San u javi

29 Avg, 2009

Moja avlija

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 11:18

Sećam se jako dobro stare kaldrme u mom dvorištu, koja je tako uredno bila postavljena da ni jedan kamen u njoj nije štrčao i kvario njenu celinu.

Voleo sam da trčim po kaldrmi i mekanim skakutanjem bezbrižnog dečaka nisam ni tren mislio šta će biti nakon pet minuta, i nisam ni trena mislio da postoji budućnost.

Život dečaka na kaldrmi nikako se nije mogao zamisliti bez modrih kolena koje sam razbijao igrajući se u svojoj avliji.

Vremenom bi se između kamenja pojavljivala trava koju bi moja baka neumorno čistila nekim starim zarđalim nožem. ,,Nanooo, daj i meni jedan nožić da ti pomognem malo,, - govorio sam svojoj nani. Onaj zvuk noža koji čupa travu čujem u svojim mislima.

Kažu da kamen i život na kamenu učvršćuje karakter čoveka. Da se čovek na neki način utapa u čvrstinu kamena i biva i sam čvršći i spremniji za život.

Mislim da mi je kamen taj neki iz one prošlosti iz onog dvrorišta prepunog cveća, dao meni potrebnu čvrstinu da koračam kroz život. Da padam i ustajem, da se samo osvrnem iza sebe i nastavim onim svojim putem. Putem koji mi je zacrtao Bog.

 

Sada sa nekom setom u očima, prolazim kroz to isto izmenjeno dvorište, pokriveno betonom, zasađeno nekim drugim cvećem koje ne miriše onako kako je umelo da nekada opija dušu. Nema ni one loznice, sa onim belim i crnim grozdovima, nema mirisa starine, onog mirisa kojeg treba doživeti.

Nema njih, onih koji su mi se radovali i kao da ne postoji više niko ko bi mi se radovao kao oni, moj deda i nana moja.

Ovih dana, beton u mom dvorištu je popucao na jednom mestu. Ispod njega providela se je kaldrma. Ona ista, iz nekih davnih vremena. Spustio sam ruku i dotakao ono glatko kamenje. Dotakao sam rukom svoje lice i nasmešio se.

kaldrma

Komentari

Powered by blog.rs