San u javi

Suza

moja poezija — Autor vladica @ 11:13

Kada bi reči mogle da plaču,
Ti bi u svakoj mojoj reči osetila suzu.
Onu pravu , onu koja ti je pala na dlan.
Onu koju si minutima večnosti nepomično gledala.
Suzu koja se istopila na tvom dlanu.

Gledam besciljno , u nekom neznanom pravcu,
I tražim one izgubljene ne izrečene reči.
One reči koje razdovijše tvoju i moju misao.
Prekinuta misao , izgubljena u sivilu života.
Tamo negde , gde se razdvajaju srca.

Znam, da možda kadkad pomisliš na mene.
U nekom već zaboravljenom svetu.
Nasmešiš se , okreneš glavu i odeš svom životu.
Baš kao što si odlazila i kada zajedno smo bili.
I onaj posledni put , i onaj naš zadnji pogled.

Nisam slutio da je to bio kraj.
Ni ti nisi slutila, to dobro znam.
A taj naš posledni dan bio je toliko šaren.
Kao da je samo vreme slutilo naš kraj.
I pružilo nam sve boje života u tom trenu.

Ne volim Januar, nekako je siv.
Ispija iz mog mozga sve lepe misli.
I one najlepše što imasmo nekada
One samo tvoje i moje , sakrivene pod nekom zvezdom.
Koja je izgubila svoj sjaj zauvek.

Želim te zaboraviti , zauvek.
Nekako ,mi to ne polazi u mislima.
Kao da su moje misli neki zid izgradile.
I tamo te skrivaju od mene samog.
Ja te stvarno želim zaboraviti.

  


Nikada...

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 12:22

Nikada , baš nikada nisam povređivao ljude sa nekom namerom, da im nanesem neku bol u duši , neku prazninu .......ali sam ih ipak povređivao. Nesvestan učinjenih poteza , činio sam glupe ishitrene poteze , u svojoj nemoći da u tom trenutku zaustavim uragan u svom mozgu. I bolelo je njih , i bolelo je mene. I što je bol bila izraženija , to sam stajao pobednički pred sam sobom, poraženim.

Ha , ljudski um, je kao neko beskrajno polje ukrašeno svim godišnjim dobima , koja se u samo jednom trenu mogu promeniti.

Nikada nisam znao , koje godišnje doba vodi na tabeli u mom mozgu, ali sam znao da iz jeseni pređem u proleće ,.... iz zime u leto , i tu nikada nije imalo nekog pravila.

To pravilo se izgubilo , negde na početku mojih misli , i ja , više i ne pokušavam da ga pronađem.

Nikada , neću odrasti..... nikada. Uvek će u meni čučiti jedan , neozbiljan dečak , koji će razmišljati brzinom svetlosti i u toj brzini , zbunjivati ljude oko sebe.

A , sve je moglo biti drugačije , da nisam odmah postao sanjar , nekih čudnih snova. I kao da su ti snovi formirali moj mozak, moje misli i razmišljanja. Da , to se je desilo , onda kada je kroz moj um prostrujao predeo nekog rajskog vrta , i ja sam želeo da mi on ostane u umu trajno. U borbi da zadržim taj raj , rušio sam sve pred sobom, rušio sam sebe , potpuno se sam porazio i sada kao neki izgubljeni vitez lutam ovim zemaljskim plavetnilom.

Ponekad stanem pred ogledalom i nepomično zurim u svoj lik, i kao da ne vidim sebe , već vidim stranca kojeg , ja predstavljam u ovom životu. I tada u tom trenu , potoci dešavanja prolaze mojom vizijom. Ti potoci , koje sam ja uglavno kreirao.... potoci kojim su prolazili mnogi ljudi koje sam upoznao. Zapravo , oni koji mi nisu značili ništa , oni nisu ni aktivno učestvali u mojoj životnoj priči. Oni pak koji su mi činili život , oni su nekim mojim glupim reakcijama bili sklanjani od mog uragana.

I danas ne znam , jesu li oni to shvatili, da li su mogli da pretpostave da sada više nisam sa njima, samo zbog mene samoga ili su sve to doživeli kao tok života , sa usponima i padovima.

Ne , ja nikada nikoga nisam povređivao , ali sam činio neke nevidiljive povrede , one koje su ostale smeštene u hangaru misli. Žao mi je tih ljudi, žao mi je sebe . Ali da li ja zaista iskreno umem žaliti ili je to jedna slabim glasom izgovorena rečenica.

