Kako bih želeo...
Na posao obično idem autom. Kad je toplo bajsom.
Ali... ponekad odlučim da idem i pešice iako je to oko 5km pešačenja samo u jednom smeru. Pešačenje me opušta. Loše misli čisti i obično mi tada na pamet padnu stihovi koje kasnije zapišem na papiru. Tako ja rešim da tog dana odem na posao pešice. Niz glavnu ulicu pored urbanijeg dela grada, pa pored autobuske stanice. Negde kod mosta koji je u izgradnji naiđem na čoveka srednjeg doba, koji je sedeo na jedan veliki kamen i doručkovao. Bio je onako prosečno obučen u nekoj staroj izbledeloj jakni. Imao je na sebi farmerice koje su sigurno bile stare par godina. Na nogama iskrzane cipele. Lika sasvim običnog, čak i onog neprimetnog, kad naiđete i u masi ljudi takav lik ne primetite. Ruke su mu odavale da se bavio nekim fizičkim poslom.Pa ipak delovao mi je čisto. U rukama je držao četvrt hleba i paštetu u hlebu.
Polako i pažljivo je odkidao svaki zalogaj hleba i uživao u hrani koju mu je Bog tog dana podario. Delovao mi je jako skromno, a onaj kamem na kome je sedeo menjao mu je neku fotelju iz nekog otmenog restorana.
U trenu poželeo sam da se menjamo. Da ja budem ON, da on bude JA. Jako sam poželeo. Prošavši pored njega poželeo sam mu prijatan doručak. Zahvalio se i nećete verovati pružio mi onaj još ne zagrizani komad hleba. Taj i takav bi dao sve ... dobar je to čovek. Video sam to u njegovim očima.
Zato sam i poželeo da budem ON, ne znam da li bi on prihvatio da postane JA. Ja bih to jako voleo.
Nastavivši kretanje prema poslu ušao sam u prodavnicu i kupio četvrt hleba i paštetu. Ako ne mogu da budem ON, da bar osetim njegov obrok.
Ali... ponekad odlučim da idem i pešice iako je to oko 5km pešačenja samo u jednom smeru. Pešačenje me opušta. Loše misli čisti i obično mi tada na pamet padnu stihovi koje kasnije zapišem na papiru. Tako ja rešim da tog dana odem na posao pešice. Niz glavnu ulicu pored urbanijeg dela grada, pa pored autobuske stanice. Negde kod mosta koji je u izgradnji naiđem na čoveka srednjeg doba, koji je sedeo na jedan veliki kamen i doručkovao. Bio je onako prosečno obučen u nekoj staroj izbledeloj jakni. Imao je na sebi farmerice koje su sigurno bile stare par godina. Na nogama iskrzane cipele. Lika sasvim običnog, čak i onog neprimetnog, kad naiđete i u masi ljudi takav lik ne primetite. Ruke su mu odavale da se bavio nekim fizičkim poslom.Pa ipak delovao mi je čisto. U rukama je držao četvrt hleba i paštetu u hlebu.
Polako i pažljivo je odkidao svaki zalogaj hleba i uživao u hrani koju mu je Bog tog dana podario. Delovao mi je jako skromno, a onaj kamem na kome je sedeo menjao mu je neku fotelju iz nekog otmenog restorana.
U trenu poželeo sam da se menjamo. Da ja budem ON, da on bude JA. Jako sam poželeo. Prošavši pored njega poželeo sam mu prijatan doručak. Zahvalio se i nećete verovati pružio mi onaj još ne zagrizani komad hleba. Taj i takav bi dao sve ... dobar je to čovek. Video sam to u njegovim očima.
Zato sam i poželeo da budem ON, ne znam da li bi on prihvatio da postane JA. Ja bih to jako voleo.
Nastavivši kretanje prema poslu ušao sam u prodavnicu i kupio četvrt hleba i paštetu. Ako ne mogu da budem ON, da bar osetim njegov obrok.
15 Komentari |
0 Trekbekovi