San u javi

Ćutanje

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 19:00

 

Znaš, puno je prepreka postavljeno ispred mene da bih se oslobodio i bio onakav kakvog bi me želela.

Puno toga započnem, krenem, pa se zaustavim i kažem, vrati se, vrati.

Pa onda pođem da ti kažem ono što ti nikada nisam rekao, sakupm svu snagu ovog univerzuma i onda na pola puta ja jednostavno stanem. Pobijem glavu ka zemlji i moje misli se raspše i nestanu kao baloni od sapunice.

Koliko puta želim da ti podarim svu svoju nežnost, da je smestim u samo par reči i upakujem u kutiju večnosti, i onda ponovo zastanem, ukopam se kao kamena figura u nekom parku usađena pored nekog zelenila.

Tada često samo duboko uzdahnem i zaćutim. Zanemim, kao da nemam moć govora kao da se svet tog trena ućutao i čeka da se ja bar samo jednim bednim slovom oglasim.

A ja i tada ćutim i nemam reči.

I onda se zapitam da li moje ćutanje ostaje neka neizrečena tajna, ili su reči koje sam hteo da izgovorim preslabe, te me nesigurnost sprečila da ih moje biće izgovori.

Vreme je nezaustavljivo i ono odnosi sa sobom sve reči koje nisu izgovorene, gradeći piramidu moje nesigurnosti. Kada jednom na piramidi se postavi poslednji kamen na vrhu kupe, ostaće zaključane sve moje misli koje nisam prezentovao i tada će biti kasno, jer će te reči umreti, neizgovorena reč je mrtva reč.

Sedam u auto i krećem da se vozim noću kroz puste neoznačene puteve, gde nema nikoga, gde samo farovi probijaju svoju svetlost kroz gustu maglu, ne želeći da govorim ni samom sebi u mislima svojim.

 

fog
 

 


Mirno leto

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 13:38

Ovog leta obično me je budila vrućina u sobi u kojoj spavam. 

Ne retko, probudio bih se sa mokrom kosom i odmah bih odlazio pod tuš da ohladim tu uzavrelu letnju glavu. I onda bi mi laknulo, jer mi voda uvek prija i volim da onu ručicu tuša držim usmerenu u moje lice i dok žmurim da me kapljice vode prskaju po licu masirajući obrise moga lica.  

Poslednjih jutra soba je počela da se hladi, leto izlazi iz moje sobe, a sa njim ja odlažem svoje misli koje su pratile ovog leta i usmeravam ih na jesen koja pristiže u moje krajeve.  

A ovo leto, ostaće mi u sećanju tako što još uvek nisam uspeo da se izvučem iz naivne dečačke kože i što sam naučio da ne verujem ljudima, koji se vešto sakrijavaju ispod svoje maske dobrog glumca.

Pa ipak ovo leto su sačinjavale i lepe privatne stvari i dešavanja koja odlažem u svoj ormar zaključanih i neispričanih i nedovršenih priča. Lepo ostvljam sebi, a loše izbacujem u ovaj kosmos, da ga kosmičke oluje odnesu i odlože na planetu ,,neiskrenih reči,,. 

Nadam se da mi dolazeća jesen neće doneti nemir, kome sam čvrsto rešio da podignem zidove i opkolim ga svojim pozitivnim mislima.

Puno toga sam započeo ovog leta, puno razgovora imam nedovršenih i jedino žalim što ih nikada nisam završio, jer nedovršen razgovor je lošiji od onog koji se nikada ne započne.

Ovog jutra krenuvši na posao išao sam nekim novim putevima i sretao neka nova lica. Neka i jesen koja dolazi, donese novine, a stare i uprljane čaršafe odloži u korpu zaborava.

Bilo je ovo ružno-lepo leto!

Zbogom mu!

,,u letnje vreme živeti je lako,

dok riba skače i dok pamuk je visok,, 

 


Bol

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 20:35

Pa dobro šta se sada desilo? Ništa se nije desilo, odgovorio mi je mekan žeski glas sa druge strane žice. Rekli su mi da nisi dobro i ja sam nazvao. Vidi, i ja nisam dobro, ali imao sam jaku želju da te pozovem i da meni kažeš šta ti je. Šta je tebi? Pusti sad to šta je meni, pozvao sam te da mi kažeš šta je bilo, molim te reci mi jako bih želeo da znam.

