San u javi

29 Dec, 2008

U polutami sobe

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 00:05

 

Nemam običaj da legnem popodne već uvek nešto pronađem da radim pa makar to bilo i sedenje pored kamina i zurenje u vatru. 
Preko leta u to vreme vozim bajs po najvećoj vrućini i mnogi mi kažu da u sebi imam neku dozu ludosti i da ne umem da se čuvam. 
Za popodnevni odmor trebam da imam jake razloge. Znate ono kao kad majka istuče dete pa se ono nakon toga uspava. E mene ovaj put nije istukla ali sam se osećao jako umorno i stalno sam bacao pogled prema krevetu, kao da želim da sa njime obavim neki važan razgovor. 
Bio sam sam u kući. Napolju snegovito, hladno. U sobi polutama. Vatra pucketa u kaminu. Svetla pogašena. TV ugašen. Samo je svetlost dopirala sa monitora kompjutera. Idealni uslovi da se otisnem na put kroz sobu pored stočića i dvoseda do troseda i ulogorim se u toj oazi. 
Pre toga pustio sam muziku. Tačnije Toše Proeskog, sve pesme koje posedujem na hardu, da se jedna za drugom smenjuju. 
Uzeo sam ćebe, legao u krevet. Podglavio se malim jastučićem. Pokrio se. Stavio levu ruku ispod glave i utonuo u stanje nekog potonuća.
Kao da sam počeo da tonem. Sa kompjutera je dopirala muzika i pesme Tošeta na makedonskom. One su me dodatno ponirale i ja sam najednom postao podmornica koja je počela da zaklapa sve otvore na sebi i ponire u dubine. 
Ovo potonuće me je podsetilo na osećaj koji sam dva puta doživeo u životu. Dva puta sam se napio i tada sam u krevetu bukvalno tonuo. Toneš, a nikako da dotakneš dno!
A sada sa zaklopljenim očima komunicirao sam mozgom sa muzikom koja me je prosto obavila i pretvorila u neku muzičku mumiju. 
Uspavao sam se!
Posle nekog vremena sam se probudio. U sobi potpuni mrak. Muzika je i dalje dopirala do mojih ušiju. U trenutku nisam znao koliko je sati. I da li je gluvo doba noći ili vreme pred svitanje. Telo mi je bilo jako teško i nisam prosto mogao da ustanem. Napolju sam začuo zvuk praska petardi. Aha, znači još sam u vremenu novogodišnjih praznika. Laknulo mi je. Eto mogu da se obradujem i petardi. 
Ustao sam jedva nekako. Šta će tek biti kad ostarim? Ili bolje da ne ostarim. Šta fali Džems Dinu, umro mlad ali poznat, jedino što mene poznaje mali broj ljudi pa bi me vremenom i oni izbrisali iz uma. E neka ipak ću prvo da postanem poznat, a posle idem na dogovor sa Bogom da vidilmo šta ćemo i kako ćemo. I na koje rajsko ostvo će me poslati. E ovo spavanje popodne više umara nego što odmara. 
Zato sam odlučio da odem i popijem kafu. Upalio sam sva moguća svetla u kući. Čak i u kupatilu iako tamo nema nikoga. Neka svetli samo, što jače!

 

 


Komentari

  1. ko ceka doceka...nasmijao si me sa ovi tvojim pijanim potonucem.molim te neka su uvijek upaljena sva svijetla i ja to praktikujem...dok sam citala ovu tvoju pricicu kroz glavu mi je prosla pjesma od Crvene jabuke "Za sve ove godine" koja i nema toliko veze sa pricom ali valjda sto si tako lijepo opisao tu toplinu u sobi(uh ali sam objasnila...valjda ces shvatiti sta hocu da kazem)
    JOS JE KOD TEBE DOBRO I TOPLO,JOS NA UZIVANJA TI MIRISE SOBA ALI NIKAD DALJA NISI BILA MI.KROZ KOLUT PLAVOG DIMA VIDIM TI OCI I SUZE U NJIMA,ZATVORI PROZOR NOCAS CE PADATI...

    Autor grlica — 29 Dec 2008, 01:04

  2. U nas kažu "ne spavaj u baksuz vrijeme":)
    Dobro jutro Vladice

    Autor donna — 29 Dec 2008, 05:49

  3. Eh da. Grlice meni je nekako ,,Crvena jabuka,, obeležila ovu godinu. I jako sam se prepoznavao u nekim pesmama.

    donna, ma ja neću da spavam u to vreme ali nevidljivi čekić me zveknuo po glavi.
    Dobro jutro :)

    Autor vladica — 29 Dec 2008, 08:34


Dodaj komentar

Dodaj komentar





Zapamti me

Powered by blog.rs