San u javi

Noćas ti pišem pismo iz daljine.

Ovo pismo nije neko obično pismo u kome tekst počinje sa ,,Draga moja ja sam dobro...'' Ovo nije ljubavno pismo.

Ljubavna pisma su mirišljava, obojena nekim blagim bojama i stavljena u neke lepe male koverte, adresirana i prošarana srcastim slovima. Noćas, me je napustila sreća. Ista ona sreća koja me je pratila sav moj život. Ona sreća, kada sam ugledao svetlost dana, kada sam imao bezbrižno detinjstvo, kada sam išao u školu, studirao, šetao devojke po parkovima, voleo ih, tugovao za njima. Noćas, sam moja prijateljice, tu negde zaturio svoju sreću, i kao da je propala u onaj bunar, u mom dvorištu i kao da se sakrila negde na dnu u tami, gde izvire voda. Teško mi je! Kako ću bez sreće na puteve koji su predamnom? Kako ću bez sreće putovati prostranstvima našim, kako uživati u gorama zelenim u bregove, snegom pokrivene.

Noćas ti pišem ove reči, nesakrivene, nesigurne, lomljive. I sada u ovoj noći, molim se pred ikonom da mi pomogne da vratim sreću svoju. Da je potražim i pronađem, ma gde ona sada bila. Da je samo još jednom sakupim u šaku i tu je ostavim zauvek. Bojim se da sam je zauvek izgubio. Bojim se da je jednostavno neko došao, pokupio mi je iz mog doma, odneo, sakrio i sada gleda kako je tražim i tugujem za njom.

Zato ti pišem prijateljice moja ove reči. Da ako ikada ugledaš moju sreću, zaustavi je i kaži joj da je tražim. Kaži joj da ....... ne nemoj joj ništa reći, vervatno sada moja sreća usrećuje neke druge ljude. Verovatno... Ali ipak joj kaži, da nikada ne napušta te nove ljude, jer koliko je teško bez nje živeti, zna samo čovek izgubljene sreće.

Draga moja prijateljice, moje sreće nema, ali tebi hvala što si pročitala ove moje redove, nesigurnih, lomljivih i tužnih reči. I poslušaj me, čuvaj svoju sreću i ne dozvoli da je izgubiš i da je i tebi ukradu. Bez sreće, i ti ćeš pisati nekome ovakvo pismo. Bolje je u životu pisati ona obična ili još bolje ljubavna pisma.

Puno sreće ti želim.