstvenu knjižaru u ovoj svetskoj metropoli. Susreli smo se kod naslova sa evropskim piscima i skoro u isto vreme pružili ruke ka istom naslovu jedne tek izašle knjige. Nasmešila se je i značajno pogledala krupnim crnim očima koje su i danas urezane u moj mozak.Vrlo brzo smo uspostavili kantakt i naše druženje je išlo tako ubzano da smo svaki minut shvatali da imamo puno toga zajedničkog i da nam svaki novi razgovor biva sve opušteniji i sve više prijateljski.
Ostali smo u kontaktu iako su nas razdvajale milje. Povremeno bih je pozvao i pričali smo telefonom zaboravivši na vreme koje provodimo zajedno iako smo fizički bili udaljeni.
I onda se je desilo jedno putovanje koje nas je ponovo spojilo. Kada smo se susreli u parku na Medisonu, oboje smo shvatili da ne možemo jedno bez drugog. I rodila se je zaljubljenost, pa ljubav i novi susreti. Svaki novi susret sve strasniji, sa drhtajima tela koja su jedva čekala novi dodir. Ta naša ljubavna priča trajala je par godina, i onda sa dolaskom prvog jesenjeg dana kada je New York najlepši grad na svetu, ostala je prazna klupa na kojoj sam je čekao. Nije više došla, bez objašnjenja i bez ijednog poziva ni napisanog mejla.
Tuga je zavladala mojim bićem i ja evo pet godina odlazim u isti park i ostavljam beli cvet na mestu na kome smo prvi put osetili ljubav. Nisam je više nikada tražio, samo sam saznao da se odselila u L.A. i da se bavi knjižarskim poslom.
Završavam ovu stranicu i sklapam svoj lap top na klupi u ,,našem,, parku.
Nek je dragi Bog čuva!