Rekla je nekim poluplačljivim glasom, tiho govoreći u slušalicu. Ja sam počela da se bojim! Čega da se bojiš? Odgovorila mi je, pritiska me nešto u grudima i počinjem da se gušim i onda mislim da neću preživeti. Počela je da plače. Daleko sam od nje da mogu da budem tu pored nje baš u tom trenutku i jako me je to dotaklo.

Vidi, rekao sam joj. Ti si jako mlada da bi imala takve vizije. To je samo neki prolazni period koji ti se dešava i taj strah je bez osnova. Hoćeš da upalim auto i dođem kod tebe? Neću, nemoj to raditi da se kidam i oko tebe kako ćeš stići.

Dobro, rekao sam da joj ne bih dizao tenziju. Morao sam brzo nešto da joj odgovorim. Sve to što ti se dešava je od stresa koji si imala. Taj stres je sada u fazi smirivanja.  Znaš ono kao kad se posečeš, pa rana zarasta, a u međuvremenu te boli. E to je sada kod tebe i ništa ti se neće desiti. Za neko vreme ćeš se setiti ovih mojih reči i reći sama sebi, kakva sam ja bila budala.... veruj mi da će biti tako. 

Slušala me je nisam joj video lik, ali sam znao kako tada izgleda.

Znao sam i to da će joj ovaj razgovor bar malo skrenuti pažnju sa loših misli. Završili smo razgovor, spustio sam slušalicu i osetio baš ono o čemu mi je ona pričala, počeo sam da gubim vazduh, ali nisam pomislio ništa loše. Puno se je loših stvari već izdešavalo, dosta je!

 bol


Tri reči

moja poezija — Autor vladica @ 09:48

Sada ću ti napisati jednu pesmu.

Posvetiću je naravno tebi

I svi koji je pročitaju

Pomisliće da ja baš za njih pisana

Da je pisana samo tebi.

 

Napisaću ti samo tri reči

Most, reka, livada

I svi će znati šta sam mislio,

A samo ti ćeš znati.

I znam da ćeš se samo zagonetno smeškati.

 

I ja ću se smeškati

Praviću se da ne primećujem

Kad mi ti upućenim pogledom pokazuješ

Most, reku, livadu

A ti ćeš se i tada smešti na moje blentavo ponašanje.

 

Hteo sam da ti napišem jednu pesmu

Kako zajedno prelazimo reku

Kako mostom hodaju naša dva bića

Kako trčim livaodom da ti uberem cvet.

 

Hteo sam da ti napišem, ali moje misli

Kruže kao neki satelit oko mozga mojega

Uz sećanje jedno

Na most, reku i livadu.

most 


Bez svetionika

moja poezija — Autor vladica @ 08:34

 

Nekada čovek ne zna kojim putem hoda

Nekada su mu oči u hodu zatvorene.

I nema nikog pored sebe da ga samo uštine

I da se na tren oči otvore i ugledaju život.

 

A šta je život kad hodiš mrakom

Kad udaraš telom o zidove života

Kao što brod pred potonuće u stene udara.

Bez svetionika, koji je zaboravio da zasvetli.

 

Prazni koraci, nečujni i nevidljivi

Niko ih ne premićuje, niko im se ne pomera

Kao da ne postoje, kao da duh korača

U noći bez zvezda i bez svanuća.

 

Licem bez bola, u dolini zaboravljenih misli

Sa pruženim rukama koje niko ne vidi

Izgovorenih reči koje niko ne čuje

Sa otkucajem srca, tamo nekog nečujnog života. 

 

A kako je sve moglo, a ništa nije moglo.

 

svetionik 


Blog zavođenje

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 08:08

Rešio on da piše blog. Nema određene teme koju će postaviti već eto, pisanje bloga je neka nova moda i savremeni muškarac koji ne piše blog i nije muškarac, pa zato da on ne bi stalno gledao u gaće i uveravao se da li je ili nije pravi muškarac, pisanje bloga će mu dati taj setifikat muškosti.

