San u javi

Ne, ja ti neću reći ko sam ja, jer to tebi ništa neće značiti.
Samo jedan lik u masi ljudi, običnog pogleda, običnog lika.
Sve obično je na meni. I obuća i odeća i hod i ...
Ne pitaj me ni kako se zovem. Ja nemam ime. Ime samo imaju oni koji ga zaslužuju. Ja sam samo jedan broj na magistrali života. 
Broj koji bledi kao brojevi na registarskim tablicama automobila. Jednog dana ni taj broj neće se videti, neće ništa ni značiti. 
Ne pitaj me da li sam ikada voleo? Ja ti to ne znam reći. I šta znači voleti? I da li je za voleti potrebna nekakva škola u kojoj se uči kako koristiti emocije i kako ih postrojiti da te kao neka vojska slušaju u tvojim mislima. 
Razočaran sam u sebe u svoje misli. Kao da su neki baloni od sapunice koji čak ne uspeju ni da padnu na tlo, a već se rasprše po vazduhu i za uvek nestanu. 
I šta ako kažem da volim. Šta to znači. I hoćeš li mi verovati? Hoćeš li mi verovati da živim za trenutak pažnje koju vidim samo kad se neko seti da postojim. 
Hoćeš li mi verovati da živim samo za ovaj dan, pa ako me dobri Bog nagradi narednim danom, ja mu se i zahvalim i posvetim novom danu.
Ne želim razmišljati o sutra! Nekako sutra je daleko. A putevi gospodnji su čudni. U životu uvek naiđu neki novi ljudi koji nas odvoje od nas samih i bivamo taoci sopstvenih života. Kada shvatimo da smo upali u levak koji nam se naizgled činio kao ravno polje popločano cvetovima mirisnim, onda biva kasno.
Zato ne želim da mislim o sutra, jer ne želim da kvarim danas. Ma kakav dan bio, on postoji i živim ga onako kako sam ga zaslužio. 
Umoran sam više od traženja parčeta neba, umoran od traženja pravde. U nekom sam kontinuiranom padu, ali i pored toga setim se ljubavi, setim se!