To nikada neću saznati. Nikada.

  


Znam

moja poezija — Autor vladica @ 12:24

 

Ne vidim te , ne čujem tvoj glas danima.
Ali znam šta radiš i znam da se pretvaraš među ljudima.
Znam da te peče. Znam i to da si mi ljuta.
Ali zar ne pomisliš , na lepe dane , zar ne pomisliš na naše priče.
Na one tri predivne šetnje u stvarnom svetu.

Ja znam da ponekad zaplačeš.
Ne nemoj plakati za mnom. Za mnom niko ne plače.
Ne plače se za skitnicama života.
Nekad pomislim da u isto vreme radimo iste stvari.
Da u isti minut nekog dana plačemo.

Ja te za ljubav neću moliti, za ljubav se ne moli.
Ljubav je jedino osećanje koje samo mozak može sazidati.
I znaj da ništa izgubila nisi što me u tvom srcu nema više.
Znaj da sam neko sasvim običan, najobičniji u tvom životu.
Jer ljude kao mene , možeš svuda pronaći.

I jednog dana , kad sunce na nebu zarumeni.
I kad istom onom stazom , gde šetah sa tobom.
Prođe moja senka sasušenog lica i pognute glave.
To ću biti ja , ali me ni tada prepoznati nećeš.
Tada će tvoje lice zasjati i bićeš najlepša.

I znam da ćeš tada biti srećna , jer sreću čovek sam bira.
Krajičkom oka, pogledaću tvoje lepo lice.
Biću srećan , zbog tvoje sreće.
Proći ću tiho tik pokraj tebe .
I otići u večnost kao skitnica života.

 

 


Izgubio sam sreću

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 11:47

Noćas ti pišem pismo iz daljine.

Ovo pismo nije neko obično pismo u kome tekst počinje sa ,,Draga moja ja sam dobro...'' Ovo nije ljubavno pismo.

Ljubavna pisma su mirišljava, obojena nekim blagim bojama i stavljena u neke lepe male koverte, adresirana i prošarana srcastim slovima. Noćas, me je napustila sreća. Ista ona sreća koja me je pratila sav moj život. Ona sreća, kada sam ugledao svetlost dana, kada sam imao bezbrižno detinjstvo, kada sam išao u školu, studirao, šetao devojke po parkovima, voleo ih, tugovao za njima. Noćas, sam moja prijateljice, tu negde zaturio svoju sreću, i kao da je propala u onaj bunar, u mom dvorištu i kao da se sakrila negde na dnu u tami, gde izvire voda. Teško mi je! Kako ću bez sreće na puteve koji su predamnom? Kako ću bez sreće putovati prostranstvima našim, kako uživati u gorama zelenim u bregove, snegom pokrivene.

Noćas ti pišem ove reči, nesakrivene, nesigurne, lomljive. I sada u ovoj noći, molim se pred ikonom da mi pomogne da vratim sreću svoju. Da je potražim i pronađem, ma gde ona sada bila. Da je samo još jednom sakupim u šaku i tu je ostavim zauvek. Bojim se da sam je zauvek izgubio. Bojim se da je jednostavno neko došao, pokupio mi je iz mog doma, odneo, sakrio i sada gleda kako je tražim i tugujem za njom.

Zato ti pišem prijateljice moja ove reči. Da ako ikada ugledaš moju sreću, zaustavi je i kaži joj da je tražim. Kaži joj da ....... ne nemoj joj ništa reći, vervatno sada moja sreća usrećuje neke druge ljude. Verovatno... Ali ipak joj kaži, da nikada ne napušta te nove ljude, jer koliko je teško bez nje živeti, zna samo čovek izgubljene sreće.

Draga moja prijateljice, moje sreće nema, ali tebi hvala što si pročitala ove moje redove, nesigurnih, lomljivih i tužnih reči. I poslušaj me, čuvaj svoju sreću i ne dozvoli da je izgubiš i da je i tebi ukradu. Bez sreće, i ti ćeš pisati nekome ovakvo pismo. Bolje je u životu pisati ona obična ili još bolje ljubavna pisma.

Puno sreće ti želim.