Ona je sentimentalna duša, nezadovoljna životom i na nagovor drugarice iz kafića ona počinje da piše blog. U početku ona postavlja neke klipove sa muzikom koja je ,,udara,, u srce. On pak piše o svojim drugovima, smišljajući šale na njihov račun, smejajući se na glas dok ih kuca u wordu.

Ali blog i nije blog ako ga neko ne komentariše. Taj crv sumnje radi i kod njega pa i kod nje i stalno gledaju broj posetilaca svog bloga.

Danas sam imao 23 posete!!! Srećno je uzviknuo on pred svojom ženom, koja blog počinje da shvata kao neko takmičenje.

Ona je postavljala pesme i neretko postavljala po 5 posta u jednom danu. Jedne večeri rešila je da promeni temu svog bloga i počela da piše dešavanja u njenoj firmi. I za divno čudo počeli su komentari. Prvo su se javile neke babe tračare koje su na svoj način u komentarima nastavile ogovaranje njenih kolega. Prijalo joj je, pa je na svaki komentar ona odgovarala sa po dva nova, u stilu ,, jao zaboravila sam da ti kažem,,

Njegov blog je ipak bio smireniji i njegovo pisanje je bila kao njegova lična ispovest.

Žene vole da čitaju tekstove gde muškarac pokazuje neiskazanu ljubav prema nekoj tamo drugoj i onda se javljaju kao savetnice. Tako je on na svom blogu dobio svoje lične savetnice, naravno skrivajući da je oženjen i da njegova žena i ne zna šta je blog.

I tako počeli su komentari, kod oboje. Oboje su prvo čekali da ih iskomentarišu pa bi onda udarili kontra-ofanzivu sa svojim komentarisanjem. Kako su ukapirali da taj koji im komentariše blog traži da i on bude komentarisan, često nevoljno bi odlazili na te blogove i lupili po koju rečenicu, naravno reda radi.

 

Jedne večeri kad je on napisao neku šaljivu priču, na njegovom blogu pojavio se je njen prvi komentar. Napisala mu je komentar kao da se poznaju sto i jednu godinu i kao da su maltene drugari i pre rođenja. Njegovoj sreći nije bilo kraja. Rekao joj je u odgovuru : Sad ću i stolove da preletim i da ti komentarišem blog. Bila je presrećna zbog toga. Stalno je gledala prema stolu u svojoj sobi i čekala svog Don Kihota da preskoči stolove i ostavi joj komentar.

Odjednom pojavio se je njegov komentar na njenom blogu. Kratko je napisao : Pesma koju si postavila je i moja pesma. U sebi je promrmljala, Znala sam da smo isti, znala sam!

I tako, počeli su jedno drugo da komentarišu, i nervozno su otvarali svoje blogove kako bi videli nove komentare koje su pisali jedno drugome. Ponekad bi komentarisanje bilo tako iscrpno da je neka tema imala preko 100 komentara, po 50 od oboje.

Ustajali su i preko noći u iščekivanju novih i novijih komentara.

Jednog dana rešili su da izmene svoje e-mail adrese i počeli da se dopisuju maratonski.

Pošto je on bio mudriji, predložio joj je da otvore msn adrese i četuju beskonačno. Ona je prihvatila i neretko bi neko od njih zaspao na tastaturi.

 

Sad se sigurno pitate šta se dalje dešavalo sa njima?

Dogovorili su se da se nađu u nekom kafiću, znak raspoznavanja, njena crvena tašna.

Zaljubili su se jedno u drugo i shvatili da se nisu pronašli na netu, onda bi se sigurno pronašli na nekoj njivi, rudniku ili na nekoj pijaci... govorio joj je : da te nisam našao izmislio bih te...njoj je to prijalo i hepo kockica je bila obična šibica za njene uzavrele emocije. 

Ali svaka zaljubljenost kratko traje i onda dolazi do hlađenja, još ako je napolju hladno, tek tad se i zaljubljeni zamrznu.

Jedne večeri, na njegovom blogu pojavio se komentar od neke nove blogerke : Jao kako ti lepo pišeš, u životu nešto lepše nisam pročitala.

I kada je to pročitala njegova zaljubljenica proradila je ljubomora, pale su teške reči na msn-u i od njihove zaljubljenosti nije ostalo ništa. Čak su i sve svoje komentare izbrisali.

