San u javi

U tvojoj postelji, gostujem ja svake noći.

Kad staviš glavu na jastuk, kad tvoje lice opušteno zatvori oči, ja te nevidljivim dodirom dotaknem i pomilujem po glavi. Pa ti onda priđem i nečujno šapnem : Laku noć ljubavi moja! Mirno spavaj i sanjaj lepe ispletene snove. Ukrašene cvetovima i laticama koje lelujavo padaju na tvoj jastuk.

Jednom sam ti se zakleo da ću te čuvati. Znam da orkani ponekad naprave buru na mirnom moru. Moja kletva je večna i neka me ne bude i neka me đavoli rastrgnu ako ne uradim ono što obećam. Ja umem pogrešiti, ali ne umem prestati voleti.

A ti dok ti govorim reči dok spavaš, smešićeš se onako zagonetno kako baš ja volim. I taj tvoj osmeh će mi grejati dušu i svanuća moja sunca će rađati i rasterati sve magle i kiše.

Ja ću te onda poljubiti nevidljiv i nečujan. U snu ćeš osetiti sreću i nasmejana ćeš se probuditi .

Na tvom obrazu s' jutra ostaće crvenilo od poljubca onog nevidljivog. Ugledaćeš se u ogledalu i osećati kao da sam bio i prošao tvojom sobom zatvorivši nečujno vrata.

A onda ću i naredne noći doći da te pokrijem i čuvam svojom ljubavlju.

Mirno spavaj dušo moja, ne otvaraj oči dok spavaš, da se nikada ne bi izgubio ovaj san ni ja sa njim!

Dobra moja.

Ovih dana pomalo pišem o ljudima koji me okružuju, valjda me neka unutrašnja sila tera da napišem i kažem koju reč, da ostane barem zapisana ovde na ovom mestu i da tu miruje. Da kad slučani prolaznik obiđe ovaj blog može da pročita kako sam ja razmišljao i kako me je vodila neka moja zvezda vodilja kroz život.  

Rešio sam da napišem koji redak o jednom dečaku koji mi je nekom svojom unutrašnjom dobrotom koju sam u njemu prepoznao, ušao u srce i zavoleo sam gao kao da mi je rod rođeni. 

Sećam se jednog letnjeg dana u nekom dalekom gradu i tog prvog susreta sa jednim dečakom kome mogu po mojim godinama starosti da budem otac. Upoznavši se sa tim detetom na sam dodir ruke i pogled onog momka, prepoznao sam u njemu onu pravu dečačku dobrotu, a oči kao u srne samo su potkrepljivale moje misli da su srećni roditelji što su uspeli da usmere dobrotu na dete koje izrasta. 

Drugi put smo se videli na nekoj fudbalskoj utakmici, kada sam već primetio da se njegov lik srazmerno izrastanju menja i formira neke nove crte. Sedeli smo na tribini stadiona i navijali za isti klub, ali on je tada pošao samnom da gleda klub koji sam ja pratio. Valjda je odmah procenio da treba da bude na mojoj strani i čak počeo da navija i pomalo se nervira. Sada se smeškam pri sećanju na taj dan. 

Treći put smo zajedno putovali i usput se šalili na račun drugih. I opet se vraćam na one vesele oči koje mi zaista puno kazuju. Ja sam video to dete par puta, a upoznao ga kao da ga poznajem od malena. Neke ljude i neku decu viđam vrlo često, ali ih ne poznajem jer nisam umeo ili nisu hteli da ih upoznam. A ovo dete kao da je želelo da nekom tamo čiki kaže : eto takav sam ja čiko.

Naravučenije ovog mog pisanja je da se dobri ljudi stvaraju samim rođenjem i da im život čuva tu dobrotu koju uspeju ili ne da pokažu u svom okruženju.

Ne znam koliko dugo ću ga poznavati, još godinu, još jedam mesec ili još koji dan, ali znam da su moje želje da i on jednog dana kao ja upozna neke nove klince kojima će se diviti.

Neka ga Bog čuva, srećna mu plovidba kroz život!

Biće to dobar čovek.