 

 


Priča o vili

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 09:59

Ne tako davno, bila je jedna Vila. Ova Vila se je razlikovala od drugih Vila. Ona nije živela u svojoj zemlji – vilinoj zemlji, već je živela tu medju narodom. Imala je crnu dugu kosu, tamne oči, bila je visoka, a lice joj je bilo nekako belo… i zračilo je nekom čudnom, nepoznatom energijom. Ova Vila je bila - dobra Vila. Pomagala je ljudima, tešila i razumela ljude, imala veliko srce, da u njega stane sva dobrota i obični ljudi koje je ona volela. Ali rekoh već, ovo nije bila obična Vila, koja maše nekim čarobnim štapićem i suze pretvara u zvezde. Ova Vila, je znala da zvezde pretvara u suze. Da se kao neki žongler igra emocijama, ali Vile nemaju emocije.

Eee…. Ova Vila je imala emocije i to kakve. Jake, toliko jake da su mogle da slome srca nas običnih emotivaca. I meni je slomila srce. I ja sam je upoznao.

Jednog Februarskog dana, osetio sam u vazduhu neko dozivanje. Kao da me je neko dozivao. Negde iz daleka čuo se glas, mekan sav onako kao da podseća na neki ,, perjani glas,, baš takav. Osvrnuo sam se na taj poziv i znao da je baš meni upućen. Prišao sam bliže, sasvim blizu odakle sam čuo taj poziv. Počeo sam priču sa Vilom i priča je trajala, trajala dugo, i što sam vise pričao sa Vilom to sam otkrivao da mogu i ja da oslobodim svoje emocije i dozvolim joj da sa svojim čarobnim štapićem izvadi iz mene sve ono što je već godinama bilo ostavljeno u tamnom kutku moga bića.

I onda sam osetio da trebam da joj ostavim nešto za uspomenu. Nisam razmisljao ni tren šta bi to mogao da joj darujem. Darivao sam joj svoju ,,dušu,, Znam duša se ne poklanja nikome do Bogu, ali ja sam odlučio da ovoj Vili poklonim svoju dušu. Vreme je prolazilo, a ja sam par puta video Vilu, radovao se gledajući joj lice, upamtio ga i uklesao u svoj um…ali kako je moja želja bila sve veća da je ponovo vidim, tako je nešto počelo da ne dozvoljava da se sa Vilom nadjem na istom mestu. Nesto je počelo da brani da ja obican smrtnik više ugledam Vilu. I vreme je prolazilo..... noći smenjivali dane, a ja više ne videh Vilu, i ne čujem joj glasa. Ali znam da i pored toga ima nešto moje ...... moju dušu. A ja znam da sada ona tamo negde daleko vileniše i zadovoljno se smeška.


Molim te...

moja poezija — Autor vladica @ 10:06

Molim te ostani tu u snovima mojim.
Tu pored mene,tu ti jeste mesto.
Da te bar u snovima svojim, zagrlim jako.
I da šapućem ti reči kakve samo ja znam.
Molim te ostani u mom snu.
da te volim onakvu kakvu sam te prvi put sanjao.
Samo te želim onakvu kakvu te je moj san napravio.
A u javi pripadaj njemu, jer java pripada tom čoveku.
Čoveku koji te grli i ljubi na raskršću stvarnog života.
I želim da te ljubi on, jer onaj ko te sanja
poljubac svoj u snu izgubi.
Ti lepa ženo Anđeoskog lica podari mi bar još jedan san.
I kaži mi u snu tom , da ostanem u njemu,
jer sanjalice su ljudi tužnog života.
I negde u smiraj dana, kad sa jastuka svog podigneš glavu,
znaj da si u nečijem snu i da tamo neko tebe čuva
kao što se čuvaju Anđeli.
Molim te ostani još malo u mom snu.

 

(kliknite na sliku za download - PowerPoint prezentacija, 0,27 MB) 


Biološki sat

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 10:55

Nedelja je dan, kada sam voleo duže da spavam. Spavao sam u hladnoj sobi, i to nekako dođe zdravo, kao kada su rusi, na dalekom severu, spavali u hladnim sobama, umotani u debele pokrivače, satkane od krzna, losova. Ali njihove zime su najbliže bajkama, a ja nisam živeo u bajci, već u bajkovitoj stvarnosti. Da dobro sam rekao u bajkovitoj stvarnosti.
Biloški sat, otkucao je u mom mozgu, vreme za ustajanje. Ne, zar opet, pomislio sam, pa tek je 7 sati ujutru, a ja sam se ipak probudio. Te noći otišao sam na spavanje u 2, a to je samo 5 sati  spavanja. Otvorio sam oči, i onako mrzovoljno uputio pogled ka prozoru. Zimsko vreme, se oseća u hladnoj sobi, ali napolju je bilo sunčevih zrakova. Vedro je. Okrenuo sam glavu i počeo da razmišljam o svom biološkom satu. Da li se je pokvario, i zašto mi ne dozvoljava da spavam duže? I tako već par meseci.