 

Sada ona piše na drugom blogu, a on je otišao na neki kineski, samo da budu što dalje jedno od drugog.

Zato, kad rešite da nekog komentarišete prvo odmerite reči, jer onaj ili ona sa one strane mogu da vas shvate trolično i onda ćete vi biti glavni junaci neke nove slične blogovske priče.

A sad svi na komentarisanje, ali ne mene, meni su komentari banovani!

blog

Put bez povratka

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 16:20

Tog jutra ustao je pre zvona sata koji ga je obično budio.

Spremao se je na daleki put. Puno je putovao, prošao mnoge krajeve ove planete, ali je znao da je ovo njegovo poslednje putovanje, i da se sa ovoga puta više nikada neće vratiti svojoj kući.

Živeo je sam. Bez igde ikoga. Svi ga zaboravili. Na neki način otpisali.

Bio je i ostao uvek uredan.

Pospremio je krevet u kome je spavao veći deo života. Pedantno je odložio u plakar posteljinu, jastuk i jorgan. Zatvorio plakar i stavio dlan na vrata plakara.

Krevet je prekrio nekom jambolijom i na trenutak ponovo seo na njega.

Prtljag koji će poneti spremio je već predhodne večeri. Samo je na brzinu pregledao ponovo stvari koje je u njega stavio i zatvorio veći teget kofer sa klizačima i točkovima. 

U sobi na zidovima imao je okačenih nekoliko ikona. Išao je od jedne do druge i molio se i nešto mrmljao u sebi. Jednu ikonu sa vitrine, pažljivo je uzeo i stavio u kofer. 

 

Skuvao je sebi kafu, popio je, oprao šoljicu i lončić i odložio na mesto gde mu je stajalo čisto posuđe. 

Došlo je vreme polaska. Kretao se kroz svoju kuću kao da razgleda . Zastao bi kod vitrine i tamo razgledao neke sitne detalje. Pogasio je svetla, pre toga ispraznio frižider, otškrinuo vrata frižidera, pa na sklopki isključio struju. 

Znao je, jako je dobro znao da niko neće za njim žaliti, pa i nije nikoga pozvao da se pozdravi. Sve vreme je ćutao i u toj svojoj ćutnji pričao mislima sam sa sobom. 

Zaključao je ulazna vrata, ključ stavio u džep i spustio se niz stepenište. Došao je do zida svoje kuće, dotakao ga dlanom, pa dlan stavio na grudi. Krenuo je niz dvorište. Znao je da poslednji put u svom životu gleda svoju kuću. Sve je znao, a ništa znao nije. Tog prolećnog dana kad je cvet kajsije krasilo njegovo dvorište, on je otišao Napustio je svoj grad, zauvek! Neka grudva u grudima ga je pritiskala i svo vreme bio je na ivici pustanja suza..

Doputovao je na aerodrom u kasnim večernjim satima, i među prvim putnicima ušao u avion. Te noći veliki jumbo jet ga je odvezao u daleku zemlju. Njegov miris je sa njime iščezao.

Kažu da se za njega više ništa nije čulo. I da niko nije znao da li je još uvek živ.

Kuća u kojoj je živeo je pretvorena u novo prelepo stambeno naselje, a na mestu gde bila kuća napravljen je park i u njemu jedna klupa na kojoj su neki novi mladi ljudi gradili svoju ljubav.


Pomešana osećanja

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 10:32

Jako su mi ovih dana pomešana osećanja, valjda kažem ja to ima veze sa vremenom. Jesen je nekako agresivno najavila svoj dolazak, ali ja na neki način ipak volim jesen, jer boje koje daruje jesen prirodi ne može darivati nijedno godišnje doba. 

Želim da odem tamo i pronađem mesto gde sam ugledao i uslikao jedan za mene predivan detalj. Zagrljaj dve grane, dva različita drveta, još uvek u meni izaziva taj osećaj slobode prirode i njenih nota koje sviraju kako bi ih slušala samo priroda.  

Potreban mi je mir! Onaj duševni mir, jer sam upao u neki vrtlog života i prosto ne vidim načina kako da se oslobodim tog upornog vira. Da..... nedostaju mi moje vožnje prirodom, pa se zbog toga onaj moj perpentum mobile potpuno istrošio. 

