San u javi

Draga moja!
Pišem ti ove reči u nekom svom unutrašnjem nemiru, koji nije uragan koji ruši mostove života.
To je samo onaj obični lahor koji valjda kazuje da u mom telu stanuje ljudsko biće koje pokušava da koristi osećanja i koje se igra prašinom izgubljenih minuta. 
Ne znam. Proganja me jedno pitanje. Možda ti znaš ko sam ja ili ni tebi nisam dozvolio da me upoznaš u ovom svetu tajni i glupo prosipanih reči života. 
Možda i jesi, a da to ni sam ne znam. 
Ovih dana osećam kako se povlačim u sebe i svoju kućicu, kao puž kome kiša dobuje po oklopu. 
Ovih dana slušam blues, znaš nekako se osećam zajedno sa tonovima te muzike koja dobuje mojim bićem i daje mi otkucaje srca u nekom sporom ritmu. 
Ovih dana sve je nekako drugačije, sve nekako praznije, kao silos kome iscuri i poslednje zrno pšenice i koji godinu dana bude prazan i čeka novi rod. 
Čak primećujem da mi smeta i svetlost i prosto imam želju da prespavam dan, da se radujem noći. 
Ne brini, proći će. Baš kao što ptice odlete na jug i svi zaborave da su one tu bile i svijale gnezda.
Možda se to samo jesen igra mojim emocijama kao što se igra lišćem i kao čarobnjak boji ih raznim bojama. 
Ne ja ne tražim krivca, ja tražim samo malo, ......o tako malo tražim. 5 minuta večnosti.

Ej....znaš ti!