Ustao sam, izašao u toplu grejanu sobu, uključio tv, pa kompjuter, onda utišao tv, a na kompjuteru pustio muziku. Pomislih, pa ko još sluša muziku u 7 sati ujutro? Ja ne poznajem takvog, ali možda onaj dispečer na autobuskoj stanici, u 7 sati ujutru, vrti svoje hitove, možda. Zavalio sam se lagano u dvosed, ispružio noge preko naslona i piljio u tv. Gledao sam slike koje se menjaju, bez tona, muzika iz kompjutera je bila neka italijanska lagana. I opet sam počeo da razmišljam o svom biološkom satu. Gde i zašto se je on pokvario? Pokušavao sam da se vratim u neku svoju bližu prošlost, ali u 7 ujutru, misli baš nisu poslušne.

Ne znajući šta da radim ovako rano, brzo sam se istuširao, obukao se, izašao napolju i krenuo ka garaži. Rekoh u sebi, pa ti si sada probudio i auto. Ali on ti se neće naljutiti, on te voli i čak će se zagrejati u ovim zimskim danima. Bilo je hladno, neki stepen ispod nule. Barice u dvorištu bile su popločane, tankim slojem leda, koji je krckao, pod nogama. Taj zvuk sam uvek voleo. Još kao klinac, kada su nekada bile puno jače zime, bio sam u stanju da gazim ledenim površinama, pokušavajući da razbijem taj led. I sada u 7 sati ujutru, javljala mi se želja da probijem led na baricama u dvorištu. Da me je neko gledao, pitao bi se šta mi je, ali ni ja sam nisam znao šta se sa mnom dešava.

Ušao sam u auto, upalio ga, ubacio u rikverc, pa napred i krenuo. Ali gde sam ja to krenuo? I ko me vodi tamo negde? Bilo mi je smešno, vozim, a ne znam gde sam pošao. Izašao sam tog nedeljnog jutra iz grada i krenuo, ka jugu. Negde na 10 kilometara, primetio sam znak, na kome je pisalo: manastir. Skrenuo sam i uputio se ka manastiru. Vozio sam još 20-tak minuta. Negde pred sam kraj tog cilja, otvorio se kao ruža, kada je obasja sunce, manastir, naglas sam rekao. Parkirao sam se. Izašao iz auta. Bilo je već 8 ujutru. Manastir, smešten u dnu jedne kotline, okružen velikim brdima. Delovao je tako uspavano, kao da je bio u nekoj zamrznutoj slici na tv ekranu. Pomislio sam, pa ovde si bio bezbroj puta, šta te sada ovde dovelo? I da li je sve ovo povezano sa mojim biološkim satom, i da li ja spavam zbog toga samo 5 sata dnveno? Odgovor nisam mogao da dam. Ušao sam u porte manastira. Nije bilo nikoga, samo sam primetio da su vrata crkve bila otvorena. Popeo sam se uz kružne stepenice, stao pred vrata, prekrstio se i ušao u crkvu. Crkva nije bila zagrejana, ali je u njoj bilo toplo. Obrazi su počeli da mi se rumene. Ruke greju, a na nogama nisam osećao zimu. Sa desne strane oltara, negde skoro neprimetno stajala je jedna iskušenica. Ali to je muški manastir, znao sam, i šta ona sada traži ovde? I šta ja sada tražim ovde? Ona je u sebi šaputala nekakvu molitvu. Nije se okrenula i nije pokazala da me primećuje. Bila je potpuno utonula u njen božanski svet. Ja sam krenuo ka oltaru i prošao kroz malena vrata, ušavši tamo do moštiju sveca po kome je manastir dobio ime. Zno sam da su te mošti čudotvorne, i onako instiktivno dodirnuo maleni kovčeg. Držao sam ruku i kao da mi je kroz ruku strujala neka energija. Sve je bilo čudno. Nakon pet minuta stajanja, okrenuo sam se i napustio crkvu.