Gledao sam neko veče u nebo, samo je jedna zvezda bila na njemu. Znao sam da je to moja zvezda i da je ona baš tu samo zbog mene. I jako sam se obradovao što sam je odmah ugledao. Pružio sam ruku da je dotaknem iako je ona udaljena milion kilometara od mene. Učinilo mi se da su njeni treptaji postali sve jači i da je njena svetlost bivala sve jača. Zvezda se je ogledala u mojim očima, znao sam to. Moj sjaj u očima samo joj je pomogao da se jasnije vidi, i mislim da nijedno ogledalo ni jedno jezero ne bi moglo da joj pruži takav iskren i blistav odraz.

Ubrzo, jedan oblak je zaklonio zvezdu i moje oči su se ugasile. 

Do skorog viđenja!

 


Priča bez reči

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 22:07

Te večeri njen muž je izašao u obližnju kafanu, a ona je nestrpljivo cupkala čekajući ga da već jednom pođe. Čak mu je i rekla : čudno je da još nisi izašao? Nije obratio pažnju na te njene reči, samo se obukao i izašao : Idem ja, rekao je. 

Otišao je pravo u kafanu i tamo seo za kafanskim šankom, naručio piće i na svoj način uživao. Nije ni primetio kad je beli automobil zastao pred kafanom i produžio. Neko je iz auta posmatrao da li je on tamo i tražio sigurnost u njegovom prisustvu.

Ona se brzo nakon njegovog izlaska spremila, obula patike, farmerice i majicu. Izašala je i rekla komšijama koji su je susreli da ide da se prošeta kod neke svoje sestre. Krenula je suprotnom pravcu kuda je krenuo njen muž i polako se izgubila u mračnim ulicama. Znala je gde treba da ide, iako joj kuća u kojoj je trebala da ode bila nepoznata. 

Ispred kuće u tami bio je parkiran beli auto. Izašao je na vrata i samo joj mahnuo, ušla je za njim u nepoznatu kuću. Nije upalio sijalicu. Oboje su žurili brzo se skinuli, ljubili i počeli da vode ljubav.

U tom zanosu on je svršio u nju i kratko joj rekao : Izvini!

Nema problema, rekla je ona, srediću ja to. Obukla se, napustila kuću i nestala u mraku. 

Kada je došla kući njen muž je još uvek bio u kafani. Otišla je u kupatilo istuširala se, obukla pidžamu i legla da spava. Bilo joj je lepo sa njim. On je u njenim očima predstavljao neku dozu moći i ona je jako želela tu promenu. Bila je srećna i znala je da to što radi, radi sasvim ispravno, čak je u nekim trenucima razmišljala kako da napusti svoga muža. Bio joj je samo problem kako da mu kaže, a da to ne izazove erupciju nezadovoljstva, jer joj je miran rasplet ono što je želela. Zamišljala je kako će živeti sa njim, jer joj je on već davao neka obećanja. Pričao je za njenog muža, kako je on velika budala i da je prosto neverovatno kako ona uopšte može da ga podnese. Želeo je da ga maksimalno ponizi pred njom i potpuno zauzme njegovo mesto. Uspavala se je sa tim mislima. 

Muž joj se vratio kasno. Video je svoju ženu u krevetu i poželeo da vodi ljubav sa njom. Nije se opirala, počeli su da vode ljubav i to jako i strasno da su oboje bili iscrpljeni.

Kada su legli da spavaju, ona se okrenula na drugu stranu, stavila spojene dlanove ispod obraza i pustila suzu....  

 


S one druge strane

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 22:29

Ako nekada poželiš da saznaš šta se nalazi s' one druge strane neba, nemoj oklevati već pusti taj korak i saznaćeš da je i ta strana tvoja i da te na neki način dugo čekala da je posetiš.

I kad osetiš njen dah, i sve njene puteve obiđeš onda uzjaši svoga vranca i vrati se odakle si došao. Vratićeš se punog srca u to ne sumnjam, sa osmehom na licu i dugo ćeš se smeškati životu... samo sakupi snagu i pođi.....srećan ti put!

 

 



Powered by blog.rs