San u javi

Tog jutra ustao je pre zvona sata koji ga je obično budio.

Spremao se je na daleki put. Puno je putovao, prošao mnoge krajeve ove planete, ali je znao da je ovo njegovo poslednje putovanje, i da se sa ovoga puta više nikada neće vratiti svojoj kući.

Živeo je sam. Bez igde ikoga. Svi ga zaboravili. Na neki način otpisali.

Bio je i ostao uvek uredan.

Pospremio je krevet u kome je spavao veći deo života. Pedantno je odložio u plakar posteljinu, jastuk i jorgan. Zatvorio plakar i stavio dlan na vrata plakara.

Krevet je prekrio nekom jambolijom i na trenutak ponovo seo na njega.

Prtljag koji će poneti spremio je već predhodne večeri. Samo je na brzinu pregledao ponovo stvari koje je u njega stavio i zatvorio veći teget kofer sa klizačima i točkovima. 

U sobi na zidovima imao je okačenih nekoliko ikona. Išao je od jedne do druge i molio se i nešto mrmljao u sebi. Jednu ikonu sa vitrine, pažljivo je uzeo i stavio u kofer. 

Skuvao je sebi kafu, popio je, oprao šoljicu i lončić i odložio na mesto gde mu je stajalo čisto posuđe. 

Došlo je vreme polaska. Kretao se kroz svoju kuću kao da razgleda . Zastao bi kod vitrine i tamo razgledao neke sitne detalje. Pogasio je svetla, pre toga ispraznio frižider, otškrinuo vrata frižidera, pa na sklopki isključio struju. 

Znao je, jako je dobro znao da niko neće za njim žaliti, pa i nije nikoga pozvao da se pozdravi. Sve vreme je ćutao i u toj svojoj ćutnji pričao mislima sam sa sobom. 

Zaključao je ulazna vrata, ključ stavio u džep i spustio se niz stepenište. Došao je do zida svoje kuće, dotakao ga dlanom, pa dlan stavio na grudi. Krenuo je niz dvorište. Znao je da poslednji put u svom životu gleda svoju kuću. Sve je znao, a ništa znao nije. Tog prolećnog dana kad je cvet kajsije krasilo njegovo dvorište, on je otišao Napustio je svoj grad, zauvek! Neka grudva u grudima ga je pritiskala i svo vreme bio je na ivici pustanja suza..

Doputovao je na aerodrom u kasnim večernjim satima, i među prvim putnicima ušao u avion. Te noći veliki jumbo jet ga je odvezao u daleku zemlju. Njegov miris je sa njime iščezao.

Kažu da se za njega više ništa nije čulo. I da niko nije znao da li je još uvek živ.

Kuća u kojoj je živeo je pretvorena u novo prelepo stambeno naselje, a na mestu gde bila kuća napravljen je park i u njemu jedna klupa na kojoj su neki novi mladi ljudi gradili svoju ljubav.