 

 

 


Vetar tuge

moja poezija — Autor vladica @ 09:33

Ovog jutra, otvorilo se nebo, i plače, ko što plačem i ja.
I kiša se stapa sa suzama mojim i formira reku, reku tuge.
A zašto plačem ja?
Noćas mi je u snovima došla nepoznata žena.
Noćas mi je pričala moje priče.
I rekla ,da odem, da odem i ne okrećem se više.
Da odem , jer odlaskom svojim pomoći ću osobi dragoj.
Da odem i ne vraćam se više.
Da odem jer ću pokvariti ljudima sreću.
Zato plačem ja!
Zato što žalim svoj odlazak.
Zato što sam želeo da dam sebe.
Zato što sam ja samo mrtvo slovo na papiru.
Na prašnjavom papiru, čija slova izblede.
Idi , rekla je žena ta, idi ti i ne postojiš.
Ti nemaš lik, pogledaj se u ogledalu tuge.
Tamo pripadaš, tamo gde teče reka tuge.
Idi, jer ti si vetar tuge, idi i ne vraćaj se više.
Silina tvog vetra, ovog puta povređuje ljude.
Tvoje drage ljude, one koje si doskora milovao svojim lahorom.
Koji su te željno čekali da im pomiluješ lice.
Zatvarali oči kada si im mrsio kose.
Pogledom te tražili, a nikada te videli.
Idi, odlazi, odlazi zauvek.

 

 


15 minuta večnosti

moje priče i razmišljanja — Autor vladica @ 08:05

U praskozorje jedne noći, trgao sam se iz sna. Napolju je bio mrak, gluvo doba noći.
Otvorio sam oči, soba hladna i mračna, samo neka svetslost sa uličnog osvetljenja, ostavljala je utisak bledunjave svetlosti u sobi.

Napolju je hladno, hladnoća se preselila i u moju sobu i lagano dodiruje moje lice. Osećam kako mi se nos ohladio. Samo mi usporen dah iz nosa greje lice.

Osetio sam da mi misli naviru i da se tvoj lik mila moja stvorio predamnom. Bio sam sav zbunjen, reč ti nisam rekao. Nekada ljudi ni u mislima ne mogu da pričaju. Ja stojim naspram tebe i gledam te svojim pitomim pogledom. Kao da ti želim pričati pogledima.

Prilaziš mi, ja onako opušten u krep satenskoj noći, dodirujem tvoje ruke. Osećam toplinu tvojih ruku, sve mi je toplije, osećam kako mi krv ključa. Stavljaš mi ruku na tvoje mekano lice. Sedamo zajedno na jedan krevet. Moje ruke, moji prsti, lagano se kreću po tvojim obrazima. Ruke mi idu ka tvojoj kosi. Upliću se u nju. Tvojim rukama, dotakla si moje lice, osetio sam drhtaj svoga srca. U noći, sa blagima svetlom koje dolazi sa ulične rasvete, gledamo se u mraku. Stavljam svoje lice na tvoje. Moje usne , počinju da kruže oko tvojih. Samo nas dah deli. Ruku sam stavio na tvoju nogu. Osećam pod rukama, tvoje meko telo. Osećam, da si sva kao od pliša.

Prilazim svojim usnama, ka tvojim, dodirujem ih lagano. Poljubio sam te, poljubac prihvataš, postaje strastan, u deliću sekunde prolazi mi kroz mozak, sav moj život. Grudi uz grudi, srca naša pričaju ljubavnu priču, večnost prolazi u trenu.

Odbacuješ me rukama, ustaješ i kažeš mi: Ja odlazim, napuštam te. Zaboravi sve, ja sam samo tvoja mašta. Ne javljaj mi se i nemoj mi pisati. Ja ne postojim.

Steglo mi se srce, pući će. Raspuknuće se, gledam u tom pravcu odakle si došla, ali nema te. Tuga me savladava, okrećem se na stranu i vraćam se snu. Uspavao sam se za tren.

Tog jutra, ustajem sav umoran, umoran od samog sebe. Napolju svanulo, hladno je u hladnoj sobi.

 



«Prethodni   1 2 3

Powered by blog.rs