Magla
Evo već danima ustajem i budim se u neko rudarsko vreme.
U jutarnjim satima dok spava grad ja sedam u auto i krećem se kroz maglu koja gospodari ulicama.
A onda krenem gradskim jezgrom i posmatram ljude koji po mraku pognute glave i usnulih lica kreću prema nekom njihovom cilju.
Teška su jutarnja buđenja. Toliko teška da u to vreme srce bije u grudima, a uspavan mozak ne želi da se probudi i dozvoli da se misli.
Probudim se tako noću, uključim televizor ugasim mu ton i minutima zurim u pokretne slike.
Pojma nemam šta se prikazuje. Kao da je to važno.
Uzdahnem duboko, zabacim glavu na jastuk okrenuvši se ka zidu. I u polu tami gledam u zid praznim pogledom.
Ne, definitivno to nisam ja! Neka sila se ustanila u moje telo i pokušava da me muči noćnim orgijanjem moje duše.
Jer kad se zameni,
- dan za noć,
- radost za tugu,
- sunce za kišu,
- dobro za zlo,
- osmeh za suzu
- ljubav za mržnju,
- mir za rat,
u čoveku ostaje samo praznina, a lik u ogledalu i ne postoji.
Ali ja i dalje plivam, i nemogu izraziti moju ljubav prema njoj, jer znam da ona nikada ne bi shvatila koliko je volim. Zato imam želju da živim sa tom ljubavlju u beskonačnim mislima, gajeći svaku misao kao nešto najdraže što posedujem. Zato se i bojim da pokažem koliko mi je do nje stalo. Možda nikada neće to shvatiti, ali znam da do poslednje minute mogu živeti sa tim oblakom nade.
Da sam ja čovek, sigurno bih dotakao svoja najdublja osećanja i sigurno bi me ta bol osvestila.
I ništa mi niko ne može, ni kiša ni snegovi, ni oluje, ni glad me ne može pobediti. Samo ona,
na granici moje mašte.
Trenutno se nalazim u gustoj magli... ne vidim ništa!