San u javi

Senka u noći

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 12:00

Polako se približavam kao neka senka u noći pod tvoj balkon.

 Napolju neki čudan mir, vreme se uspavalo, drveće spava, trava spava i ona ljubičica se sakupila pod svoj noćni zvezdani jastuk.

 Nebo prepuno zvezda koje kao svici pulsiraju.

 Reka koja teče se ne čuje.

 Stojim pod tvoj balkon, ali nemam glas da te dozovem. Potpuno sam nem.

 U tvojoj sobi se pali svetlo. Ti izlaziš na balkon ali me ne vidiš.

 U tom trenutku, počinje da duva vetar i kosa ti se vijori.

 Sa obe ruke se oslanjaš za ivicu balkona i smešiš se.

 Ulaziš u sobu  i gasiš svetlo.

 

Jedna suza se kotrlja niz moje lice…..

 

Nestajem u noći.

 

Bio je to čudan san.

senka 


Vetar sa atlantika

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 14:35

Upoznao sam je na otvaranju jedne knjižare u New Yorku, u blizini Mayfair hotela u 49th Street.

Ni ona kao ni ja nismo bili iz New Yorka, već smo živeli na hiljade milja daleko jedno od drugog. Ona je živela u Georgiji, a ja u Virginiji. Bio je kraj Jula, a vetar koji je dopirao sa atlanskog okeana je davao prijatan osečaj svežine iako je bilo leto. 

U knjižari Meet, bilo je puno ljudi, a ona je kao i ja došla sama nekim poslom u New York, i iskoristila priliku da poseti ovu jedinstvenu knjižaru u ovoj svetskoj metropoli. Susreli smo se kod naslova sa evropskim piscima i skoro u isto vreme pružili ruke ka istom naslovu jedne tek izašle knjige. Nasmešila se je i značajno pogledala krupnim crnim očima koje su i danas urezane u moj mozak.Vrlo brzo smo uspostavili kantakt i naše druženje je išlo tako ubzano da smo svaki minut shvatali da imamo puno toga zajedničkog i da nam svaki novi razgovor biva sve opušteniji i sve više prijateljski.  

Ostali smo u kontaktu iako su nas razdvajale milje. Povremeno bih je pozvao i pričali smo telefonom zaboravivši na vreme koje provodimo zajedno iako smo fizički bili udaljeni.

I onda se je desilo jedno putovanje koje nas je ponovo spojilo. Kada smo se susreli u parku na Medisonu, oboje smo shvatili da ne možemo jedno bez drugog. I rodila se je zaljubljenost, pa ljubav i novi susreti. Svaki novi susret sve strasniji, sa drhtajima tela  koja su jedva čekala novi dodir. Ta naša ljubavna priča trajala je par godina, i onda sa dolaskom prvog jesenjeg dana kada je New York najlepši grad na svetu, ostala je prazna klupa na kojoj sam je čekao. Nije više došla, bez objašnjenja i bez ijednog poziva ni napisanog mejla. 

Tuga je zavladala mojim bićem i ja evo pet godina odlazim u isti park i ostavljam beli cvet na mestu na kome smo prvi put osetili ljubav. Nisam je više nikada tražio, samo sam saznao da se odselila u L.A. i da se bavi knjižarskim poslom. 

Završavam ovu stranicu i sklapam svoj lap top na klupi u ,,našem,, parku.

Nek je dragi Bog čuva!

jesen 



«Prethodni   1 2 3

Powered by blog.rs